OMILJENI AUTORI

Gost

Desanka Maksimovic je rodjena u selu Rabrovici kod valjeva 1898.godine.Gimnaziju je zavrsila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.Svijet je dozivljavala na poseban i topao nacin.Desankinu ljubav prema zivotu prati eticki stav i filozofija morala.Znacajne zbirke pjesama su:"Vrt detinjstva", "Zeleni vitez", "Gozba na livadi", "Nove pesme", "Pesnik i zavicaj" i "Zarobljenik snova".Vrhunac njenog pjesnickog stvaralastva je zbirka "Trazim pomilovanje".

Pjesma "Krvava bajka",u kojoj je opevana tragedija djaka kragujevacke gimnazije,spada u jedno od najpotresnijih svjedocenja o okupatorskim zlocinima nad nasim narodom u Drugom svjetskom ratu.

Proza i pjesme za djecu napisane su toplo i iskreno,neposredno i osjecajno. Omiljene zbirke pjesama najmladjih citalaca su:"Zlatni leptir", "Reka pomocnica", "Vetrova uspavanka", "Prolecni sastanak", "Cudo u polju", "Suncevi podanici", "Pisma iz sume", "Patuljkova tajna" i "Ako je verovati mojoj baki".

Desanka Maksimovic je bila i vrstan prevodilac pjesnika koji su po izboru motiva, pjesnickog senzibiliteta i lirske melodicnosti bili bliski njoj.O prevodjenju je govorila na ovaj nacin:"Ja sam zaljubljena u jezik,u rec.U rec i nepovezanu,onu iz recnika.A covek nikad dublje ne ulazi u to blago nego prevodeci i nikad dublje ne udje u sustinu neke pjesme nego kad mora da je prevede".

Godine 1983.vratila se u rodnu Brankovinu ali ovoga puta zauvijek.Sahranjena je kraj svoga supruga Sergeja Slastikova Kaluzanina.

Ono sta je najbolje moze opisati je upravo slikovitost izraza i visok zamah maste.

Bila je pjesnikinja koja se mogla smatrati drugom majkom po ucescu u odgoju djece.Njene pjesme su sastavni dio svacijeg djetinjstva.

Gost

Gost

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Nasta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

Gost

U veku koji je u našem pesništvu i poetici imao neviđeno mnogo stilova i prevrata izdvajalo se, po prevashodstvu, ime Desanke Maksimović, čije je pesničko kazivanje nalazilo put do tako različitih njenih savremenika. NJene pesme su čitale, volele i pamtile generacije čitalaca.

Od prve zbirke (Pesme, 1924) do zbirke njenog zrelog doba (Tražim pomilovanje, 1963) živela je svoju poeziju i pesmovala svoju svakodnevicu na jedinstveno prijemčiv i umetnički upečatljiv način.

Desanka Maksimović (Rabrovica kod Valjeva, 16. maja 1898 - Beograd, 11. februara 1993), ponikla u valjevskoj pitomini, u prirodnoj sredini koju je zanavek ponela i tako prisno utkivala u svoju liriku, stvorila je u zavičajnoj Brankovini, gde je, po sopstvenoj želji, sahranjena, malo pesničko svetilište. U Valjevu joj je, što je kod nas divan izuzetak, za života podignut spomenik u centru grada. Smeštena u kraju porte brankovačke crkve, zadužbine Nenadovića, njena humka, podinuta po uzoru na skromna i prosta seoska grobišta, postala je mesto hodočašća mnogih pesnika, umetnika, kulturnih radnika i poklonika njenog pesništva. Pesme Desanke Maksimović su zastupljene u mnogim antologijama, pa i u njima se, pogotovu ljubavne, refleksivne i rodoljubive pesme, izdvajaju naročitošću lirskih sazvučja i duboke ljudske intime. Ako bi se u našem pesništvu, tako razuđenom i sudbinama neujednačenom, birali dostojanstvenici ovog poziva, Desanka Maksimović bi bila, ma sa kog kraja prilazili tome, jedno od čelnih imena.

Učini...

...da jednom kad u noć se probudi

sjaj mesečev ga sa neba pobudi

da skrušen dođe do mene...

Osveta moja biće meka

jer srce moje ga čeka

i danju i noću bez promene...

OMILJENI AUTORI - Page 11 Sadness

Gost

Selice

Kroz noć i vlagu

Divlje se guske sele jugu

I bolno kriču.

Osećam želju

Da mutnu neku

Napišem priču:

Kako odnose one sobom

Na krila svoja bela dva

Iz duše moje drago nešto,

A ne znam kuda i ne znam šta...
flower

Gost

Odgovor

Pomisli sve što ti je uteha.

Poveruj kako sam ja kriva

Što u meni još pre rođenja,

Pre detinjstva i pre mladosti

Gori bolna i živa

Strast da svoje i tuđe radosti

Pretvaram u bol.

Ili, kada gorku ovu

Od mene dobiješ vest,

Pomisli da je isti ceo svet,

I bolnu o meni svest

Uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum.

I pomisli samo

Kako mene nije ni bilo,

Kako sam ja samu sebe izumela

Samo da bi me ti veleo,

Samo da bih umela

Biti san tvoj o meni,

Tvoj san koji me je gorko boleo.

Gost

Reči
Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.

Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.

Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.

Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.

Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce predamnom prosuše;
reč bese jedini trošni most
između duše nam i duše.

Čudna kob beše se tako nad nama stekla:
Bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
A između nas uvek je pesma tekla
Kao reka između dva poljska cveta.

Gost

Na kraju biće opet jedno isto!

Kad pomislim da će kao pene nestati

I hridi ove, gde se jutros moja tuga

Meša sa gorkim mirisom pelena,

Kuda ću minuti ja kao svila zračna

Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli

I večno tako se čini, samo senka nestalna

I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu

Odneti vreme kao i čoveka,

I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla

I večito na njemu ostala,

Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.

Na kraju biće opet jedno isto

Sve, ma čime se ispunio vek.

I što bih onda činila ma šta

Da mi radost dođe ili tuga prestane,

Kada sam proleća jednog u maju postala

Samo zato da me opet nestane.

Gost

Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Gost

Opomena

cuj, reci cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i slatko
voleti kratko,
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu,
predragu mi tajnu:
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Ucinice mi se: negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se: crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se: negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Gost

Zla noc

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

Gost

Prica o pesniku

Sudba moja jeste cudesna:
ja sam lovac srca svoga rodjenog.
Svoje srece i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kao laki na raskrscu vrg
zedji svakoj sama sam ga podnela.
O, na opsti, na sareni trg
ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kroz reci sam sejuci ga razne
uspavati htela svoje noci nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreci glasno svoju tugu.
Sebe svima prepricavajuci
u dusu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noc ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada bice sve u meni zedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala zivota ponela.

Gost

Vreme

Sve kraj nas:
i oni zraci sto mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme cini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono unepovrat nagli.

Kroz radosti sto obale zivota zlate,
kroz sumorne reci ove,
kroz cutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otice i odnosi mrtve sate,
kao voda lisce suvo.

A perfidno je i pretvara se kao
da nepomicno nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.

Medjutim otice u vodi sto talasa,
odlece u tica letu,
odleprsava u susnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne mozemo uhvatiti skute
nijednom nasem casu,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni ce odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa ce bolovi i radosti znate,
misao kakva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.

A sve ce biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme cinice se da stoji.

Gost

Svejedno mi je

Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavolelo.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.

I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja,
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.

Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.

Gost

Opravdanje

Srce moje misli vecito
neku tuznu misao.
I ma sta sa mnom bilo:
budem li kome postala
zena verna,
ili dragana cija,
ili ma sta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li dusa moja sveto sediste
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno srediste
svih neznosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino boli.

I ma cega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku srecu srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad prastala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam vec davno
zbog svega ispastala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino zalosti.

Gost

Ja i ja

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeci od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz sume,
razgrnula livadi nedra.

U zivot bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pruzala.
Sa strascu bih se pozurila:

da vidim u zivotu kako je,
dusa necija ako je
za radost stvorena.

Jer od rodjenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja vecno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noc letele,
kad je lisce tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari dusi smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u sumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni caska me nije ostavljala.

Znam, umrecu i ostaricu;
a nju uvek mladu,
uvek zednu bolova
na zemlji ostavicu.

Gost

Desanku Maksimovic mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine. Pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, cini se,pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je mozda najautenticniji pesnik Srbije. Ali je ona jos autenticnija kad opeva neku zemlju koja i jeste i nije; koja i postoji i ne postoji. I za koju se ne zna da li je pesnikov zavicaj ili zemlja njegovog progonstva. Prve svoje pesme Desanka je objavila 1920. godine u casopisu "Misao" i od tada ona neprekidno stvara, tako da spada u nase najplodnije pesnike. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedacke, romansijerske i putopisne proze. "Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku cesmu otvorila. I sama sam se cudila kako su tekli glatko neprestano....Dogodilo se ono najpozeljnije, oblik i sadrzaj su sliveni, jedno drugo isticu i dopunjuju." - kaze sama pesnikinja. "Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvucja, lirika Desanke Maksimovic se ukazuje kao srecna mogucnost da poput vecite pesnicke senke prati svoga citaoca od njegovih prvih koraka u zivot, pa nadalje...

Stevan Raickovic.

Na buri

Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.

Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim.

Gost

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
sta je rodoljubivo i casno,
i sta treba da cine
potomci negdasnjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
cije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i osugalo.
Postali smo zemlja
robova i potkazivaca
i stokatnih zelenasa.
Pune su nam ulice sada
postovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijasa.
Na ledjima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled okolnih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba nasih rana.

Gost

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isto su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala:koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu djepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
Decaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

Gost

Gracanice

Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileseve i Sopocana,
da druga ruka kraj tebe travu na plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
ko srca predaka, Gracanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju nasih neimara ruku,
ni andjeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.

Gracanice, da si nam bar jabuka,
da te mozemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar mozemo podici na Taru,
u kalenicku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Gost

MIRNO MOJE SRCE SPAVA

Snegovi, snegovi po svemu
Mirno moje srce spava
Sad mrtva ruka zaborava
blago je pala po njemu

Bilo je tuznog svega
ispod svoda neba plava
Mirno moje srce spava
Ne budite sada njega

I radost i bol je prosao
I laz i ljubav prava
Mirno moje srce spava
San je tihim korakom dosao

Ni za cim nemmam zedji ni gladi
U grudima mi sad san otkucava
Mirno moje srce spava
UBIJENI JELEN MLADI

Gost

BALKANAC

Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi,doista,imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,
a kod nas,kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu,mole.

Vi,istina,za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje,i radjanj,i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju,vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede,govori i oblaci,
a mi kad govorimo,vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Gost

PROLECNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Gost

NEKO SE SECA DETINJSTVA

Kaska sivaca masina
preko debeloga platna
za kosulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kasalj
plucnih bolesnika.

Secam se detinjstva naseg
kad je mati sva umorna i zuta
vazdan sila:
po osam haljina,
osam kaputa,
osam kratkih kosuljica,
sve dok bi svetlost s brda
kroz prozor lila.

Nad masinom vecno nagnuta
bila su joj pleca i glava:
krpila je po sesnaest nogavica,
po sesnaest rukava;
povazdan zeljni smo bili
njenog osmeha i lica.

Zemlja bi se opasati mogla
nizom dugih poruba
sto ih je ispod igle izvukla
njena ruka,
okorela od rada gruba.

Ucutkala se masina,
digla se umorna svalja
da svetlost upali;
brdo vojnickih kosulja
oko skuta joj se valja.

Pa opet kaska igla
potrci, potrci pa stane.
Secam se detinjstva naseg,
tog vremena i svetlog i tuznog,
iz kog od igle majcine
jos nosim ostre rane.

Gost

POKOSENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tuzni zricu.
Pomrlih trava duse
jos lebde vrh otkosa
sto se lagano suse.
O, vi ne znate tuznu
o smrti trava pricu.
Zrikavci tuzno zricu.

Jutros dodjose neki
divovi kao hrasce
u domovinu trava;
i mrtvo pada bezbroj
ljupkih, sarenih glava;
i bezbroj neznih tela
zdenuse u plasce,
divovi kao hrasce.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprsa na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe cedne,
umesto crvenog soka, -
devojka crvenog oka.

Sutra opet u zoru
doci ce divovi oni,
i strasne surove vile
zdenuce u sena mnoge
mirisne glave mile.
Lezace u jednom grobu
toliki milioni.
Doci ce divovi oni.

Tuzno zrikavci zricu,
cuje se do oblaka;
vecera celoga zala
zelen-konjici svoje
lepe viteze zale.
Placu nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
cuje se do oblaka.

Gost

MESECINA

Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi nase,
srebrom nam napunio case,
i staklene boce obe.

Mesecinom sam se opila
cesto, zbog srece, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videces, manje je slatka
casa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noc je kratka.

Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponocno pice,
sve moje znaces bice
kad zadnja se isprazni kupa.

Bice ti sasvim prozirna
moja dusa i oko;
gledaces u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.

Reci ce poteci same
obraz stati da se zari;
a mesec, krcmar stari,
iz sumske smejace se tame.

Gost

OBECALA SI DA CES BITI VECNA

Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.

Gost

Molba mladosti

O, mladosti, mladosti,
da brzo odlaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jednog bola i jedne radosti;
oko vrta svog zasadiću visoke
borove, i bršljane, i paviti;
vetrove i reke široke
bujicom ću naviti
svud oko našega brega;
a vidik u krug ću zaviti
cičom i smetom snega.

O, mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O, mladosti, mladosti,
ni u čijem srcu neće tvoja žud
u ovoliko sunce porasti;
niko neće ovoliko čistih
imati grehova ni strasti.

O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosiš, ljudi kažu,
svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jedne ljubavi što mene voleće;
u vrtu svome zasadiću proleće;
sve mirise slatke zarobiću
što bregom nihaju leti;
sva sunca, sve zvezde zadobiću
na nebu da našem rumene;
pa nećeš ni moći, ni hteti
nikad otići od mene.

O, teške, sumorne radosti,
o, slatki, ludi bolovi
moje mladosti,
nemojte otići od mene!
Jer živeće tada dolovi,
mirisi, ljudi i zvezde rumene;
a ja skamenjena sedeću na svom visu
i biće mi svejedno: da li su ili nisu
u meni nekad goreli
tvoji bolovi i tvoje radosti,
o, mladosti.

Gost

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

» Omiljeni citati