OMILJENI AUTORI

GOJKOVICA


I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakoverno.
Jesi li živi stub grad il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena koga se svi boje.
Noć niz bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurno zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

ZOVA


Iz zove koja se sobom zabavlja
Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:
Uspomena traje u nameri zloj.
Cvece nas ogovara, šuma se prikrada
Našoj nakaznoj samoci. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i cežnja
Izijednaciše se pred kraj leta. Sjajne
zablude vatre ništa ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I cine svet smešnim i opasnim.
Reci su izdajstvo, truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukaviclukom oznaci.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazaše ponoru bezvucno pomraci.

BOLANI DOJČIN


Je li istinito ono što je stvarno
Il samo vlada? Pobednici beže.
Prazan je praznik biće je utvarno
Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.
Sunce je bolest i slabost je strela
U snu odvojeni vodom dok se mrznu.
U visini vatre hladno je bez tela.
Ko pojede svoje srce taj se drznu
Da pesnik bude predelu bez pamćenja,
Cvet nedovršen kad proleće već prođe.
Svet će spoznati onaj ko ga menja.
Slabi su pozvani da postanu vođe.
Dozivaj pepeo bez straha jer nema
Pepela već amo plamen koji spava
U kamenu mutnom što potajno sprema
Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

SLUGA MILUTIN


Poslednju svetlost slabosti prate i bilje...
Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
Varnicom nežnom niz crno kovilje
Doživljen predeo obuze prevara.
Što je duboki nit leti nit tone.
Nit varkanjem varke bogojavno plane,
Da noć koja ih naizust zna trone
Potkupljivim srebrom mudrosti prerane.
Gorka pričest sluha u sebi vas krije,
Čemerni labudi izlišnosti britke.
Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije
Svako u svom mraku izgubljene bitke.
A kad zid lobanja sve vreme opčini
Niko neće znati je l rano il kasno
za ljubav za put il smrt dok sunce jasno
Kuva odbeglu gorčinu u visini.

UTVA


Daj nesanicu grane se koje slete
Zvučno u dane poslednje i tužne
Zlatokrila koja ne mogu da se sete
Crne šume iza glavobolje ružne.
U tvrdu zemlju da l odlete šuplja
Od neba, prazna kao sve što traje?
Vatra koja te vidi bice skuplja
Od zlata koje sebi ne poznaje.
Osta samo ime: dosta da se rodi
Pesma u letu sjaj daleke zore.
Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi
Morem bez molitve pro neprelet gore.
Odlete tragom izdajničke sreće,
Od bleska srca rukom sklanjam lice.
Ne kupi vodu izgoreti neće,
Uzdahnuo te kamen krilatice.

RAVIJOJLA


...tužna vila nije sjena puka"
Tin
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez noći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera i bune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja ojačava
U taštom predelu kome odolevaš

KOLO


Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
Praznina u vetar pretvorena tašto.
Samo je budnost pesma, i teskoba,
Beščulno mesto prevareno maštom.
Izmišljanje slepog u kovitlac oka,
O saplitanje kroz izmišljen vrt!
Iskustvo oslobođeno pamćenja
Opčini bilje nežnosti i smrt
Okolo vremena, okolo kostura,
Okolo današnjeg dana opraštanje.
Dok se srce igra svojom prozirnošću
Ugasla jasnost čeka ispaštanje.
Čikaju svet za potiljkom. Čuj
Šta zakasnela frula kaže svetu.
Iz pepela oka izleće slavuj
Krilatost klisure odmeni sujetu

DODOLE


Ko sat bez kazaljke svetom otkucava
Pronađena praznina danu sagorelom
Što posvada budno sa onim što spava
I let zaustavljen s laži odletelom.
Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,
Svet više iza nas negoli u nama.
Da bi čeznula i pevali daj manje
Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!
Ružu nutrine nude bezazleno
Promuklom dodiru dana da ga savlada.
Između njih i sveta strmog, eno,
Kao u jamu teška kiša pada.
Žuboriku biljno pesmom dozivaju
I dan iza leda ko potonji cvet.
Bela im vrana na jeziku. Znaju
Sa lažnom slikom da pomire svet.

„Granice u kojima živimo nisu

granice u kojima umiremo."

(Branko Miljković: „More pre nego usnim")

Zagreb. Noć između 12 - tog i 13 - tog februara 1961. godine. Branko je sedeo u društvu nekoliko devojaka, pijan, radosno usklikujući da je zauvek završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicama i partijom. Nešto malo nakon ponoći, napustio je svoje društvo, izgovarajući se da ima ugovoren sastanak. Sutradan je njegovo beživotno telo pronađeno u parku. Po zvaničnoj verziji - obesio se. Njegov prijatelj, Petar Džadžić je razlog za ovaj čin nalazio u neuzvraćenoj ljubavi, a neki drugi u sukobu sa partijom ili prevelikom pritisku kritičara. Pesnik Miljković je te 1961. imao samo 27 godina.

Ipak, misterija je oreol velikih umetnika, misterija koja ih prati celoga života i iz koje oni crpe svoje nadahnuće. Brojni svedoci navode da se veoma pijani Miljković, nakon rastanka sa prijateljima, samo preselio u drugu kafanu, gde je glasno pevao srpske pesme. Hrvatski nacionalisti su negodovali, na šta je Branko odgovorio psovkama. Atmosfera je bila naelektrisana i falila je samo jedna varnica koja bi zapalila žestoku svađu. Zbog ovih svedočenja, mnogi su tada, a i dan danas sumnjaju u Brankovo samoubistvo i veruju da je on bio žrtva hrvatskih nacionalista. Ipak, ovo nikada nije uvršteno u izveštaj o smrti.

Da l varkom čaraš po mom čelu


Ili si možda java pozna


Cvet što živi u mrtvom telu


Sjaj koji sebe ne upozna

(Branko Miljković: „Feniks")

Rođen je u Nišu 1934. godine, a od 1971. godine, u njegovu čast, Skupština grada Niša dodeljuje jednu od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama.

Godine 1953. se preselio u Beograd.

Prvu knjigu pesama „Uzalud je budim " objavio je 1956. godine. Po istoimenoj pesmi, za koju je bio nadahnut posmatranjem slike umrle sestre svog komšije, Miljković će postati najprepoznatljiviji.

...sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me


nema


ta žena sa rukama deteta koju volim


to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim


uzalud uzalud uzalud


uzalud je budim

(Branko Miljković: „Uzalud je budim")

Na njegovo stvaralaštvo najviše su uticali francuski simbolisti Valerije i Malarme, kao i Heraklitova filozofija. Bio je neumoran stvaralac, ali je posedovao i disciplinu i umetničku samosvest.

Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati. On teži obnovi misaonog pesništva shvaćenog kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: biće i ništavilo, život i smrt, nazvavši to „patetikom uma". Govorio je da je savršenstvo najveći ideal pesme, te da „nema velike poezije bez stroge i određene forme".

Godine 1959. objavio je novu knjigu pesama: „Smrću protiv smrti", zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem.

„Kad mastilo sazre u krv, svi će znati


Da isto je pevati i umirati"

(Branko Miljković: „Balada")

Dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine za zbirku: „Vatra i ništa".

Živeo je boemskim životom, a kada bi preterao sa pićem, umeo je da bude i agresivan, mada je uvek izvlačio deblji kraj. Odbijao je da uđe u partiju, ali je imao prijatelje u istoj, koji su ga spašavali i štitili. Ipak, u jesen 1960. godine, atmosfera koja ga je okruživala postala je neprijateljska. Odrekle su ga se čak i bliske kolege i Branko jedini spas nalazi u preseljenju u Zagreb, gde počinje da radi kao urednik kulture Radio Zagreba.

Kroz gotovo sve njegove pesme provejavaju ptice, vatra, san i konačno, smrt.

„Taj san je smeli silazak pod tle


gde slepe ptice pevaju u tami.


U svakoj ima jedna šuma. Gle


što više govorimo sve smo više sami."

(Branko Miljković: „Crni jamb sna")

Fascinacija vatrom je neprestana i javlja se u svim njegovim periodima.

„Sve što nema vatre u sebi sagori"

(Branko Miljković: „Jugoslavija")

Ili:

„Ništa nije izgubljeno u vatri


samo je sažeto".

(Branko Miljković: „Pohvala vatri")

Kao što je to slučaj sa svim velikim umetnicima, i za Branka možemo reći da njegov „Život još nije završen iako je prošao" (Branko Miljković: „Provetravanje pesme").



Dragan Matić

Između dva vremena

Časovi prošli koje smo zaboravili da su ikada bili
Časovi koji su davno otkucali nisu nas napustili
Oni su samo otishli ispred nas
I dobar deo nas odneli sobom zato čeznemo budućnost
Časovi su ogledala koja su ponela ispred nas naše lice
I zato ti časovi koji su otkucali
Ponovo ce otkucati sa časovnika budućnosti.


Poslednja pesma

Zagledaće se večernjača u moje ugasle oči i neće naći
svoj odraz izgubljeni.
Neko će negde da se nagne nad tihu reku misli u seti.
Prhnuće u svet tuge što su bile u meni.
I pognuće glave daleki suncokreti.

Orfičko zaveštanje

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugome će mestu zapevati opasnije.

Crni Konjanik

Noci divlja i gorka vertikalna
kao ograda evo dolazi crni konjanik
da zaveru sa putevima sklopi
noci stisnuta u pesnicu

Njegov ce glas da isprazni zvucne prostore
njegove ce reci da probude kosmar
u dnu njegovih crnih ociju lezi
pas spreman da zalaje na svako nebo

Crni konjanik koga je izmislila gorka
noc divlja noc koju je konjanik proneo
uzasnutim putevima koji su se posvadjali
i razisli na cetiri strane sveta

Crni konjanik o kome se ne zna
cije su ime odneli vetrovi
crni konjanik koji nas je jedini
trazio van nas i klao nasu odsutnost

O strasna pomisao na crnog konjanika
kada smo ujutru ustajali krvavi
presecena grla odsecenih ruku
nemocni da viknemo i da uzmemo

O strasna pomisao na crnog konjanika
vidjenog prvi put na Crvenoj Baniji
koji zatocen u nasoj lobanji
juri od cela do temena

Između dva dana

I

Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se desilo juče

III

kažem
ćutim
izgovorena reč stoji nasuprot meni
optužuje me
nasmejem se
reč se vraća postiđena u moja usta
moje me reči ne prepoznaju

IV

voleo sam je
a sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

V

juče je ono što je bilo davno
juče je ono što je bilo pre 24 časa
juče je ono što nikada nije bilo
juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada
sutra je ono što će biti posle 24 časa
sutra je ono što nikada neće biti
sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra
danas jedina smetnja da bude sutra
kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika
časovnik na zidu je jedina savest

Bar

Svetovi su
previse mali
da se ne bismo
bar negde sreli.

Vremena su
previse duga
da se ne bismo
bar nekad hteli.

Razlozi su
suvise slabi
da se ne bismo
bar zbog jednog
voleli.

Stope na pesku

Da li treba ostaviti stope na pesku
i dozvoliti moru, suncu i vetru
da ih izbrišu, izbele i raznesu,
da ih učine zaboravljenim i dalekim,

ili je bolje i ne proći
tom obalom razuđenom,
ostati večno sam
i patiti za nekim?

I posle svega

I posle svega – otići treba...
Al' kuda krenuti? Put koje luke?
U ime čega trajati opet
i kome pružiti dve tople ruke?

I posle svega – voleti treba...
Al' kako voleti? Pesmom? Tišinom?
Plaćaju se ljubavi nezaboravom,
a putevi bolom i prašinom.

Jedan ili svi

Putevi uvek nekuda vode,
al' samo jedan je put za Rim.
Kad bih bar znala da si moj Cezar,
isla bih samo putem tim.

Ali ja ne znam da li da sledim
onaj sto vodi do tebe put,
jer mozda, ipak, i posle svega,
ti budes - avaj! - samo moj Brut.

Imati i nemati

Kada me jednom ne bude bilo
a tebe zabole stare rane,

a nema svetla iz oka moga
iz kojeg može jutro da svane,

i nema dodira mojih blagih –
da iz njih nežnost tad poteče,

i nema reči iz mojih usta,
koje bi mogle da rane leče,

shvati da nežnosti druge postoje,
samo što nisu moje i tvoje,

i znaj da ljubavi još postoje,
al' nikad više moje i tvoje.

Ljubav

Sve je ljubav, i sreće mnoge
u ovom svetu nam se nude.
Srećni trenuci tek zalečene rane,
a samo ljubav spasava ljude.

Čak i kad bol nam prevelik stvara,
ljubav nam uvek pruža ruku,
a kad u telu se smire strasti,
ona nas vodi u mirnu luku.

To mir je duše, tela i reči
koji nam radost životnu daje.
I kad sve drugo bude i prođe,
ta radost nikad ne prestaje.

Ako

Ako me samo pogledaš,
razbiće se u komade
jedno stakleno zvono
što čuva moje srce.

Komadi rasutog straha
i narušenog ponosa
umiraće oko nas
u svome počasnom plesu

jer ne umiru svi snovi
onda kad postanu stvarnost:
u njima ima snage
da prevaziđu sebe.

Ruža

Hoću da me pamtiš
onako
kako se pamti cveće
neubrano,
čiji te miris opijao
izdaleka,
kao ružu
čije bi trnje ranilo
svaku ruku,
osim one za kojom čezne.

Ako te ikad ubode
trn sećanja na mene,
neka ti, umesto bola,
procveta pupoljak ljubavi.

Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.

Seti me se

Seti me se
kad sve druge zaboraviš,
kad sve zapostaviš
ili ostaviš.

Otrgni me
od ovog sveta
očaja,
bezumlja
i zla.

Ogrni me
kaputom nežnosti
i
šalom strasti.

A onda
čini što ti drago
kad ja sve druge zaboravim,
kad ih zapostavim
ili ostavim.

Oni

Oni koji su dno morsko dotakli,
sačuvali su malo soli u srcu
da tvom životu daju ukus...

Oni koji su ispod duge protrčali,
sačuvali su njene boje u sebi
da tvom životu daju raznolikost.

Oni koji su mislima dosegli sunce,
rukama će ti preneti toplotu
ako ih dodirneš.

Oni koji su te priželjkivali,
znali su da moraš postojati,
i pružiće ti srce
ako ka njima kreneš.

Vojskovođa

Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?

A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon

jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas...

Rekla sam

Rekla sam ti:
''Vetar prošlosti je opustošio
moju dušu,
i više ne znam ko sam''.

Rekla sam ti:
''Čovek se ne rađa jednom,
kao što i ne umire samo jedanput.
Život je nešto iskonsko –
tanka, ali ne prekinuta nit''.

Rekla sam ti:
''Čovek stvarno živi
samo ako ume da voli,
dok vetrovi dolaze i odlaze''.

Rekla sam
toliko toga
što sam mogla da prećutim.
Prećutala sam
toliko toga
što sam iskreno mogla da kažem,
čak i to da te volim.

Tebi u čast

Svu moju ljubav baci
u more svoje ravnodušnosti,

i videćeš:

ptice neće više nikada
tebi u čast
osvajati nebeska prostranstva,

i videćeš:

ribe neće više nikada
tebi u čast
pevati svoju nemu pesmu,

i videćeš:

trava se neće više nikada
zanjihati
tebi u čast.

Odbaci moju ljubav,

i videćeš:

nikada više nećeš postojati.

Posle tebe

Posle tebe,
postojaće samo jedna izobličena praznina
u koju će se utopiti moj lik,
neko stvorenje čije je srce
izobličeno od tuge
i nadanje u tvoj povratak,
koje će sa odazivati
na moje ime,
imati obrise moga tela,
boju mojih očiju
i linije usana.

A tamo gde si ti
neko će se radovati osmehu
na nekom tuđem licu,
i neko će izgovarati reči
koje neće ličiti na moje,
sve reči koje sam želela,
a nisam se usudila da izgovorim...
I neko će te voleti...

Hoćeš li ikada uvideti
Da sam to uvek
I svuda –
ja?