Šta mislite

''MEMORANDUM O REFORMI SOCIJALNE DEČJE ZAŠTITE
(DRUŠTVO - AKTUELNO - Sreda, April 30, 2008 16:02)

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić i direktorka UNICEF-a u Srbiji Judita Raihenberg potpisali su Memorandum o saradnji u reformi sistema dečje socijalne zaštite.

Dokument predviđa da Ministarstvo za socijalna pitanja i UNICEF zajednički rade na tome da što više dece sa invaliditetom i bez roditeljskog staranja raste u porodičnom okruženju.

Najavljeno je otvaranje 16 regionalnih centara za pomoć i podršku hraniteljskim porodicama i formiranje Radne grupe koja će pratiti da li se poštuju prava korisnika institucija.

Prema podacijma Ministarstva, u domovima živi oko 2000 dece, dok je skoro četiri hiljade mališana zbrinuto u hraniteljskim porodicama.''

Kolike i kakve su im šanse? Humanost ili zarada?
Da li bi prihvatili invalidno dete? Ako bi/ne bi - zašto?

Dokument predviđa da Ministarstvo za socijalna pitanja i UNICEF zajednički rade na tome da što više dece sa invaliditetom i bez roditeljskog staranja raste u porodičnom okruženju.



Znam kakva je rašomonijada u postupku za usvajanje deteta.Lično sam se uverila i ne samo ja a o finansijskim efektima ne želim da pišem jer ću,ipak,izgubiti kontrolu i pokvariću vam dan.
Dete sa invaliditetom bih usvojila kada bih imala podršku porodice. To je velika odgovornost i oni koji nisu sasvim sigurni da su spremni za to neka ne pomišljaju, ni u snu. Celog svog života,u svojoj neposrednoj blizini sam imala lica sa manjim ili većim stepenom invaliditeta i potpuno mi je jasno u šta bih se upustila.Samo,fizički,ja to ne mogu da postignem,inače,bih.

Zašto? Zašto da NE? Na kraju krajeva,mogla sam da rodim invalida a nisam.Eto odgovora.

Kad sam radjala cerku postojao je rizik i to veliki.Nije mi bio bitan pol,nikada,samo da je zdravo i pravo.Hormoni su mi proradili posle porodja sa sinom i bas sam strahovala.Kad se rodila prvo sam pogledala da li ima sve prstice i kakve su funkcije tela u opste.Na svu srecu bila je ok.Da sam kojim slucajem dozivela nesto drugo ona bi opet bila moja.Nikada se ne bih odrekla svog deteta.Imalo je zaista teskih dana ali skupa mozemo sve bez njih ja ne postojim.Imam brata od tetke koji je kao mali imao decji fras,ostale su posledice.Sad je veliki i sve vise ima problema,jer se ponasa kao dete.Funkcije malog mozga su mu takve.Ide u specijalnu skolu ali on je moj bata kojeg ja obozavam,kako god i ne daj Boze da mu sutra nesto zatreba ja sam uvek tu-to moja tetka zna,kao i cela familija.

Da sam kojim slucajem rodila ne daj Boze takvo dete, mislim da bi ga dala u dom.
A sto se tice usvajanja, ne bih usvojila ni normalno dete, a ne sa invaliditetom,
Odvratno ali iskreno.

ljiljana ::

Da sam kojim slucajem rodila ne daj Boze takvo dete, mislim da bi ga dala u dom.
A sto se tice usvajanja, ne bih usvojila ni normalno dete, a ne sa invaliditetom,
Odvratno ali iskreno.

Da, iskreno, kao i obično. Samo je i ovo istina - da nikad ne znamo šta bismo zaista uradili da smo u konkretnoj situaciji. Dobro je da nas ovakva lično nije zadeslila i hvala Bogu što to lično duboko ne poznajemo, što nas (onde gde smo najtanji) - nije zadesila, pa onda svoje mišljenje zasnivamo samo na trenutno strašnoj imaginaciji. Pa ragujemo pod uticajem straha i potrebe da od toga pobegnemo, ili potrebe da svoju porodicu, pogotovo decu, zaštitimo od te vrste napora. Samo, svaka situacija izgleda sasvim drugačije kad se dogadja nama, kada smo u njoj. Tad je naša emocija i vidjenje drugačije. Tu nema šta bi bilo kad bi bilo, postoji fakat stvari takvih kakve su.
Inače, kao mlada, o tome nikad nisam ni razmišljala. Sada lično mislim da bih mogla da prihvatim hendikepirano dete i istinski brinem o njemu, ali pod uslovom da ne radim, da se lično staram, ako mu je neophodno stalno prisustvo. O tome bi odlučivala cela moja porodica. A kad je reč o usvojenju - pomagala sam bliskoj osobi oko usvojenja. Ti ljudi to zaista žele jako, spremni su da prodju velike teškoće da tu želju ostvare. To razumem. Eto.

O usvojenju normalnog napustenog deteta sam razmisljala i razumem ljude koji ne mogu da imaju decu kad se odluce na taj korak, ali decu sa odredjenim hendikepom ne razumem, niti cu.
Ta deca zaista nisu kriva sto su rodjena takva ali zaista ne verujem da bih ja mogla podneti taj teret na svojim ledjima ni psihicki ni fizicki.
Ta deca zahtevaju celog tebe, nemas vremena ni za sta drugo, samo da brines o njima i njihovim potrebama sto je uzasno.
Vrlo sebicno sa moje strane, ali nismo svi isti.

Iskreno ne. Velika je to odgovornost preuzeti brigu o nekom detetu. Pre deset godina sam vodila ragovore i razmisljala o usvajanju deteta. Svaki dan prolazim pored Zvecanske i uvek pogledam na dvoriste gde se za vreme lepih dana igraju deca. Zacne me nesto u srcu i nekad proleti neka misao kako bi bilo... Da je postupak pri usvajanju bio jednostavniji, humaniji ukljucila bi se, probala, ozbiljnije razmisljala o tome.
Bila sam u mnogim situacijama da cuvam ili pricuvam tudju decu i hvatala me je uvek panika od brige da se nesto ne desi.
Program koji hebdikepiranu decu smesta u hraniteljsku porodicu je dobar samo ako je podvrgnut strogoj kontroli i to van sistema. Porodice ce uzimati takvu decu zbog nadoknade koju ce dobijati od drustva. Mislim da je takav odnos rizican i da ga treba postaviti u prave okvire. Nadgledati svakodnevno pojedinacno jer ta deca uvek imaju potrebu i za strucnom pomoci defektologa npr.

Veoma ste iskrene, shto mi se dopada, pa sam morala i ja da prokomentarishem malo na ovu temu.
Radim posao koji ima slichnosti sa ovim shto je tema. Rad sa takvim ljudima, decom, zaista je tezak, a zamislite zivot....
Stalno kazem za svoju porodicu hvala Bogu da smo zivi i zdravi...

Pomoc takvim osobama bi bila , u prvom redu, razumevanje.. Njima treba razumevanje, za pochetak... Ne da ih usvajamo..
Postoje i drugi nachini za pomoc : novchana pomoc, mozda volonterski rad na neko vreme medju njima, lepa rech , osmeh pri susretu...
Na njih gledam kao na OSOBE SA POSEBNIM POTREBAMA, shto i jesu... Kad se te njihove potrebe zadovolje pokazuju istu radost kao i svi ljudi.... i imaju prava na to....

Ne zelim da "mislim" eto

Što znači da znaš. Da te dotiče. Tu je ključ. Razumevanje, naravno. I standard je u celoj priči žešći faktor. I mera, ne da mi budemo ''veliki'', nego da njima bude bolje, pogotovo emotivno.

Bezuvjetna ljubav
Postoji priča o vojniku koji je došao iz rata u Vijetnamu. Vojnik je nazvao svoje roditelje u San Franciscu,

"Mama, Tata, dolazim doma, ali moram Vas nešto pitati. Imam prijatelja kojeg bih htio dovesti doma."

"Naravno," odgovorili su, "voljeli bismo ga upoznati."

"Ali postoji nešto što trebate znati" vojnik je nastavio, "prilično je gadno ranjen u borbi. Stao je na nagaznu minu i izgubio ruku i nogu. Nema obitelji, nema kamo otići, i htio bih da dođe živjeti s nama."

"Žao mi je što to čujem, sine. Možda mu možemo pomoći pronaći nekakav smještaj gdje bi mogao živjeti."

"Ne Mama, želim da živi s nama."

"Sine," reče mu otac, "ne znaš to pitaš. Takav invalid bi nam bio veliki teret. Imamo svoje živote i ne možemo dozvoliti da se ovakva stvar umiješa u njih. Mislimo da je najbolje da se vratiš doma i zaboraviš na tog dečka. On će već pronaći naćin da živi samostalno."

U tome trenutku, sin je spustio slušalicu. Roditelji se više nisu čuli s njime. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije San Francisca. Sin im je poginuo nakon pada sa zgrade, rečeno im je. Policija je vjerovala da je bio suicid. Shrvani roditelji došli su u San Francisco gdje su ih doveli u mrtvačnicu kako bi identificirali tijelo. Prepoznali su ga, ali na njihov užas otkrili su nešto što nisu znali, njihov je sin imao samo jednu nogu i ruku.

Loše se osećam posle ove priče. Vrlo je moguće da bi većina ljudi reagovala kao njegovi roditelji. Zahvalni Bogu što nije njihovo dete, pa odmah spremni da se zaštite od teškoća i obaveza koje hendikepirana osoba podrazumeva. Mislim da je ključ problema tu. I strah. Nastranu standard.

Prica je bas potresna. Godinama sam prolazila pored "Ruda", bolnice za ortopedska pomagala. Uvek mi je bilo ne prijatno. Osecala sam se kriva sto hodam pored njih koji su u kolicima. Nisam znala kako da se ponasam. Da se pravim da ih ne primecujem ili da im se nasmesim. To su svi momci kojih cega zivot u kolicima. Kako ce napraviti emotivne veze, porodice svoj dom.
Imala sam prijatelja, bas dobrog i dragog koji je bio u kolicima. Skako je sa mosta u Mostaru i povredio kicmu. To mu se desilo kad je imao 19 godina. Bio je poseban, duhovit, salio se na svoj racun i bio stub okupljanja naseg drustva. Zavrsio je u Moskvi za sudskog tumaca, dok se lecio, bio je uspesan u poslu. Svima je bila cast biti sa njim.
Volela bi da se nase drustvo pozabavilo tim momcima vise i dala im podrsku da se ukljuce u zajednicu, da zive svoj zivot ne kao invalidi vec kao mladi ljudi koji se mogu ostvariti na planu svojih interesovanja.

''Volela bi da se nase drustvo pozabavilo tim momcima vise i dala im podrsku da se ukljuce u zajednicu, da zive svoj zivot ne kao invalidi vec kao mladi ljudi koji se mogu ostvariti na planu svojih interesovanja.''

To i jeste poenta, Gea. Mi smo imali prijatelja, Vula, koji je kao mladić oslepeo od eksplozije mine (od II sv. rata) u šumi, pri spremanju drva za ogrev. Radio je na centrali ''Rakete'', pisao i izdao zbirku pesama, napravio i opremio divnu kuću... nepogrešivo je osećao svakog čoveka i savršeno se snalazio sam. Koleginica mi je pričala da je imao prave bisere od konstruktivnih ideja u vezi sa poslovanjem firme...
Ima ona - da Bog uzme na jednoj, a daje na drugoj strani. Hendikepirani ljudi često imaju moć da vanredno razviju svoje sposobnosti i odlično obavljaju poslove. Ali je tačno da imamo taj glupavi osećaj, koji često provocira pogrešan odnos prema njima - kao da su oni njihov hendikep. Osećaj ''krivice'', strah, šta god da ga u nama provocira, definiše odnos prema njima, što oni nepogrešivo osećaju. Jeftino sažaljenje ih potapa, svi žele biti korisni, ustvari žele osnovanu zaradu a ne milostinju. Kod nas je ''Budućnost'' zapošljavalo hendikepirane, ima toliko poslova u kojim bi bili uspešniji od standardnih zaposlenih, ali redak je poslodavac koji će ih zaposliti ako nema konkretan interes. A u organizaciji države - taj interes bi se mogao relativno lako isprovocirati.

Postoje neki zakoni vezano za olaksice koji poslodavci dobijaju pri zaposljavanju takvih lica, ali to je tako beznacajno da nije urodilo plodom. Jednostavno nije postojao drustvena akcija da se to sprovede do kraja. Prvo sa tim ljudima su trebali raditi psiholozi. Osim fizickog ogranicenja oni su normalne osobe i takve bi trebalo ostati i za drustvo. Hvala bogu ima dosta tih poslova tj. vecina koja su vezana za sedenje i za ovu spravu komp. Pomenula bi, opet, mog prijatelja koji je imao i deformisane ruke. Smislio je stapice koji su mu bili vezani za ruke i tako je kucao. Bio je bas cenjen, radio je i za ambasade. Vukli smo ga po zurkama, koncertima ili je on nas vukao jer je imao ogromnu duhovnu energiju koja nas je okupljala.
Bas mi nedostaje. Umro je zbog banalne infekcije.

Dobro sam naučila da nedostatak vidljivog hendikepa ne znači da neko nije debelo hendikepiran, a ne mora da je tako - šteta!

Srbija je nisko zadužena zemlja

Javni dug krajem oktobra iznosio 8,93 milijarde evra, što je 30,9 odsto bruto domaćeg proizvoda

Sa javnim dugom koji je krajem oktobra iznosio 8,93 milijarde evra, Srbija jenisko zadužena zemlja. Od ukupnog javnog duga, čije je učešće u bruto domaćem proizvodu 30,9 odsto, direktne obaveze države su 8,02 milijarde evra, a indirektne, odnosno garancije za kredite javnih preduzeća 913 miliona evra, izjavio je juče direktor Uprave za trezor Ivan Maričić.

Srbija će u narednoj godini bez teškoćamoći, kako je naglasio,da otplati dospele obaveze po osnovu javnog duga u iznosu od 587,7 miliona evra. Čak i u slučaju da privredni rast bude, kao što se predviđa, tri odsto, što je upola manje nego ove godine. Uprava za trezor će, najavio je Maričić, do kraja godine početi da emituje državne obveznice koje će na aukcijama moći da kupuju domaća pravna lica i građani, ali i strani investitori.

Dug prema inostranim kreditorima je „težak” 4,84 milijarde evra, dok unutrašnje obaveze, koje uključuju otplatu stare devizne štednje i zajma privredi, iznose 3,2 milijarde evra. –Javni dug Srbije se nominalno smanjivao poslednjih osam godina, kao i njegovo učešće u BDP-u. To je posledica rasta BDP-a, otpisa dela duga i njegove prevremene otplate, kao i smanjenja novog zaduženja– istakao je Maričić u razgovoru sa novinarima.

Upravljanje javnim dugom, što je u nadležnosti Uprave za trezor, kako je ocenio, doprinelo je značajnim uštedama u budžetu Srbije. Odgovornom politkom zaduženja u inostranstvu u prethodnom periodu, Srbija nije svrstana u grupu prezaduženih zemalja, što je naročito značajno sada kad su sve zemlje izložene uticaju globalne finansijske krize, naglasio je direktor Uprave koja vodi registar računa 30.895 budžetskih korisnika, sa 1.365 zaposlenih.

–Sve što je do sada urađeno na području efikasnosti upravljanja javnim finansijama rezultat jeuspešno realizovanih projekata u saradnji sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju itehničkom pomoći Trezora SAD – napomenuo je Maričić.

On je rekao da će iznos pojedinačnih emisija državnih zapisa određivati stanje likvidnosti budžeta, a novac od prodaje tih hartija od vrednosti neće se koristiti samo za popunjavanje budžetskog deficita.

Uprava za trezor, osnovana u avgustu 2005. godine, pored upravljanja javnim dugom, zadužena je za pripremu i izvršenje budžeta, budžetsko računovodstvo, izveštavanje, javna plaćanja i registre, obračun i isplatu zarada zaposlenima u državnim organima, kao i za uvođenje novih informacionih tehnologija.

B. Dumić
[objavljeno: 22/11/2008]

Miloš Šumonja
Svet nezaposlenih

Nije mnogo vremena potrebno da nezaposleni počne da sumnja u sebe, u svoje sposobnosti, u obrazovanje koje je stekao, konačno u vrednost vlastitog života

U poslednje dve nedelje nekoliko hiljada ljudi ostalo je bez posla. Ekonomisti kažu da je to samo početak. Javnosti se saopštava da se strah od otkaza širi Srbijom; da je, uz strah od bolesti, u samom vrhu podužeg spiska životnih briga. Od države se traži da reaguje, ali i oni koji to zahtevaju ne znaju tačno šta očekuju. Biti nezaposlen nije samo položaj u ekonomskom lancu koji trenutno lišava nezaposlenog mogućnosti da radi i zaradi, ne ugrožavajući pri tom ostale dimenzije života. Naprotiv, nezaposlenost je najvažnije egzistencijalno određenje nezaposlenih. Prvo strada osećaj vlastite vrednosti. Radno mesto je jedan od najvažnijih terena za afirmaciju pojedinca. Uspešno završen radni zadatak, unapređenje, zadovoljstvo zbog preskočene stepenice u profesionalnom usavršavanju – sve su to fenomeni radne svakodnevice u kojoj pojedinac izgrađuje sliku o sebi. Nije mnogo vremena potrebno da nezaposleni počne da sumnja u sebe, u svoje sposobnosti, u obrazovanje koje je stekao, konačno u vrednost vlastitog života. Tada strada porodica. Nezaposleni ne može materijalno da brine o članovima porodice, o deci. Nemaština progriza i najotporniji oklop koji je na raspolaganju pojedincu u odbrani od neprijateljskog okruženja, oklop porodične solidarnosti. Rasprskavanje dubokog poniženja i frustracija nezaposlenog događa se, najpre, u porodičnim okvirima. Bez osećaja lične vrednosti, bez porodične podrške i, još gore, pod teretom porodičnih sukoba, nezaposleni je ubrzo (samo)suspendovan iz uobičajenog društvenog saobraćaja.

Glavni deo međuljudske komunikacije, bez koje nema normalnog života, odvija se upravo na radnom mestu. Prosečan radni dan nosi sa sobom sitne događaje od kojih je satkan svakodnevni život, zgode i nezgode koje se kasnije prepričavaju. Uskraćen za tu vezu sa socijalnim ambijentom, nezaposleni je isključen iz tokova informacija, osujećen u želji za stvaranjem novih kontakata… Njemu je, zapravo, amputiran još jedan deo normalnog života. Horizont u kojem nezaposleni može osmisliti svoj život sužen je do tačke u kojoj teskoba postaje glavno obeležje svakodnevice.

Na koji način se sudbina pojedinca reflektuje na sudbinu društva? Ono što najviše strada jeste ono zahvaljujući čemu sistem još uvek funkcioniše. Reč je o neekonomskim vezama između ljudi. Vezivna socijalna tkiva – porodični, prijateljski, komšijski odnosi – tradicionalne veze zasnovane na osećaju solidarnosti, sve ono što čini život smislenim i izdrživim, upravo te veze su prve na udaru kuge nezaposlenosti. Borba za goli opstanak ne dozvoljava sentimentalnost, briga za sebe sprečava brigu za drugog. Sebičnost postaje model ponašanja dok solidarnost postaje luksuz. Paradoks je u tome što država sa ovolikim brojem nezaposlenih, s praksom neobuzdanog kapitalizma i širećim socijaldarvinističkim svetonazorima, uopšte ne bi mogla funkcionisati da zjapeće napukline u socijalno-ekonomskom poretku i iz njega proisteklim odnosima ne popunjavaju pomoć i zajmovi od onih koji čine „zlatni padobran” svakog nezaposlenog. Problem je što se ova živa supstanca brzo troši, a država još uvek ne pokazuje da razume moguće posledice socijalnog bankrota koji će nastati konačnim rastakanjem navedenih veza. Da razume država bi znala da je svaka preventivna mera jeftinija od saniranja posledica. Od lečenja nezaposlenih, obolelih usled beznađa, od zbrinjavanja dece iz propalih brakova, od borbe protiv kriminala nastalog iz klice siromaštva, od sveukupnog truljenja zajednice.

Nema sumnje da je najbolji savet svakom nezaposlenom da sam potraži posao, jer ga država neće zaposliti. Ali država ne sme biti slepa na činjenicu da se njen interes i interes kapitala u ovoj stvari bitno razlikuju. Ona ne može oprati ruke tvrdeći da je njen cilj da obezbedi okvir za uspešnu ekonomiju, jer armija nezaposlenih je najbolja garancija poslodavcu da zaposleni neće tražiti ni povišicu, ni slobodan vikend, ni plaćene prekovremene sate niti bilo šta drugo. Ta ista armija državi ne garantuje baš ništa.

profesor filozofije,Sombor

I, kako vam se cine ovi clanci? Imaju li veze?
Ili se sve to desava nekom drugom?

Marko Milovanović

Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Kome zahvaliti na Dan zahvalnosti

Utorak, 25. novembar 2008.

Svake tri sedmice, američki školski sistem me obraduje. Sutra, ponovo počinje raspust, jer je u četvrtak Dan zahvalnosti. Spremaju se ćurke i pite od bundeve, popusti za dan posle praznika. U školi, svi žele da nauče strance kako se slavi Dan zahvalnosti, ali stranci ih uvek razočaraju time što znaju. Kako vi to znate i zašto bi to neki stranac učio u školi, nisu najčešća pitanja koja mi postavljaju nakon što im kažem da znam čemu ćurka i ko su bili Pilgrimi. Najčešće pitanje je: „Slavite li i vi, tamo, u Srbiji, Dan zahvalnosti?”

– Da zahvaljujemo Pilgrimima? Teško. Mi se i sopstvene istorije plašimo. Sklanjamo spomenike, menjamo imena ulica, gradova.

Profesor američke istorije današnji čas posvetio je „zahvalnosti”. U američkim intelektualnim krugovima dugo se vodi debata o tome kome Amerikanci zahvaljuju, a ko je sve Amerikanac. Iako je procenat ljudi, koji su protiv slavljenja Dana zahvalnosti vrlo mali, njihovi argumenti su veoma jaki i predstavljaju trn u oku onima koji nastoje da predstave američko društvo kao savršeno uglađeno. Gospodin Eberhart jedan je od retkih profesora koji se stalno trudi da pokaže i drugu stranu i ukaže na postojanje problema. Amerikanac je stanovnik Amerike i može biti crnac, belac, Azijat, katolik, Jehovin svedok, pravoslavac, musliman, domorodac... Na Dan zahvalnosti zahvaljuju svi Amerikanci, i muslimani i Azijati i domoroci. Zašto bi domoroci, koji su takođe Amerikanci, zahvaljivali onima koji su ih pokoravali i oduzimali im zemlju?

Za raspust ću ići u Teksas, u Amarilo, da proslavim praznik sa celom američkom porodicom. Iako me pomisao na dug put i „mirišljavi” Teksas ne oduševljava, izdržaću. Što bi profesor španskog rekao: „Amarilo je lep deo Amerike, u koji bi svako ko poseti Ameriku trebalo da ode, jednom”. Meni je ovo četvrti put.

Četvrtak, 27. novembar 2008.

Došao je dan kada, cela ili ne, Amerika zahvaljuje. Njujorkom se paradira, slave se i veličaju porodica, jedinstvo, Bog, iako je o tim pojmovima teško misliti punih usta.

„A ti sinko? Kome ti danas zahvaljuješ?”, upitao me je jedan stari gospodin, nakon ručka.

Kome ja danas zahvaljujem? Nisam imao odgovor. Danas je Dan zahvalnosti. Zašto ga ne bismo tako posmatrali, bez velikog slova D. Neko zahvaljuje poslodavcu, neko roditeljima, neko Bogu. Možete zahvaljivati kome god hoćete; reći „hvala”, nije teško, a jako je važno. Ali, šta je prepreka? Tradicija? Najjednostavniji odgovor na svaku nelogičnost u svakom društvu. Ista ona „tradicija” koja je bila protiv Obame, danas sprečava neke Amerikance da kažu „hvala”, iako imaju i kome i zašto.

U povratku iz obližnjeg sela, gde smo ručali, u Amarilo, prošli smo pored nekoliko šoping centara. Videti kako se Amerikanci već u sedam sati uveče spremaju za kupovinu koja počinje sledećeg jutra, veliko je iskustvo. Dve slike su me potpuno fascinirale. Prva je slika, koju sam video ispred šoping centra „Best Baj” koji je najavio „neviđene” popuste za jutro nakon Dana zahvalnosti, gde je pedesetak Amerikanaca u dvadesetak šatora, zalogorilo. Druga je slika fudbalske utakmice, koja je organizovana ispred „Volmart super centra” u iščekivanju, takođe, neverovatnih sniženja. Amerika, zahvalna ili ne, spremna je za najveću kupovinu ove godine i izgleda da se „hvala” najpre govori onima koji su spremili primamljive popuste.

Marko Milovanović
[objavljeno: 07/12/2008]

Tako pise ovaj nas mali andjeo, tamo negde mnogo daleko, okruzen svojom generaciom prepunom razlika (koje se tolerisu, bar do mere da to funkcionise), ni manje ni vise, n`o u svoj dnevnik.

E, sad, Amerika slavi svoje praznike i neka slavi - meni je poenta u zahvalnosti, pa zato postavih prethodni post. Sta mislite - kome i zbog cega bismo mi zahvalili? (volela bih da ostavimo veru/Boga po strani, takodje i zahvalnost sto smo se rodili i zivimo u prelepoj, po prirodnom bogastvu, polozaju, ljudskom kapacitetu, mnogo cemu jos, darovani smo - mislim iskljucivo sa socijalnog aspekta)

Plasimo li se mi sopstvene istorije? U cemu nas "koci" tradicija, koci li uopste?

Svaki narod ima svoje ludilo vezano za praznike. Decko je zdržao kritični stav prema lošim navikama i to je jako dobro. Ludilo koje imaju prema kupovini u vreme praznika je čuveno i meri se ogromnim prometom.
Pa i mi volimo da "izvrnemo đepove" za novogodišnje praznike i bilo koja slavlja. Tradicija je uvek dobra u izvorom obliku. Vreme i ljudi to nadograde da se izgubi suština slave ili tradicije. Sramota je dočekati goste sada na slavi sa žitom, svećom i vinom, što su jedini simboli slave. Slavski kolač se sad kupuje u pekari a prestavlja simbol domaćinske dobrodošlice. Čula sam nedavno da su krenuli da slavu proslavljaju u kafani. Baš je to u "skladu" sa tradicijom. Sv.Nikola se negde na slavi mrsi uz obrazloženje da im je to odobrio njihov pop. Neću da ulazim u motiv tog popa koji je to odobrio ali smatram da već ako ljudi slave nekog sveca onda se neki osnovni red treba poštovati.
Sećam se slave Sv.Jovana u selu kod Dede. Kako je to bila svečana atmosfera i kako se poštovao taj ritual. Velika soba koja je namenski tako napravljena da primi sve goste za slavu. Spojeni stolovi su bili prekriveni šarenim vezenim stoljnacima, uštirkani da su se ivice jedva savijale na rubovima. Gosti su dolazili izdaleka, preko blatnjavih puteva, zatrpanih snegom. Na vratima ih je sačekivala moja baka i neko mlađi.Preuzimali darove, flašu rakije, posebno ispečenim hlebom za tu priliku u koji je uvek stavljana jabuka, par oraha ili tome slično. Neka bombona, dobijena ko zna kada i kojom prilikom, čuvana za specijalna darivanja. Mi deca smo se radovala tim sitnicama, stavljanih preko pogače. Kad se srede, očiste blato od puta ulaze u sobu gde su domaćinu, mom dedi ljubili ruku i sedeli za sto. Za stolom se u pola glasa raspitivali šta ima novo u selu i tako dalje.
Ovo već izmišljam. Bila sam mala da bi to znala.
Ostala mi je u sećanju ta svečana atmosfera i kako si ti jednostavni ljudi uvažavali kuću i slavu na koju su dolazili.

Zaboravila si bukliju

Svašta sam zaboravila ali dosta sam upamtila. To je period do škole kad su me moji vodili u selo kod babe i dede. Volela sam tamo da idem. Pored mog brata bila su tu i 2 brata od ujaka a ja najmlađa i devojčica i uvek sam imala povlašćen položaj. Sve mi je bio događaj i zabava. Volela sam da sednem na plast sena koji se natovari na zaprežna kola. Bilo je mekano i trava je mirisala.Da ne pominjem širok pogled koji mi se otvarao sa tog vidikovca. Kuća bakina je bila tipična srpska kuća sa lukovima koji su držali drveni stubovi.Par stepenika je vodila do drvene kapijice i onda se ulazilo u natkrivenu terasu. Sa nje se ulazilo u gostinjsku, veliku, koj je bila pokrivena brodskim podom, zastrta šarenim krparama. U njoj je bio stari žuti orman, čije je lice bilo islikano stilizovanim lalama, plavo ljubičastim sa dugačkim laticama.Velika dva gvozdena kreveta prekrivena čaršavima sa caknama i bogato izvežena a preko svega toga tkan prekrivač.Druga prostorija je bila kuhinja sa ozidanom pećnicom za pečenje hleba. Ta prostorija je uvek mirisala na hleb i drva. U uglu te prostorije je stojala niska polica sa krčazima vode, koji su se punili iz bunara. Voda je uvek bila hladna i zubi su trnili kad sam naglo potezala vodu iz njih. Prostorija je imala i drugi izlaz koji je vodio u ekonomsko dvorište. Osim konja, koje sam volela da hranim ukradenim kukuruzom ostale životinje su me plašile.

Idilicno. Moja prijateljica je konkurisala za donatorska sredstva za razvoj seoskog turizma. Renovirali su staru porodicnu kucu u selu u etno stilu. Jos nisam otisla ali sam gledala CD. Skoro sve je od prirodnog materijala. Odusevili su me pojedini detalji. Pored ostalog, njena prijateljica joj je odradila ukrasne aranzmancice sa sezonskim vocem i povrcem, plodovima za otvaranje.
Samo jedan detaljcic> na vrhu manje crvene jabuke nabockala je sitne cvetice iz cvasti bosioka, jedan do drugog, celom povrsinom od oko 1 cm, kao krunicu. Mirise i lepo izgleda.

Ne, ne događa se ovo negde nekome drugome!!!
Dogadja se ovde i para mi zenicu do bolne psovke, do pljuvačke od suza!!!
Imam trenutno emotivnu blokadu, čitajući ove postove i pišem kako osećam
emotivno (supersonično) i iskreno.
Ej Srbijoo medju šljivama u kojima treba da se sagrade "svratišta" za maloletnu decu dok Hare-Krišta daje sebi bonuse (direktor aerodroma Nikola
Tesla). Svratišta za decu Srbije u kojoj vlada bela kuga!!!
Ne mogu dalje...
Možda drugi put.

Ovde sam zadocnila, vidis da je vec zaboravljeno. Naravno da se desava nama (i nad nama), a zasto i ne bi kad smo slepci. Valjda tako mora - pa begaj, resice to neko ko mora...
Ipak, ne moramo biti bitku sa vetrenjacama, valjda mozemo da pocnemo od sebe, mislim svog okruzenja. Tu nam je najlakse da progledamo, a tu jedino mogu da nas ''vide''. A ne moramo biti ni sudije ni tuzitelji, moze ''nesto između'', makar sto, prema stvarnim svojim mocima.

Mozemo li bar to? Ustvari da li to uopste zelimo? Pa i na forumima nismo sposobni da se objektivno prepoznamo u najjednostavnijim misljenjima. Teska je ova tema za dockan-popodne

P.S. Ovih dana mi je muka od ''nagadjanja'' kako ce se politicka situacija, t.j. desavanja u Vladi odraziti u lokalu. Ete nama problema nad problemima dok ne iskrsne veci, aktuelniji. I tako redom. Mora da smo se svi rodili se za drzavnicke brige ko je u pravu, sta je ko kome rekao, bez nas ne moze, pa to ti je. Ko jos misli na kolateralnu stetu filovanu krizom (ne mislim na svetsku, to je za mLogo visi niVO

Dok sam ponovo čitala ove postove u glavi mi je bila pesma Bore Đorđevića: Pogledaj
dom svoj Andjele!

Mislim da svi postovi stanu u ovu pesmu!.

Pokušavam da se setim koja to beše cifra koju je naša vlada odlučila da da kao mito da se ne isporuči Americi. Velika je i može se prevesti kao jedno obdaništem, školu, sirotište ili 1.ooo srećne dece.
Pri tome je to proglašena kao tajna od najvećeg značaja.