OMILJENI AUTORI

SVET PORAZA

Nosim taj svet svuda sa sobom:
svet minulih poraza i posrnuća,
koji me učini uvek robom
i vodi u nova i nova klonuća,
te mi se dogodi da sred radosti
osetim žalost, ko nož sred grudi,
i sve što moglo je da sreći vodi
odjednom nestane, jer duša žudi
za jednom velikom ljubavlju silnom
koja je ostala bez ostvarenja,
zbog koje svet milošte prave
za mene ostaće samo - svet htenja.

ERGO SUM…?

Više ti ne pišem.

To je isto kao da ne dišem.
To je isto kao da gledam, a ne vidim,
To je isto kao da postojim, a ne živim.

Više te ne grlim ni rečju ni zvukom.

To je isto kao da grlim smrt samu.
To je isto kao da jagnjetu je dobro s vukom.

To je isto kao da obalu ne grli more.

Više te ne očekujem na putevima kojima koračam.

To je isto kao da noć dočekujem sred zore.
To je isto kao da sreća se začinje sred plača.
To je isto kao da jedino bolu se divim.

Više te ne volim, zaista.

To je isto kao da kažem: Da, ja sam ista
kao što bejah dok ne spoznah
šta znači voleti svim srcem svojim.

To je isto kao da kažem: Odričem se
jedine radosti za koju živim.

To je isto kao da kažem: Ne postojim.

PROTAGONISTA

Živac mi svaki rastrese mis`o
da smo se stvarno mimoišli,
jer mora biti da bejasmo slepi
il oboje s uma da smo sišli.

Jer gledajući u tebe samo,
-O, biće u sećanje uklesano!
ja nisam videla kako prolaziš
tik pored mene, i lagano
u neku drugu priču stupaš,
i ne znajuć da si junak vrli
u mojoj priči nedovršenoj
koja i sada ka tebi hrli.

Možda ćeš i ti jednoga dana
neko poglavlje pročitati,
pa ćeš se čuditi samom sebi,
a onda - o, tugo! – i zaplakati.

NADOMAK CILJA

Bat tih koraka i sada čujem
ulica pamti i gde smo se sreli,
najpre udaljeni, a onda sve bliži
i mi bejasmo, ko da smo hteli
da sluči se ono što se retkima
događa, i traje sve dok ih ima:
oprezno išli smo jedno ka drugom,
pažljivo biranim putevima.

Zaobiđosmo tako i sreću samu,
mada joj priđosmo na jedan korak,
i mada čusmo korake drage,
okrenusmo se, i ukus gorak
ovlada usnama i srcima našim.

Šta li videsmo, nije mi jasno
i zašto, ludi, ostavismo
ono što najlepše imali smo?

I zašto, nesrećni, zamakosno
u onu sveopštu tugu i tamu,
kada bejasmo nadomak cilja,
i kada videsmo i Sreću samu?

Ljubav u Toskani)

Pod Ponte vecchiom teče Arno…
Zar reka sobom nosi stvarno
naše i tuđe senke rumene?
Kud to odlazi naša rumen?
U šta se pretaču naše sene?
U šta se pretvara taj čudni grumen
života našeg?

Pod Ponte vecchiom Arno teče…
Čime se sećanja na tugu leče

kada u nama ozelene?
Na Trgu čuda krivi se kula,
a tuga lagano stiže i mene,
plavi polako sva moja čula,
radosti željna…

Pod Ponte vecchiom teče Arno…
Zar se tu jednom sretosmo stvarno?
Na Polju čuda još travke snene
stidljivo sriču: ”Ti voglio bene”,
reči što nijedno od nas ne reče
tad, kad je padalo rumeno veče,
na našu ljubav i uspomene…

Pod Ponte vecchiom Arno teče…

Prošetajte se Trgom čuda. Pronađite putokaz na kome piše TRUN SMO I TREN i naći ćete se na zaista čudesnom mestu.

Udahnite duboko i krenite po stazama stihova. Upustite se u uzbudljivu avanturu razotkrivanja tajni ljubavi. Srešćete "iskonske nemire i iznenadne preokrete", unutrašnje ratove tokom iščekivanja, slutnje i strepnje, nemušte krike, spoznaju da je nemoguć beg od sebe i ogledala koja optužuju... "Šetajući poljima očiju" ili bojnim poljima nakon bitke ostvarenja i mašte, otkrivaćete postepeno strast, čežnju za predajom, rađanje žudnje, zlatne tragove požude, pozornice, opsene, slagalice sudbine, prepuštanje trenutku, privremena klonuća zbog poraza, ranjivosti ili neuzvraćanih osećanja, rastanke uz dubok naklon smehu, pribežišta,... Ali i da svaka ljubav može da zvoni ćutanjem i da u sebi od samog početka nosi beleg usuda "poslednje igre leptira", odlaska i smrti, spoznaje da smo "trun i tren"... Taj beleg nosi prkosno, ponekad se umori od tuge, ali i smiri u sreći.

Ako se vi umorite od traganja za srećom, na istom mestu vas čeka bajkovito utočište sagrađeno od stihova. Oni podsećaju na prelepu, nežnu, starinsku čipku, koja "dotakne i ono što nikad ne dotakne ruka". U tom utočištu sve ljubavi su neprolazne i bezvremene, jer njihov zanos istovremeno troši i obnavlja snagu, a prošlost i sadašnjost pune bogatstvom škrinje budućnosti. Ljubav će vas ugrejati i ispuniti, kao "zračak svetlosti naspram tmine", kao "slika iz snova u ramu stvarnosti", ili kao plamičak koji je samo delić velike vatre ljubavi i koji, kad se ugasi, za sobom ostavlja "spomen na lepotu koja nas održava u životu". Saznaćete da ljubavi nikad nisu uzaludne, makar bile neostvarene, kao "žudnja za nedostižnim" i za lepotom. Makar bile tajne riznice pune čežnji za dodirom, igri pogleda, čekanja na sreću, radosti zbog retkih susreta,...

Na čudesnom trgu saznaćete i osetićete još mnogo toga i dobićete odgovore na večita pitanja o ljubavi.
Dok volim, koliko mogu da stradam? - "Kolika ljubav – Tolika cena".
Kada snovi mogu da se ostvare? - "Tek kad saznamo gde nam je ušće".
Da li mogu da se odreknem ljubavi? "To je isto kao da kažem: Ne postojim".

Spoznaćete da "nikad nismo ni nesrećni ni sami", ni na vrtešci života i smrti, ni u molitvama. "Mnogo puta nas dotakne nečija reč, pokret, zvuk, ali i njihovo odsustvo".

DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

Doticani maštom
i žudnjom
možda se nikada neće
dotaći rukama.

Ruke su sa maštom
najpre
ukrstile mačeve,
zatim
prešle na revolvere,
a na koncu,
u okršaju sa žudnjom,
ostale bez oružja,
gole.

Mašta im okove stavila
i zabravila
sa trideset i devet brava.

Sad mogu samo da miruju
i slušaju damare
svojih nemira.
Ko im je kriv?!?
Ko ih je terao
da dižu ustanke
protiv moćnijih
neprijatelja?!?

Дозивали те



Дозивали те

моји дани

(са твојим жељама

невенчани)

да им се вратиш.



Сред туге неке,

(сад већ далеке),

тражили неке

старе реке

да с њима потеку.



Нит реке теку

залеђене,

нит жеље мину

неостварене.



Тек

живот

мине

човеку.

Човек што увек воли сам



Залуд сам крала буктиње страсти

од највећих љубави овога света

да ти их дам.



У искрицу нежности

сад би све стало,

као да никад не беше плам.



Изгубило ми се душе пола…

Од жеље да сачувам љубав највећу

оста тек – кам.



Сад могу ти дати

што дати може

човек што увек воли сам.

ЗАШТО БАШ ТИ



И ти,

тако близак

и драг,

ти, мој,

и то сад,

након толико година,

после свих тренутака среће

које је требало да проживимо заједно,

а нисмо их проживели,

после свих речи несмотрених

које је требало да изговоримо,

а нисмо их изговорили,

питаш

ЗАШТО БАШ ТИ?!?



Као да је то терет - бити вољен,

као да је то срећа - бити сам,

као да је то живот - бити жив.

ЗАШТО БАШ ТИ?



Кад Бог да кишу и живот земљи,

понека кап ти падне на длан.

Кад сунце светлошћу обгрли свет,

понеки зрак ти обасја пут.

Када ти ружа у срцу израсте,

ти мораш некоме да је даш.



Када би речи постојале

да кажем: ЉУБАВ,

да кажем: БОЛ,

када би речи могле да кажу,

тад бих ти рекла

ЗАШТО БАШ ТИ...

За сва неба и за Зо



Земља мој дом је. Она ме мами,

а теби небо судбина је.

Срце што пламти кад те се сетим

сигуран знак је да љубав траје.



Урања поглед у густи облак,

ал` никад небо не надјача.

Непокор плаветни ме подсети увек

да свет је само Долина плача,



а ја тек створ ил` биће једно

које је крхко колико јако.

Земља ми измиче кад милујем нежно

погледом небо, као шаком.



Мени је суђено да на небо

тек болни поглед усмерим жудно,

тек да бих схватила да снове немам

јер једно око ми вечито будно.



А ти још сањаш… Твој живот сан је…

И смрт ће бити тек сан што траје.

Небо твој дом је, оно те мами,

а мени земља судбина је.

Жудња за лепотом



Само лепоту нудиле су

док су дрхтале, ломне у струку,

травке што своја вита су тела

извиле да погледе твоје привуку.



А твоје око жудело је

да по небеским морима рони.

Занесен, ниси ни могао чути

како се орила по васиони











песма што травке је громогласно





певаху, па се стишаше смерно.





Слепо и глуво остане за нас





све што је лепо неизмерно.











Чекањем лепоте уморене,





земљици тела предале су.





Земља их жудно пригрлила.





Лепоту само имале су.

Стварност



И ти ћеш доћи и преда ме стати

мислећи да си од многих један

што мој их поглед узгредно прати,

нечему другоме помно предан.



Као ни сада, тад нећеш знати

да око моје у оном трену

у ком те, одлазећег, обухвати

упије светлост неслућену.



И вечност ће проћи брзо, ко сати

у којима владаш мислима мојим,

а ниси дуго ни могао знати

да сам те назвала љубљеним својим.



Па ипак, нека те не чуди љубав

која опстаје и без твог знања

јер си једини смисао и разлог

мога земаљског постојања.



Та љубав постоји и изван мене.

Ја сам тек један сићушни део

нечег чем не знам узрок ни исход,

ал знам да мој је живот цео



одређен твојим постојањем,

омеђен мојим жељама слепим,

јер ти си једина моја стварност

што живот ми чини драгим и лепим.

Опело једном пријатељству



Као да нисмо од нити сагласја

ћилим лепоте ткале,

као да нисмо имале исте,

достижне идеале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

одраз у огледалу,

срце у срцу

била...

Не заборављам,

али све остављам,

моја мила:

некоме другом

да дане дугом

шарном ти краси;

некоме другом

ко неће тугом

да радости гаси;

некоме другом

ко ће ти певати

ма где да си



о сунцу, нежности и пролећу

док стопа ти урања у снежни смет,

о небу, слободи и победама,

док ти се спремаш за нови лет,

о вечној љубави коју светкујеш

јер ово овде није твој свет...



А ја ти кажем:



Тај други свет је

тек шарена лажа која те мами;



И ја ти кажем:



Сви дођу и оду,

на крају останемо тужно сами.



И ја ти кажем:



Тешко је наћи

у пустињи воду,

у другом себе,

светлост у тами...



Ми све то нађосмо

и остависмо

као да никада ништа нисмо

о себи и другима заиста знале,

верујућ` да ни због ког више на свету

не бисмо горко заплакале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

одраз у огледалу,

срце у срцу

била.

Не заборависмо

(од свега што имасмо)

једино тугу, мила.



Казаљке на сату нису стале,

ни усне нису задрхтале

у данима дугим, сивим.

Једино речи су отежале

и, бремените, прећутале:

Нема нас, а ипак живим

као да ниси ми,

као да нисам ти

ко сестра рођена била...



Не заборављам:

човек је увек тужно сам,

моја мила...

Играли се коњи врани



Не заборавих неке друмове тела

и свуда по њима уточишта

за руке, огњене вранце, што јуре

од прибежишта до пристаништа.



Коме сте хрлили, о коњи врани?

Ко ли дизгине држа у руци,

кад јуристе, устрептали и насмејани,

ка сваком свратишту ко према луци?



Те привидне луке рудници беху

из којих изнесте полуге златне

којима друмове поплочасте,

онако жудне и податне.



И одјуристе, у галопу,

ка неком новом прибежишту,

а друмови памте сваку стопу

и топот милоште још увек ишту.



На вама тек златна прашина оста,

и због ње некад живот ми цео

изгледа као рудник златан

из којег нико није изнео



ни један једини грам богатства

чија је вредност баснословна...

О, дивни вранци, ваша је снага

- жеља неутажена и изазовна



која вас води увек напред,

у нека нова пристаништа,

док ваши трагови друмовима

остају једина уточишта.



Сред старог друма још се злате

трагови што виде се из даљине.

...Опет се играсте, коњи врани!

...На друму трагови златне прашине.

Željko Krznarić


Pesnik,tekstopisac,voditelj...
Zeljko Krznaric se bez imalo preterivanja moze nazvati mitom hrvatske ljubavne poezije.
Koliko Nas zapravo zna da je Uzalud vam trud sviraci, koju se neretko zateknemo pevusiti napisao upravo Krznaric? Ne dajte mi - Latino, Dobar dan, zlato moje, Otis'o je otac moj polako,od Kice Slabinca, Zaplakale stare tambure, Zbogom za zbogom od Gazda, Nocas, Do dna duse, Ruze i suze za Indexe, Kako da Te zaboravim za Z. Skendera i Da je moja mandolina znala u izvedbi Kemala Montena.
Zeljko Krznaric je temperament koji ne miruje,osim desetka knjiga ljubavne poezije iz raznih razdoblja izdao je i knjigu s receptima - Velike tajne Vasih malih kuhinja.
Knjige ljubavne poezije Ljubav s predumisljanjem, Jutarnje izdanje ljubavi, Zagrebacke ljubavne pjesme.
Najnoviji projekti Zeljka Krznarica jesu Kuharica N°2 i novi CD s ljubavnom poezijom na kojima se radi i uskoro bi trebali biti dostupni.
Pjesniku Željku Krznariću uručena je u Koprivnici književna nagrada Zvonimir Golob za najlepšu neobjavljenu ljubavnu pjesmu "Ti imaš oči koje sam nekad viđao"…
Zeljka Krznarica mozete voljeti ili ne voljeti ali ce te ga zasigurno rado citati. I slusati...

odlaziš

kažeš zauvijek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice između ostalog
koje si nosila one hladne zime
kada su ti samo oči bile tople
ljubavi

ova godina je loše počela

ima u tome nešto
što nećemo nikad razumjeti
ima tako nekih tuga
koje ne osjetiš
i koje te zateknu pri buđenju

i sad ti odlaziš

nervozno pališ cigaretu
okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koji gori negdje daleko
i reci
pošteno od srca

znaš i sama da takvih ljubavi
nema na svijetu

i sad kada ideš
izađi tiho na prstima
pređi tih par koraka
iz sadašnjosti

zaustavi vjetar

poneku sitnicu namjerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prođu godine
i kad srce zbroji sve dobro i loše

odlaziš

čak i to činiš na svoj profinjeni način
u sobi tišina
samo neka pjesma na radiu
dopola izgorjela svijeća
vani prve pahulje snijega

kraj kakav sam već negdje čitao u romanima

blesav i nepotreban

ubitačan
kraj koji ostavlja tragove

godina će biti loša..

sta ti nedostaje nocas
mislim osim mene
jer drugo je sve u redu
drugo nije vazno u ovoj noci
jer zvijezde ce ionako padati
i ovdje
i na zapadnim i istocnim obalama
mene nesto drugo zanima
mene zanima sto da ucinim
s ovim depresivnim
magnetskim poljem
i kako da umaknem nepovoljnim
strujanjima vjetrova s juga
koji u tvom srcu stvaraju
zrakoprazne prostore
sto ti nedostaje nocas
osim kucanja sata
mislim osim mene
jer sve drugo nije more koje se pjeni
nije to slag na sve
posebno na ono sto me dovodi
do ludila
pazi
jutra ce svejedno dolaziti
bez obzira na nasa stanja
ali mene nesto drugo zanima
meni to sto me ubija
moze biti slatko
i suzama razmazano lice
moze i to
a to sto ne mozes pogledati u oci
nikom
hajde molim te
ti bas kao neko dijete
uzivas u svemu sto ne mozes promijeniti
ma priznaj
da ti ja najvise nedostajem

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti

Da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima.

Tebi jedinoj kazem
tajnu zivota ti govorim
i ne ostavljaj me negdje
na nekoj pustoj zaspaloj stanici
ne daj mi da idem
sam da se snadjem
na ovoj ljubavnoj stranici
jer si uvijek veliko slovo
i kava jutarnja
i ljubav i navika
sve si iza zakljucanih vrata
u vjetru sa Sljemena te mirisem
u zimi Zagreba te grijem

tebi jedinoj kazem
tebi jedinoj ne lazem
ne daj mi da odem
da te izgubim u ovom gradu
u ovom zivotu

kad te tako mogu voljeti
kako bih te mogao preboljeti





Ja te ne volim više

Ja te ne volim više
Znaš li koliko sam bola
Morao podnijeti
Da bih rekao tu jednostavnu rečenicu

koliko sam morao žena poljubiti
U mraku se poigravati sa mjesecom
U njihovim očima
I paziti da ne izgovorim tvoje ime

Bojao sam se ljubavi nakon tebe
Učio sam zaboravljati ulice
Kojima smo išli
Izmišljao nove gradove
Rijeke
Zvijezde
Brisao sam kišu sa svojih pjesama

Pamtio sam tragove tvojih prstiju
Koji su skinuli nježnost s mene
Pamtio sam slike
Riječi sam znao na pamet

I trošio vrijeme da te zaboravim
Da te ne volim
Molio se očajnički da to nestane iz mene
Da se vratim na početak

Ne znaš ti ništa o mračnim olujama
O jutrima hladnim koja mirišu na snijeg
Ne znaš ti ništa o meni

Ali ja te više ne volim
I čudno sam sretan zbog toga

Ljubila je
smijala se
kurvinski zagledavala u oci
djecje izmicala

da bi jednom pala

ne sluteci na dobro
nije bilo lose
godina kao i svaka druga
govorila je jasno
prizivala slike
pravdala se da je svemu kriva
neka tuga
neki zanos
sto li
a ljubila je
Boze moj
kao da je nekakvo divlje stvorenje
podbadala nogom pod stolom
o seksu mislila sve s nekim bolom
i nekim osjecajem strave
pusila cigaretu za cigaretom
vani je bila zima
a u tijelu vatra
hiljadu stupnjeva strasti
od koje se ludi
i htjela ne htjela
znala je da mora pasti
a kad se pada nek se pada slavno
nek se zavijore zastave
od haljine i rublja
sve sto je sporedno postalo je glavno

pa ljubila je

usnom od vinjaka mokrom
smijala se
zubima cvokotala
pod nekim ustima tudjim
kurvinski u zjene strpala sebe cijelu
i tepala malim andjelima
pijanim vragovima
ostavljala pecat na tragovima

i nije bilo lose

godina kao svaka sto se nize
zima bez snijega
i smrt neka blize

a ona se smijala
sretno se ljubila
malo se tako protegla i grijala
i u malo magle
na minus deset

polako se negdje izgubila

Kad budem imao iskustva
i budem stariji
govorio sam na kraju svake ljubavi
na rubu svakih ociju
i na rubu pameti ako baš hoćeš
kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi
nikad više neću
ponavljati iste greške
i neću pamtiti sve sitnice
i nikad neću bez pameti
samo srcem
kroz maglene koprene
i to sam govorio
ponavljao
a eto s tobom sam stariji
i ništa nisam naučio.





Željko Krznarić


***

Ako mi odemo preko neba
što ćeš s ovim pjesmama
koje sam ti pisao
kad sam od tebe daleko disao
što ćeš s usnama
punim mojih poljubaca
i tko će tamo na Trešnjevci
biti od nas tužniji
Ako mi odemo
jedna tajna će u tuzi nestati
i pogledi će prestati
vlakove ćemo pratiti
a sami se nikada nećemo vratiti
jer ako odemo preko neba
nitko neće znati što nama treba.


***

Ponovo te crtam dok blijedo svjetlo
podrhtava na pomrčini Držićeve
i potezi ruku nalikuju
na nepripremljena mjesta praznine
u gorkom okusu mirisa ruža
tražim bjelinu tvoje kože
pod dlanom
i tebi koja si znala svakim danom
biti zaljubljena kao nitko
i tebi je vrijeme za zbogom došlo
u ovo vrijeme čini mi se
da je sve prošlo
izmaklo se s ulica
Zagreb još ne zna
i ne slute daleki mudraci
kako se ljubavni junaci
na kraju svega muče
ponovo te crtam
dok prolaznici u prolazu zastajkuju
kraj otvorenog srca
i ispitujem savjest
kao da ima neke veze s tobom
ali tebi koja si svakim danom
bivala zaljubljenm
i tebi
vrijeme je za zbogom došlo.


***

Dolazi Božić milo moje
s mirisima moga djetinjstva
i snježnim pahuljama
koje će me ispuniti tugom
pa dobro znaš
koliko te trebam baš za Božić
jer nikog takvog ja nemam na svijetu
kao tebe najdraže moje
dolazi Božić
a meni će se opet učiniti
kako vlakom netko dolazi u Zagreb
meni će one dvije naranče
zadnje iz ruku moje majke
preliti tugu iz očiju
i zato budi ovdje
da me podsjetiš
kako ljubav posebno blista
u Badnjoj noći
samo me pusti u svoje srce
i svoje oči.


***

Mi nikad više nećemo
ove otmjenosti ljubavi pronaći
isti korak slušati
miris svijećepomiješati s tugom na Mirogoju
jer mi smo jedna od tisuću priča
jednostavna i lako zapaljiva
potrošna i trošna
sad shvaćaš koliko smo krhki
koliko smo lomni
pričaš nekom
mene se sjetiš možda
neki zaostali glas na zidu sobe s pogledom
i Zagreb se prehladio
kao što sam ja tebe pregladnio
s navikama treba prekinuti
i samo putovati
od središta tuge prema nekuda
jer mi nikad više nećemo
zajedno kupovati karte za kino
u istom se tramvaju voziti
iste novine čitati
i isti šampon koristiti
samo isto vrijeme imamo
da možemo duše očistiti.


***

Zagreb
kiša uporno pere jutro
dok te moja ruka osjeća
i toplina tvoga tijela
i san koji ti kapke otežava
u zadnjem danu kolovoza
s tobom zagrljen odlazim
u najljepšu pjesmu
koju sam s tobom pisao.


***

Grizemo te ponoćne sate
i konačno tijelo uz tijelo
usne na usnama
a zima u Zagrebu
nalik je na neke zime
u kojima sam šaptao tvoje ime
zamišljao godinu tvoga rođenja
i vježbao početnicu tuge.
A onda ciklame na Dolcu
mirisi svježe kave
i takve se godišnjice obično
skromno slave u krugu prijatelja
grizemo te ponoćne sate
i dva dana razmaka
od tebe do mene
dva dana rastanka
kao ledena kora pretanka
da se hoda po njoj
dok te ljubim Zagreb ne spava
u izlogu ruža
ista kao na tvom stolu
oči su te prepune
vrijeme je da te uberem
i da usta osladim s tobom.


***

Kad budem imao iskustva
i budem stariji
govorio sam na kraju svake ljubavi
na rubu svakih ociju
i na rubu pameti ako baš hoćeš
kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi
nikad više neću
ponavljati iste greške
i neću pamtiti sve sitnice
i nikad neću bez pameti
samo srcem
kroz maglene koprene
i to sam govorio
ponavljao
a eto s tobom sam stariji
i ništa nisam naučio.


***

Kad te boli
i meni nije blistavo
i meni se oči zamute
pa kad tvoje usne šute
i meni preko usan riječi neće
pa je ovo puno sreće
zakopano u naša lica
kad te boli
zaboli me i ova ulica
i koraci me zabole
a to je valjda tako
kad se ljudi vole
kao ti i ja
ali i kad te boli
osjećam da me ipak
tvoje srce voli.


***

Nosim tvoje otiske prstiju
toplinu tvojih dlanova
i tvoj glas duboko u sebi,
na zagrebačkih minus pet
rastopljen sam od tvoje ljubavi
i nakon dugih kilometara dana
nakon tvog prvog osmjehivanja
i tvoje prve suze
nosim tvoje godine
tako lako utisnute u moje zjene
i svaki dan što se okrene oko nas
i noć koja nas pokrije snom
tvoje je sve
i moje je tvoje
jer sve smo svoje
međusobno pomiješali.


Željko Krznarić


***

Ako mi odemo preko neba
što ćeš s ovim pjesmama
koje sam ti pisao
kad sam od tebe daleko disao
što ćeš s usnama
punim mojih poljubaca
i tko će tamo na Trešnjevci
biti od nas tužniji
Ako mi odemo
jedna tajna će u tuzi nestati
i pogledi će prestati
vlakove ćemo pratiti
a sami se nikada nećemo vratiti
jer ako odemo preko neba
nitko neće znati što nama treba.


***

Ponovo te crtam dok blijedo svjetlo
podrhtava na pomrčini Držićeve
i potezi ruku nalikuju
na nepripremljena mjesta praznine
u gorkom okusu mirisa ruža
tražim bjelinu tvoje kože
pod dlanom
i tebi koja si znala svakim danom
biti zaljubljena kao nitko
i tebi je vrijeme za zbogom došlo
u ovo vrijeme čini mi se
da je sve prošlo
izmaklo se s ulica
Zagreb još ne zna
i ne slute daleki mudraci
kako se ljubavni junaci
na kraju svega muče
ponovo te crtam
dok prolaznici u prolazu zastajkuju
kraj otvorenog srca
i ispitujem savjest
kao da ima neke veze s tobom
ali tebi koja si svakim danom
bivala zaljubljenm
i tebi
vrijeme je za zbogom došlo.


***

Dolazi Božić milo moje
s mirisima moga djetinjstva
i snježnim pahuljama
koje će me ispuniti tugom
pa dobro znaš
koliko te trebam baš za Božić
jer nikog takvog ja nemam na svijetu
kao tebe najdraže moje
dolazi Božić
a meni će se opet učiniti
kako vlakom netko dolazi u Zagreb
meni će one dvije naranče
zadnje iz ruku moje majke
preliti tugu iz očiju
i zato budi ovdje
da me podsjetiš
kako ljubav posebno blista
u Badnjoj noći
samo me pusti u svoje srce
i svoje oči.


***

Mi nikad više nećemo
ove otmjenosti ljubavi pronaći
isti korak slušati
miris svijećepomiješati s tugom na Mirogoju
jer mi smo jedna od tisuću priča
jednostavna i lako zapaljiva
potrošna i trošna
sad shvaćaš koliko smo krhki
koliko smo lomni
pričaš nekom
mene se sjetiš možda
neki zaostali glas na zidu sobe s pogledom
i Zagreb se prehladio
kao što sam ja tebe pregladnio
s navikama treba prekinuti
i samo putovati
od središta tuge prema nekuda
jer mi nikad više nećemo
zajedno kupovati karte za kino
u istom se tramvaju voziti
iste novine čitati
i isti šampon koristiti
samo isto vrijeme imamo
da možemo duše očistiti.


***

Zagreb
kiša uporno pere jutro
dok te moja ruka osjeća
i toplina tvoga tijela
i san koji ti kapke otežava
u zadnjem danu kolovoza
s tobom zagrljen odlazim
u najljepšu pjesmu
koju sam s tobom pisao.


***

Grizemo te ponoćne sate
i konačno tijelo uz tijelo
usne na usnama
a zima u Zagrebu
nalik je na neke zime
u kojima sam šaptao tvoje ime
zamišljao godinu tvoga rođenja
i vježbao početnicu tuge.
A onda ciklame na Dolcu
mirisi svježe kave
i takve se godišnjice obično
skromno slave u krugu prijatelja
grizemo te ponoćne sate
i dva dana razmaka
od tebe do mene
dva dana rastanka
kao ledena kora pretanka
da se hoda po njoj
dok te ljubim Zagreb ne spava
u izlogu ruža
ista kao na tvom stolu
oči su te prepune
vrijeme je da te uberem
i da usta osladim s tobom.


***

Kad budem imao iskustva
i budem stariji
govorio sam na kraju svake ljubavi
na rubu svakih ociju
i na rubu pameti ako baš hoćeš
kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi
nikad više neću
ponavljati iste greške
i neću pamtiti sve sitnice
i nikad neću bez pameti
samo srcem
kroz maglene koprene
i to sam govorio
ponavljao
a eto s tobom sam stariji
i ništa nisam naučio.


***

Kad te boli
i meni nije blistavo
i meni se oči zamute
pa kad tvoje usne šute
i meni preko usan riječi neće
pa je ovo puno sreće
zakopano u naša lica
kad te boli
zaboli me i ova ulica
i koraci me zabole
a to je valjda tako
kad se ljudi vole
kao ti i ja
ali i kad te boli
osjećam da me ipak
tvoje srce voli.


***

Nosim tvoje otiske prstiju
toplinu tvojih dlanova
i tvoj glas duboko u sebi,
na zagrebačkih minus pet
rastopljen sam od tvoje ljubavi
i nakon dugih kilometara dana
nakon tvog prvog osmjehivanja
i tvoje prve suze
nosim tvoje godine
tako lako utisnute u moje zjene
i svaki dan što se okrene oko nas
i noć koja nas pokrije snom
tvoje je sve
i moje je tvoje
jer sve smo svoje
međusobno pomiješali.



****
Nosim tvoje otiske prstiju
toplinu tvojih dlanova
i tvoj glas duboko u sebi,
na zagrebačkih minus pet
rastopljen sam od tvoje ljubavi
i nakon dugih kilometara dana
nakon tvog prvog osmjehivanja
i tvoje prve suze
nosim tvoje godine
tako lako utisnute u moje zjene
i svaki dan što se okrene oko nas
i noć koja nas pokrije snom
tvoje je sve
i moje je tvoje
jer sve smo svoje
međusobno pomiješali.

Kad si ljubila istinski
onako kako zelis
znas kako
svijece vino vecera
kad si ljubila
mozes li se sjetiti
koji je mene snijeg pokrivao
sad mi je smijesno
casna rijec
nezamislivo mi je
a ima takvih ljubavi
koje treba dobro protresti
prije svake upotrebe
proslo je mjesec dana
od tvog rodjendana
zao ti je sto ti nisam cestitao
ali nisam stigao vjeruj
znas da je uvijek neka guzva
veceras sjedim sam
znam da te cudi ali sam sam
cini mi se da pada snijeg
i brinem o nekim bezveznim stvarima
a ljubio bih te nocas
pozelim to
nedostaje mi ponekad neka ludost
nesto izmedju bola i srece
muzika s kasetofona
i sjecas li se samo
kako smo iskljucili telefon i zvono
a bilo te je sram u pocetku
ugrizla si mi usnu
iscjedila dva limuna u caj
i prolila kavu na cistu bijelu plahtu
znam tvoj broj
i mogao bih te nazvati
ali nema smisla
mozda si vec zaspala
a mozda radis i neke druge stvari
mozda si sada i bolje izabrala
nisi vise onako neozbiljna
ne slusas valjda samo neke gluposti
i znam da si govorila kako bi voljela
da razumijes Zaratrustu
da gledas Shakespearea
zapravo ti si nadarena
ti to mozes kad hoces
a ljubio bih te nocas
znam da je nemoguce
i kazem to tek tako
da shvatis kako mi nije svejedno
zbog onih zvijezda nad gradom
zbog vjetra nad rijekom
i zbog jos puno sitnica
koje zivot zaboravlja
a one ostaju i lebde u zraku
i oko tebe i oko mene
kad se sretnemo
volio bih da imas onu istu haljinu
cini mi se da je bila plava
zguzvali smo je bar deset puta
i nikad nemoj reci nesto
sto bi nas moglo zaboljeti
vrijeme je na tvojoj strani
i to si mi uzela
sad cu otvoriti prozor
i viknuti volim te
grad spava
a snijeg pada
volim te

Bar pola sata
Zagrli me samo i šuti
Isključi telefon i zatvori vrata
Sve moje nemire s usana skini
Počešljaj tu mirisnu kosu
I zavuci se tiho u moje zjene
Polako na prstima mi dođi
Ti znaš kako miriše breskva
Pred zoru
Jogurtom namazana usta

Zagrli me samo i šuti
Ti govoriš i kad ne kažeš ništa
Ti znaš taj govor lijepih očiju
Koje se kao bršljan ispletu
I radi sve što želiš od mene
Jer uvijek mi ruka od lica krene
I niže se dodir na dodir se slaže

Zagrli me samo
Neka okrenu svijetove i neka nas traže
Ja nisam nikad od tebe
Imao draže
I nisam se bojao smrti kao što se bojim
Jer pomislim kako nam je vremena malo
I što bi još osim tebe
U srce mi stalo
Kad si tako plodna ko ljubav
Ko zrak ispunjen svijetlom
Ko zvijezda što toplo gori

Zagrli me samo
I oči otvori
Da mi se srce uz tebe priljubi
Da te uvijek ima
Da te ne izgubi

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

***

ne vjeruj da ja odlazim
jer nemoguce je ostaviti taj krevet
u kojem smo smislili najljepse price
nemoguce je da me taj vjetar
odnese nekud
u neku ravnicu punu snijega
jer tko ce tako njezno
tvoje celo poljubiti
kome bi na pamet padale
takve lude stvari
da se zenimo svake noci
da ponekad pobjegnemo
ne vjeruj
gledaj
tu su jos moje cigarete
moj kaput
I moje srce
ja sam jos uvijek tako tvoj
da nemam vremena ni za sebe

ubit cu te sto se skitas svijetom
policija ce te traziti
sto bludnicis s ljetom na javnom mjestu
pa ces onda opet k meni
dovoditi ljude
da me ubijaju dugo i da se cude
sto volis na meni
i ne volim te vise da znas
ali te trazim
jer si tako prosta i slatka kao sirup
jer si tako divlja
kad ti vrat zagrizem
a bas nikakva nisi kad te zubi bole
necu vise ni da mislim o tebi
dok si od mene daleko
sto ja znam ljubi li te netko
jer ti je toplo u sobi
bezobraznice mala
igraj se jos malo
dok mi mrak ne padne u krevet
ludo
cekam te i sutra
kao uvijek u devet