KAD LJUBAV UMRE

Kad ljubav umre

Šta ostaje posle razvoda? Navika da se i dalje spava na svojoj polovini kreveta iako je on celom svojom toplom površinom na raspolaganju i potreba da se vrhovima prstiju uštinemo za kožu da bismo se uverili da je život na različitim adresama postao realnost, a ne samo ružan san koga smo upravo otresli sa vrhova trepavica... Običaj da se u džezvu za kafu sipa voda za dva topla napitka koja mirišu na jutarnji ritual dogovaranja oko kućne nabavke za tekući dan, ručak kod kumova i odlazak na roditeljski sastanak...

Noći provedene u društvu gospođe Tišine i u prelistavanju fotografija sa letovanja koje još uvek mirišu na sunce, more i lavandu i koje se smenjuju sa slikama prekrivenim pahuljama i fotografijama porodičnih slavlja na kojima je fotoaparatom uhvaćen suvi koncentrat sreće...

Nova svitanja, koja padaju kao kapi gorko-slatkog parfema smućkanog od mirisa svih uspomena iz bračnog života i novi dani u kojima moramo da se suočimo sa prijateljima i poznanicima koji nam izjavljuju saučešće, a potom i sa advokatima koji predlažu sporazumni dogovor oko podele imovine...

Uz razvod se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svaki bračni par izabere sopstveni scenario za završetak „petog čina” svoje životne drame, ali još uvek niko nije napisao priručnik za deobu neprocenjivih emotivnih dragocenosti koje se gomilaju sa bračnim godišnjicama.

Kome treba da pripada aparat za kokice kojima smo se gađali gledajući filmove dok se boje ne rastope, a kome mikrotalasna pećnica u kojoj su se prvo pekli „mladenčići”, a potom i đakonije čije smo recepte samouvereno uzimali iz Patinog kuvara i enciklopedije Džejmi Olivera? Na kakvom smetlištu uspomena treba da završi bračni krevet, video-kaseta sa medenog meseca i ulje na platnu na kome jedan zaljubljeni par pozira na skalinama kamenog grada smeštenog u zagrljaju jadranskog mora i miholjskog leta? Ko ima pravo prvenstva na minijaturnu Ajfelovu kulu, venecijansku gondolu, krivi toranj i ostale kičaste suvenire koje smo donosili iz evropskih metropola, a ko će u novi život da krene sa multipraktikom i peglom?

Nesigurnije od Bambija na ledu, pravimo prve korake kroz minsko polje uspomena, nastojeći da izbegavamo restorane u kojima smo se konobarima obraćali sa „ti”, butike u kojima smo kupovali srcolike jastuke i mirišljave sveće, cvećare u kojima smo prijateljima kupovali aranžmane za krsne slave i dečje rođendane i sve što nas podseća na emotivnu nuklearnu katastrofu...

„Od onolikih žetvi osta šaka raži, od onakve rapsodije samo šum, od riznice iskrenosti kusur laži, i nema srce šta da traži tu...”.

Ako je verovati statistici, svaki četvrti bračni par u Srbiji svoju životnu bajku na temu „i živeli su srećno i dugovečno do kraja života” završava u brakorazvodnoj parnici. Ako bismo paragrafirali poetu koji tvrde da „poentu ne treba tražiti na kraju drame, jer poentu krije prvi čin” onda treba reći da brakovi koji počinju kao sinteza nepomirljivih razlika završavaju u tužnoj brakorazvodnoj statistici.

Mit o suprotnostima koje se privlače važi u hemiji i fizici, a statistika nauke o duši govori da ljubav nije dovoljna da se obrišu sve različitosti u poreklu, obrazovanju i pogledima na život...Teorija emotivne katastrofe svedoči da najmanje šanse za uspeh imaju oni brakovi u kojima statiraju bitange i princeze, lepotice i zveri, Maze i Lunje, Pepeljuge i prinčevi i ostali živopisni karakteri iz Diznijevih filmova koji klincima obezbeđuju vizu za carstvo snova

..............

Hotjemo li da zivimo stari zivot?
Mozemo da napravimo novi!!!
Ne radi se o tome shta jesmo a
shta nismo uchinili,uspeli,mogli,umeli.
Da se izgubimo do kraja zivota?
Najlaksha stvar,pogrsiti.
Veruj da se sve dogadja s razlogom!!!
Ako ti je data druga prilika...LJUBAV....
Zivot bez ljubavi nema smisla!
Ako imash strpljenja prave stvari dodju same..upamti to!!!

Citat :

Mit o suprotnostima koje se privlače važi u hemiji i fizici, a statistika nauke o duši govori da ljubav nije dovoljna da se obrišu sve različitosti u poreklu, obrazovanju i pogledima na život...Teorija emotivne katastrofe svedoči da najmanje šanse za uspeh imaju oni brakovi u kojima statiraju bitange i princeze, lepotice i zveri, Maze i Lunje, Pepeljuge i prinčevi i ostali živopisni karakteri iz Diznijevih filmova koji klincima obezbeđuju vizu za carstvo snova

Mogao je biti bilo koji pasus, Garavo, sve jedno.
Nije moje da pisem, ali tako mi doslo. Veliki sam pristalica braka, ali i razvoda, kad je nuzan. Ali i golem protivnik uskakanja u brak, eto da prodjemo istom stazom, kao i svi.

Mislim da je to, posle radjanja, najozbiljnija odluka koju (o sebi) donosimo. I mislim da je tu problem.

Uopste, koliko ljudi ulazi u brak, ili radja, svesno svega sto ta zajednica (u odnosu na sebe) podrazumeva, a pogotovo radjanje?
Hm... Neverovatno je koliko ih nije svesno. Tu statistika pravi najvece greske )

Krunisano obecanje u crkvi i potpis u opstini nije isti sto potpis na ugovoru za kupovinu auta. I nije cudotvoran. Volela bih da potpuno ozivi u praksi da mladi pre braka, bar pre radjanja, duze zive zajedno. Cini mi se da bi to pomoglo.

Kako se osecaju ljudi posle razvoda ne znam, teoretski mislim da zreo razvod ide lakse. Mora da boli, i to zesce. Dobro je da ta "emotivna" deoba protutnji sto pre, onaj prvi udar, koji verovatno ima svega a racionalnosti najmanje. Terapija, pa mozda - upravo ono sto ne zelis `odaj medju sareni "svet" lepi.

Samo da primetim par stvari.
Sve je pametno i normalno da se razmisli pri ulaženju u brak a pogotovo u pravljenju dece.
Medjutim kad počneš da razmišljaš o tome gubi se interes i za jednim i drugim. Mislim za brakom i decom. Razmišljanja idu u pravcu obaveza koje nastaju pri životu u zajednici i odgajanju dece.
Imam primer u porodici bratića koji je prešao 30 godinu i u vezi je 15 godina. Traži stan već godinu dana da bi zasnovao bračnu zajednicu i njegovu sestru od 22 godine koja ima dečka. Mislim da će ova mala pre ući, na opšte negodovanje porodice, u zajednicu.

Slazem se sa tobom Gea. Ja prvenstveno mislim na ocekivanja. Ti si u pravu, kad bi se samo racionalno razmisljalo retko bi ko usao na ta vrata. U tom prvom slucaju, moze biti da im sama institucija nista ne znaci. Ili nesto drugo.

Dugo sam u braku u koji smo usli nakon duge veze. I pored toga, dobro se secam licnih kriza, onih gde je muz sasvim sigurno "krivac" ali i onih gde nisam sama bila svesna koliko ih uzrokujem.

Kompleksan je odnos, svi to znamo. Poznate predrasude, ali i ocekivanja su ta koja nisu realna. Uopste, previse iluzija imamo o braku, o supruzniku pre braka, konstruisemo nesto sto nije... i pride sve to zovemo romanticnom vezom...

Cini mi se da je tu najkriticnije ono bolesno stanje u kome se ne prica odmah o svemu sto je stvarni problem (forsiraju izjedajuce sitnice u sebi ili otvoreno), i to onda kad se pojavi, ustvari kad sazri dotle da se mora ocistiti. Prosto znam da je tu kljuc. Sve nesto necemo da se povredimo, pa tonemo dublje.

Zdrav odnos prema zajednici da bi uspela, moraju da imaju mladi. I svest o tome da to jeste (i ne samo emotivna zajednica) dvoje sustinski razlicitih ljudi koji moraju da imaju te razlicitosti i to svako svoju slobodu. Ne ono gusenje da morate biti zajedno, zajedno i samo zajedno, da jedno mora da sluzi drugom, da se postuju u tim razlikama. A ako udju u brak sa tim saznanjem onda ima sansi da opstane, da bude ispunjen. Mozda utopija, a mozda i nije. A brak je, ne samo zbog dece, vec i nas, jos uvek najzdraviji osnov za zdrav porod i da ostanemo takvi. Mozda staromodno, ali sve drugo je manje vazno od porodice. Eto.

Iskreno mislim da je život u dvoje prirodniji, lepši i sažetiji kada postoji neka komunikacija i emocija.
Mladima je problem da razmišljanjem udju u zajednički život i da se odvoje od porodice. U kući imaju roditelje koji brinu o mnogim stvarima koji ih ne dotiču. Ekonomsku ne zavisnost stiču kasno i kad se i to dogodi, već su okorele neženje. Devojke bi se udale, osete taj genetski poriv za stvaranje dece, ali se teško odriču svojih visokih standarda.

Ateist: Ne verujem.
Budist: Samo da si ti srećna.
Katolik: Ja sam kriv.
Jevrejin: To ću ti vratiti!
Pravoslavac: Marš u ***** materinu!
Agnostik: Zašto nemaš obojicu?
Mormon: Jedna više, ili manje...
Melanholik: Ubiću se!
Kolerik: Ubiću te!
Apatik: Dobro...
Pesimista: Ma znao sam šta će da se desi.
Optimista: Uzmi ključ - za svaki slučaj.
Realista: To je moj kofer...
Naivko: Kad se vraćaš?
Racionalista: Nemaš argumenata.
Skeptik: Jesi li sigurna?
Romantičar: Ja te ipak volim!
Filozof: Zašto baš danas?
Advokat: To će te skupo koštati.
Bankar: To će me skupo koštati.
Japi: Koliko zarađuje?
Liberal: Konačno slobodan!
Komunista: Imam obavezu da te delim.
Zeleni: Idi biciklom.
Klerikalac: Grešila si?!
Socijaldemokrata: Poštujem tvoju odluku.
Slovenac: Samo da nije Hrvat.
Hrvat: Samo da nije Slovenac.
Albanac: Samo da nije Srbin.
Srbin: Samo da je naš.

To ce te skupo kostati

Kad žena kaže muškarcu da ga ostavlja ?

Pa različiti su odgovori. Neko kaže: Hvala Bogu:)))))))))))))
Neko: Nemoj da zakucash ponovo na moja vrata
Da li stvarno veruješ da će te neko više voleti i razumeti od
mene
Ma ne pravi glupost, preći ćemo preko toga


Hiljadu razloga, hiljadu odgovora.

Činjenica je da žene više odlučuju o raskidu veza, brakova. Muškarci ostaju u vezama ma kakva veza bila. Razvode se samo u situacijama kad je na pomolu nova veza i drugi život.

Šta mislite zbog čega je to tako?

Gea ::

Činjenica je da žene više odlučuju o raskidu veza, brakova. Muškarci ostaju u vezama ma kakva veza bila. Razvode se samo u situacijama kad je na pomolu nova veza i drugi život.

Šta mislite zbog čega je to tako?

Zato sto su muskarci vezaniji za zenu i porodicu i VERNIJI...

Mušlarci su verniji navikama i udobnosti koje im brak pruža.
Teško menjaju udobnost doma. Inertniji su. I kad varaju, vole da se vrate u bazu gde se ništa ne menja.
Drže se devize "svuda prodji, vidi, pipni" ali kući dođi.
Kad im se desi ,da se brak, koju oni doživljavaju kao sigurnost i bazu rasturi, izgube se potpuno. Ne shvataju razloge zašto je do toga došlo.

Muskarac ne napusta zenu sa kojom ima decu...Za muskarca pojam porodice je:zena,deca i on kao sufinansijer ili glavni finansijer svega toga.Za zenu:ona,deca i neko ko ce biti finansijer ili sufinansijer.

Finansijer, kao vlasnik žene i dece. Žena je ta koja je našla finanijera i šta bi ona tu još htela.
Žena rađa decu, neguje, čuva, čisti, kuva i od kuće pravi dom. Puno radno vreme, bez pauze i godišnjeg odmora. Samim tim što sve to radi ona privredjuje. Čuvanje dece je 200 evra mesečno, sređivanje kuće je 2.000 dinara dnevno x 30 dana je 60.000. Spremanje hrane, nabavka, zimnica i ostalo je neizračuniva stavka. Sam stav da ona nije aktivni učesnik i u tom delu je poražavajuće za svaku ženu.

Eto ti zensko Sve odmah pretvara u dinare i evrice

Zena moze da radja decu i posto mi muski to ne mozemo koristite svaku priliku da nam time masete pred nosom.

kad ljubav umre zbog nekog drugog nastaje pakao iz koga se teshko pronadje put ...ja mislim bar.
kad ljubav umre iz dosade,stereotipa i ostanu samo deca kao veza....umrla je zauvek.

Nikada ne bih ostavila porodicu i otishla zbog drugog,makar to bila
jedina ljubav koju sam ikada upoznala.
Nikada ne bih rasturila brak zbog sopstvene sebicnosti.
Otishla bih samo ako bi druga zena zauzela moje mesto i ja osetila da vishe nisam svoja i da u toj kuci vlada druga atmosvera.
Poshla bih sa svojim detetom
Danas kada je moja cerka,gotovo zena...
u mogucnosti da se stara o sebi...
da moja ljubav cini samo sitnicavu radost drugome....
opet bih ostala,makar zbog NAVIKE!
Zbog toga ostaje mnogo brakova u vezi.

Istina je. Samo, i kad andjeli odrastu, pogotovo odu, jaca ta povezanost, vise su upuceni jedno na drugo, vise se istinski i opustenije druze.

Opet kazem, razlicito ljudi poimaju ljubav, vezu, to da je ljubav umrla. Kad jeste, to je prosto gotovo. Drugo je pitanje kvaliteta odnosa, i navika je nesto drugo.

Vec sam napisala da sam veliki pristalica klasicne porodice. Retko sta joj treba pretpostaviti, ne moze se voditi racuna samo o sebi. To je davanje i primanje i to uvek. Ravnoteza je pozeljna, ali kod nas dosta toga nosi, osvezava i amortizuje zena. Muskarci mnoge stvari podrazumevaju, sto ne treba. Tu smo da to ne cine, ta vecita deca. I da ne steknu one komfornisticke navike. Meni je bitno da ne budu staticni, ali da mi se ostavi prostor da disem, izmedju ostalog.

Opet kazem, porodica ne po svaku cenu, ne treba da bude zapostavljenosti, patnje uopste. Onda je bolji razvod, jer to i nije porodica. Eto.