OMILJENI AUTORI

Jedna smrt


Zavole zumbul lepi
juče, kad zora svanu
i sunce poljubi cveće, šume i poljanu
i na njoj rosnu travu,
ljubičicu plavu
zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;
i kada veče pade,
on joj na sveža usta poljubac prvi dade,
na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,
spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko.
I zumbul s plave kose
pije joj kapi rose
poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi,
i s one strane sveta
zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta,
kad jednog skorog jutra
i nama dođe sutra,
mistično sutra smrti!

Devojačka molba

Dopusti, majko, kroz prozor moj
da se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva: da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga mog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva: da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
nežnošću tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu s njim.
On peva: da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
da, ako mene ne dadne mu Bog,
mora umreti.

Kako su mogle tolike ptice
da toplu svoju ostave goru,
i u mom vrtu čekaju zoru
da bi njegovu pesmu čule?

Dopusti, majko!

Jedno uverenje

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople zgledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano kao milovanje sna
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljiv kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: "O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?"

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: "O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: "O, gde je ona mazna
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?"

Po rastanku

I
Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća, -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mogo
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi reko,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mogo
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada reko,
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisa

IV

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

V

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Šumska zvezda

Ispleo pauk u granja
zelenom gnezdu
nežnu zvezdu.

Pesma je zatalasa,
miris zaleluja,
svetlost je niha:
može svakoga časa
nestati nežna i tiha
šumska zvezda.

Može je na trn i kamen
oboriti rose grumen;
može je zgoreti u noć
svica biserna rumen;
može joj srce razneti
leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve
kao da nije ni bilo:
nestaje zvezda
koje sam plela nad životom,
nestaće zvezda što lepotom
večnom vrh šuma sijaju.

Svejedno kad:
da li dogodine ili sad,
ili posle hiljadu hiljada vekova;
svejedno zbog čega:
da li od zmije, rđavih lekova,
ili tajnog uzroka kog,

znam samo, nestaćemo
i šumski pauk, i ja, i Bog.

Zmija

Ispod suhoga otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
nad njom dva-tri oblaka,
tica let.
Sunce sija.

Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.
Sunce sija.

Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
i nju će, kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija,
nit istih tica minuće let;
nikada više isti cvet
neće nići.
Sunce sija.

Lov

Ja neću nikad više
šetati onom gorom
što na obližnjem vidi se bregu;
bar ne zorom,
bar ne po snegu.

Jutros smo se rano sreli,
dok je spavao moj grad
i njegovo selo, tamo gde sja
onaj hrast mlad,
jedan zec i ja.

Čudesno čisto bilo je svud:
po snegu ni ptičiji trag;
svežinom mirisao šume krov
i vazduh blag,
pogodan za lov.

U šumi čas tu, čas tamo
oštro je kevtao pas,
a poljane bleštale za bokom.
Jedan me čas
zgroženim okom

gonjeni pogledao zec
i ponovo ga nesta;
negde u šumi pucanj se rasu,
pa sve presta.
Osetih da su,

po bolu što me prožma,
po tišini što se bi
trenutno provukla kroz beli vrt,
ljudi i psi
doneli mu smrt.

Ja neću nikad više
šetati onom gorom
što na obližnjem vidi se bregu:
bar ne zorom,
bar ne po snegu.

Pozdrav reci

Nestašna reko, u dnu moga sela,
da li još pamtiš stare naše igre?
Ko sad zmajeve šarenoga čela
kraj tebe pušta, i nemirne čigre
goni, te vezu?

Da l' još po tebi od hartije lađe
sa nevidljivim putnicima plove?
Ko imenima što u knjizi nađe
dalekih reka naivno te zove,
novim i novim?

Obale tvoje da l' su puste ili
kakva majušna i bosa princeza
kraj tebe šeta ko po sjajnoj vili -
u rukama joj od lista lepeza -
i čeka princa?

Da li i sada od vrbova pruća
raskošni dvorci kraj tebe se grade,
i ograđuju dvorišta bez kuća,
da li mesto drva po njima se sade
suncokret i krlja?

Često na tebe mislim sad kraj vode
po kojoj pravi brodovi i lađe
sa putnicima ponosito brode;
u kojoj samo poneka se nađe
kapljica tvoja.

Kraj koje uvek, dokle suton pada,
procveta bezbroj ukrasa, sitnica
na ženskoj ruci. Mnoga sjajna zgrada
u čijoj vodi oholost svog lica
stookog ogleda.

Al' tek sad mi se, reko, život čini
nastavak naše u detinjstvu igre,
za nečim, možda, čega nema trka,
il' kao što svet bi oku naše čigre
učinio se: samo jedna zbrka
šarena i čudna.

Seoski potok

Mili seoski potok
u zelene žabljake spleten.
Sparušen vrbov otok;
i celom miriše dolinom
u vodu potopljen ćeten.

U suhe obalske zukve
šumor se utkiva tužni.
Žir se odroni s bukve
i šareni šljunak vira
zakloni talas kružni.

Oblaci

Upeli se ogromni oblaci neki
da zauvek odvuku
nežnu luku
neba preda mnom.

Uzalud već veče svako
kroz prozor gledam:
Vlašića Sedam
ne spleću više svoj venac rosan
nad usamljenom topolom;
niti zvezda ona sa rumenim žarom
rascvetava se nad starom
ogolelom šumom.

Rastale se zauvek, bez nade,
i pogubile bez traga
one tri zvezde, sestre mlade,
a bledolika, draga
mati njina,
ko zna u koje more,
kao suza je kanula.

Iscepao negde svoj tanki veo
Mlečni Put;
a mesec žut
iskopneo, i nikad više
zagledati se neće u jasno beo
susedova doma zid.

Pođimo u šume

Pođimo u šume,
noćas sam rada
da gledam kako jesen bela
cveta i pada
na ravni put.
Pođimo u šume,
iz sviju vrela
gleda po jedan mesec žut.

Pođimo u stare
iskusne šume;
noćas se hrašća umorne grane
spokojno slomile.
Pođimo u šume,
na sve strane
tužno mirišu
proleća uvelih gomile.

Pođimo kroz bolni
osmeh česta;
noćas su bukve vitke i bele,
i senke bresta
tiho se plave.
Pođimo u šume,
uz put će jele
držati nebo vrh naše glave.

Pođimo u šume,
noćas će trakom
sviju se reka srebro osuti.
Pođimo u šume,
pod zvezdom svakom
sanjaju mirno listovi žuti
stazom i mostom, brdom i dolom.
Pođimo u šume,
noćas bih htela
da me se uvek setiš s bolom.

Krug

Usamljena livada, kao jezero gorsko,
zeleni se jutros u šumarku
i niše bele zvezde aprila.
Gori nečija krv u cvetovima na jarku.
Ko zna, nekada je možda bila
livada ova gorska dno morsko.

Stena se možda dizala na mestu grma,
gde od jutros tica gnezdo gradi
suvim listom, mrtve tice rebrom.
Stazom je možda nekad tekao potok mladi
i prelivao se mutnim srebrom
belih oblaka i zorinih srma.

Možda je sklizio njome prvi glečer
kao začarani beli splav,
promilila zmija kroz palmi hlad.
Možda je prašumom davnom po njoj hodio lav;
ili zapevao na njoj čovek mlad
u prvu života večer.

Zeleni sumrak

Oko mene nekad je morao
zeleni sumrak biti
i mirisati smreka.
I kao da je jastreb ili orao
spuštao se u moju blizinu
kad zvezde u vodu kanu.
I možda je golubica meka
jedno jutro mrtva osvanula
na mom zelenom dlanu.

Zvezde su gledale u moj dom
i mesečinu pio
s vodenog cveća jelen.
A jednom, kad minu oluj ili grom,
breza se u mojoj blizini
zagrli granje i prosu.
I čini mi se da potok zelen
proleća jednoga ostavi
na mome krilu rosu.

I kao da je još onda,
svoj večni pevajući smer,
zastao začuđen kraj mene
čovek ili zmaj,
šumski bog ili zver,
a oči kao proleće zelene
i gorke kao pelen
žeđ kobna beše obojila.
I kao da i to se zbilo
u suton zelen,
kad šume slaze na pojila

Lirska oaza


Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom
na dalekoj kosi;
ili na život u polju nekom
uzdrhtala čeka;
(da bi bila u rosi,
već nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćuti
na tamnoj sumnje veđi;
ili po šumama beskrajnim
šapate čudne bere;
(da bi bila na zvezdi,
već davno je na međi
gde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini:
zarobljena u davna jutra
i večeri smeje se:
ili uz vremena reku
htela bi do mutnog Sutra;
(da bi sva u prošlom veku
bila, voli nekoliko dana
što tek će doći.)

I uvek mi se čini:
između nje i ljudi
nema mostova ni staza;
pa boli me i radosti
što mi je duša:
daleka lirska oaza.

Radosti

Kao svetiljka kraj obale rečne,
što se drhtavo produži u vodi,
u duši našoj svaki mučan dan
bolno i drhtavo se nastavi.
A radosti iščezavaju brzo
kao kružni talasi na vodi,
kao beli oblaci na nebu,
kao proleća
radosti iščezavaju brzo.

Slično ponornicama u dubine
zemljine tople i tamne što rone,
bežeći od pogleda bola kap
traži duboke kutove srca.
A radosti su naše krilate,
kao mirisi proletnji,
kao nove ljubavi
radosti su naše krilate.

Žudno, kao školjka zrno peska
što prigrli i obvije biserom,
duša naša hvata se za bol
i najdražim ga blagom ogrće.
A radosti se opaze tek kad prođu,
kao iluzije tica šarena,
kao mladost,
kao život
radosti se opaze tek kad prođu.

Nemir

Čudno je mutno večeras.
Priviđenja me more:
kroz maglu tice brode,
i dah svenule gore,
i umorene letom
u tišinu vode
mrtve padaju.

Nije ni zbog života,
niti je zbog smrti,
a sve mi smeta.
I bilo bi mi dobro
kad bih strti
mogla sa sveta
srce svoje rođeno.

Ni gorčina žuđenja
ni radosti bolova
u meni večeras nisu.
Ipak, da mi je ne videti
belog buđenja
zvezde na dalekom visu.

Suton

Oko brega zelenog
po nebu ide čovek crn
i najlepše prve zvezde
dotiče ramenom.
I na vrhu dalekom
pogureni trn
gori sunca plamenom.

O, ko bi reći smeo
da su blizu ikada
dva tako daleka sveta.
Eno, čini mi se,
mehurasti oblak beo
dotiče se nebom ploveći
dva plava na zemlji cveta.

U zimski dan

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.

O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekaš, a spušta se mrak.

Sutradan

Sećam se sad: žedno piše
oči njegove pogled neke žene
večera dugoga;
neko je gledao mene,
a ja sam gledala drugoga
i smejala se veselo.

I tako je gorko bilo
i lažno moje smejanje
večera celoga;
i tako tužno vejanje
bilo je snega beloga
negde po tihim poljima.

I tako je odvijorio beli dan,
oči kad njegove prvi put moje biše
kao vetrima nošen steg.
I sada ja ne volim nikoga više;
ja volim samo sneg,
beli sneg
U vrtu svom.

Nismo mi krivi

Toplo je polja milovao tih,
tih zamah jugovih krila,
kada sam s tobom draži od svih,
svih dana provela bila.
Hteli smo svega šetati čas;
a dan smo jedan šetali dug
sve do u suton siv —
ali jug,
taj topli jug
tome je kriv.

Kao poljubac šaptala kap,
kap svaka pri padu s grana,
raskošno snežni smejao se slap,
slap snežni i voda s brana.
Jedanput samo na um nam pao
on koga volim, i da je greh
naš izlet, prema njemu —
ali smeh
taj voda smeh
kriv je svemu.

Visibabe je ćutao cvet,
cvet skriven gdegde kraj džbuna;
al' dragi tvojoj ipak smo pet,
pet nežnih pronašli kruna.
I na rastanku, kad besmo tužni,
meni si ovu dao na dar
kiticu cveća rana —
ali čar,
tome je čar
kriva proletnjeg dana.

Zvezda

Široka livada u cvetu
spokojnim osmehom sja,
bezbrojno zvezda nežno je gleda.
Lagano putanjom idemo,
jedno za drugim: moj deda,
sestra mi mala i ja.

Tad iznenadno poglede naše
svetao zvezde skupi let.
Uzdahnu starac: "Kao zvezde pad
munjevito mine ovako
čovekov život — srećan i klet.
Kao da juče bejah mlad!"

Ja mišljah: tvoje da l' drage oči
u isti neba gledaju kut.
A skoro kroz plač pitaše mala:
"Deda, da li će koji put
na našu livadu zvezda pasti?"

U vlaku

Nepomično stoji zahuktan vlak;
a teku poljane kao duge,
i poljski čardaci, njive i lug
ludo se okreću u krug.
Pretvaraju se cvetovi kraj pruge
u prstenove, u stegove mlade;
a oko jedne bele rade,
iz trave zelenog gnezda,
pričini mi se kao daleka
i zlatna zvezda.

I boli me, što zbog brzine
kojom kraj mene sve minu
učiniše mi se oči nečije
kao zvezde daleke,
i što se ruke neke, kao ruke dečije,
za očima mojim pružiše.

Uteha

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš daleko.

Počeće nemilo i prazno
da se muti svitanje.
Boleće me ljudi hitanje
kroz romorenje magle,
i noćni razgovor ptica
kojima ne znam imena.
Znam, plakaću sa rođene tuge
kad umre u jesen kakva
bledolika žena.

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš daleko.
A ja ti nikad ne reko'
šta meni biše
tvoje tople priče,
ni tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage
zvezde provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku, tužnu zemlju
gde smo se prvi put sreli.

Sećanje

Čuješ li, sestro? Neko peva
bregom našim
noć već celu.
Sećaš se, sestro, mladića što mi
onu belu
pokloni ružu?
Ovako tužno peva on.

Čuješ li, sestro, pesmu ovu?
Kako je topla,
dobra i meka.
Pamtiš li, sestro, tamo na bregu
kad on me čeka
po večer celu?
Istu je pesmu pevao on.

Da li veruješ katkada ti
u duša let
posle smrti?
Misliš li da išta s duše
može mi strti
pesmu i cvet
što on mi dade?

Večeras opet ja se plašim:
zaboraviću nekad pesmu
što bregom našim
pevaše on po večer celu;
zaboraviću ružu belu
što mi na zemlji darova on.

U kolu

Igra se srpsko kolo
i krha telo, krha.
Čini se da radost buja, ide do svoga vrha,
i svako oko sja;
ali slutim ja:
da mnogi radosni nisu.

U mnogom oku tome
ljubomore su griže;
i prkos, i mržnja mnoge možda u igru diže,
i strah od skore smrti
možda bi mnogi strti
hteli u strasnoj igri.

Igra se, strasno igra;
ali ja ipak slutim:
međ svim tim očima mnogim: plavim,
crnim i žutim,
od kojih svako sja,
svega moguće dva
srećnog su srca svojina.

Iznenađenje

Srela sam na putu mladića;
nikada očaran krug
neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;
ne znam ko mu je brat,
ne znam ko mu je drug,
ne znam ko mu je mati;
ne znam gde se je rodio,
ni gde je dosad hodio,
ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića;
neću ga više sresti,
kao da je kroz suton mlak
oblaka prošao vlak;
kao ticu da sam srela
visoko vrh polja vrela,
neću ga više sresti.

Tajna

Četiri čudna imena,
prvi od tebe dar,
u ponoć šapućem meko,
jer, ako čuje ih neko,
četiri umreće cveta
na drugom kraju sveta.

Jedan će slomiti tica
oštrim kljunom
za ukras svom gnezdu.

Drugi će ličiti na zvezdu;
uzbraće ga mati
za bolesnu kćer.

Treći će imati smer
da u zrak poleti;
a srubiće ga kose.

Četvrti voleće duge i rose;
a umreće od sunca
sporo i bolno.
Četiri čudna imena
u ponoć šapućem meko,
jer, ako čuje ih neko,
četiri umreće cveta
na drugom kraju sveta