OMILJENI AUTORI

AVGUST

Avgust.
Breskva i šećer
slašću se nadmeću,
a sunce na obzoru niskom lici
na koščicu purpurnog,
zrelog ploda.
Klip kukuruza čuva netaknuti
smeh,
žut i jedar.
Avgust.
Deca jedu crni hleb
i mesec medeni.

KINESKI PEJZAŽ

Zvona od zlata.
Zmajevi. Pagode.
Cilin, cilin! -
vrh pirinčanih polja.
Daleko negde
crvene se čaplje
i sneva vulkan,
ugasen već davno.

KOLONADA

Voda
lupka u daire
od srebra.
Kročnje
vezu zelen vetar,
a ruže
vezu miris tamni.
Pauk jedan
ogroman
veze zvezdu
Luni.

TRI PRIČICE O VETRU

Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubičast,
žut i -
već se izvio nad poljima žitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakše.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakše
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i već se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.

JOVA

Jovo vita,
jovo vita,
ko li te je odenuo
u zlato studeno?
Juče još su odzvanjala
njedra tvoja ustreptala
ko srebrno zvono,
tako meko,
bolno,
horovima zvezda
i romorom gnezda.
Sada ćutiš, oborena,
ko u duši razorena
što ćute nebesa
Al' u meni, kao nekad,
sve će ptice tvoje
u purpurnoj krošnji srca
i dalje da poje
Jovo vita,
jovo vita,
ti ne tuguj zato -
i naš jednom odenuce
u studeno zlato!

JESENJE VEČE

Jesenje veče
u stud odeveno.
Za mutnim oknom
zure dečja lica
u žuto stablo
koje se pretvara
u jato ptica.
Veče poleglo rekom
što se peni,
a kao jabuka se žari
krov rumeni.

NARCIS

Narcise.
Tvoj miris
i dno reke mirne.

Zelim da uz tebe budem,
cvete ljubavi,
narcise.

Setnim ti okom kruze
vali i zaspale ribe,
Ocima mojim
leptiri i tice.

Ti majusan a ja velik.
Cvete ljubavi,
narcise.

Na miru ne ostavljaju
ljiljane, andjeoski bele,
ogledalo sto ogleda
zanose nam iste.

Moj bol
i sustinu bola.
Narcise?

PLES

Carmen pleše
ulicama Seville.
Bijela joj je kosa
i blistave zjene.

Djevojčice,
spuštajte zavjese!

Glavom joj se svija
žuta zmija,
i ona plešuć' sanja
o draganima prošlih dana.

Djevojčice,
spuštajte zavjese!

Ulice su puste
i u dnu se slute
andaluzijska srca
štono stare bodlje traže.

Djevojčice,
spuštajte zavjese!

Besmrtnost Lorkine smrti.

Dok Lorkino pesnistvo zivi i posle njegovog tragicnog susreta sa smrcu, slozicemo se da najcitaniji spanski i svetski liricar slavu duguje smrti, ali onoj smrti koju je uzbudljivo, ubedljivo i nezaboravno iskazao stihovima.
‘Omiljen kao gitara’ jos za zivota, on je dokazao da su detinjstvo i smrt, dve bitnosti njegovog pesnistva, ucinilo to pesnistvo vecnim, buduci da proistice iz narodnog vrela i kobnog zelenila andaluzijskih likova i mesecine.

Ono sto njegovu liriku cini neponovljivom (pevanje na nacin Petrarke ili Majakovskog moguce je, ali pevati lorkisticki nije), jeste kazivanje bez jednolicnosti, stalni zaokret iza ugla iznenadjenja, ostvaren smeloscu izraza koji svakoj stvari otkriva neslucenu sustinu i stav.
Naravno, u pitanju je darovitost ciji je sinonim vilenjastvo, a vilenjakom pesnik naziva presudnog tajnog pokretaca retkih pojednaca. On nije ni muza, ni andjeo, ni demon, obicni pobuditelji pesnikovi.


Nalicje vilenjaka uvek obezbedjuje izmenu oblika na ustaljenim osnovama; obuzetos vilenjakom daje pesniku dotle potpuno nepoznat osecaj svezine: “Vilenjak-tvrdi lorka-odbacuje sve ovestalo i nasledjeno...on primorava Goju da napusti srebrnaste tonove i da slika, kolenima i pesnicama, groznim crnilom katrana; ili navlaci lakrdijasku odoru na nezno Remboovo telo, ili u svitanje na pariskom bulevaru, kaci grofu od Lotreamona oci mrtve ribe.” Dodajmo kad su u pitanju savremeni pisci: i nalaze ovilenjacenom Kolumbijcu da pise, carolijskim realizmom, “Sto godina samoce”.

Ljepotica i vjetar

Amfibijskom kristal stazom
Posutom lovorikama
Tukuci u mjesec kozni
Stize vitka ljepotica.
Bjezeci od ludog zvuka
Tisina bez zvijuezda pada
Tu gdje huci pjeva more
Puno riba noci svoje.
Na planinskim vrhovima
Pozaspali su zandari
Cuvajuci bijele kule
Tamo gdje zive Englezi.
Valovi cigani mora
Dase zabave podizu
Bijele kucice puzeva
I zelene grane bora.

Bubnjajuc u mjesec kozni
Ljepotica vitka stize.
Spazivsi je uvijek budan

Obnazen Kristofor sveti,
Prepun nebeskih jezika,
Gleda djevojce I svira
U sviralu koje nema.
_ Pusti djevojce da skinem
tvoje halje da te vidim.

Plavu ruzu tvog trbuha
Otvori mi pod prstima.
Ljepotica def odbaci
I u divlji bijeg se dade.
Za njom vjetar muskarcina
Usijanim macem vija.

Namrsteno huci more.
Sjaj maslina bledji biva.
Pjevaju prisjenka frule
I blistavi gong od snijegaq.

Djevojcice trci lijepa,
Zeleni te vjetar vija!
Djevojcice trci lijepa!
Gledaj otkuda dolazi
Niskih zvijezda satir strasni
Sa plamenim jezicima.

Uplasena ljepotica,
U kucu je uletjela,
Gore medju borovima
Gdje engleski konzul biva.

Uzbunjeni krikovima
Stigla su i tri zandara,
S utegnutim plastevima
I nabijenim kapama.

Englez cigancici daje
Salicu toploga mlijeka
I u casici rakije
Ali ona to ne pije.

Dok ridajuc ona prica,
O svom jadu tim ljudima,
Crijepovima od skriljavca
Siloviti vjetar drma.

Romansa crne tuge

Trnokopima pijetlovi
Trazili su gdje je zora,
Kada je niz mracno brdo
Sisla Soledad Montoja.
Njena put bakreno zlatna
Na konja i sjenu vonja.
Pjesmu jece njene grudi
Usijana dva nakovnja.
_ Soledad za kime tragas
bez pratnje u ove sate?
_ Za kim tragam ja da tragam
reci: sta je vazno za te?
Dodjoh trazit to sto trazim ,
Svoju radost, sebe samu.
_ O Soledad mojih tuga,
konj koji se razuzdao
I dospio sve do mora
Potonut ce sred valova.
_ Ne podsjecaj me na more
jer se crna tuga ova
radja usred maslinjaka
ispod rumora listova.
_ O Soledad kako patis!
Duboka je tuga tvoja!
Places sok limuna gorak
Od usana i cekanja.
_ Prevelika mojA tuga!
Trcim kucom kao luda.
Po tlu vucem pletenice
Od kuhinje do loznice.
Kakva tuga! Crn prah pade
Po mom tijelu i odjeci.
Aj, kosulje moje bijele!
Aj, bedra od divljeg maka!
Soledad okupaj tijelo
Vodom seva i seboja
Pusti srce da utone
U mir Soledad Montoja.

U dolini pjeva rijeka
Trak od neba I listova.
Nadosla se svjetlost kruni
Bundevinim cvjetovima.
O ciganska tugo crna!
Tugo cista usamljena.
Tugo skrivenog kanjona
I dalekog prosvitanja.

Drveta

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas strasni ratnici poslase?
Ili ste nekad mozda bili zvezde?
Muziku vasu toci dusa ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slucajno
s mojim srcem?

VECE

Tri topole goleme
i jedna zvezda.

Tisina, nagrizana
od zaba, nalik je
na ispisani veo
sa zelenim pegicama.

U reci
suvo drvo
procvetalo u kruzima
usređenim.

I sanjario sam iznad voda
o maloj crnki iz Granade.

Dijamant
(Odlomak)

Jedna je zvijezda svojim dijamantom
ozarila sve dubine nebesa:
ptica svjetlosti koja pokusava
da pobjegne iz svemira
i da napusti
ogromno gnijezdo svog zatocenistva,
ne znajuci da u ludom bjegstvu
lanac za sobom vuce preko svoda.


Crtice

Taj put
bez prolaznika..
Taj put.
Taj cvrcak
bez ognjista svog..
Taj cvrcak.
I klepka ta..
Snom obrvana
klepka.

Predeo

Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
siri se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kise
prvih hladnih zvijezda.
Crn trscak drhce
kraj usnule rijeke.
Zrak mrk i nakovrdzan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugackim repovima masu.

Stari guster

U suton vreo
na uskoj sam stazi
necujnog,
nujnog,
don-Gustera sreo
(o, suzo krokodilska!)
nagizdanog,
s kravatom krutom
na plastronu zutom,
u sapo-klaku
i zelenom fraku.
Mada doteran tako,
sve je na njemu
tuzno,
tuzno bilo jako,
ko izgled nekog starog profesora.
Uvelim okom propalog artiste
pio je boju sutona sto pada
vrh livada..
Mudrace zaneseni,
cutnjom opijeni,
sta trazite sred ove staze
kojom gaze
kolone gluhe nocnih prividjenja?
Da niste posli u vecernju setnju,
don-Gusteru?
Ili ste hteli
u taj suton vreli
da isprosite zadnju plavu paru
nebo sto gasne u vecernjem zaru?
Da vas secanje u polje ne goni,
il' vam u uhu zvoni
strofa kakva fina
od Lamartina,
il' uzivate
dok zadnje kantate
srebrnom zicom vezu ptice snene,
bezimene?
Mozda se suncu divite sto seda
i pred odlazak jos jednom ogleda
lik svoj u oku vasem
(o, vi zablji zmaju?)?
(Gondole misli
bez vesala kruze
tamnim vodama
popaljenih duga..).
Da ne trazite
gustericu kakvu,
zelenu kao klasje
mladog zita
ili ko recne vlasi raspustene,
sto nekuda za danom minu
u daljinu?
Suncane luce
zgasle su za humom
i stada dizu
prah rumenim drumom.
Vreme je kuci..
Napustimo stazu
i mislima pogasimo svetiljke!
Pustimo oci samo
da se dive
zvezdama prvim visoku u zraku,
dok ih u mraku
love bez zurbe
i gutaju prvi svici
u zivici..

Herbarijum


Cvijecem zacaran, putnik bjeloprsti
vuce nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svijetom krstari.
Nocu se vracaju na svoje grane
besumnim letom duse starih ptica
i pjevaju u presovanoj sumi,
gdje nijemo placu vrela na sve strane.
Kao nosici djecji, priljepljeni
uz okno, i cvijet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima cami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cvijecem zacaran, putnik bjeloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
besumno sve padaju u roju.

Suma casovnika
(Odlomci iz istoimenog ciklusa pjesama)


Udjoh u sumu
casovnika.
Lisce od tiktakanja,
cvjetovi - grozd zvona,
a ispod vremena stokratnog
ljuskaju se
zazvjezdja setalica.
. . . . . . . . .
Jedan.. dva.. tri..
Odzvanjaju u sumi casovnici.
Tisina
ispunjena mjehurima vode,
a u mraku
visoko negdje zlatna setalica
lik moj po zraku
njise tamo-amo..
Odzvanjaju u sumi casovnici!
Dzepni satovi
kao roj musica
kruze oko mene.
Negdje u mome srcu kuca
casovnik pozlaceni
moga djede.

San

Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa ce reci: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerusena u prosjaka.
''Zlatan je!'', rece
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Podjite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruze pocetka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobicni konj me nosi sada
stazom niz neko ruzicasto polje.
''Okani me se!'', kroz plac dovikujem
svom setnom, zamisljenom srcu.
I ostavih ga da lezi na zemlji,
puno tuge.
Pala je noc
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim ocima
mog jarca.

Balada o malom trgu
Pevaju deca
u spokojnoj noci;
potoku bistri,
izvore srebrni!
DECA
Sta nosis na svecanost
u svom srcu?
JA
Pogrebna zvona
rasuta u magli
DECA
Evo nas s' pesmom
na malome trgu.
Potoku bistri,
izvore srebrni!
Sta nosis u rukama
tim prolecnim?
JA
Kravavu ruzu
i krin jedan beo.
DECA
Osvezi ih vodom
pesme stare.
Potoku bistri,
izvore srebrni!
JA
Ukus kostiju
sopstvene lobanje.
DECA
Speri ga onda vodom
pesme stare.
Potoku bistri,
izvore srebni!
Zasto odlazis
s ovog malog trga?
JA
Da trazim carobnjake
i princeze
DECA
Ko ce ti pokazati put
do zemlje snova?
JA
Potok i izvor
svojom pesmom starom.
DECA
Ides daleko, cak, cak
preko mora?
JA
Moje srce od svile
nastanila su zvona izgubljena,
kandila meka,
krinovi
i pcele.
Moracu zato da odem daleko,
daleko nekud preko brda,
preko mora,
do zvezda cak,
da izmolim od Boga da mi vrati
deciju dusu moju
punu bajki,
i klobuk s perom
i moj mac drveni.

Skoljka


Doneli su mi na dar jednu skoljku.
U njoj je pjevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sjene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu skoljku.

Seviljska pjesmica
U narancama
jutro se ogleda.
Pcele od zlata
traze kaplju meda.
A gdje da nadju meda,
Izabela?
On je u modrom svijetu,
Izabela.
U cvijetu ruzmarina
oko tvog cela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj zeni
tronozac drveni!)
U narancama
jutro se ogleda.

Istina je

Jao, koje li muke
voljeti, kao sto te volim.

S ljubavi me tisti zrak.
srce
i sesir moj.

Tko bi mi kupio
ovu vrpcu od sesira
i ovu tugu od konca
bijela za maramice?

Jao, koje li muke
voljeti, kao sto te volim.

Balkon

Lolita
pjevusi saete.
Toreadori
u horu uzdisu
dok berberi
po taktu uzdisu
dok berberi
po taktu glavom njisu.
Izmedju metvica
i bosioka
Lolita crnooka pjevusi seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
bijelo lice)

Mrtav peva Federiko
Borislav LALIĆ, 13.03.2004 18:22:00

-dalje je podeljena oko toga da li treba prekopavati ratna stratišta kraj Granade. U jednom od njih, već skoro sedam decenija, počivaju zemni ostaci velikog pesnika Federika Garsije Lorke, kome se ni dan-danas ne zna mesto ukopa.
I pisac ovih redova je, u godinama neposredno posle Frankove smrti, tragao za grobom najslavnijeg španskog poete.
Bilo je to u proleće 1976. godine.
“Odlazite li nekada na koridu”?
Čovek koji mi je postavio ovo pitanje zove se Francisko Garsija Lorka. Sem možda, po živim andalužanskim očima, u ovom starom gospodinu, koji je više ličio na trgovca nekretninama nego na intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Andalužanina Federika Garsije Lorke.
Francisko je pre nekoliko nedelja stigao iz Amerike. Tamo je bio u izbeglištvu, skoro pune četiri decenije.
“Znate zašto vas pitam da li odlazite na koridu? Zato što ćete onda lakše razumeti kako je umro moj brat. Federika su ubili kao bika. Polako, uz odbrojavanje. Umro je mučenički.”
NEZACELJENA RANA
Bio je maj 1976. Prva godina bez Franka. Idućeg meseca padala je 78. godišnjica rođenja pesnika Lorke. U njegovoj Granadi se pripremaju da tim povodom održe prve svečanosti otkako je pesnik ubijen.
“Ja na tu svečanost neću da idem - kaže mi Francisko Lorka. Neka vlasti prvo objasne kako je Federiko ubijen, neka španskom narodu kažu kako se zbio zločin u Granadi, pa tek onda neka pesniku odaju počasti. Četrdeset godina su ćutali kao gušteri. Neka bar sada progovore”.
Francisko nije stigao u Granadu. Dve nedelje posle toga našeg razgovora u Madridu, infarkt ga je oterao u grob sa još jednom nezaceljenom ranom na duši.
U Lorkino rodno selo Fuente Vakeros, stigao sam u podne. Vrela jara pritiskala je Grandinsko polje preko kojeg vodi put do Lorkine kuće, udaljene od grada dvadesetak kilometara.
Zaustavio sam se ispred kafane “Trebol”, usred sela. Lorkina rodna kuća nalazi se nekoliko koraka dalje.
U kafani na zidu ogromna Lorkina fotografija, izbledela i sa tragovima muva na staklu. Ispod nje neki lokalni umetnik je krupnim slovima ispisao poznate pesnikove stihove.
“Ako umrem,
Ostavite balkon otvoren”.
Konobar Manolo, crnpurast i kočoperan, priča da su mu taj Lorkin portret i stihovi ispod njega u proteklim godinama dosta muke donosili.
“Ali, senjor, kaže Manolo, i snažno se udara šakom po grudima, Lorka je ostao tu gde ga i sada vidite. Ako ne verujete, pogledajte...”
I skida čovek sa zida Lorkinu sliku, a ispod nje beo kvadrat zida, znak da slika tu stoji bar od poslednjeg krečenja.
“Kad sam prvi put Lorku stavio na zid, priča Manolo pošto je pesnikovu sliku vratio na njeno mesto, već sutradan dođoše dvojica iz “Civilne garde”. Prislonili se uz šank, naručili pivo, razgledaju kafanu i kašljucaju.
“A, ko je tebi, kurvin sine, dozvolio da ovog “mariku” (pedera) okačiš na zid?” - rekao je jedan od njih.
“Niko” - odgovaram ja i vidim da je đavo odneo šalu.
“E, pa onda skidaj - naređuje policajac i uzima pivo sa šanka.
“Obrišem je lepo ruke, nastavlja Manolo, skinem sliku i odnesem je u magazin iza šanka. A posle kada je njihov automobil zamakao preko Grandinskog polja, ja brže-bolje opet Lorku na zid. Posle oni opet dođu, priprete, a ja sliku iza šanka. I tako godinama. Oni skinu, ja vratim...”

STRELJANJE U ZORU
“Lorkino ubistvo”, kaže mi pesnik Eduardo Kastro, najsvirepije je prokletstvo koje je moglo da se sruči na naš grad. Mi smo izgleda nekakva prokleta zemlja u kojoj sudbina pesnika mora biti tragična”.
Lorkina smrt je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Svojom simbolikom i svojom tragikom ona je označila početak drame španskog građanskog rata.
Uplašen od ratnih pokliča, koji su već odjekivali Španijom, Lorka je 16. jula 1936. godine otišao iz Madrida u Granadu da se tamo, u kući svojih roditelja, skloni od fašističkih divljanja.
Nije uspeo da zametne trag. Uhapsili su ga 16. avgusta 1936.
Pesnik Luis Rozales je preko svojih falangističkih veza pokušao da Lorku izvuče iz zatvora, ali mu to nije pošlo za rukom.
Tri dana kasnije u štab guvernera Valdesa stigao je čuveni španski kompozitor Manuel Falja da moli milost za Lorku.
“Kasno je”, odgovorio mu je guverner - Lorka je mrtav.
Pesnika su streljali, u zoru 19. avgusta, negde pored puta koji vodi iz izvora Fuente Grande ka selu Visnar, na planinskim obroncima na domaku Granade.

SVEDOČENJE PENZIONERA HUANA
Sa poznanicima i prijateljima iz Granade odlazio sam u više navrata da tražim Lorkin grob, ali sve je bilo uzalud. U tim vrtačama nema nikakvih obeležja ni za Lorku, niti za ikog drugog.
Bili su uzaludni i pokušaji da o tome razgovaramo sa nekim od starijih žitelja Visnara. Žitelji Visnara ćute kao zaliveni.
Kolega Antonio Markes, novinar iz lokalnog lista, odveo me jednog dana u Visnar, u kuću penzionera Huana de Diosa Maldonada. Krupan, smračen, sa ogromnom crnom beretom na glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na Andalužanina. Brzo se otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj kući, pokušavajući izokola i bez žurbe da ga navedem da mi ispriča nešto više o onom što je znao o pogibiji Federika Garsije Lorke.
Priča koju mi je ispričao je jeziva.
Maldonado je u ono vreme bio seoski poštar. Raznosio je pisma i pozive po selima, čak i sa druge strane planine Alfakar.
“Kad sam se predveče vraćao kući, priča starac, obično sam išao onim putem od izvora Fuente Grande ka Visnaru. Idem i vidim - svakim danom sve više grobnica. Ne smem ni da gledam. Sagnem glavu i grabim kući...”
“Huan, zašto o tome pričaš“ - javlja se iz kuhinje njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.
Huan je na nju samo bacio pogled, okrenuo se i nastavio:
“Te grobove oni su pravili na brzinu. Možda zato što im se žurilo, a možda i zato što nisu stizali da posahranjuju tolike ljude. Streljali su svaki dan”.
Starica iz kuhinje opet upućuje Huanu preteće poglede, ali priča je već krenula:
“Iz nekih od tih na brzinu napravljenih raka, virili su delovi tela, ruke, noge, parče odela, cipela... Jednog dana kada sam se vratio kući, dolazeći preko brda, jedno od dece me je presrelo u dvorištu da mi kaže da je naš pas, odozgo s puta, iz nekog od onih grobova, doneo ljudsku ruku... Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci su još bili delovi odeće i bila je sva krvava...”

NA RAMENIMA CIGANA
STARI Huan je zaćutao. Duboko je uzdahnuo i nastavio.
“Dve noći nisam mogao oka da sklopim. Strašni nemir se uvukao u mene. Gotovo da sam počeo da bežim od kuće da slučajno ne sretnem onog prokletog psa. A onda sam shvatio i prelomio da ja pored tog psa, kojeg sam svakako voleo, više ne mogu živeti. Rešio sam da ga uklonim. Ali kako? Pucati se nije smelo, a zaklati ga nisam mogao. Rešio sam da ga obesim. Odveo sam ga jednog dana u planinu, popeo se sa njim na stenu, stavio mu omču oko vrata, zavezao drugi kraj konopca za nekakav panj, okrenuo se ka planini, i gurnuo ga nogom u provaliju. Nisam posle ni pogledao za njim...”
Dugo nakon rata, mogle su se primetiti humke grobova u koje su sahranjivani streljani. Posle je vreme poravnalo te grobove na kojima nije bilo ni krstača, ni bilo kakvog drugog obeležja. Neko je tu kasnije zasadio borove, pa se zameo i poslednji trag.
“Tu u jednoj od tih vrtača pored puta - priča Huan - leži i Lorkino telo. Mi meštani čak mislimo da znamo u kojoj. Možda su nas na to naveli i Cigani, koji su se nekoliko meseci posle streljanja pojavili i na jednom od grobova zaboli krstaču sa Lorkinim imenom. Za njima je došla policija i skinula to obeležje”.
Ostala je samo lepa pesma koju su Cigani sročili o sahrani velikog pesnika. Veselo cigansko pleme, kojem je Lorka posvetio toliko svojih stihova, ovako je videlo njegovo poslednje putovanje:
“Na ramenima šestorice Cigana
odnesoše ga na Maslinje brdo
da ga sahrane.
Samo Cigani napred,
samo Cigani pozadi.
I samo se ciganska pesma
putem čuje...”
Vraćam se niz obronke planine peške putem pored Visnara. U podnožju Sijera Nevade, tužno se šćućurila Granada, usnula, daleka, lepa.
Koračam, a reči Antonija Maćada naviru same:
“Zločin se zbio u Granadi,
Jadna Granada. NJegova Granada...”
Mrtav peva Federiko.

Drveta

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas strasni ratnici poslase?
Ili ste nekad mozda bili zvezde?
Muziku vasu toci dusa ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slucajno
s mojim srcem?

Pesma proleca


Izlaze deca veselo

iz skole

i pesmom plave

mlaki zrak aprila.

Od zvonke vreve istoga se trena

u parčad razbi tisina sokaka,

srebrnim

dečijim smehom razorena.

FEDERIKO GARSIJA LORKA

Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode…

Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

Svetiljka


Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Zdral belo usijani
kljuca semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteci,
kradom,
zaviruje u rasirene oci
umrlog Ciganceta.

Zaruke

Bacite ovaj prsten
u vodu.

(Sjena naslanja svoje prste
na moje rame.)

Bacite ovaj prsten. Meni je
vise od sto godina. Tisina!

Ne pitajte me nista!

Bacite ovaj prsten
u vodu.

Pjesma Soleje

Jorgeu Zalameu

Zemlja suha,
zemlja tiha
noći
beskrajnih.

(Vjetar u masliniku,
vjetar u planini.)

Zemlja
drevna
žiška
i bola.
Zemlja
dubokih nakapnica.
Zemlja
smrti
i strijela.

(Vjetar na drumovima.
Lahor u alejama.)

Cancion tonta

Mama,
hoću biti od srebra.

Sine,
bit će ti jako hladno.

Mama,
hoću biti od vode.

Sine,
bit će ti jako hladno.

Mama,
na jastuku me svom izvezi.

To da!
Ovoga časa, sine!