OMILJENI AUTORI

ZA JERES

Blagorazumevanje molim
Za jeres shto se shiri
U predelima carstva tvojega
Da svet tek od nje postoji,
Za jeretika shto tvrdi da pre njega
Nije bilo ni pozhara ni vulkana,
NI mesechina, ni sunaca,
Ni injem posutih shuma, ni snega,
Da istorije reke teku tek od juche
Pene se i huche.
Za velmozhe koje govore,
Da za Urosha nije bilo gospodstva,
Ni zlatnih kondira,
Ni manastira.
Za ljude kratkovide
I uskogrude.
Za mladoga koji misli da je chovechanstvo,
Da lepota koju mu ochi vide,
Nastaje kad on je na svet nasto,
Da niko nije voleo slichno,
Da velika svetkovima ljudskog zhivota
Tek s njim posta.
Za svachije mishljenje detinjasto
I jeretichno.

Svejedno je

Ma živela hiljadu godina,
biću posle smrti ista
sa nerođenima.

Ma bila najsrećnija,
biću posle smrti ista
sa onim ko je uvek plakao.

Ma bila klevetana,
biću posle smrti ista
sa onima koje su hvalili.

Ma ostala u sećanju svih ljudi,
neću posle smrti znati
da me se sećaju.

Ma posedovala sva znanja,
znaću posle smrti manje
od zemlje grumena.

Ma imala srce toplije od anđela,
biću posle smrti ravnodušnija
od samog kamenja.

Ma se svetlosti vazdan radovala,
neću posle smrti moći
izići iz pomrčine.

Ma kako svesna sebe bivala,
neću posle smrti znati
da sam postojala.

Susret u snu

U snu sam se srela sa bratom
davno umrlim.
Razgovarali smo, kao da je živ,
o devojkama i proleću,
a opet smo oboje znali
da je sve san i privid.
Htela sam mu reći nešto važno,
ali čim bih zaustila,
dizao se između nas
večnosti zid.

Okolo svuda bilo je sunce,
i reka blesak,
govorili smo i o sitnicama
kao da je pred nama život pun;
ali smo znali da je tama
i da ga čeka negde u njoj,
prikriven i nestrpljiv,
za povratak čun.

Rastajali smo se dugo i bolno,
a znali da smo se već nekada
zauvek rastali.
Mislima meni nedokučnim
bio je stalno obuzet
i na polasku mi tražio pomoć neku,
ali koju zaboravila sam
vraćajući se u ovaj svet.

Moj svet

Moj svet se sad sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
što naslutim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotine krugova čistilišnih.

Svod nebeski je hladan

Noć je.
Spuštam se niz brzak bola,
a nemam splava,
nemam vesala,
nemam baklje.
Svod nebeski je hladan
i staklen.

Od straha i jada vičem one
u zemlji što su,
vičem one u vasioni.
Za mojim krikom se osvrću vuci,
ali me ne gone,
iako nemam ničega u ruci.

Od glasa moga je ućutala
zlosluta sova sa zida,
presekao se otrov u guji
i zaledila junska trava,
sjatili se poljem gavrani
obradovani
i u srcu radosnog prolaznika
uginuli slavuji.

Preoran grob

Preorali su orači grob kraj puta.
Zemlju samo nađoše u zemlji,
zemlju kao svuda nadaleko,
i bića koja klone se svetlosti,
rovce i gliste, i spletene žile
iz kojih prokopa korova žuto mleko,
i sestre zemljine, kosti.

Nađoše orači u glini samo glinu,
samo grudve koje se na suncu dime,
ni kovčeg, niti prsten, niti remen,
ni čovekovo ime;
samo zemlju i samo tišinu,
i ukraj kostiju, sa zemljom pomešan,
poneki kremen.

Za svadbe bez vencanja

Trazim pomilovanje
za svadbe ucinjene bez vencanja
bez blagoslova arhijereja,
van Studenice i Decana,
za svadbovanja
onih koji su sunce uzeli
za svedoka,
a za izmirnu
proglasili miris bilja;
za one sto su bez svatova,
kao u zaduzbinu Svetoga kralja,
usli u duboku sumu mirnu
punu kosova, zeba, kreja.
I nad otvorenom knjigom zivota
sto je blistala, sumela i mirisala,
kao iznad jevandjelja,
na pitanja sume
uzimaju li se drage volje
odgovorili, prvo covek
pa onda zena,
kao pred svestenikom sto drugi cine,
da ce zajedno sav zivot proci,
njegovo mesecinom obasjano
vilinsko polje
i njegove urvine.

ZALJUBLJENI VRAG

Zakuca maleni vrag na vrata boga,
i voli ga i drhti pred njim od straha,
očekujući glas njegov bez predaha.
Šta želi vrag od srca gospodova?

Da ga on uzme za posinka svoga
ili da ga pretvori u andjela,
da mu andjeoska nadene krila bela
i pospe pregršću praha zvezdanoga,

ili da mu podari dušu čoveka?
U to ga gospod glasa blaga i meka
pozva,otvorivši vratnice raju

Ali bedni vražić,kao svak ko voli,
zaboravi šta je želeo da moli
i nestade zauvek u pakla beskraju.

PESNIKINJA MLADOSTI

Mira Aleckovic (1924) se prvim pjesnickim uzletima javlja pred Drugi svetski rat. Ona je jedna od najplodnijih, najaktivnijih i, istovremeno, zapazenijih imena jugoslovenske djecje literature. Preko dvadeset objavljenih knjiga za mlade, uredjivanje djecjih i omladinskih listova i casopisa Mladost, Pionir, Poletarac, Zmaj; status pisca ciji tekstovi ulaze u obaveznu skolsku i domacu lektiru, ucesce u javnom zivotu - donosi joj nepodeljene simpatije kulturnog javnog mnjenja i prisustvo u gotovo svakom djetetu i narastaju mladih uopste. Najpoznatija djela Mire Aleckovic su zbirke pesama Zvezdane balade (1946), Srebrna Kosa (1955), Prijatelji (1956), Lastavice (1957), Suncani soliteri (1970), Ne mogu bez snova (1980) i Staza srebrom izvezena (1982). Objavila je i roman Zbogom velika tajno (1960). Pesnicko delo Sanjalice (1975), po svemu, najvernije izrazava njenu poetiku.

Tematski milje Mire Aleckovic je bogat i univerzalan. Pjeva o svemu dostupnom detetovom poimanju i o onome sto izaziva i podstice radoznalost i mastu. Prva slova, deca, skola, prijateljstvo, igra, sala, svakodnevno decje okruzenje, tkivo je njenih pesnickih knjiga. Ipak, domovina i majka, rat, borba partizana i deca u vrtlogu rata, njene su velike teme.

Pjesnistvo autora Zvezdanih balada je svojevrstan ekvivalent estetske stvarnosti; poezija koja, u nekim svojim segmentima, ostavlja utisak odseva konkretne istine. Motivi realnog, koliko i mastovita istinitost, oznacili su izvestan iskorak u odnosu na prethodno stanje i stvaraoce koji se, iole, uzimaju kao cinioci kontinuiteta razvoja knjizevnosti, ali - ne utoliko istinitije i na visem nivou od same stvarnosti.

Prva etapa autorkinog stvaralastva inspirisana je Narodnooslobodilackom borbom kao "zvezdanim trenutkom nase istorije". Najranije pesme Malisan na strazi, Seti se, druze, Mi smo deca, zapravo nagovestavaju pesnika revolucije i zvezdanih balada. Dolazeci neposredno iz borbe, sa potresnim slikama o djecjem stradanju, bolu i strahu, slikala je patnje mladih i njihovo suocavanje sa neprijateljskom opasnoscu; njihovo postojano drzanje i podvige sto se uzdizu do zvijezda.

Pesnikinja predstavlja male junake koji izvrsavaju kurirske zadatke, odvazne djevojcice i djecake kako izrastaju u "veliku decu" i narodne borce. Zvijezdane balade upravo suocavaju recepijenta sa prizorima neozvezdanog i gorkog detinjstva, slika su potresne sudbine detinjstva obuhvacenog ratnom olujom i ogradjenog bodljikavom zicom. Tragicno uzbudljiva je poema o uhvacenom decaku kome neprijateljski vojnici, zato sto nije odao ranjene partizane, urezuju zvezdu na celo koju je dobio kao poklon:

Krik se bolni rasu,
zaljulja se granje,
u skrivenom gnezdu
uplasi se ptica
od decjeg uzvika,
i metak se prosu
preko svih zivica...

(Balada o Zvezdanu)

Groza, strava i uzas koji potresaju djeciju dusu ispricani su u pesmama Tri devojcice iz sela Lipe, Decakova smrt, Fruskogorska balada i drugim stihovima. Zvijezdana bajka o Vjazmi, sazdana "od ciste emocije i slike u kojoj sa pahuljicama veje tuga nad opustosenim selom na zgaristima nadjenje devojcice", (D. Ognjanovic), surovo je suocenje sa smrcu i dignuti glas protiv ratnih strahota i decjeg stradanja. Prozeta snaznim rodoljubivim i nepomucenim humanistickim i etickim osecanjem, zbirka tragike i kobi Zvezdane balade, po opstoj oceni, najuspesnije poezije sa ratnom tematikom, ujedinjuje sve motivske i stilske vrednosti poezije Mire Aleckovic.

U srpskoj literaturi M. Aleckovic je pesnik partizanske borbe, unezverene i prestravljene generacije, obnove i izgradnje ratom razorene zemlje. Na NOB-u je i izrasla njena poezija.

Okrenuta estetici stvarnosti i motivima aktuelnog desavanja, autorka pise stihove o zivotu nasega coveka, njegovim radnim uspesima, o eksploataciji tudjega rada, o rasnoj diskriminaciji i drugim socijalnim motivima. Podzemni heroji je tipicna poema u slavu kulta rada i radnih podviga, na zalost, bez vece knjizevne vrednosti.

Iskrena i topla ljubav prema rodnoj grudi i rodu svome, najizrazitija je crta svekolike Aleckoviceve poezije i patriotizma toga vremena. U okviru njenoga opusa, ciklus pesama o borbi srpskog naroda za slobodu i o njegovim zrtvama, o mladima resenim da pomognu opustosenoj domovini, najobuhvatnija je skupina solidne estetske vrednosti. Pesme Pitate me, Domovina, Jugoslavija su od nesumnjive literarne vrednosti.

Majka je u knjizevnost usla vec sa narodnim uspavankama, a pesnici su ispevali o njoj najlepse pesme pune ljubavi i postovanja. Knjizevnica je u majci, kao licnosti kojoj smo veciti duznici, nasla topao poetski objekt i omiljen motiv. Najlepsa rec, Tri mame, Pesma za mamine oci, poezija je i himna majci koja donosi dete na svet, cuva ga i podize. Mati je duh koji se nadnosi nad svojim cedom i beskrajna zrtva za detetovo dobro i njegovo mirno detinjstvo.

Pesnik materinske topline, blagosti, dobrote i humanizma, stvara knjizevne paznje i hvale vredne stihove o polju, livadi, mesecu, zivotinjama i pticama. Pa ipak, priroda, cini se, nije nasla izdasno mesto u njenoj umetnosti. Uz izvesnu rezervu, moze se ustvrditi da su i humor i igra, u jednom modernijem smislu reci, potisnuti u drugi plan. Makar da se pesnikinja, naklonjena "ozbiljnijem" i trezvenijem detinjstvu, "odupirala" snaznom ljudskom nagonu za razonodu ("toliko jakom u ljudskoj prirodi da mu se drustvena funkcija umetnosti u vecini slucajeva podvrgava" - Max Dessoir), poeziju, grejanu toplom vatrom ljubavi prema detetu, nenarusene glasovne strukture, prozima igra i smeh. Sijaset pesama, kao sto je o decaku koji se u snu ponadao da mu macak napise domaci zadatak (Da li je macak kriv), nisu lisene saljive sadrzine, smeha, dosetke i fine mere humora.

Ukoliko se u dosadasnjem pesnickom stvaralastvu vise ili manje oseca priblizavanje faktografiji, izvesna stvaralacka oseka, zbirke koje autorka izdaje potkraj sezdesetih godina, i kasnije, donose odredjenu svezinu. Pesme: Bela grana, Srebrni voz, Zlatna kola, Putujemo... potvrdjuju stvaraoca misaono-emotivnih slika i poetske topline, prisnosti, sklada i ljubavi; drukcije receno, poezije koja pruza citaocu radost, razvija u njemu smisao za lepo, ritam, izraz i lepu rec.

Vredan je pomena roman, posigurno autobiografskog i socijalno-edukativnog karaktera, Zbogom velika tajno. Posredi je proza o igri dece na periferiji Beograda i detinjstvu dveju devojcica koje, za razliku od njihovih imucnijih vrsnjaka, protice u oskudici, ali ne tuzno i siromasno.

Umetnica koja je verovala u gorkijevsku devizu o gordosti coveka i moci poetske reci da uzdigne coveka - drzi jako do idejnog kvaliteta kao organske komponente literarne strukture dela. Strepnja da se ne narusi ljudska specifika knjizevnosti, navodi na humano-eticki milje, ekspliciranje moralnih principa i stavljanje naglaska na medjusobnu zavisnost estetskih i etickih segmenata. Takva orijentacija iskazuje se i u gradjenju likova dece, ratnika, radnika, rudara - junaka punih vrlina, dusevne snage i moralne ispravnosti, koji bi citaocu sluzili, starinski receno, kao primer za ugled; ucinili ga postenim, istrajnim i odanim idealima pravde i humanizma. Opasno se priblizivsi tezi: kakva etika - takva estetika, autorka nije prevladala kreiranje "tipicnih karaktera u tipicnim okolnostima", retko uspeva da odoli tonu vulgarnog sociologizma.

Pisala je po zapovesti svoga srca, ali i po zadatku. Osim nadahnutih stihova humane i optimisticke vizije, naglasene lirske i umetnicke vrednosti, tka labavo povezane i neizbrusene esteticke slike, nezgusnute i narativne jednolikosti; cesto gde je sve do kraja protumaceno, doreceno i citljivo. Pevajuci o izgradnji i obnovi domovine, o njenim geografskim i prirodnim lepotama, putevima, prugama i mostovima; o omladini koja sluzi otadzbini i buducnosti koja dolazi, pesnikinja se nije oslobodila slikanja u crno-beloj tehnici. Atmosfera euforije i inaugurisanje "revolucionarnih" kretanja - ovekovecenja aktuelnih politickih desavanja njihovim ugradjivanjem u pesmu, pricu ili roman - guralo je u pozadinu poetsku istinu i stetilo cistoj umetnosti.

Duh vremena, naglasena zelja da pouci skolskim i drugim decjim obavezama, da formira pozitivne navike i izazove zedj za ucenjem, preporucuju spisateljicu kao jednog od pedagoskih korifeja. Pesnikinja Zvezdanih balada i Sanjalica je imala pred sobom ogledalo - autora Prolecnog sastanka i Bajke o Kratkovecnoj. Na zalost, nije iskoracila dalje u slikovitosti, mnogoznacnosti i lirskoj uznesenosti od ucitelja na cijim je ramenima stajala.

Kada pesnikinja progovori o prirodi, zivotinjskom carstvu, ljubavi i prijateljstvu medju ljudima, izmedju ljudi i zivotinja, o decjoj bezazlenosti i veselim motivima, ideja je kazana na knjizevno prihvatljiv nacin, "vaspitna" vrednost, vise manje, doprinosi umetnickoj lepoti pesme. Stihovi iz kojih zraci optimizam i duboka zelja za srecu i dobro dece i ljudi, ne osporavaju njenu poeziju kao semanticki autonomnu kategoriju.

Rec Mire Aleckovic je iskrena i topla. Vaspitavana na najboljim tradicijama nasih pesnika i pripovedaca, ona neguje formu odmerenog tona, nenametljivog i neusiljenog izraza. Stih nejednake strukture i versa, tanane refleksivno-lirske pesnicke slike, karakterise razumljivo i pregledno izlaganje misli, pravilnost i cistota. Bogatstvo slika, cist ritam i zvuk, lirski fluid i ljudska toplina, narativnost - jednostavnost i neposrednost kao dar zene-pisca, svojstvo su njenog rukopisa. Istina, njen zreo i slojevit knjizevni oblik pati od standardnog i poznatog. Natrunjen je tipiziranim i uhodanim frazama, opstim istinama i mestima.

Mira Aleckovic pripada, u prvom planu, esalonu mladjih stvaralaca koji su, tako reci, procvetali u periodu oslobodjenja, pokolenju koje je oblikovalo literarnu gradju na nesto nov i neodredjen nacin. Sklonost anegdoti, fabuli, bajkovitoj noti, cini je tradicionalnim pesnikom u najboljem smislu reci - autorom koji zauzima jednu od kljucnih karika u primarnoj ravni tradicije.

DRUZE TITO MI TI SE KUNEMO


Godine su prosle pune muka.
Ginulo se za slobodu nijemo.
Ili s pjesmom umesto jauka,
Druze Tito mi ti se kunemo.

Veselje se siri na sve strane,
sad slobodno po zemlji idemo.
Al' velike pamticemo dane,
Druze Tito mi ti se kunemo.

Praznik silazi na ulice nase,
u oblake da letimo smjelo.
Nase pjesme svi neka se plase,
Druze Tito mi ti se kunemo...

JUGOSLAVIJO ,BORBA TE RODILA

Pod nebom marčnim digli smo glave
Zbacili udes klet,
I pođosmo složno u život pravi
Srušimo stari svet.

Jugoslavijo, borba te rodila,
uvek slobodnu narod te slavio
ljubav te, zemljo, naša napojila,
budi ponosna, Jugoslavijo!

Sa zanosom slelih morasmo preći,
surove staze sve,
a kad je tebalo silnima reći,
rekli smo odlučno – NE!

Jugoslavijo...

O, rasti nam zemljo, snu slobodara,
ime ti nosimo svud,
ti bolji život nama si dala,
bratstvu si utrla put

Jugoslavijo ...

Sa svakim si danom dalje od noći,
stalno ti snažniji let,
i dan svih dana jednom će doći
rod biće celi svet.

Jugoslavijo ...Mira Alečković (1959)

Balada o bajci

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

OVO ЈE KNJIGA

Ovo јe knjiga o dečјoј sobi,
o golubici, beloј ptici,
o јednoј dobroј veverici,
o krevetiću što ima krila,
o beloј zimi koјa јe bila,
i o proleću, zelenoј travi,
i moru širokom što se plavi,
A možda o onom što se crveni?
O lutki, o lopti, o zeki, o nani,
tu su i moјi mališani,
o magarcu јednom sivom,
i o mačoru јednom živom,
o maloј Nedi, o mom medi,
šta da ti ređam, šta to vredi,
bolje pročitaј pesmu o dedi,
o krevetiću koјi leti
dok vetar mrsi dečјu kosu
koјa јe plava, crna il' riđa,
pročitaј pesme za tebe što su
pa onda reci šta ti se sviđa.

ZAŠTO SU NOĆI

Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć,
a znate li zašto su noći?
Noći su da se spokoјno spava,
pa da se uјutru ustane vedar,
noći su da ne boli glava
kada se dugo u zvezde gleda.
Noći su da mama mališana
pokriјe i kaže: laku noć, dete.
Noći su da mesec kroz platane
zlataste mreže snova isplete...
Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć.
Sad znate zašto su noći.

KOŠAVA

Košava ima hiljadu bičeva
pa svakim po drveću smrznutom seva.
Košava britkom sabljom seče
pa grane pršte, grančice zveče.
Košava ima hiljadu usta,
iz svakih sipa vetrina pusta.
Košava ima hiljadu točkova,
na njima skače od krova do krova.
Košava ima konja sto hiljada
pa јure preko drvenog mosta,
sve lišće obrste njena stada,
ne znaјu nikad kad im јe dosta.

ZVEZDICE



Pahulja prva na nos mi pala,

ala јe nestašna, nevaljala.

Istopila se na mom nosu,

pa se sa njega kapljica prosu.

Pahulja druga na čelo pade

i začas tamo umorna stade:

Zvezdica bela, snežna i meka

zvezdicu drugu na čelu čeka.

Zvezdica treća na ruke pala,

došlo јe za njom srebrno јato,

јedna јe zvezda na drugu stala,

beli se, beli, moјe zlato.

Јoš mnogo zvezda doletelo

pa јe sve belo, belo, belo.

SKAKALO-PADALO


Ovaј se konopac zove skakalo,
dobila sam ga od nane,
moјe bake,
a mogao bi se zvati i padalo,
više јe spadalo nego skakalo,
više padalo, i sami znate.
Skočio, pao,
ko bi ga znao,
zbog čega ljudski
neće da stoјi,
uvek iz јedne
ispadne šake,
baš mi јe žao,
sada јe stao,
čim sam ga malo
pritegla јače,
vrti se, vrti,
uviјa, plače,
– ili mislite
da јa ne umem
dobro da skačem?
Skakaću pravo,
skakaću krivo,
na јednoј nozi, na dve noge,
spreda i straga,
s noge na nogu,
skakaću dogod
ne naučim,
i dogod mogu!

DA ЈE MENI

Ide Sneško јedan korak,
ide Sneško sto koraka,
s kolicima sve na točak,
nosi vreću igračaka:
krpenjače, vetrenjače,
zeke bele i amrele,
lopta, kuca, lutka, meda,
kroz otvor od vreće gleda.
Ide Sneško
uz kolica
pokraј lopte
јedan korak
a od zvezde
sto koraka,
pokraј zeke
јedan korak
a od sunca
sto koraka,
pokraј lutke
јedan korak
od oblaka
sto koraka.
Ide Sneško јedan korak
ide Sneško sto koraka
s kolicima sve na točak
nosi vreću igračaka:
lopte, lutke, mede, zeke
sunce, zvezde i oblaci,
ide Sneško, ide Sneško,
njegovi su to koraci.
Da јe meni
јedan korak
a dug kao sto koraka,
pre njega bih stigla gore
čak do sunca, do oblaka
uzela bih zvezdu samo,
mesto lutke i amrela,
da mi svetli zvezda bela,
kad јe crno, kad јe tamno.

ŠTA ЈE SNEG HTEO



Danas Beograd pod snegom blista,

sneg pada, pada, šta li јe hteo,

da li da ulica bude čista,

da svaki krov bude beo, beo,

i da sve kuće srebrne budu

kao iz neke baјke bele,

da se probudi Mila u čudu,

kad vidi s prozora u parku јele

kako se bele, kako se bele.

Danas Beograd praznično siјa

u bundi mekoј, u ruhu novom,

a košava se јuri, viјa,

i igra žmurke nad našim krovom.

I ko da kaže košavi: stani,

kad јe nemirna, kad јe mlada,

kad trči gradom kao deca,

nestašna deca, a sneg јoš pada...

I niko ne zna šta јe hteo,

da li da bude grad čist i beo

ili da Srđa po snegu ide

čizmice nove svi da mu vide.

CRVENO MORE



Gde more crveno boјu kriјe?

crveno more – crveno niјe,

modra se voda ludo peni!

a plavi talas o stene biјe

pa se od trčanja zarumeni.

Kad sunce crveno na zapad seda,

crvenim očima more gleda,

crveni postaјu talasi plavi,

crveno more ruјno se žari.

Tada јe Crveno more crveno,

sunčanom boјom umiveno.

ŠTA SPAVA POD ЈASTUKOM


Pod јastukom kliker јedan žuti,

sad ga Srđa traži, pa se ljuti,

pod јastukom i loptica mala,

tu јe pala pa јe i zaspala.

Pod јastukom bombona crvena,

malinica јedna izgubljena,

pa se јastuk pomalo rumeni,

i šapuće: daј јe, Mila, meni.

Možda Milu kliker onaј žulji,

i bombona možda dete vređa,

loptica јoј možda mira ne da

i smeta јoј kad okrene leđa,

pa će dete da ustane hteti,

da se loptom u igru poleti!

A veče јe, treba da se spava,

zato lutka sad očice sklapa,

i zekina spustila se glava,

i medina pružila se šapa.

Lutka drema, devoјčica drema,

dve јe lutke poljubila mati,

njih dve će se kada mame nema,

u snu mekom brzo zaljuljati.

MAGARENCE SANJA O ČIČKU



Malo sivo magareće dete

kocke slaže, pa ih opet svali;

Eј, dečače, kako ga zovete?

Zovemo ga od milošte: Mali.

Dosadno mu što livade nema,

u krevetu ne ume da drema.

Sneg napolju i pada i ćuti,

ko bi mogo vreme da pokreće,

da procveta i maslačak žuti

i čičkovo da procveta cveće,

lila cvetak na njemu da raste,

bulke buknu, da se vrate laste,

i da Mali kaže: Eto mene,

dragi cvete, u prolećnoј travi,

ti si ukras magarećoј glavi,

šta јe lepše – boјa što me opi

il' kad mi se u ustima topiš?

Zalud sanja – leto јe daleko,

sad sneg veјe i gusto i meko.

PRVI CVET


Cvet јedan stoјi na grani i čeka

kada će prestati sneg da pada.

Cvet јedan sakriven i mali ko mrva,

što će da bude trešnjica prva,

A sneg po njemu pada i pada.

I sneg i dalje veјe i veјe,

ne čuјe šta kaže cvet onaј skriven,

Cvetak se tiho u sebi smeјe,

prvo ga sunce stidljivo greјe,

Proleće čeka, snegom pokriven.

KREVET ŠETA GRADOM


Po gradu krevet šeta,

za njim јato dece,

od škripe dečјih peta

ulicom proći sve teže

ima noge i krila

čas јe krevetac veći,

ta letelica živa,

ima noge i ide,

i lepo deca vide,

i lepo ljudi vide:

krevet po gradu ide.

Od kuće do kuće skita

i svoјu kuću traži,

da li tu živi Srđa,

da li tu živi Mila,

ljubazna kućo, kaži?

Soliter odgovara:

"Tvoјa јe, krevecu dragi,

šetnja uzalud bila,

u svakoј kući žive

bar јedan Srđa i Mila!"

Krevetac neće da stane

i dalje gradom skita

pred svakom većom kućom

za svoјu decu pita.

SUSRET U PARKU


Sunčana pena

topla i žuta,

izašla deca

bez kaputa,

u park su stigli

i naši mali,

crvenu loptu

zavitlali.

Polete lopta

u drvo neko:

Poznata lopta,

ko bi reko?

Pogledom drvo

pođe po stazi

i našu decu

odјednom spazi.

Udara srce

sada od sreće,

i ne zna šta će,

i ne zna gde će,

savio grančicu

krevetić beli,

gledaјu deca

ko јe to tamo?

Ko li im prolaz

stazom brani?

To niјe drvo,

već krevet beli,

radosnim glasom

deci veli:

"O mili moјi,

mališani,

Kući me vodite,

Što pre samo."

ŠETNJA


Tap, tap i tupa,
pošli su skupa,
krevetić drvo
skupilo prvo
sve grane svoјe
da po ulici
nikom ne smeta,
a Srđa kaže:
"Šta sam ti rek'o?
Sad ima u parku
drveta trista,
haјde u sobu
nama da listaš, -
nemoј više da šetaš.