OMILJENI AUTORI

Nad životom

I

Osećam, poludeću proleća ovoga
zbog neke daleke lepote.

Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teška
kroz mene protiče.
Smejem se,
a sve kao da me se duša čija
gorko dotiče.

II

Osećam, poludeću proleća ovoga
zbog neke daleke lepote
pod nebom rođenog bola,
i zanesena lutaću
ispod zvezdanih kola.

I ma gde bila, uvek ću
biti na visokom bregu
ispod samoga svoda.
I ma šta gledala, videću
na vodama senku broda.

I kada leta budu
i uzri na njivama klas,
činiće mi se da čujem
zloslutnica ranih
blago rastužen glas.

I ma sunce sijalo,
ja ću čuti šapate
mlade aprilske kiše.
O, poludeću, poludeću
i neću nikada više
iz proleća ovoga pobeći,
i večno ću o njemu sniti.

Ni opaziti neću
život što tek mi nagli;
a prošlosti za mnom staza.
kao zmija,
u malen kotur će se sviti
i nestati u magli.

III

I osećam, ostaću žedna
ove daleke lepote;

i vraćaću se na ovaj svet
u doba kad zloslutice
jednoliko jadaju;
u doba kad cveta cvet
zelenog kukureka,
i mlade kiše padaju
u smeh srebrnih reka.

I zaplakaću kad spazim
oblaka belog galije
nebom zanihan hod.
I biće mi sve žalije
kad rekom širokom mine brod,
i odnekud rupce bele zanišu,
zanišu u pozdrav rupce bele
daleki dani koji mi behu
po bolu i smehu
na zemlji rod.

Samoća

Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
što uz put radosna ih pobra'.

Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raž
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoći
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad željama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tuđinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one što u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo noćnih kukuvija.
Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.

I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi što prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama ću otići u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.

Na odmorištu

I

Provlačimo se po zamagljenim stazama sumnje, sedimo tupo na dolini dosade, vodimo se tromo pored reke sitosti.

A bila je mlada i imala ruke ružičaste kada me je povela. Hvatale smo radosno plašljive zrake sreće, vihorile smo uz buru života, pele se plimom na mesec maštanja.

Pa me iznenađuje (a možda i boli) što će se ugušiti maglom sumnje, sasušiti na dolini dosade, udaviti u reci sitosti ona što me je ružičastom rukom povela da hvatamo plašljive zrake sreće.

II

Odmara se sunce na rukama drveća, i senke na rukama zemlje.

Odmara se nebo u naručju dalekih bregova.

Samo na tice zaljubljene zlatnim krilima još šumori pesma visina.

I u mojim rukama žubori pesma tvoga srca.

III

Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrašća.

Bili smo ponornica, i kao strast ronili kroz dušu zemlje.

Sada smo tiha dolinska reka. Na našem dnu leže šareni šljunci, cvetovi i lišće koje smo sa obala života poneli.

U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mračni zagrljaj, na zemlji ćemo ostaviti šareni šljunak, cvetove i lišće — sve što smo sa obala života poneli.

IV

Krupno korača po dalekim svetlim bregovima senka oblaka.

Leži na livadi raširenih ruku spokojna senka bresta.

Paučinaste seni pospalih cvetova nišu se kao umorni leptiri.

I tužno drhće senka moje ruke, pružene suncu.

A kada noć, kao ravnodušna prašina, padne po svemu, niko neće znati: da li su se udavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i čoveka.

I ja se pitam: priča li to nama neko svakoga sutona o nečemu što će neizbežno doći?

V

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći — kada budeš jednom otišao.

VI

Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život kratak i nije veseo.

Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijem ima suza.

Govori tiho. U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju: da je ljubav u srcu nečijem tužna.

Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude.

VII

Putovali smo skoro polovinu dana.

Išli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dušom iznova smo počinjali.

O, ko bi nam opet u dušu znao zasaditi krin, pa da na početku ne pomislimo sa gorčinom: kako negde čeka kraj; pa da na kraju ne pomislimo sa gorkom mirnoćom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.

VIII

Sve mislim šta li će doći posle ove bure.

Da li ću, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamen sebi o grlo obesiti život.

Ili ću zaneta, raširenih ruku, vihoriti zemljom, tražeći polomljena krila snova da uzletim onome čega nema.

IX

I kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali pođem ulicom, gledaju me tužno starci: opominjem ih možda pogledom na umrlu im kćer. I rastužim se ja kad sretnem čije ruke blagi pokret: setim se moga oca već davno zaboravljenih milovanja.

I kada bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali viđam žene, po sto puta umiru nad životom tek rođene dece; i kod kuće sve bujnija nežnost moje majke boli me: ona sluti, doći će dan kada nas ostaviti mora.

I kada nam bar duša slučajnih saputnika naših ne bi bila daleka. Ali prolazimo tuđini jedno drugom mi što smo slučajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a duša bilja bliža nam je od duše onih sa kojima smo zajedno plakali.

X

Posle mnogo ili malo dana pospaćemo svi redom. Zaboravićemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce.

U mene se vraća moja duša iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemlji provuče istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost.

Ali pošto nikog nema da me čuje, znam, usniću da mi je petnaest godina i da me boli nešto u srcu, a ne znam dobro šta.

Desanka Maksimovic

Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo a gimnaziju je završila u Valjevu. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je Filozofski fakultet u Beogradu, na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti.

Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.

Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:

Pesme (1924)
Vrt detinjstva, pesme (1927)
Zeleni vitez, pesme (1930)
Ludilo srca, pripovetke (1931)
Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
Gozba na livadi, pesme (1932)
Kako oni žive, priče (1935)
Nove pesme (1936)
Raspevane priče (1938)
Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
Šarena torbica, dečje pesme (1943)
Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
Otadžbino, tu sam (1951)
Strašna igra, priče (1950)
Vetrova uspavanka (1953)
Otvoren prozor, roman (1954)
Prolećni sastanak (1954)
Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
Bajka o Kratkovečnoj (1957)
Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
Zarobljenik snova (1960)
Govori tiho, pesme (1961)
Prolećni sastanak (1961)
Patuljkova tajna, priče (1963)
Ptice na česmi, pesme (1963)
Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
Hoću da se radujem, priče (1965)
Đačko srce (1966)
Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
Pradevojčica, roman (1970)
Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
Praznici putovanja, putopisi (1972)
Nemam više vremena, pesme (1973)
Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
Pesme iz Norveške (1976)
Bajke za decu (1977)
Ničija zemlja (1979)
Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
Međaši sećanja, pesme (1983)
Slovo o ljubavi, pesme (1983)
Pamtiću sve (1989)
Nebeski razboj (1991)
Ozon zavičaja (1991)
Zovina svirala (1992)

SVAKA TVOJA REC
Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem
da će ljubav za tobom proći - jednom kada budeš otišao.

SRBIJA JE VELIKA TAJNA



Srbija je velika tajna:

Ne zna dan šta noć kuva,

Niti noć šta zora rađa,

Ne zna grm šta susedni grm sanja

Niti ptica šta se događa

Između granja.



Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

Niti kukuruz struk sluti

Šta se u susednoj njivi sprema.

Svakog časa sve se menja,

Nijednog kuta ni lista nema

Da nije tajna.

SMRT LIŠĆA



Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda pričaju vetrovi da su selice
pomrle od umora
i podavile se u dalekom moru?

Možda su doneli vetri
na svom krilu
uplašeni krik ždralova?

Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda vetar priča da se sunce umorilo
i palo u vodu
i da nikad više neće doći?

Ko bi mi mogao reći
zašto lišće bledi i opada?

APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU



Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

SREĆA


Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

Potrebno nam je



Pesma za mene , pesma za tebe....

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu…

Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali… umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; “ljubim te”, “mislim na tebe”, “nedostajes mi”. Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine… Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.
Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi ne bi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine… I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi… blistavih… slanih…

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,
gde tišina leči bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni.
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su polazni
lepote časovi,

što sa radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne moče boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

ZA NESHVACENE

trazim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama sto ih drze u narucju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao kosulja bliskoj, tami.

za sopstvene duse tamnicare,
za radosti svojih trovace,
za one sto vicu kad im se place,
kad u neznosti greznu,
sto uhode sebe kao tudjina,
za puskarnice srca njina,
za svaciju dusu zatvorenu
i opreznu.

ZA SEBRA


Trazim pomilovanje
Za sebra
Sto nice i umire kao trava
U zaborav iz zaborava,
Za 30 kucica njegovog krompira,
Za usukano kukuruza stabaoce,
Za dim nad krovom,
Za ono gde je, sledeci oce,
Pogresio delom i slovom.
Za sebra uvek verna zivotu,
Za sebra koji sunce voli.
Ako zivot izda i seva,
I gusteri, sunca uzivaci,
I pesnikinja mirisa, zova,
Za sebra,
Sebar izdati nece,
Za sebra koji u povodu
Vodi po destinu
Sebara sinova.

TRAZIM POMILOVANJE
ZA PESNIKINJU ZEMLJU STARINSKU

Za pesnikinju zemlju starinsku,
Za njene večne rekvizite
i šablone,
za nebesa koja nežnošću kipte,
za patetične sukobe vasione,
za livade nkad idile site,
za liriku mirisa i mesečine,
za prezrene aprilske plaveti,
za oktobarskih šuma buktinje,
za slikovitost njenu prastaru,
za bajku što piše inje.

Za zemlju,
Za melodičnost nene poezije,
Za bogatstvo sroka
Planinskih njenih odjeka,
Za njenih potoka slobodan stih, mladi
Uspavanku što je usred ušća
Peva reka,
Za zdravice sto ih iz kamena
Napijaju vodopadi.

Za zemlju,
Za slovo ljubve -
Poeziju ljubavnu njenu,
Za madrigale vodenog cveta,
Za svadbenu igru belog granja,
Za junskog neba zbirke soneta,
Za pesnika koji voli i sanja,
Za kosa, za slavuja
Za njega, za svakoga
Koji je pao nemilosti –
Pomilovanja.

Care Dušane,
Tražim pomilovanje
Za žene kamenovane,
Za njine saučesnice, pomračine noći,
Za miris deteline i granje
Gde su pale opijene
Kao prepelice i šljuke,
Za njine živote prezrene,
Za, neudostojene samilosti,
Ljubavne njihove muke.

Tražim pomilovanje
Za mesečinu i rubine
Kože njine
Za njene sumrake,
Za pljuskove kose raspletene
Za ruku srebrno granje,
Za njine ljubavi razgolićene
I proklete –
Za Marije Magdalene.

Trazim pomilovanje za one koji nemaju snage
Zlome kazati da je zao,
Niti rđavome da je rđav,
Za onoga kome je žao
Čoveka istinom unsrećiti,
Za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji će ponižen biti
Radije nego nekog da ponizi,
Za onoga koji i kad nazre
Obrazinu na nečijem licu
Nema srca da je zdere,
Za ljude koji ne mogu da uvrede
Ni čoveka druge misli i vere,
Za one koji nikada ne bi mogli
Drugome presude da izriču,
Kojima se sve sudije čine stroge,
Za svaku milosrdnu lažnu priču
I slične njima slabosti mnoge.

Za Pepeljugu

Tražim pomilovanje
Za lepotu koja pod koritom spava
Dok se maćehina kći u zlatnom ruhu
Dvorom šepuri,
Za Pepeljugu,
Za pepeo suri
Koji po njoj pada
Dok kraljević kćeri maćehinoj
Sasečenih peta
Cipelu navlači;
Za pastorku koja u zapećku stoji
Dok su oholih maćehinih kćeri
Pune tvoje dvorane i perivoji;
Za lepotu koja pod koritom spava
U lancima nehaja i prezira,
Za njene u vrtu zamrznute stope,
Za pastorku koju ne izvode
Pred kraljevskog prosca da bira.

O PRAŠTANJU

Ja nisam Bog.
Samo je on moćan toliko
Da prašta,
Samo o njemu ne govori niko
Da je slab da pomiluje
I da je krivcu saučesnik,
Da je babun kad štiti babuna,
Samo kad on podiže svrgnute
I mrtve vaskrsava,
Klevetnici ćute,
Ne kažu da je zanesenjak ili pesnik

Nisam vlastelin ni sebar
Koji se sveti,
Koji vraća žaoku za žaoku,
Sram za sram,
Nož na srcu za nož na oku,
Ja se po srcu ne upravljam,
Ja sam car zarobljen zakonima
Koje propisujem sam.

Nisam ni sudija,
Njima je zakon u ruke dat
Da sude;
Ni dželat koji veša, žeže, seče,
Kamenujem koga.
Ja sam car
I nemam rašta silaziti kao krvnik među ljude,
I mada vladam po milosti Boga,
Nisam Bog da praštam.

Za naivne

Za one kojima se čini
Da su jednaki
Siromah i bogati,
Slabi i jaki,
Nesuđen i onak koji se sa sa robije vrati,
Bezruki i čovek sa rukama obema,
Miropomazani i odlučen odvere,
Zvani
I onaj što pred vratima čeka,
Za njih, za sebe,
Za svakog čoveka
Tražim pomilovanje.

Za pesme

Za pesme
Sto u tankim lirskim košuljicama
Iziđz na posmrtne kritike ciču,
Kad svaki žudan kamenovanja
Kamenom se na njih bacati stene,
Kad hajkači na stare slave
Ledenom podvrgnu biču
Pesnikove stihove nedopevane.

Za pesnikovu prvu ljubav
Zatvorenu u stihova
Krhke komore i pretkomore,
Za čednost njenu,
Kada pod radoznalosti padne lupu,
Kad svačije mašte vetrenjače
U pohon krenu
Da pronađu gde se i zbog koga
Prva pesnikova tuga zače;
Za takozvane pesničke grehe
Kad ih na arhangelske stave vage
Licemeri na okupu.Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa
Kads nepozvani pesmi na vrata
Odnekuda spolja bane,
I pesnik leži bespomoćan
U zemlju dublje od dva hvata

Za ismevače

Tražim pomilovanje
Za ismevače
Koji sve isreda izvržu ruglu:
Mesečevu glavobolju,
I sunčev optimizam,
Dobrotu njive,
Radoznalost voda,
Dušu zatvorenu,
Dušu što se lako oda,
Starosti starca,
Ljubavi mlade penu,
Svačiju ubogost,
Svačiju veličinu,
One što za druge žive
One što za druge ginu,
Delo bez vrednosti,
Delo gde vrednosti ima –
Za uboge ismevače
Kraj kojih simploni sreće minu
Okrznuv ih samo prejanicama
Svog dima.

Za zavidnike

Za zavidnike koji pomodre
Od odblesaka sunčevog dana
Što u nečije dvore prodre,
Za čoveka koji mrzi i vodu zato
Što žubori iza tuđeg plota,
I zemlju jer rađa i kod drugoga,
I selica jato
Koje na tuđu kulu sleće.
Za zavidnike
Koji pisnu kao zmija u procepu
Izađe li čija smelost na videlo,
Reknu li ljudi koju reč lepu
Za nečije delo.
Za ljude
Koji priželjkujuda sudba nanese
Na čardake veće od njihovih
Zemljižotrese,
Da jezik požara
Stogove nečije slave lizne,
I oni ga motre izbliza.
Za zavidnike,
Njima, care, ne treba gore kazne
Od zlobe koja im srce izgriza

Ceznja u tudjini

Da mi je da ne umrem u tudjini
Lepe su sve bukove u zemlji ceste,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi sto se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo zito zeli
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
cija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao zbun sto na bratovom grobu cveta,
kao mrav sto njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rodjeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.