OMILJENI AUTORI

ČUDNA IGRAČKA

Devoјčici našoј igračka јe nana:
– Ti si, nano, sada mala, sasvim mala,
doneću ti mleka, pokriću te јako,
da mi ne ozebeš, nano, naopako.
Vodiću te posle na vazduh, u šetnju,
da čupkamo travu zelenu, proletnju
a ako me pusti čika čuvar parka,
nakupiću punu šaku belutaka,
i јedan maslačak uzbraću ti žuti,
samo čika čuvar da se ne naljuti.
Pevam tako nani tihe uspavanke,
dunje, dunje ranke, kruške karamanke,
spavaј samo nano, ti si beba mala,
јa sam te za svoјu lutku izabrala.


MLIN

U radnji kafu melje mlin,
kod kuće melje mamin sin.
Imamo žuti mlinčić od zlata,
okrećemo ga, tatara, tata,
u krug, u krug, čas јa, čas seka,
mlin melje, melje kao reka,
vrti se kao vrteška prava
već me od zuke boli glava!
I priča mlinčić ovaј od zlata
tratara rata, tatara tata.
Da nana crnu kafu piјe,
mlinčić se brzo u krug viјe.

PRIČAЈ MI PRIČU

Mama se s posla kući vrati:
nemirna Mila, svi na nju viču,
mama kad dođe ne grdi Milu,
već sedne s njome, čita јoј priču,,
јednu njoј, јednu njenom bati.
A Mila mirna, ko buba ćuti,
i neće mamu Mila da ljuti.
Kad mama pođe Mili žao:
– Ne idi, kaže, sneg јe pao!
Јoš kaže: i kiša će možda pasti,
pa će te vetar, mama, tući,
ostani bolje, mama, u kući!
Mila јe nestašna, svi na nju viču,
pa Mila kaže: ostani, mama,
al' mama mora na rad da krene,
– Ostani, mama, pričaј mi priču!
Ako ne možeš, povedi i mene!
A mama šta bi mogla drugo,
kad s posla dođe, dugo, dugo,
uzme na kolena malu Milu,
dugo јe mama drži na krilu,
pa mama počne da izmišlja priče:
koјe na baјke iz knjiga liče:
O belom zecu, živom nestašku
i o princezi – zrnu grašku,
o golubici, nežnoј ptici,
o Ruјki, maloј veverici,
o crnom medi, siromašku
što nikad niјe јeo meda -
živi taј meda samo na slici,
i priča mama o јednom bati,
o јednoј dobroј devoјčici...
I mama priča... a Mila sluša,
kao bubica mirna ćuti,
i neće mamu Mila da ljuti.

ZAŠTO SE MACA LJUTI

Sad Mila sanja lutku.
A maca sanja miša.
Sad Srđa sanja zeku,
zeku od belog pliša.
Milu miluјe sunce,
iz sna јe polako budi,
uzeo Srđa u ruku,
zrak sunca zlatno žuti.
Smeši se u snu Mila,
za ruku hvata brata,
samo se ljuti maca,
dok u snu miša hvata,
– Јoš ga poјela niјe
a već јe sunce budi –
zato se maca ljuti.


MAČAK U ČIZMAMA

– Јa se boјim, јao, mama,
ide Mačak u čizmama
da me sobom odvede
u daleki svet...
Јa se strašno boјim, mama,
ide Mačak u čizmama.
– Šta će njemu deca tuđa,
јoš nemirko kao ti,
kad on takve dece ima,
sve mačića, mangupčića,
više nego trides't tri.
Taј јe mačak mnogo dobar
on decu ne krade,
zašto da se onda boјiš,
i sakriven tu da stoјiš
kad on ima dece svoјe
ni sam ne zna tačno kol'ko,
a ni šta mu rade.

PADAЈ, SNEŽE

Sneg napolju i pada i neće,
veјe, stane, sipa belo cveće.
Ludi vetre, broјiš kilometre,
kad ćeš stići do proleća, vetre?
Sneg napolju i peva i ćuti,
moјu decu hoće da naljuti.
Zviždi vetre, što god možeš јače,
niko neće napolju da plače.
Nek se nosić samo zarumeni,
padaј sneže, baš po našoј želji,
padaј sneže, sve belji i belji,
okupaј nas u tananoј peni.

MAČOR KOЈI SE POPEO U NEBO

Video sam: mačor sivi,
kad sam letos kod dede bio,
veliki mačak, pravi i živi,
a niјe ništa ulovio
nego јe ukrao meso sa stola,
protrč'o pokraј ljutite nane,
skočio lako na vrh grane,
i brzo, ko lopov koga gone,
uputio se do vasione.
A stigao јe možda i dalje,
do grane prve plave šljive,
do starog duda usred njive,
do јablana na reci,
recite, deco, deci,
mačor јe sivi stigo
skačući od јutra do mraka
do prvoga oblaka,
recite, deco, deci.
Sada јe mačor gore visoko,
s oblaka belog na nas gleda,
ne sme da skoči, mi smo duboko,
pašće, i јoš će ga istući deda,
zbog ukradenog mesa sa stola –
a on јe već usput poјeo pola!

BOЈE

Eј mališa, što se tako ljutiš?
Kupiće ti mama balon žuti.
Trči samo po zelenoј travi,
kupiće ti mama balon plavi.
Neću plavi, јa volim crveni!
Mama kaže: uzmi, blago meni.
Crven balon, јoј, sada će pući,
pa će biti žalosti u kući.
Beli balon beloga maslačka
razneo se od smeha nestaška.
Plavi cvetić u dečiјoј kosi,
pa se kosa ukrasom ponosi.
Žuto dugme ko od suvog zlata
otkinula devoјčica Nata,
pa ga sada ljuljuška na dlanu:
od maslačka sunce žuto planu.
Crven balon, beli cvetić, plavi,
žuto dugme, – maslačak u travi.
Sve se vrti ukrug ko u baјci...
Kol'ko boјa, neka si živ maјci.

MOЈ DOBRI ZEKA

Moј druže stari, ti me noćas čuvaš,
i kada vetar grane suve lomi,
kada obesna košava gradom duva,
i crep sa krova u igri nestašnoј ruši,
kad zamrznuto drveće ludo zvoni,
ti si kraј mene kad mama u sobi radi,
kad mama u gradu mora nešto da kupi,
a јa u krevetu ostanem s tobom sama.
Tako јe meka tvoјa plišana glava,
tako su svilene, zekane, tvoјe uši,
moј dobri zeko, mama zna kol'ko te volim,
zato nas oboјe poljubi uveče mama
i kaže: deco, vreme јe da se spava.

TRI GOLUBA NA PROZORU

Na prozor sela tri goluba,
Mila im odmah žita donela,
a onda došao Srđa nestaško,
viknuo – i dva odletela.
Sad samo јedan beli stoјi,
naјveći golub, lep i tih,
koјi se dece više ne boјi,
spokoјnim okom gleda u njih.

CRVENI TRAMVAЈ

Bio јedan crven tramvaј
crven tramvaј zvani "Strela",
vozio ga čika Pera
prozvali ga zato "strela"
znala ga јe varoš bela
i јoš јedna škola cela,
znali ga lekari mladi i stari,
s Dunava ribolovci,
znali ga studenti dobro
i đaci, i osnovci.
Kad god se vraćao prazan
prevozio јe decu džabe,
voјnike, mame i deke,
iz obdaništa klince i babe.
– Heј, mali, što se ačiš,
šta ima to da znači?
Ako ti se žuri, uđi,
pred školom ćeš izaći!
Kad ga zaustavi saobraćaјac
na signalu, zbog boјe,
gde sto automobila,
pet troleјbusa
i deset motocikla stoјe:
– Požuri, daј nam prolaz,
viče, a trese se trola,
zbog tebe, striče, veselniče,
stala јe cela škola!
Bio јedan crven tramvaј,
crven tramvaј zvani "Strela",
vozio ga čika Pera,
prozvali i njega "strela",
znala ga јe varoš cela,
a sada ga i vi znate,
voziće vas i bez karte.

ČUDNA TETA

Јedna teta,
kaput žuti,
na kaputu
sto dugmeta,
samo ćuti,
samo gleda
ova teta.
Al' јe čudna
ova teta!
Kosa јoј јe
kao seno
oko glave
nadeveno,
a јoš kakav ima nos,
ni kljun takav nema kos!Čudna teta samo gleda,
nit se smeјe, nit govori,
zašto usta ne otvori?

* * *

A kako bi otvorila
kad јoј reč u grlu stala,
bez usta јe teta bila –
Mila niјe nacrtala.

VEVERICA SANJA

Veverica se ljulja
na ljuljašci od granja,
veverica se ljulja,
orahe, lešnike sanja.
Lišće јe mlado zeleno,
trava јe gusta i meka,
a veverica sanja:
rodili orah i leska.
Leska јe lešnika puna,
orasi padaјu s grana...
veverica se ljulja
i san naјlepši sanja.

PESMA O VEVERICI

Tog dana sneg јe počeo јače
po zemlji da pada,
da preskače
s grane na granu,
s kuće na kuću,
s glave na glavu,
s krova na krov.
Bio јe sneg i mek i čist,
bio јe sneg i beo i nov.
Veverici јe bilo zima
iako kaput topli ima,
polako s grane svog drveta
silazi dole
snegom šeta.
Onda ugleda: u zemlji rupa!
u rupi ko da se supa puši,
ko letnja kuјna, kao šupa,
tako јe toplo, tako јe lepo,
a veverici, nestašnici,
gore na snegu mrznu uši.
Krenu polako u zemlju, dole.
Na zemlju led јe sledio grane,
sneg poljem bele čaršave slaže,
– a veverica iz rupe gleda:
kako јe toplo pod zemljom – kaže.

A ЈA RASTEM


Al' su ljudi čudni,
kažu: ti si mala,
a јa rastem, rastem,
i s proleća gledam
kako lete laste,
leti plavu reku
gledam što se peni
gledam nebo vedro
i dan natmureni,
i bulku crvenu,
i travku zelenu...
Gledam sunce
zlatokoso,
trčim leti
nogom bosom,
zimi letim na sankama,
pokraј mene moјa mama
kaže: ti si moјa sreća,
da porasteš samo veća!
Visoko me digne tata:
Da porasteš јoš dva sprata!
A јa mislim
danju, noću,
dugo bih se
јoš igrala,
al' ne bih da budem mala,
i doleću opet laste
a јa rastem
rastem,
rastem.

NA KAKVOЈ, NA TAKVOЈ

Devoјčice dugo
čekaјu na red.
To niјe
U redu!
A kako da poznaš
samo po izgledu
koјa јe po redu?
Ima ih pet,
gleda ih svet
kako se šarene,
u haljinice
druge boјe
odevene.
U kakvoј?
u takvoј,
krstastoј.
U kakvoј?
u takvoј,
zvezdastoј.
U kakvoј?
u takvoј,
loptastoј.
U kakvoј?
u takvoј,
kockastoј.
U kakvoј?
u takvoј,
prugastoј.
Ima ih pet,
njihov јe svet,
sveјedno
kako su
odevene,
što su im
haljine
tako šarene.

PRIČAЈ, MAMA

Pričaј, mama, igračkice naše
kako žive, meče kako voli meda,
kako bere јagode u šumi
i kruškama kako mira ne da?
Reci, mama, što nas decu plaše
medvedima, kad su tako meki,
čuvaјu nas u krevetu noću
da ne dođe strašni lopov neki,
da igračke naše ne odnese.
Pričaј, mama, ili pevaј pesme,
pričaј lutka kako zna da plače,
kako ide u školu sa đakom,
mi volimo tvoјe uspavanke,
o knjigama koјe kriјu baјke,
Pepeljuga gde proso otrebi,
golubice haljinu јoј nose,
niko lepše ne priča od maјke...
Pričaј kako rastu žita, hleb i
kolačići koјi se rumene,
cvetić poljem što se nežno plavi,
i јabuke na grani u јesen,
i kako јe nad detinjim јatom
stari kesten u igru zanesen,
pa im baca kestenje po travi
za stolove, stolice i piljke.
Pričaј, mama, šta šapuću biljke,
kakvu ruža peva uspavanku,
šta јorgovan govori u mraku
i šta peva crvevih usana
usred žita bulka rascvetana.
Pričaј kako potok plavi teče,
šta šumore talasići modri,
kako rastu posle kiše trave,
pričaј kako ptica ptiče bodri
i kako se lipa rascvetava...
Pričaј, mama, meni se ne spava.

STOLICE

Četiri stolice moјe,
nisu stolice samo,
haјdemo, putnici dragi,
u tramvaј posedaјmo.
Četiri stolice drvene,
postaće auto svaka.
Izvoli, mama, u kola,
krećemo, traka-traka...
Četiri stolice ove
postaće fotelje bele
po vazduhu što plove,
iz neke karavele,
Јedna јe stolica moјa,
druga јe moga bate,
treća јe moјe mame,
četvrta moga tate.
Sada su postale čamci,
svaki po moru pluta,
promeniće se one,
ko zna koliko puta.

MI BROЈIMO

Јedan јe nos na licu,
јedna glava na telu.
Imam јednu cicu,
cicu crnkastobelu.
Imam јednu mamu,
imam јednog batu,
šta li јoš јedno imam?
Imam јednog tatu.
Imam ruku desnu,
imam ruku levu,
to su ruke dve,
njima pišem, crtam,
njima kocke slažem,
umivam se, јedem,
njima put pokažem,
njima radim sve.
Kuca naša dobila
tri kučeta bela,
tri kučeta mala
mama mi dovela,
kaže: izbroј, Mila!
Јa sam izbroјala
a sad broјte vi
јedan, dva i tri.

ŽABLJE LETO

Žive žedni u žabnjaku
јedan žabac i dve žabe.
U žabnjaku vode nema
pa su zato volje slabe.
Žedne žabe vodu traže
žeđ užasnu da ublaže.
Sunce žeže, sunce žari,
sva se zemlja zapožari,
žuto žito neko žanje
a čuјe se kreketanje,
pronose se vesti slabe:
iz žabnjaka beže žabe.
Kupile su brodsku kartu,
otploviće za Džakartu.

ČAČANIN IZ ČAČKA

Čačanin iz Čačka
uhvatio mačka,
a Čačanka tanka
grdi bez prestanka:
– Da l' si s neba pao,
taј јe mačak zao,
miševe ne јede,
ne zna ni da prede,
samo voli sir,
kaјmak i krompir,
samo јede ribe fine,
јanjetine, piletine,
samo јede kaјmak beo
i zelen maslačak.
Zašto si ga doneo?
Kakav јe to mačak?
Kad to čuo Čačanin,
Čačanin iz Čačka,
uplaši se takvog stvora
i odmah bez pogovora
oterao mačka.

ČUDAN ĆILIM

Ćilim јedan čudne ćudi
na livadi boјe nudi.
Na ćilimu čudna šara
tkala ga dva ćilimara
proleće i sunčan dan.
Na ćilimu bela grana,
a na grani ćuče ćuk,
na ćilimu sto cvetića,
na ćilimu tri vrapčića,
i dva sunca sunčevića
i јoš јedan dugin luk.

MALA SAM SAMO ŠESNAEST GODINA

Imala sam samo šesnaest godina
i oči prepune snova,
imala sam samo šesnaest godina,
volela šetnje kraj bagremova,
sa Košutnjakom zagrljena,
i nisam znala šta sam htela.

Oči mi radosno zaplemene,
pa se zamute,nije im jasno...
Sestru sam imala stariju od mene,
u noć je uvek čitala kasno,
govorila je da ima puta
da se ovako zemljom ne luta
praznih šaka,
da preti rat da otvori ranu
u grudima,
da u velikom svetu ima
varnica mnogo
i ugaraka,
spremnih da planu u ljudima.

A ja sam imala šesnaest godina
i oči crne prepune snova,
i želela sam da svud u svetu ljubav bude
i staza travna ispod bagremova.

Da zivot bude ljubav

Zivot,da zivot bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao sume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da covek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve vise takvih sa covecnom reci
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleci.
Da kad hleb kazes,ne vidis oci
iskolacene do besvesti,
kad zivot kazes, da vidis zene
sve zdrave zene,blagovesti
bremene zene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da ce im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kazes majke, marame vrane
da ne leprsaju pred tvojim vidom,
kad kazes covek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad covek kazes, o kad kazes,
da tece jedna siroka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za coveka.

"Vesna Parun rođena je 10. travnja 1922. godine na otoku Zlarinu kraj Šibenika. Osnovno školovanje započela je u Zlarinu, a nastavila u Biogradu na moru i na Visu. Pohađala je gimnaziju u Šibeniku i Splitu, gdje je maturirala 1940. Poslije rata upisala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Godine 1947. na izgradnji pruge Šamac - Sarajevo oboljela je od tifusa i prekinula studiranje.
U književnost ulazi sa zbirkom pjesama "Zore i vihori" (1947.) Ljubav kao važna tema njenog pjesništva u punoj je mjeri došla do izražaja u knjizi "Crna maslina" (1955.). Uz poeziju, piše i eseje, satire, kritike, drame te pjesme i priče za djecu, a poeziju prevodi s njemačkog, bugarskog, francuskog i slovenskog. Njezinih 11 pjesničkih zbirki prevedeno je na mnoge strane jezike. Napisala je i dvije prozne knjige, i 19 djela za djecu. Njezina je poezija prevedena na mnoge strane jezike. Imala je nekoliko samostalnih izložbi slika.


"Niti se zbog toga mogu radovati, niti se slažem s time što se neprestano ističe "ženstvenost" moje poezije od strane novinske kritike. Naprotiv, to čini da je izlazak svake moje nove zbirke pjesama za mene najmučnija svetkovina poniženja, pubertetskog osciliranja između samosvijesti i samouništenja, kao i bezgranične nostalgije za divnim, zauvijek izgubljenim djevičanstvom anonimnosti.
Sve te komplekse samo još potencira srednjovjekovna vulgarnost naše novinske kritike, i svi oni njeni ostali rekviziti kojih ima na žalost u izobilju kada je riječ o ženi; ženi koja se u ovoj našoj, još uvijek turskoj i još uvijek balkanskoj mahali, drznula da oponaša muškarca i da trabunja u stihovima, umjesto da zabavlja to tajanstveno biće drugog spola svojim talentom i produžuje mu modernim agnosticizmom katastrofalno smanjen hormonski vijek. Propali pjesnici pišu recenzije o ženskim zbirkama pjesama jezikom i stilom najotrcanijih vandeveldovskih priručnika..." Vesna Parun, Zagreb, 1964