OMILJENI AUTORI

Druga verzija -prevod

Crni čovek

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo.
Sad ne znam kako skoli me taj bol.
Da li to vetar cvili nad pustarom kroz do ogoleo ili k`o on
po šumi u septembru,po mozgu mi hara alkohol?
Glava mi ušima maše k`o ptica krilima.Gledam-
na vratu joj noge da smotrim ja više nemam moći.
Crni čovek,crni čovek,crni čovek na krevet mi seda,
crni čovek mi ne da da trenem cele noći.
Crni čovek-prstom-po knjizi-klizi-mrskoj,
mrmlja k`o crnorizac nad raba božjeg prahom-
žitije mi čita o nekoj bekriji i protuvi drskoj
mučeći dušu tugom i strahom.Crni čovek,crni čovek...

"Slušaj,slušaj-unjka mu glas memljiv-sijaset mudrih misli krije svaka strana.
Čovek ovaj zivljaše u zemlji najodvratnijih lupeža i šarlatana.
U decembru-snežna pređa tu je đavolski čista.
Mećave tad prirede svoja velika prela.
Taj čovek beše avanturista prvoga reda-prava vrana bela.

Bejaše krasan,a uz to poeta s nevelikom al` živahnom snagom
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta zvao devojčurom i svojom dragom.
Sreća je-govoraše-veština uma i ruku.
Nevešte duše večno udara kobi pest.
Nije važno sto ti silnu muku zada lažni prelomljeni gest.

U oluji,buri,s okovima leda,uz gubitke teške i olovnu setu
činiti se prirodan i vedar-najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!Sit sam islednika!
Gnjurac nisi,talog ne izvlači!
Sta me se tiče život pesnika-izgradnika?
Drugom ti to čitaj i tumači!"

Crni čovek me gleda,uporno,oka sve tvrđa.
Beonjače mu prekri plavičasta skrama-k`o da mi želi reći
da sam tašt i rđa sto opljačka nekog bez stida i srama...

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo...

Noć mrazom oprljena.Raskršća tihi spokoj.
Ja stojim sam kraj okna,ne čekam gosta ni brata.
Ravnica sva pod krečom,u peni mekoj,dubokoj.
Drveta-konjanici,u vrtu at do ata.
U noći place ptica,zlom slutnjom srce ledi.
Drveni konjanici topot seju kroz mrak.
I opet onaj crni u fotelji mi sedi,podignuvši cilindar
i raskrilivši nemarno frak.

"Slušaj,slušaj-hropce,sve bliže palaca,naginje se,unosi u lice.
Ne videh da iko iz roda podlaca tako uludo,glupo,pati od nesanice.
Ah,recimo da grešim.
Na nebesi luna.
Šta još nasušno treba svetu što spi u miru?
Možda ce tajno doći "ONA",mesišta puna,da sluša tvoju nujnu,
od tuge lipsalu liru.

Što volim pesnike!
Čudake našeg doba.
U njima srce nađe poznato nadahnuće:
bubuljičavoj studentkinji dugokosa rugoba priča o svetovima
lučeći polno čeznuće.

Ne znam,ne sećam se...
U kuci seljaka,možda u Kalugi,možda u Rijazanu,
tekao je život nekakvog dečaka,
kose poput žita,oka slična lanu.
Stasa,posta čovek,a uz to poeta,
s nevelikom `al žilavom snagom,
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta
zvao devojčurom i svojom dragom."

"Crni čoveče!Nesnosan si,zbilja!
Odavno si mrzak,ozloglašen gost"
Besan sam,razjaren-moj štap u njušku cilja
pravo u nos drski,da mu smrska kost...

...Mesec je umro.
Prozor zora plavi.
Ah,ti noći,sta si ispredala?!
Nikog nema.
S cilindrom na glavi stojim.
SAM...
U srči ogledala...

* * *

Secam se -
Glas joj je bio tuzan:
"Oprostite mi... Nisam u pravu...
Bezumno ja sam volela muza.
I sad se cesto... hvatam za glavu...
Slucajna
To je uvreda bila
Bejah pod nekom paklenom vlascu...
Zalosna tajna u tom se krila,
S pravom je zovu prestupnom strascu,
Doduse,
Mozda, do kraja leta,
Mi bismo idilu imali nasu,
A zatim biste i mene, s reda,
Odbacili ko praznu casu.
Zato se dalje i nije smelo...
Prekinuh susrete ... i svu tu bajku...
I zbog starinskih onih nacela,
Da ne povredim i moju majku..."

Razgovor mucni skrenuh utom
Tonuci sav u ponor zena,
A telo vitko, zategnuto.
Zanjihalo se kao sena.
"Recite,
Da li vas boli, Ana,
Sto su vam tako dom razvukli?"
Bez reci, turobno i strano
Oborila je pogled mukli.
...
"Gledajte...
Eno, vec svice!
Ko zar na snegu zora...
Mene to podseca... bice...
Pa, da!...
To biti mora!...
Nekad,
U svitanje drugo,
Deca sred rascvalog cveta,
Cesto smo sedeli dugo,
svako sa sesnaest leta..."

Onda me pogleda vlazno,
Odmahnu labudjim krilom,
Ko da sve nije ni vazno:
"No dobro...
Dosta je bilo."
....
Pred vece odose one.
Kuda?
Ne znam, to nisu brige moje.
Na zemlji put ces naci bez truda
Jer putokazi svuda stoje.
Ne pamtim vise to vreme burno,
Ni Pron sta ucini tad.
Odoh u Petrograd, smesta, zurno,
Da razvejem snove i jad.

Kačalovljevom psu

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine I bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dodju,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni. = ovde je bila greška, sorry.
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.

Prozebo mesec svetli sa visina.
Snezna vejavica, cepa se i drobi.
Kroz mecavu vidim rodnu okolinu,
i svetlost blagu na oknu u sobi.

Svi smo beskucnici, zar nam mnogo treba?
Jedino o uspehu pevam s puno zara.
Opet sam, eto, kraj stola i hleba
i preda mnom je opet moja dobra stara.

Gleda, a oci, suze, suze...
Bez reci, ko da i nije u brizi.
Htede cajnu da uhvati casu
a casa cajna iz ruku joj klizi.

Mila, dobra, stara, nezna,
ostavi misli tuzne i ocajne.
Ispricace ti harmnonika sjajna
sav moj zivot bez ikakve tajne.

Mnogo sam video, probisvet, stranac,
Mnogo sam voleo... mnogo i patim.
Zato sam postao mangup, pijanac
jer boljeg od tebe ja ne sretoh, mati...

Skinuvsi cipele i svukavsi kaput,
evo se grejem ponova na peci.
Oziveo sam i opet se nadam
bas ko u detinjstvu, nekoj boljoj sreci.

A za oknom uz jecanje mecave,
u vejanju divljem, sumnom ko u masti.
Cini mi se, osipaju se lipe,
bele lipe tu u nasoj basti.

.."Glavo moja nezimerno luda,
do cega si ti mene dovela..."

"Mnogo vec vremena ima
od one poslednje noci,
kad sam po barovima
prosuo snove i oci."

"Pijan sam vec i stupam.
Bezbroj flasa je u stroju.
Ja zapusace skupljam,
da dusu zapusim svoju!"

"U ovom zivotu nije novo mreti,
al' ni zivet nije najnovije."

"U oluji u buri,
kraj nedaca svih,
uz teske gubitke i uz
tugu kletu biti
NASMEJAN, PRIRODAN, TIH -
najveca je umetnost na svetu."

"Ja bih ostavio krcme javne.
Ni stihove ne bih pisao zanesen.
Samo bih ti ruke i kose tavne
milovao cvetom, nezno u jesen."

Pjesma

Pjesmu jednu zalosnu i slavuji poju,
pjesmu posmrtnu za ludu glavu moju.

Bezbrizna je rasla i obijesna je cvala,
a sada je klonula, kao mrtva pala.

Misli moje, misli! I bol ispod tjemena,
propio sam mladost mnogo prije vremena.

Kako se to desilo ne znam da li zna se.
Nocu jastuk studeni privijam uza se.

Zvoni pjesmo zalosna i vrati mi snagu.
U mraku se pricinja - grlim svoju dragu.

Za oknom harmonika, mjesec pali svijecu,
znam da svoju jedinu nikad sresti necu.

Krvi-zoro vicnjeva, ljubavi od snova,
ko gitara stara si, kao pjesma nova.

Sa jednakim osmijehom, u muci i sjaju
sto djedovi pjevaju i unuci znaju.

Pjevajte u mladosti, neka idu ljeta,
svejedno ce ljubljena ocvast poput cvijeta.

Ocvao sam, ne znam gdje. U picu? Od slave?
Nekoc su me voljeli, sad se i ne jave.

Zato tako zalosno i slavuji poju
pjesmu svoju posmrtnu i za glavu moju.

Bezbrizna je rasla i obijesna je cvala,
a sada je klonula, kao mrtva pala.
S.A.Jersenjin

dama

Pij, kurvo nocas iz moje caše,
nek’ žudnja oko ti zamuti
da osetim te svu
i miris tvoje, picem uprljane puti,
a vi cigani prokleti bili,
što me gledate tako?
kao da nikada niste videli
kako je neko kao malo dete plak’o.
A ti me gledaš, kurvo!
Misliš uzeceš mi pare
ne dam ti ništa, uzecu ti sve.
Da vidiš kurvo, kako se dama vara.
A vi, cigani, tiho svirajte
ja placam vas i vašu pesmu
da vidiš kurvo, kakva je pesma
koja se o tebi peva -
ja propao covek, ti propala žena
mi više nikada necemo šetati,
niti deliti nežnost i smiraj sutona
ona je otišla vozom od jednog vagona
ona je otišla da se ne vrati
njen odlazak je otvorio flaše
pevam i ja tebi lepoto mojih
propalih dana
i možda nekad, a slutim
da ce biti kasno.
Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka mi oproste,
pevam jer prošlost mi neka
i necija treba,
da zaboravim i prebolim
jer bio sam covek kafanski,
ne sanjiv kao grobar,
ja samo želim da me nocas neko voli.

Bolero

***************************************************************
O Jesenjinu


Ma ubicu te sad
ako budes pricala
te slatke gadosti
o nasoj ljubavi,
dal su od uvijek
zene sve
bile tudje i nevjerne
dal su od uvijek zeljele
imati samo za sebe,
al vraticu se tad
kad mi bludi dojade
jer svi mi zelimo
jednu zenu za sebe.
A necu patiti
jer me moras voljeti
Bogovi su dali isti bol za oboje.

O Jesenjinu
nikad necu pjevati,
jer je ludi pjesnik zivot dao bludnoj svetici...

Al vraticu se tad
kad mi bludi dojade
jer svi mi zelimo jednu zenu za sebe,
i necu patiti
jer me moras voljeti
Bogovi su dali isti bol za oboje.

LENJIN

Odlomak iz poeme "GULJAJ POLJE"

Jos zakon ojacao nije.
Sumi zemlja, nepogoda pala.
A sloboda nas prekomerno bije,
i sve nas je redom potrovala.

Rusijo, kraju koji srce snuje!
Dusa se steze od bola, bez glasa.
Vec koliko leta poljem se ne cuje
pevanje pevca i lajanje pasa.

Koliko vec leta sto nas zivot tihi
glagole je mirne izgubio tuzno.
Ko osipom su pasnjaci i polja
jamama kopita izrovani ruzno.
Bucni topot i stenjanje gromko.
Skripe taljige, kola zavitlana.
O, da li spavam ili sanjam zvonko
da nas Pecenezi
stezu sa svih strana?

Ne, nije san, vidim i na javi…
oci mi nisu pospane, nit zure.
Vidim kako, konje pustivsi u galop
odredi za odredom jure.
Kuda ce reci, i gde je rat pravi?
Stepske vojske nema ko da cutnju slavi,
pa ne znam je l’ mesec svetao u licu,
il je izgubio jahac potkovicu.
Sve se izmesalo.
Ne shvatam, pogledaj
zemlju sve do kraja
svetleci ognjem i sabljama razdor
tako strasno razdire, razdvaja …

————–

Rusijo, strasni, cudni zvuk!
U selima breza, visibaba cveta.
Odakle je dosao On i njegov huk,
Buntovnik taj s kojim nemir seta?
Genije surovi. On me vije
i privlaci, al ne izgledom i stasom.
Na konja se, vidim, posadio nije,
ne leti oluji galopom i kasom.

Nije sekao sa ramena glave.
Pesadiju nije gonio niz rov.
Od ubistava voleo je samo —
da na prepelice podje kad u lov.
Za nas je heroj apstraktan postao.
Sa decurlijom On je balavom po zimi
sankao se blago, tiho radovao,
nije nosio kose kao neki fini
pred kojima zene blede, sve u belom.
Izgledao je skromnije i od najskromnijeg,
k’o s posluzavnikom, sa obicnom celom,
on kao sfinga stoji preda mnom,
snebivljiv prost i mio.
Ne shvatam samo kakvom je silom
zemljinu kuglu potreso ko grom.

Zavijaj i sumi!
Nepogodo, svirepije vrti!
I ovaj nesrecan narod tiho umi
od sramote crkvi, tamnica i smrti.
—————–

Bilo je to doba okrutnih godina.
Svi smo se negovali, znajte, na zloj sapi,
dok su na popristu seljackih nevolja
imperatorski cvetali satrapi.
—————–

Monarhija, zlokobni smrad!

Vekovima je trajao pira pijan sat!
Industrijalcima i bankarima tad
prodao je vlast aristokrat.
Narod je stenjao i u strahu tom
zemlja je cekala nekoga da dodje ..
i eto, dosao je On.
————–

Poveo nas je na izvore nove.
Mocna rec je pocela da cveta.
Rekao nam je: da se svrse muke —
uzmite sve u radnicke ruke.
Vasa je sreca vasa i vaseg Sovjeta.
I mi smo posli pod zvizdukom mecave
u pravcu gde se njegov pogled penje.
Posli smo tuda gde je video On
naroda svih oslobodjenje.
——————–

I eto umro je.
Plac je mucan.
Ne slave muze nevolje glas.
Iz bronzana laveza je odan
salut poslednji, u poslednji cas
Njega vise nema.
Vise nema Onoga
sto je spasao nas.
A oni koji su zivi,
a oni koje je ostavio On,
zemlju ovu u poplavi besnoj
treba da zakuju u beton.

Za njih ne vazi:
"Lenjin je umro!"
Njima smrt nije povila celo.
Jos suroviji i namrsteniji
rade oni njegovo delo.

Januar 1924, Moskva

BALADA O DVADESET SESTORICI

S ljubavlju — divnom umetniku

G. Jakulovu

Pevaj, pesnice, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto sumi
pesmu,
sumi vest…
Bilo ih je
26,
26 ih je bilo,
26.
Na vrsti su 207
streljani
u teski cas.
I vecno ce
o tom
da se prica…
dok je tih
humki,
dok je nas.
A tamo za morem
gde magle secu
gusec dan,
pogledaj, iz peska
ustao je
Saumjan.
Kostiju skripa
nad pustinjom,
i uz les
jos 50
poznatih ruku
skida ples.
26 ih je bilo, 26.
S metkom u grudima
il u boku,
govore dok
nije dan:
"Moramo u Baku
da vidimo
kako je
Azerbejdzan.
————–
————–

Noc ko dinju
mesec njise,
moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noci,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.
Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda,
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadose
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bic
bese nas otac,
drug Ilic,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
Svi pamte, naravno, tu
18. godinu,
kad su burzuji
i noc i dan
pucali na
Azerbejdzan.

Udarac komuni
i kraja pad…
Al uzasnija je
bila vest,
cuti
za ovih
26.
Ko topljen vosak,
na voznju,
iz Krasnovodska
vodi put…
nekoga sabljom,
nekoga metkom,
oborise
na pesak
zut.
26 ih je bilo,
26.
Streljani su
u teski cas.
I vecno ce
O tom da se prica…
dok je tih humki,
dok je nas.

Tamo za morem,
gde magle secu
gusec dan,
pogledaj iz peska
ustao je
Saumjan.
Kostiju skripa
nad pustinjom,
i uz les,
jos 50
poznatih ruku
skida ples,
26 ih je bilo,
26.
———–
———–

Bleda noc
nad Bakuom.
26 senki tih.
O njima nas bol
i pesma.
O njima samo
i za njih.

Ne sumi vetar.
Nit je magla.
Cujes, govori
Saumjan.

"Dzaparidze,
slep nisam,
hleb u radnika
nije san.
Nafta ko crna krv
iz zemlje.

Lokomotiva
gvozden hod.
Crvena ustisnuta
nasa zvezda
krasi sve sve vozove,
svaki brod."

Dzaparidze odgovara:
"Vrlo prijatna
vest za nas.
Znaci, radnicka klasa
drzi
u muskim rukama
sav Kavkaz".

Noc ko dinju
mesec njise.
Moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noci,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.

Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadose
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bic
bese nas otac,
drug Ilic,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
—————
—————

Nebo je sve plavlje
i plavlje.
Gasi se dragih senki
glas.
Streljani…
Prema Ahc-kujmu
opet se vracaju
ponad nas.
Pevaj, pesnice, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto sumi
pesmu,
sumi vest
26 ih je bilo,
26.

Baku, septembra 1924. god.

PESMA O VELIKOM POHODU

Oj, vi putnici
i namernici,
bubasvabe, cvrcci
iza peci.
Ne narode,
nego dropljo
potkovana.
Rusijo neocesljana,
Rusijo neumivena.
Pocujte novo predanje,
novo predanje o nasem zivotu.
Predanje o tom
sto je davno bilo
i o onom sto je
tek sad izronilo.
Za tebe sam spevo
Rusijo predanja,
jer sam bio
i istinit i smeo.
Bio sam majstor da slozim
pricu ovu
ne plaseci se da me
po zubima biju.

Ah, u gradu,
u Ipatjevu
bilo je to
za imperatora Petra.
Govorio je
skitnica Dijak:
"Eto kakvog imamo, braco,
cara budalu,
cara budalu — nadnicara.
Car budala — nadnicar
u saku hvata slinu,
gradi Piter—grad
na nemacki nacin.
Jasno je, nema
sta da radi,
hoce Rusiju
sasvim da ponemci.
Bradu i brkove
knezevima brije.
Kako da ne places
onda nad Rusijom?
Kako da ne tuzis
onda nad sudbinom?
Sve neposlusne
on toljagom bije."
Cuo reci te
mladi strelac.
I za kruti noz buntovnika hvata.
"Idi, gmizi,
ne grci se, brate,
odvescu te pravo
ja u Piter—grad,
dovescu te caru.
Kaj se, pasji sine!
Sto si bunio narod,
kaj se, pasji sine!"

Po tverskoj jamskoj
pod lukom
sa zvoncicima
putuje Dijak bedni.
I bas u podne
cetvrtoga dana
doputova Dijak
kod cara u dvor.
S visokih stepenica
tu car izlazi,
toljagom mahnu
i pozove strelca.
"Kazuj mi, strelce,
zasto si doso?
Jesi li iz Moskve
glasonosa tajni?"
"Nisam glasonosa,
nit mi je Moskva rod.
Samo sam sluga verni
i doveo sam ti
buntovna Dijaka.
Nikad ga u zivotu
bokovi ne zabolese.
Pred postenim svetom,
u krcmi je pred svima
grdio, care,
tvoj visoki rod."

"Pa — rece Petar tad —
— izlazi napolje, vasko!"
A Dijaku se kosa
podize ko raz.
Petar onda s pleca
spusti saku…
i Dijak zauvek
podize opanke.
Bilo u Petra dvoriste,
u dvoristu kolac
i na kolcu — lika.

Braco, pocetak
samo je to.
Oh, nas car je surov
nas Aleksejic Petar.
Vedro piva ispije
sve do duska on.
A kad pusi — ide
dim na tri hvata.
Haljine je skrojio
u Svapskoj car nas,
Aleksejic Petar.
"Dragi Leforte,
blize mi pridji,
divan si ti majstor
u Amsterdamu bio.
Ko segrt ti je sluzio
ruski car.
On je ucio tamo
kako se sekira drzi.
Majstore, putuj opet
ti za Amsterdam.
Od Petra svima
predaj pozdrav
i reci da je sada
u strasnoj brizi on.
U strasnoj brizi sam ja
za Rusiju rodnu …
Bojim se smrti,
a smrt ce skoro doci,
a i ziveti ne volim.
Ko ce cuvati onda< br>Piter — grad?
Usred magla ovih
i lanaca mocvara
sanjam o narodu rodnom
koji je poginuo.
Cujem, glas mi
po nocima zvoni
da je na njihove kosti
granit lego tvrd.
Zato sada
opkoljavajuci grad
u stroj paradni
ustaju mrtvi.
I vicu oni,
a od toga krika
svetla se gase:
"Mi smo svemu carevi!
Pasces nam u ruke, Petre,
pokusaj samo da umres.
Oderacemo ti
cubu junacku,
jer si bio
pasji sin ti.
Gledao si kroz prste plemstvu
s ministrima
i na krvi si za njih
sagradio grad.
I neka zna zato
svaki dom.
Mi cemo doci jos,
mi cemo doci, doci,
ovo je nas grad
zato tu i moze
da zivi narod
radni samo."
Umukno je nas car
Aleksejic Petar.
S njega hladnog znoja
tri potoka teku.

"Pocujte, pocujte.
Vi ste, naravno,
narod dobar —
i kad vas mecava krije
i sitan sneg.
Jednom recju,
vi ste divni
i zar mi necete
casu brage dati?
Treba to da pesma ne utihne
jer grlo mi je suvo.
Jezik, coveka,
nije kao pticji,
divni ste, vi ljudi
nasli obicaj."

I topovi udaraju
i zvona placu.
Sta to znaci
znam, shvatate vi.
Mnogo je bilo ruza,
mnogo je bilo maka,
sahranili su Petra
uz tezak plac.
I da li zato
sto je bilo tamo
olosa dosta,
ko je zaista plako,
ko je slinio samo?
Tek od tog dana
pa za godina dvesta
carevima — budalama
broja nema.
I svih dvesta leta
cula se podzemna
strasna grmljavina:
"Mi cemo doci, doci.
Uzecemo muku svoju.
Uhvaticemo plemice
i za njihove cele
na lampe ih
povesati."

Posle dvesta leta,
u sneznom oktobru
zatresla se Neva.
Gomila se digla.
Ujutru ustao narod:
Na stubovima visi
olos - plemstvo.
Ah, divan je narod!
Ah, to je Piter - grad!
Ali zasto tamo
topovi biju i grme?
Biju za gradom,
biju preko mora.
Kako hoces bas,
moja duso, shvati.
Mnogo se tih dana
poslova svrsilo.
I opevacu ih
kako ih i ja znam.

Junacko srce,
raduj se ti.
Nasa je vlast sada,
Sovjetska vlast.
Oficircica,
golupcica
juce je tako
udesila Ce-Ka
……………..
i zavikala je jabucica
mladoga mornara:
"Jos te kako
natrljacemo vam nos!"

A za Javorom,
pod Ukrajinom,
vest zalosnu
muzici su culi.
Vlast Sovjetska
vrlo im se svidja.
Ali ide vojska
na obracun s njom.
A te vojske krvno
muzike mrze.
I Vrangel je tu,
i Denjikin.
A u pomoci
ko kurjake ljute
odrede salje
Kolcak iz Sibira,
Kolcak admiral.

Ah, ribice moje,
koscice sitne,
vi deco seljacka,
decacici.
Pokoriti te ne mogu
ni golotinjom,
ni klanjem,
posli ste goli
s partizanima vi.
Crvene armije u polju
svetle bajoneti.
Otac sa sincicem
tu se moze sresti.
Ta se vojska bije
za sudbinu istu —
da ima zemlju
da do smrti ore,
da raz sumi
i da ovas zvoni,
da svako kolac
sa pirokom jede.

Pa kako mrznju tu
da ne izneses.
Sad pevaju na Donu,
ali ne po naski:
"Pored pristanista ladja ide.
Komunistima cemo
mi hraniti ribu".
A kod nas pevaju za njih:
"Kud se kotrljas?
U Ce-Ku ces stici —
i vise nikad
vratiti se neces."
Iz jedne nevolje
tri citave rastu —
odjednom nad Piterom
nov se zacu bruj.
I ne shvata niko
od kuda taj bruj:
"Ti ne smes da dremas,
narode radni,
jer Judenica vojska
pod Piterom stoji."
Sta da radimo,
Sta da radimo mi?
I odovud biju,
i odonud pale.
Oh, ti narode bedni,
oh, ti Piter-grade!
………………..

Kisa je lila tada
mnogo, bez prestanka.
Ozime useve
iz korena je izbila
i godine te
ne zasume raz.
To zivot nije bio
vec u dzigericu noz.
………………..

Kisa lije, lije
a ti trpi, trpi.
Komunaru, ne spavaj
u koznom kaputu.
A za plavim Donom
kod stanice kozacke
ko kukavica place
ljuti vuk.
I kozacima uz reku
Kornjilov govori:
"Ugositite crvenim
kartecom partizane.
S Crvenom armijom
obracunace se
Denjikin, znam ja.
Od Dunava do Dona
Rastegla se koplja."
……………….

Duni jace i krepkije
Vetre plavi i studeni.
S nama je hrabri Vorosilov
i Budjoni smeli.
Ako pritiskuju jace,
Silnije vices.
A muziku je vazno
da ne gaze raz.
Kad je posla preko nje
vojska Denjikina —
na stotine vrsta
ponikla je ona.
Nad nevoljom tom
u stabu belih rzu.
Dovode seljakovu stoku
i sa votkom zderu.
Guzvaju seoske zene,
devojke pipaju grubo.
"Tako vam i treba,
vi prljavorukci.
Ti si, seljace, nitkov!
Bestija i olos!
Za plemicka imanja
ima da nam platis.
Platices i za to
sto si ih vesao.
Eh, u lance sve njih,
da im pamti majka."

Oh, ti plavi jorgovane
i ogrado siva.
U rodnoj zemlji niko
nece da zivi.
Opustese vrtovi,
napustene su kolibe,
livade navodnjene
pokosene nisu.
Pogazen je ovas,
polegla je raz —
gde ces sad, seljace,
utociste naci?

No vise od svega
uznemireni su oni
koji ne spavaju
u kaputima koznim
koji su za bedni narod
poginuti radi,
koji nece dati
slobodni Piter-grad

Tamo pod Ljigovom
strasni boj se bije.
Bez svetla ne spava
Piter zalosni.
Jos jedan tren
neprijatelj ce slomiti sve
i zbogom snovi
gradovi i sela.
Sa uznemirenih lica
struje znoj i krv.
Biju i biju ljude
u kaputima koznim,
a po podu tela
ko snopovi leze.
Konji u strahu rzu,
konji u strahu topcu,
no nas je pritisak
sve jaci i jaci.
Biju se osam dana,
biju se devet dana.
Al nije izdrzao
neprijatelj desetog dana.
Poceo je strugati
po zbunovima u jarak.
Nasi ih udaraju!…
Topovi biju, pale …
Ah, slavni su to ljudi!
Ah, i Piter-grad!
A za Belgradom,
oko Harkova
muzickom je krvlju
zemlja poskropljena.
U Moskvu bezi
bedni narod bos.
I od jauka i rike
drhti sva zemlja.
Jedni traze hleba,
drugi milost mole,
pa kako mrznja
tu da se ne javi?
Sastale se
nemirne glave
oko Guljaj Polja.
Pa zabole Denjikina
stomak od njine vatre
jer stadose paliti,
jer stadose zeci.

Ah, ti pesmo!
Pesmo!
Ima li na svetu
ista cudesnije?
Pevo te uz gusle,
il uz harmoniku,
momci, zar necete
ni casicu dati.
Ah, jabucice,
divne boje.
Biju Denjikina,
biju Kornjilova.
Cveticu moj,
cveticu maka.
Ti sto brze admirale
odbacuj.

Tamo za stepom
tutnjava se cuje,
tamo za stepom
grmi grmljavina.
Svi u boju brane
svoj ocinski dom.
Ne zna se broja
koznim kaputima.
Tamo na Donecu —
u Petrogradu
ocito je da ima
mnogo boje te.
U belom stabu vapaji,
u belom stabu stenjanja:
opkoljava ih nasa
vojska
sa svih strana.
U belom stabu krik,
u belom stabu groznica,
a zlatna zora
kao pozar stoji.
I svetla gore
po krcmama svim.
Sutra se mnogi
vec nece sastati.
I svi pevaju o caru
i o Rusiji Svetoj,
milujuc devojcure,
zaboravljaju tugu.

U crvenom stabu je frktanje.
U crvenom stabu je smrad,
smrde obojci
cizama vojnickih.
Sutra, cim zarudi
opet ce u boj.
Spavaj, nevaljalce
spavaj, mili moj!
Neka vas zlatom
svetlost zore skropi,
u kaputu koznom
komunar ne spava.
U zoru, u zoru,
u vrtlogu kise
zvizdukom kursuma
docekasmo dan.
Podizuci uvis,
kao tugu, oci
u koznom kaputu
rece komunar:
"Braco, ako nas
savladaju ovde,
svetio oktobarsko
utrnuce za uvek.
Pokrice nas kamdzija,
pokrice nas bic,
i u bedi ce nam kapati
tada ceo vek."
S gorkim gnevom ruku,
otrvsi suzu,
komandir nas
s recima tim,
izuo je cizme,
gromko zakasljao.
"Evo — rece —
u domu ti nemas cizama,
pa ih zeni daj."

U zoru, u zoru,
u vrtlogu kise
zvizdukom kursuma
susili smo dan.
Oh, ti, jabucice,
boje razne
……………

Ulazi kursum u grudi
kao pcelin zalac.
Napred je bezao
tada odred nas.
Za dolinom je jezero
a za jezerom dolina.
Nos je u zemlju
zario komunar!
Mi napred, napred!
Neprijatelj natrag, natrag!
Mrtvaci neka tako
na kisi leze.
S ustima nemim
spavajte hrabri,
kasnije cemo doci
da sahranimo sve vas.
Eto i svrsi se boj,
mase crveni barjak.
Ne zaleci pete,
neprijatelj bezi.
Zacudjen mnogo,
sto je ostao citav
cuteci obuva cizme
komandir nas.
I rece: "Zeni
cizme ne trebaju
iznosicu ih rado
sada i ja sam."

Eto i svrsi se boj,
ko je ziv raduje se!
Ah, slobodni narode!
Ah, ti Piter-grad!
Od ponoci
do jutra plava
nad tvojom Nevom
luta Petrova senka.
Luta Petrova senka
i strasno se mrsti
na boju purpurnu
u ulicama nasim.
U obale voda bije,
pena joj pokrivena injem …
Ladje plove
kao u Indiji…

Jun 1924, Lenjingrad

4

Po oblacima hodam ko po njivi.
Nadole mi visi glava.
Slusam svetila tankokljunih zvizduk
i pljeskanje pljuska plava.
U zatonima se plavim ogledam
i jezeru dalekih zora.
Vidim tebe, Inonijo,
sa zlatnim kapama gora.
Vidim tvoje kolibe i njive,
a na doksatu stara mati
prstima eno pokusava
zapada svetlost da uhvati.
Prignjecice ga kod prozorcica,
uhvatiti na grbi nize,
a sunasce kao macka
klupko vuce sebi blize.
I tiho uz recice sapat
pribrezne jeke u dolini
ko kapi svece nevidljive
kaplje pesma u tisini:

"Slava vo visnjih bogu
i mir nek zemlju slavi.
Oblake je probo
mesec s rogom plavim.
Gusana izveo je neko
iz jaja zvezde sjajne
da prokljuje svetlog Isusa
sve tragove i tajne.
Neko s novom verom
bez krsta i muka
navukao je dugu
nebom ko prut luka.
Raduj se, Sione
svoje svetlo proli.
Nazreo se Nazaret
nebosklonu novi.
Novi na kobili
svetu spas dolazi.
Istina je — u nama,
a vera — u snazi."

Januara 1918, Petrograd

3

Govorim i tebi, Ameriko.
Polovino zemlje, kazem radje —
plasi se po morima bezverja
da pustas gvozdene ladje.
Ne okivaj gvozdenom dugom
njive i granitom reke mnoge.
Zivot ce probusiti covek
samo vodom slobodne Ladoge.
U pustos, tavanicu neba
ne prikucavaj rukama mekim:
neces sagraditi sesiricima gvozdenim
sijanje zvezda dalekih.
Neces zaliti ognjeni kvasac
celicne rude dok tope.
Ja novoga vaznesenja
ostavljam po zemlji stope.
Za oblake obesiv se petama
prokopitacu oblake ko los
i tockovima cu mesec i sunce
nataci na zemljinu os.
Zicanim svetlostima tvojim,
molepstvija ne poj, ne ori.
Neces osvetliti dolazak onog
sto bezi ko ovca po gori.
U tebi ce se naci jos strelac.
Pustice mu u grudi strelu.
Krv topla briznuce u maglu
ko plamen niz vunu belu.
Ko zvezde zlatna kopita
bacice izbrazdavsi mrak
i usitnice iglama nad carapom
opet dazd crn i jak.
Tockovima sunca i meseca
zagrmecu kao grom silom.
I ko pozar razbacacu kose
i lice cu zaklati krilom.
Za usi cu stresti gore
i izvuci kovilje lako.
Sve ograde i plotove tvoje
ko prasinu skinucu sakom.

I bice poorana plugom
tvojih njiva brazda svaka
i proletece nad zemljom tvojom
zetva ko zlatna svraka.
Izvuci ce ko motke zlatne
sunce na doline ona.
I ziteljima ce baciti
krila klasatih zvona.
Izrasce borovi novi
u poljima tvojim sa dlana,
a proleca ko veverice
skakace po granju dana.
Probrusivsi sve pregrade strme,
reke ce se pojaviti plave.
Zora ispustajuc kapke lovice
zvezdane ribe prave.
Ispljusnuce usta gromove
i kazem ti — doci ce vreme
da klasovi zita tvojih
probodu plavo teme.
Nad svetom s nevidljivih stuba
u poljima tako svetao
kukuriknuvsi iz meseceva srca
izletece dobri petao.

2

Lavez zvona nad Rusijom.
To placu zidovi Kremlja.
Danas se na vrhove zvezdane
natice draga zemlja!
Protegnuv se do grada nevidljivog,
pregriscu pokrov mlecni.
Od kezenja zuba mojih
ostace bez brade Vecni.
Uhvaticu ga za belu grivu
i reci mu rec jasnu,
ucinicu te, Gospode, drukcijim
da vidis mi livadu krasnu.

Proklinjem disanje Kiteza
i sve gde mu polja sumore.
Ja zelim da na bezdanom istezalu
podignem sebi dvore.
Jezikom cu mucenike i svece
izlizati s ikona sivih.
Obecavam grad Inoniju,
gde zivi bozanstvo zivih.
Stigo je Indikoplov novi.
Moskovijo, ridaj puno.
Sve molitve u caslovcu tvom
prokljuvacu recitim kljunom.
Tvoj narod cu odvesti od Nade.
Dacu mu veru i moc
da s plugom u zore rane
sa suncem ore noc.
Da polje njegovo slovesno
kosnica rod rodi jak
i da zrna pod krovom nebeskim
ko pcele pozlate mrak.

Proklinjem te, Radonjeze.
Tragove i stope hodom!
Naslage si zlatnoga ognja
isitnio crkvenom vodom.
Copor oblaka tvojih
sto kao vuci laju
bas je ko copor pravi,
koji sve zove i koji je spreman
ocnjake svud da zaglavi.
I tvoje sunce kandzama ostrini
u dusi se kao noz javi.
Na rekama vavilonskim plakasmo.
Kvasio nas dazd i nedace
vicem glasom volovskim
kao da oluja dune,
skinuvsi Hristu gace;
perite ruke i kose
iz besike druge lune.
Poginucete svi — kazem.
Ugusice vas vere mahovina prava.
Nad nasom je okukom drukciji bog
ko nevidljiva oteko krava.
I uzalud se u pecine sele
oni koji su za rikanje uski —
svejedno — on ce se oteliti drugim
suncem na krov nas ruski.
Svejedno, on ce telenjem spaliti
ko cekic obale reke obilate
i rasklimatace vrenje svetsko
rogove njegove zlatne.
I novi ce sici Olimp,
nacrtace njegov novi lik sred sveta.
Kazem vam — sad cu iskapiti vazduh
i isplaziti jezik kao kometa.
Raskoracicu noge do Egipta.
Raskovacu od vas potkova muku
i, znajte, za oba snazna pola
zakacicu se klestima od ruku.
Prignjecicu kolenima ekvator
i s olujom i vihorom sred placa
napola cu nasu majku zemlju
razlomiti ko komad kolaca.
U provaliju bezdnom osenjenu,
da sav svet zacuje taj tresak,
svoju cu glavu sa kosom zvezdanom
ubaciti kao suncev blesak.
I cetiri sunca iz oblaka
kao burad s planine po kraju
rasuvsi zlatne obruce pasce
da svetove tesko zaljuljaju.

INONIJA

Proroku Jeremiji

Necu se prepasti pogibije,
ni koplja, ni strela, ni noza.
Tako govori po Bibliji
prorok Jesenjin Serjoza.
"Vreme je doslo moje,
bez straha zvuk bica cujem.
Telo, Hristovo telo
ja iz usta pljujem.
Kroz muke njegove i krst
spasenje nek me ne svlada.
Nasao sam nauku koja
vecnost zvezda probada.
Gde smrt nad istinom ne igra
ugledah dolazak i hod.
Ko ovcu od vune pogane
ostrici cu nebeski svod.
Ruke cu podici ka mesecu.
Pregriscu ga ko orahe sveg.
Necu bez stepenica nebo,
necu da pada sneg.
Necu zore lice jezerima
da se mrgodi besno.
Ja sam sneo ko kokoska
jaje zlatno, slovesno.
Ja cu danas rukom vestom
svet okrenuti ko sila.
Ko vejavica olujna s pleca
osmora mi se rascvala krila.

5

O, surovi, grozni dani ovi!
Ko ce sve to i da opisuje!
Zar ne cuse i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejacki gad ote,
da dvoristem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balavec cigare kozju nogu,
slusao je tango tamo on.
Grcec novac zaradjeni stari,
psujuc porez, sve sto se namece,
do ludila on misli o stvari
koja izmedju nogu se okrece.

A vreme je —
bujno odmicalo …
Bez srece je bivo tezak gnevni.
U flasama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Nase lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izguzvane
i da ga premlatis dao bi ti.

Dosta!
Nasto smeh, reci, i zvona!
Al’ ni plakat opet duzni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodenicar uputio pismo:

"Serguha moj! O, oci jedine!
Zdravo, duso, i sad ko i prije!
Vec sesta ce godina da mine
a Krjusa te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, cim prolece prodje!
Ovde ima premnogo novoga,
al’ u pismu — nezgodno mu dodje!
Narod je sad miran, a i ceste,
stisala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljase i Oglobljina Prona.

"Zemljo…
Jece tvoja cuda glupa.
Verovao il’ ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjusane napane.
Tad i poce sala, komesanje,
ali takvo, da umres od jeze.
Uz psovanje, skrgut i smejanje
poce sablja kozacka da veze.
Eto, tad su i zacnuli Prona,
Labuca se u slamu uvuko
i izidje
cim ode kolona,
cim se odred kozacki povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno prica, gladec bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!…
Oblaci su sasvim prosli crni…
Mada ne zivimo — ko u loju,
ipak dodji, golube, navrni,
da olaksas ti sudbinu moju …"

***

Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noc je sumrak dotako.
Skripe promuklo ceze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilicno dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.

Promicu crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko sto je kucalo dana daleki’.

Opet na mlinu …
Jelova suma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da sidje s uma,
ne moze stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oci jedine!

……………….

Ostario si vec i sam …
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah cu da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne…
Pismo je doslo.
Ne zuri, sokole, pricekaj!… Da!
Dva meseca je gotovo proslo
kako ga s poste donesoh ja.

Otvaram… citam … Dabome, zna se!
Ko moze drugi! Rukopis kriv …
I nemarno on vijuga se …
I zig londonski nekako siv …

"Zivi ste? Bas sam od srca rada…
Ziva sam, ko vi, al’ dusa jeci.
Tako se cesto ja secam sada
baste, vratnica i vasih reci.
Ja sam od vas … vrlo daleko …
Rusiju sada april oblece.
I plavicasta koprena meko
pokriva breze, jele i cvece.

I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, mozda, u lovu,
vrebate tetrebe il’ neke sljuke.
Do pristanista cesto odlazim
i, uz radost il’ strah pakleni,
medj parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su cvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani…
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadzbina, i majski dani…"

…………….

Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plast ovcarski,
k staji za seno koracam ja.
Idem kroz bujnu bastu siroku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red …
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’
imao sesnaest godina, pre …
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nezno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!…
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.

Januara 1925, Batum

4

Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tuzilja-sljuka.

O, zemljo nasa sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moci,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noci.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spusta nekako nisko.
U okolnom lugu cuje se ziva
pesma senica — pevanje blisko.

Moj mlinar od smeha prosto penusa,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zeceve cemo sada, Sergusa,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
cim da rastera came ton.
Veceras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srecom,
druze po lovu!
Doso je davno cekani cas!
Cestitam ti i vladu novu!
Sve cemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bicemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druze!
Divota, sve se okrece!
Pocetak dobar bas je to bio.
Zamalo nisam umro od srece.
Moj brat se u gace umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja cu komunu kroz kasabu
prvi da krenem, sto skorije.

Pron je Labucu, brata imao,
ko peti tocak, seljak ocajni:
pred teskocama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krcme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku …
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peca! —
uz tugu kletu
drao se —
Tesko mi… Ko pijan!… Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.

Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez zuljeva im zivot je bio.
I eto, on je bas u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al’ ipak ista vazna drzanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj cokanja
cesto Nercinsk i Turuhan:
— Da, bese muka!
Al’ mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreci, …

…………

I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reci.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, nista manje.
Pa ipak je on otisao prvi
da Snjeginim popise imanje.

Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognase u selo,
gazdarice cak, i njino blago.

A mlinar …
Moj stari vodenicar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokolicar,
da po tudjoj i ja brljam sudbi.
Opet proslost dohrlila pusta …
Tad sam svu noc gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.

Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite … Ne imadoh prava …
Ja sam muza bezumno volela.
Cim se setim … zaboli me glava …
Uvredih vas —
uvreda slucajna…
Naglim sudom smatram gresku ovu …
Tu je bila i zalosna tajna,
koju strascu prestupnickom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi’ ja za srecu nasu…
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flasu.
I susrete … i ljubavnu hajku…
Morala sam sve da zanemarim …
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.

Al’ ja tada okretoh na drugo,
gledajuc je okom ustreptalo.
Ukoceno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l’te, Ana,
da li vam je zalno,
sto se kuca vasa razorila?
Al’ nekako cudno i pecalno
svoj je pogled ona oborila.

………….

Gle…
Vec svice? belina je veca!
Sjaj, ko zar je na snegu, i glogu…
Mene sve to na nesto podseca…
Ali nasta?…
Pojmiti ne mogu…
Ah!… Da…
To je u detinjstvu bilo …
Druga zora … Ne jesenja, kleta…
Sedeli smo uz vratnica krilo …
Imali smo po sesnaest leta…
Zatim, kad me nezno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
rece toboz nekako nehatno:
— E, pa dobro…
Hajd’mo, vec je vreme …

……………..

A uvece — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ces naci bez ikakve muke.

Dogadjaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako zavrsi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.

3

Na sedeljkama je svak prepricavo,
tu se vecalo uz sapat cesti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.

Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
cas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
lezao oko cetiri dana.
Moj mlinar, s uma sidje, zacelo.
Ode,
doveze nekog, sustalo…
Vido sam samo belo odelo
i necji nosic priprcast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uvece, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I cim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
zacuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro vece, dragi moj!
Davno vas ne videh … Iju, srama!..
Sad od deteta — doso je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, cuven i znan.

………

Sednimo.
Prodje l’ groznica? … Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da…
Nikad ljudi — proslost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela citave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni’.
Zaj’dno sanjasmo o slavi mali…
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja dusa sve to batali
naterao je … oficir mlad…

***

Slusao sam je, u casu lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ucuti, jednom!
Nadjimo neki razgovor drugi.

Al’ ne znam zasto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da… Da…
Secam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Bas mi je drago.
Procitacu vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski…
Obradjeno je tecno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri… Bez sale,
krivo mi je,
i zalim ja,
jer za vase pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko ce onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Saljivcina ste …
— Ona pa nije …
— Volite l’ nekog?
— Ne, ne, Ano …
— E, pa onda je jos cudnije
sto propadate tako rano:
Pred vama put se pruza zivo …

Tustila se daljine sen…
Ne znam, zasto sam dodirivo
i rukavice i sal njen.

…………………

Smejo se mesec, ko klovn, sred pruca.
Iako dusa osta bez cveta,
cudno bio sam pun nadahnuca,
kao da imam sesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama…

Ima necega lepog u letu,
a s letom neceg lepog u nama.

***

Moj mlinar …
Eh, mlinar!… Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko postar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il’ on:
"Dodjite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vas Oglobljin Pron."
Idem,
Krjusa se priblizuje.
Vidim pred kucom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas.
— Ej, ti, fukaro!
Pocuj i znaj!
Svi k Snjeginoj…
Bup, sto pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupredjen,
poce da spusta svoj lavez pseci,
i rece, iskreno uvredjen:
— Jos bi seljake trebalo peci.

— Sta cu ti, Prosa? — otpoceh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah cu naci i konjce neko
pa zaj’dno… k Snjeginoj…
da zamolimo…

I spremise nam drkelu neku.
Koza i kosti — usta — izdisu —
takve uz pride daju coveku
da ih se samo kurtalisu.
Kaskali smo u case duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.

Stigosmo.
Kuca na sprat — divota,
doduse malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Sidjosmo.
Dodjosmo vec pred terasu
i, tresuc prasinu s ramena siva,
o necijem poslednjem casu
cujemo odozgo pricanja ziva:
— Plakala — ne plakala — ic ne pomaze …
On je sad les … Eh, moj pticu!…
Neko u vrata lupa! Sta l’ traze? …
Napuderisi se…
Otvoricu…

Debela tuzna dama dize
tesku polugu sto vrata preci,
I moj ti Pron odjednom stize
pa tras o zemlji, bez jedne reci.
— Da nam das!…
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ic ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dodje red na me, danu,
i procedi
uz pogled zesci:
— A vi, zacelo, trazite Anu?
Pricekajte…
Odmah cu reci…

Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al’ meni nimalo ne bese lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoci u muku strogom.
— Borja je mrtav … Borju ubili…
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro …
A ti — izvuce se …

Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rodjen da podnese.
Ko osamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grc me:
— Imaju danas veliku muku…
Hajdemo, Prone, do neke krcme …

ŽAK PREVER
(1900-1977)

4. februara 1900. rodio se u Nejiu, pariskom predgrađu na obali Sene, Žak Prever, pesnik, nadrealista. Bio je učenik slobodne škole "Andre Amon". Obožavao je slobodu i glorifikovao duh pobune i revolta. Bio je blizak sa nadrealistima, ali je odbio da se pridruži Komunističkoj Partiji sa Andre Bretonom, koga je ismejao u "Mort d'un monsieur". Bio je i talentovan scenarista. 1925. ženi se prijateljicom iz detinjstva Simonom Dijen. Od smrti Viktora Igoa, od osamdesetih godina prošlog veka, Francuska nije imala svoga istinski narodnog pesnika, pesnika čije će delo podjednako voleti i rafinovani ljubitelji poezije i ljudi skromna obrazovanja. Dobila ga je u Žaku Preveru. Bio je majstor reči. Iako se uglavnom negativno odnosio prema religiji, tradiciji, autoritetima i konvencijama, Preverova poezija je, kao retko koja poezija našeg vremena, puna iskrene vere u ljudsku toplinu i solidarnost, katkad gotovo detinjski puna poverenja u ljude, u ljubav. Preverova poezija je, nema sumnje, snažno uticala i na francusku šansonu. Gajio je veliku ljubav prema slikarstvu, i to modernom slikarstvu te je Pikasu posvetio dve velike pesme. Na kraju krajeva, Prever nas svojom poezijom uči da volimo. Umire 11. aprila 1977 u mestu Omonvil-la-Ptit, u Normandiji.

BARBARA
Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana
Pod krupnim kapima kiše
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Sećaš li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan čovek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrčala ka njemu po kiši
Pokisla ozarena očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara
Ne ljuti se na mene što ti kažem TI
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa maker ga samo jednom video u životu
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa čak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kišu tako blagu i tako srećnu
Na tvome licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I šta je sa tobom sada
Pod kišom od gvožđa
Vatre, čelika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je još živ
O, Barbara
Još uvek pada kiša nad Brestom
Kao što je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nije ni onaj potop više
Gvožđa, čelika, krvi…
Već prosto kiša iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo ništa.

________________________________________
ZA TEBE, LJUBAVI
Išao sam na trg ptica
i ptice kupio
za tebe
ljubavi.
Išao sam na cvetni trg
i cveće kupio
za tebe
ljubavi.
Išao sam na trg staroga gvožđa
i lance kupio
teške okove
za tebe
ljubavi.
A onda sam otišao na trg robova
i tražio te
Ali te našao nisam
ljubavi moja.

ADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg…
Grešila sam, priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala…
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

KAKO UBITI VREME
Neki misle da je to lako
Ne raditi ništa
A ustvari to je vrlo teško
Ništa teže od toga
Valja ubiti vreme
A to nije mali posao
To je da padneš s nogu
Ah!
od jutra do sutra
nisam radio ništa
ništa
ah! a što je još čudnije
od jutra do sutra
od sutra do jutra
radio sam isto
ništa!
ništa nisam radio
a i moglo mi se
ah! kako je to tužna priča
mogao sam da imam sve
da
ono što bih hteo
da sam hteo
to bih i imao
ali nisam hteo ništa
ništa
Ipak jednog dana vidim ti jednog psa
koji mi se svideo odmah sam ga imao
jedan veliki pas
ovčar
ali jadna životinja
kako je tugovala
tugovala za bivšim gazdom
neki stari Škot
ja ti kupim i gazdu
a i moglo mi se
ah!
kakav Škot
oh!
kakav Škot je bio taj Škotlanđanin
taj što mi je čuvao psa
ceo dan je cmizdrio
celu noć je jecao
ah!
to je bilo da poludiš
kopnio je kao travka
ništa mu nisi mogao reći
govorio je obesiću se
Više volim da čuvam ovce
tulio je na škotskom
a pas je zavijao
slušajući kako mu gazda tuli
a kako mi se moglo
ja ti kupim i ovce
stavim ih u salon
i tu su pasle tepihe
i onda jednoga dana crkoše od dosade
ode za njima i Škot
u grob
ah!
a za njim i pas
E tada sam otišao na krstarenje
Da malo smirim živce.

UVELO LIŠĆE Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.
________________________________________

TA LJUBAV
Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nelna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I rulna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani galeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato ato smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Joa toliko liva
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i livo kao leto
Molemo oboje
Otici i vratiti se
Molemo oboje
Otici i vratiti se
Molemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naaa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa koželja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nelna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nelna kao dete
Gleda nas smeaeci se
I kazuje mnogo ne govoreci niata
A ja je sluaam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve viae
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si liva
A mnogo docnije na ivici nekog aipralja
U aumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruli nam ruku i spasi nas.

TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO
To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.
________________________________________

POTOK
Pod mostom prolazi mnogo vode
a za njom i mnogo, mnogo krvi
Ali ispred nogu ljubavi
teče veliki beli potok
U vrtu bledog meseca
u kome se praznuje svaki dan
taj potok peva uspavljujući
Bledi mesec moja je svest
u kojoj se kreće jedno plavo sunce
A to sunce to su tvoje oči.