OMILJENI AUTORI

Svi imamo favorite u pisanju proze i poezije.Hajde da ovo bude mestasce gde cemo stavljati njihove stihove ili texstove.Predlazem da napravimo kolekciju ali da imamo neki redosled na pr.neko ce prvi staviti nekog pisca a ostali ce staviti ono sto voli od tog autora onda sledeca i sve tako...Evo nek prvi bude

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka rođen 1898. u Fuente Vakerosu, provincija Granada, u Španiji, a umro je 18. ili 19. avgusta 1936. Bio je jedan od najpoznatijih španskih pesnika. Studirao je književnost, slikarstvo i muziku a kasnije je počeo da se bavi i pozorištem. Jedno od najpoznatijih dela je Ciganski romansero iz 1928. To je knjiga lirskih pesama koja obiluje narodnom tradicijom. Stradao je od fašista za vreme Španskog građanskog rata.

A POSLE

Iščezavaju
lavirinti
što ih vreme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

DEVOJČICA I MESEC
(mojoj sestri Izebeli)

Veče pevuši
snivaljku narandžama.
Sestrica peva:
zemlja je narandža!
Proplaka luna:
Htela bih i ja
da budem narandža!
Zalud si samo rumenila lice!
Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
čak ni limunče!
Jako mi je žao!

Povedoh je do reke
misleći da je devojka,
al bila je udata
i imala je muža.

Bilo je to u noći Svetoga Jaga,
i skoro kao po dogovoru.
fenjeri su se gasili,
cvrči su počeli da svetle.
Iza poslednjih gradskih kuća
dotakoh njene grudi snene
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Slušao sam šuštanje
njene uštirkane suknje,
kao kada komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postale su veće.
Vidik pasa lajao je
i daljini iznad reke.

I prodjosmo pokraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene pundje na tlu
napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu...
Ona skide vel sa sebe...
Ja opasač sa revolverom...
Ona jeleke svilene...
Niti smilje nit puževi
nemaju tako lepu kožu
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepera...
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
dopola još uvek hladne
a otpola sasvim vrele.
Jezdio sam te noći cele
najlepšom od svih putanja.
Jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da budem obazriv nalaži mi
i pamet i poštenje.
Prljavu od poljubaca
i od peska odvedoh je s reke.
A na vetar
ljiljani su potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin
vladao sam se celo veče.
na kraju sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Ali nisam se u nju zaljubio
jer bila je udata
a reče da je devojka
kad je povedoh do reke.


NEVERNA ŽENA- Frederiko Garsija Lorka
_________________

RASPLAKANI GUŠTER

Plače don Guster.
Place Gušterica.
Gušter i Gušterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbušasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gušteri,
pa plaču!
Aj, kako plaču,
aj, aj, kako plaču!

Lorka

IZLAZAK MJESECA

Kad mjesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mjesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se osjeća
otok u beskraju.

Nitko ne jede naranče
pod punim mjesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mjesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.

PJESNIK MOLI SVOJU LJUBAV DA MU PIŠE

Ljubavi moje krvi, smrti živa, nijema,
zalud očekujem riječ pisanu tvoju
i mislim s cvijetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stijena, mira puna,
ne poznaje sjenu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od potrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpjeh. Razdrijeh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog riječma ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše vječnoj pomrčini.

SAN

Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.

MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' večeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)

NOKTURNO

Strahujem stalno
od suva lisca
i od livada
kad pada rosa.
Idem da spavam;
ne prenes li me,
srcem cu biti
kraj tebe skoncan.
Sta iz daljine
to jeci? Ljubav.
Vetar po oknu,
ljubavi moja!
Stavih ti nisku
alema zore.
Sto ostavljas me
sred puta toga?
Udaljis li se,
tuzice tica,
i vina nece dati loza.
Sta iz daljine
to jeci? Ljubav.
Vetar po oknu,
ljubavi moja!
Da l ikad znade,
sfingo od snega,
koliko silno
tih praskozorja
voleo bih te,
kad pljusti kisa
i s grana ruse
gnezda se trosna.
Sta iz daljine
o jeci? Ljubav.
Vetar po oknu,
ljubavi moja!

LUCKASTA PESMA

Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
utkaj me u uzglavlje svoje!
To može!
Evo, odmah, dete moje!

ROMANSA O LUNI

Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je gleda, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
''Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!''
''Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
uštirkanu belinu moju!''
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih..
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom obrvanih.
Aj, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.

STRELJANJE U ZORU

“Lorkino ubistvo”, kaže mi pesnik Eduardo Kastro, najsvirepije je prokletstvo koje je moglo da se sruči na naš grad. Mi smo izgleda nekakva prokleta zemlja u kojoj sudbina pesnika mora biti tragična”.
Lorkina smrt je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Svojom simbolikom i svojom tragikom ona je označila početak drame španskog građanskog rata.
Uplašen od ratnih pokliča, koji su već odjekivali Španijom, Lorka je 16. jula 1936. godine otišao iz Madrida u Granadu da se tamo, u kući svojih roditelja, skloni od fašističkih divljanja.
Nije uspeo da zametne trag. Uhapsili su ga 16. avgusta 1936.
Pesnik Luis Rozales je preko svojih falangističkih veza pokušao da Lorku izvuče iz zatvora, ali mu to nije pošlo za rukom.
Tri dana kasnije u štab guvernera Valdesa stigao je čuveni španski kompozitor Manuel Falja da moli milost za Lorku.“Kasno je”, odgovorio mu je guverner - Lorka je mrtav.
Pesnika su streljali, u zoru 19. avgusta, negde pored puta koji vodi iz izvora Fuente Grande ka selu Visnar, na planinskim obroncima na domaku Granade.''

OPROŠTAJ

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren

Volim Lorku. :star:

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI STIHOVE

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer:
"Noć je posuta zvezdama,
Trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je,
a ponekad je ona i mene volela.

U nočima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta,
ispod beskrajnog neba.
Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.

Kako da ne volim njene
Velike nepomične oči.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam,
osečati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu,
još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesrećna što ju je izgubila

Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me
Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno,
ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.
Drugome. Pripašće drugome.
Ko pre mojih poljubaca.

Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista,
no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!
I jer sam je u noćima poput ove
držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.

PAPIRNATA PTICA

O, papirnata ptico!
Orlu dečiji
s perom od sloga
štamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjačene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noći jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kiša s ulice
čini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren poživiš koji
u dvorcu od karata tu što stoji,
beo i krinu lelujavom sličan,
razmisljaš sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si možda mogla biti
groteskni pajac što visi o niti,
barka, lišena cilja svog i puta,
što bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim s podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju ćud slučaja načini
od kore znanja,
smeješ se sudbini
i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,
neće umreti mali Luicito!
Jutro je večni,
večni izvor rose!''
No kako ne veruješ u ono što kažeš,
ni deca zato neće razumeti,
otkuda mrak što iza zvezda pada
i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
stanište tvoje plavo,
iznenada
jastreba vidiš gde se obrušava.
(O, tek rođena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
živog bola!)
I nestaješ u tom plamenom kljunu
uz kikot dečji što sobom odzvanja,
dok tata ćuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iščezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseći u svom kljunu tvoju dušu
feniksa večnog s nimbusom na glavi.

Neverna žena

Uporedni prevod pesme - Neverna supruga


I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona beše.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
ko zumbula kite jedre.
I šumeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile što,
od oštrica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni školjke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne želim, jer covek jesam,
da pomenem šta mi rece,
pamet zadrava nalaže mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin što zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.

ZAGONETNA MOĆ GITARE

Na raskršću
okruglom
šest je devojaka
zaigralo.
Tri su od mesa
a tri su od srebra.
San još od juče uzalud ih traži,
jer ih ne pušta iz svog zagrljaja
Polifem jedan od zlata.
Gitara!

.

SEVILJSKA USPAVANKA

Aj, kornjača mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
bačena kraj sora.
a Ciganka, mati,
neće da se vrati.
Nema majke, nema,
siroče bez mora,
bačeno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!

NEMO DETE

Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrčaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviću od njega prsten
i ćutanje svoje poneću
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrčka.)

POLUMESEC

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

PESMA O GUNDELJU

Gundelj se češlja
kod svog berbera sviloprstog.
Sa niskih prozora
susedi mi se smeju.
Gundelj kolmuje
loknice na glavi.
Po dvorištima krešte papagaji,
izabranici planeta.
Gundelj bez stida svoj zapušak kiti
cvetom jasmina.
A zadivljeno veče nemo pada
na češljeve
i lokne kolmovane.