LJUBAV

Zašto je ljubav nešto što je vrlo važno
u našem životu? Zato što je ljubav prevazilaženje jednog
egzistencijalnog problema koji se odnosi na usamljenost. To
sjedinjavanje sa drugom osobom je najbolji način za prevazilaženje
osećaja usamljenosti i svesnosti o našoj konačnosti", kaže Ljiljana
Pešić, psihijatar, osnivač Savetovališta za mentalno zdravlje u
Studentskoj poliklinici (u kome radi još pet psihoterapeuta), mesta na
kom su mnogi pokušali (i uspeli) da reše svoje ljubavne probleme,
strahove, nedoumice.

Hemijski procesi u našem
mozgu koje početak ljubavi izaziva proučavani su u nauci i, uglavnom se
zna šta se u organizmu dešava. Ali, zašto reagujemo na neku osobu i gde
hemija počinje, zaista nije poznato. (odgovore na ta pitanja nauka
pokušava da nađe, i pitanje je hoće li ikad moći).



Faze ljubavi

Zna se da se najpre javlja žudnja u kojoj glavnu ulogu igraju feromoni,
jedinjenja koje naše telo proizvodi, koja nemaju miris ali koji
nepogrešivo registruju suprotni pol i, ako sretnemo osobu čija nam
’struktura’ na tom nivou odgovara, velika je verovatnoća da će se naše
telo ’probuditi’ i uspostaviti interakcija. Fizički izgled i projekcija
željenih karakteristika partnera u ovoj, najranijoj fazi zaljubljivanja
takođe imaju važnu ulogu. Mnogo toga je na nesvesnom nivou - u nekim
studijama se navodi da muškarci ’padaju’na žene sa simetričnim oblikom
lica i figurom peščanog sata. (na nesvesnom nivou, tvrdi nauka, i
muškarci i žene traže partnere sa ’dobrim’ genetskim kodom - one s
kojima će imati zdravo potomstvo) 



"Postoje dve osnovne faze ljubavi - prva je zaljubljivanje,
neobjašnjivo je zbog čega se između dve osobe javlja određen, veoma
intenzivan osećaj. Ali zaljubljenost će proći sigurno. Ona ne može da
traje. Traje mesec, dva, tri - u tom periodu u voljenoj osobi vidimo
svoj ideal, nešto što je projekcija naših želja. U kontaktu sa
realitetom dolazi do upoznavanja osoba, i u toj fazi se odlučuje da li
će oni ostati zajedno – faza voljenja, ili ne, navodi dr Pešić. Ona
navodi i da se emotivno sazrevanje obično završava do 26. godine i da
se mladalačke veze često raskidaju zbog toga što nema potencijala kod
mlade osobe da izađe na kraj sa dinamikom razvoja emotivne veze. 



Svaka veza, posle početnog ’ludila’, jake seksualne privlačnosti i
želje za partnerom, ulazi u mirnije vode. U toj fazi odanosti i
privrženosti (ako do nje dođe) veza se učvršćuje, partneri se
temeljnije upoznaju, razvija se tolerancija i , u najvećem broju
slučajeva, pojavljuje se želja za potomstvom. Ne zna se koliko će neka
veza trajati - to zavisi od osećanja ali i od spremnosti da se ulaže u
vezu, da se oko nje trudi. 



Neminovno je da početna strast dobije druge oblike, drugačiji kvalitet
koji parovi koji su u dugim i zdravim vezama opisuju kao specifičnu,
duboku bliskost i povezanost. 



"Ljubav , da bi se održala, zahteva stalni trud. Ljubav ne može da
postoji sama od sebe, jako, jako dugo i doveka. Ona mora da se neguje.
Ona je pre svega davanje, a za to je potrebna zrelost. Suština je da se
štiti taj odnos od svega sa strane, što može da ga pokvari. Da bi
ljubav opstala potrebna je neka vrsta discipline, potrebna je neka
vrsta skoncetrisanosti na tu osobu, i jedno veliko strpljenje", ističe
dr Pešić.



Koliko je važno želeti iste stvari u vezi?

Kako starimo i sazrevamo, tako se i menjamo. Menjaju se pogledi na
svet, želje i ambicije i, to za nas same, ali i za naše partnere može
da bude zbunjujuće. U početku veze, ono što nas privuče nekoj osobi,
pored svih drugih stvari, su, i – slična interesovanja. (neki
antropolozi čak tvrde da mi na nesvesnom nivou tražimo partnere koji
liče na nas). Sve nam je važno i sve nam je dokaz da je to ono pravo -
sličan muzički ukus, sličan smisao za humor, način na koji ocenjujemo
druge ljude... 



Kada veza dođe u stabilniju i čvršću fazu partneri počinju da pričaju i
o svojim ambicijama i željama i planovima za budućnost. I, naravno da
je važno, da se negde (ne bilo gde) ’nađemo’. 



"Bitno je da osnovni sistemi vrednosti budu podudarni. Da se na jedan
način posmatraju osnovni životni izbori, životne situacije. Ako jedan
partner smatra da je vrlo važna karijera dobro je i da drugi to smatra.
Ako parovi potiču iz sličnog kulturnog miljea adaptacija neće biti
dugotrajna. Pitanje je da li je adaptacija moguća ukoliko su partneri
suviše različiti. Ta priča o suprotnostima koje se privlače može da se
odnosi, recimo, na temperament - da je neko otvoreniji a neko
introvertan, pa da se dopunjuju. Ali ako se radi o tome šta je treće,
četvrto ili peto u životu ili - šta nikad ne bih uradio, šta bih želeo
da uradim - kod tih osnovnih stvari mora da postoji podudarnost inače
će, sasvim sigurno, doći do nerazumevanja i do nekog kraja", kaže
psihoterapeut Ljiljana Pešić. 



Kada se oba partnera menjaju u vezi, ’rastu’ zajedno, to može da bude
posebno bogato iskustvo. Ali, ako se menja samo jedan partner, sa
svojim željama i težnjama, to može da uplaši drugog partnera koji će
promenu doživeti kao udaljavanje ili zanemiravanje veze. Neko ko nikad
nije putovao može da poželi da svu svoju ušteđevinu troši na putovanja
a neko ko je zaboravio gde je zgrada fakulteta može da poželi da
nastavi studiranje. Važno je pričati sa voljenom osobom, razumeti je,
podsetiti se da su promene i menjanje prioriteta sastavni deo života.



Osim krupnih, životnih pitanja, često se javljaju razmirice u vezi sa
svakodnevnim životom - kako provoditi slobodno vreme, s kim se družiti
i koliko, kako pomiriti različite vizije, idealnog subotnjeg popodneva
(na primer). To je već, slažu se psiholozi, stvar beskrajne tolerancije
i kompromisa. Ali, kompromis nije stvar beskrajnog popuštanja jednog
partnera već uzajamni dogovor i poštovanje različitih želja. I, posebno
je važno, treba čuvati sopstvenu nezavisnost, imati sopstvene
aktivnosti ili male rituale, pustiti partnera da vas se malo uželi i
obrnuto. Ljudi u uspešnim vezama znaju da su uspešne veze stalno
balansiranje - kao hod na žici.



Kako preboleti raskid?

"Ako je neko učestvovao u vezi, ne bi trebalo da bude iznenađen krajem.
Ako je sve vreme učestvovao, onda je pratio vezu. Ako jeste iznenađen,
onda je možda zatvarao oči pred nekom istinom, zavaravao samog sebe.
Retko se desi raskid tek tako. Sigurno je bilo nešto što je ukazivalo
na to da treba nešto da se menja ili će se loše završiti. To što naiđe
neka treća osoba kao povod, to je zaista samo povod. Treća osoba daje
jačinu osobi koja raskida vezu, da raskine, jer je teško biti sam, a i
jer svaka veza ima nešto dobro". kaže Ljiljana Pešić, koja svoja
razmišljanja na temu ljubavi zasniva na stručnom znanju, ličnim
stavovima i dugogodišnjem iskustvu rada sa mladim ljudima, koji, u
rangu svojih bolova, ljubavne jade (priznavali to ili ne) stavljaju na
visoko prvo mesto. Ona navodi i da su raskidi u mladim godinama česti,
i čak poželjni, jer je za mladu osobu teško da ostane u tako
intenzivnom odnosu kao što je ljubavni. 



"Raskidi u mladim godinama su česti i nisu strašni, parovi se često
dogovore da raskinu. Ima i parova koji rastu zajedno, ali često i onih
kod kojih do raskida dolazi - recimo, pred kraj fakulteta kada je za
očekivati da veza nakon nekoliko godina rezultira brakom. Tu su posredi
različita zrelost i očekivanja. Mladići mnogo kasnije razmišljaju o
braku, tako da je raskid pred kraj fakulteta dosta čest. Mladići se
često uplaše, devojke brže sazrevaju i ne plaše se tako često." 



A kako pomoći sebi nakon raskida koji nismo želeli i koji nas je iznenadio i zaboleo? 



Ljiljana Pešić ističe da je važno shvatiti sopstvena osećanja- da li je
to nedostatak baš te osobe, da li je usamljenost, povređena sujeta ili
je, zbog određenog karaktera postojala neka vrsta patološke veze, pa je
sad teško da ponovo tako nešto uspostavi. ’Mislim da je najvažnije
razumeti zbog čega patimo. Često se pati zbog usamljenosti i gubitka
navike. Navika je struktura življenja. Treba vremena da se život
prestrukturiše. Vrlo je važno koliko osoba koja je ostavljena ima
drugih bliskih osoba. Ako nema nikoga, onda to ukazuje da možda i nije
bila u pitanju prava ljubav, već se grčevito prikačila za drugu osobu i
na neki način je ’progutala’. Uvek je važno negovati za vreme veze i
druge odnose. Nikome nije dovoljna samo jedna osoba za sve u životu.
Nema takvog savršenstva", Ona naglašava da je dovoljno 6 meseci da se
oporavimo od raskida i budemo spremni za nove partnerske odnose- tuga
koja traje duže od 6 meseci zahteva stručnu pomoć i razgovor. 



Teška emotivna stanja svakog čoveka čine dezorganizovanim i
rastrojenim. Ne treba dizati ruke od svakodnevnih aktivnosti ali nemoje
biti suviše strogi prema sebi - dozvolite sebi da budete neko vreme
takvi, (ne razmišljajte kako izgledate svojoj okolini - svaki čovek je
u svom životu prošao kroz slično razdoblje) radite fizičke vežbe,
budite nežni prema sebi. Normalno je da budete smušeni i tužni neko
vreme, da vas boli i da pričate o tome. 



"Suština je da iz veze izađemo sposobni, obogaćeni jednim životnim
iskustvom, jer ništa nije bilo samo crno, bilo je i lepih stvari. Loša
varijanta je strah od bliskosti zbog traumatičnog razlaza." 



"Važno je ne zatvarati se, družiti se što više, biti sa bliskim
osobama, razgovarati o tome, izabrati onoga kod koga osećate da ste
dobrodošli. To pomaže. To se zove ventilisanje. Ako je priča ispričana
više puta to pomaže. (i zbog same priče i zbog mogućnosti da se čuje
tuđe mišljenje) Jeste da je ljubavna veza najintenzivniji od svih
odnosa, ali mogu i drugi odnosi da nas oporave.’ – naglašava Ljiljana
Pešić.



Ima li dovoljno ljubavi?

"Parovi su međusobno uplašeni. Čini mi se, muškarci više, danas zbog
nametanja materijalnog principa. Ako je devojka zgodna (mladići najpre
procenjuju fizički izgled), mladići nemaju hrabrosti da joj priđu, jer
nemaju dobar auto, nemaju ovo ili ono. I onda su usamljeni i jedni i
drugi, i to najčešće oni koji najviše vrede.Usamljeni su oni koji nisu
površni, koji su zapitani o životu. Nedovoljno ima ljubavi u stvari.
Ima mnogo samih ljudi, i posle 30. godine. Treba krenuti u život sa
svim što on nosi, ne može sve racionalno da se posmatra. To su često
izgovori za strahove koje imamo. Sami ljudi ne žive život punim
kapacitetom. Ljubav je najpozitivnija energija, življenje u sadašnjosti
i čovekov način da prevaziđe, to što je smrtno biće", zaključuje priču
o ljubavi dr Ljiljana Pešić.