Shta mislite o obicajima

Evo sutra su zadusnice,to ti je ziva jurnjava po marketima,kupovajuci hranu pice,svece,voce i sve ostalo shto narod sutra iznosi na grobove svojih roditelja,dedova itd.
U mom kraju se bas po tom pitanju preteruje tu se nose ogromne kolicine hrane,pica.kolaca,pije se jede se uvece u nekim selima po domovima dovode se pevaci i organizuju se igranke,ja sutra izlazim sa svojom cerkom i bratom na ocev grob idemo u jutarnjim satima da bi izbegli popodnevnu guzvu,dok sam bio mladji desilo ,mi se par puta da se napijem na groblju,shetajuci od jednog do drugog groba nakrecuci raznorazna pitja za pokoj dushe, neznam misljenja sam da se sa ovim preteruje ali niko neodustaje..

Isto. Svi znaju da iznošenje hrane nije crkveni običaj, ali - naša megalomanija, kao i inače u svemu kod nas.
Poštujem naše običaje, ali ih provodim prilično umereno. Upravo tako kao što si napisao. Prava ''gozba'', više druženje nego molitva, naravno ne na svakom grobu. Ko ide na više groblja, izlazi i danas po podne. Sutra nemogu ići na groblje, ali ću otići u crkvu.
Ovde nema običaja sa ''crnim kolom'', igrankom, ali sam čula da se te igre za mrtve sporvode uvče i bez muzike.
Šta mislim - pa od naših mrtvih smo potekli.

Setjam se, kada sam dete bila, jedva sam chekala zadushnice. Obozavala sam sa babom da idem na groblje iz dva razloga. Samo tada i nikada vishe u toku godine, ona je pekla veliiikii patispanj koji je bio toliko visok i velik, i divno mirisao na vanilu. Dan danas se pitam kako joj je uspevalo da ga tako ispeche (probala sam kasnije kada je ona vec umrla, da ga ja napravim, bilo je neuspeshno). Znachi prvi razlog je bio patispanj. drugi razlog je bio pogacha koju je, setjam se, pravila sa sodom bikarbonom, a na kraju je ukrasi zumancetom i nasara viljuskom. E jedva sam chekala, da kada stignemo na groblje, sto pre okadimo grobove i da se ta pogacha i patishpanj pochnu jesti.
Baba me je vodila po groblju i pokazivala sve grobove mojih predaka. Tu se nalaze, moji pretci sa ocheve strane, a i sa mamine. Govorila mi je da treba da zapamtim, pa kada ona vishe ne bude ziva, ako ne bude imao ko, da svremena na vreme dodjem okadim i prelijem vinom, ochistim okolo.
Moje bake vishe nisu zive, ni dede. Kad god pozelim, odem do groblja i zapalim svetje, odnesem cvece.
Ali, primetjujem da iz godine u godinu, nash svet, odlazi ponovo u krajnost. Bilo je, setjam se zadushnica, kada smo na groblju bivale samo moja baba, ja i mozda josh par starijih zena.
Sada je za zadushnice prepuno. I treba da je tako. Medjutim, kao da je potreba u ljudima da se i na tim mestima shto vishe "pokazu" i "prikazu", pa preterashe sa svim i svachim. Stekla sam utisak da se nash svet, Boze mi oprosti i na grablju takmichi, ko tje vishe chega doneti, prineti.
Iz tog razloga, pochela sam, evo kao i danas, na zadushnice u crkvu da odem, namenim i zapalim svetje za pokoj dusha umrlih, a meni dragih bitja.
Eto.... toliko o tim obichajima.

Nisam odavde
Kod nas nisu takvi obicaji.
Na zadusnice se ide, odnese cvece, pice i zapali sveca.
Nema hrane na groblju.

Zao mi je sto sam gradsko dete,sa asfalta,sto nikada nisam dozivela cari obicaja,jer za mene je to nesto prelepo...Mojim klincima nastojim da sve priblizim krenuvsi od slave.Zeka im donese korpice,za Bozic tu su carapice...joj,kako je to lepo

danas je Vrbica .

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.
Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote.
Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici. .

VELIKI PETAK

Na ovaj dan, Gospod Isus Hristos je osuđen od ljudi.
Ljudi su sudili i osudili Bogočoveka kao prestupnika. Bez krivice, razapeta je na krstu najsmernija žrtva ljubavi, za spasenje sveta. Prikovan rukama i nogama, sa probodenim rebrom i trnovim vencem na glavi u najvećim mukama moli, ne za sebe, već za gresnike: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine..." .
Oko njega razapeta dva razbojnika. Ispod krsta Presveta Bogorodica - Njegova Majka i sveti apostol Jovan Bogoslov.
Kada se Sunce pomračilo, Isus je povikao iz sveg glasa:
"Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj."
Na Veliki petak, Crkva i verujući praznuju spomen Hristovog stradanja.
Najsnažniji i najpotresniji događaj toga dana je celivanje plaštanice koju sveštenici polažu na posebno mesto koje predstavlja Hristov grob. U svečanoj tišini hrišćani na plaštanici celivaju Hristove rane i tako se oni-grešni klanjaju Hristovoj žrtvi u ljubavi datoj.
Tajna Velikog petka je tajna Časnog Krsta i Žrtve.

Za mene licno su obicaji, nesto jako bitno. Ja ih vidim i dozivljavam kao deo moga identiteta, mojih korena, kulture moga naroda,nase tradicije.
Obicaji se prenose iz generacije do generacije. Na nasim prostorima, se jedan i isti obicaj u razlicitim smislovima interpretira.
Naveli ste kao primer Zadusnice:
U juznoj Srbije obelezavaju se Zadusnice sa hranom, picem na groblju(pa navodite cak i muzikom kuci), dok recimo kod Crnogoraca ili Mestana to nije obicaj. Izadje se na groblje, posete se grobovi i zapale se svece.
Katolici opet imaju njihov 1.Novembar (Svesvete), tu se obavezno porodicno izlazi na grbolje, pale se svece i postavlja cvece na grob.
Takodje ima razlike izmedju sela i grada ( sto je i razumljivo). A ima nas mnogo, ovakvih kao ja sto sam. Zivimo u tudjim dalekim zemljama, daleko od svoga naroda i od svojih obicaja. Trudim se i sa daljine, da ispostujem nase obicaje, kako me je majka to naucila. Bitno mi je da mojoj deci, prenesem takodje te obicaje dalje.
N.p. za Zadusnice palim svece kraj slike mojih najdrazih preminulih, ciji su grobovi u Srbiji.
Za nas pravoslavni Bozic, muz i sin mi obavezno iz sume donose Badnjak kuci.
Krsnu Slavu takodje porodicno, svecano obelezim.
Kao rodjena Vojvodjanka,naucila sam na razlicite vere i obicaje. Odrasla sam u tudjoj zemlji, gde su obicaji opet skroz drugaciji.
Najvise mi je zao, da svoje pravoslavne praznike, ne mogu proslaviti u nekoj praznicnoj atmosferi. Jer kad su nasi pravoslavni praznici, tada je u Nemackoj obicni radni dan. Tako da taj moj praznik, ipak malo oskudeva i gubi tu carobnost praznika:(

Bravo, Luckasta. Važno je da to poseduješ i da neguješ u sebi i sa svojima. I najlepše su kućne proslave.

Danas je Spasovdan,ustao sam u 5h isao nabrao leskovih grancica i napravio krstice,te krstice sam postavio za rog moje i bratove kutje,posto je moj pokojni otac sveke godine postavljao na moju kutju,i ti krstici se pobadaju u zemlju na svom placu...

Zitija svetaca za 30./17. juli, godine 2008.

1. SV. MUC. MARINA

Rodjena u neznabozackoj porodici u Antiohiji, u 12. godini cu za Gospoda Isusa Hrista, i njeno mlado srce raspali se ljubavlju prema Gospodu. Otac je omrznu zbog njene vere i ne smatrase je kcerkom. Kad carski namesnik Olimvrije sazna za nju, htede prvo da mu Marina bude zena. Kad ona to odbi, naredi joj da se pokloni idolima. Marina ni to ne htede, pa je Olimvrije baci na strasne muke. Ranjenu i krvavu baci je u tamnicu, gde se Marina moljase Bogu. Posle molitve javi joj se prvo djavo u vidu strasne zmije koja obavi njenu glavu. No kad se Marina prekrsti, zmija iscezne. Tada je oblista svetlost nebesna, i njoj se ucini da iscezose zidovi tamnice, zajedno sa krovom, i javi joj se krst, blistav i visok, a na vrhu krsta bela golubica od koje dodje glas: "Raduj se, Marino, razumna golubice Hristova, kceri Siona visnjega, jer prispe dan tvoga veselja". I Marina bi isceljena od svih rana i bolova. Sutradan je sudija mucase u ognju i u vodi, ali Marina sve pretrpi kao u tudjem telu. Najzad je posece macem, a pred samu smrt javi joj se Gospod s angelima. Posecena u vreme Dioklecijana. Jedna ruka sv. Marine nalazi se u manastiru Vatopedu u Sv. Gori. Jedan deo njenih cudotvornih mostiju nalazi se u Albaniji, na planini Langa vise Ohridskog jezera.

2. PREP. LEONID USTNEDUMSKI

Ruski svetitelj, podvizavao se u nekoliko manastira Soloveckom, Mirozskom i drugima - i najzad osnovao svoj manastir na reci Luzi u Vologdskoj guberniji. Kao svetilnik veliki privukao mnoge podviznickom zivotu. Nazvat Ustnedumskim zato sto kad ga je jednom ujela otrovna zmija, on o tome nije hteo ni misliti ni govoriti, i ostao je ziv. Upokojio se mirno na ovaj dan 1653. godine.