"DAR" - Nauke

Znanja o covecanstvu se udvostrucuju svakih sedam godina, a taj tempo se ubrzava. Samo iz oblasti medicine svake godine se objavi vise od milion naucnih radova. Nije ni cudno da davljenje u toj bujici informacija ne preti samo medicinarima.
"Mi se davimo informacijama a osecamo stalno zedj za znanjem", konstatovao je americki istrazivac buducnosti Dzo Najsbit i skrenuo paznju na to da je znanje mnogo vise nego informaicja. Isto kao iskustva i informacije su sastavni delovi koji se kroz istrazivanja, izbor procenu i refleksiju preradjuju u znanje. A u istrazivanje spadaju radoznalost i intezivna zelja da se zagonetka ovog sveta resi.

ZAGONETKA MUMIJA

On je umro u najboljim godinama,sto dokazuje lagana lobanja.Da mu zube nisu prekrile usne i da mu koza nije ofarbana sjajnom crnom bojom,mogli bismo pomisliti da je ,,Crveni Franc,, nedavno umro.Ali,taj les,koji je 1900.godine otkriven prilikom kopanja treseta u Emslandu,lezao je u mocvari od otprilike 200.godine n. e.Takvo ime je dobio taj grozan,zastrasujuc les jer je kiselina iz mocvare obojila ostatke kose u crveno.
Najmanje 1 000 uglavnom odlicno ocuvanih leseva,od kojih je najstariji star 7 000 godina,iskopano je iz mocvara u srednjoj Evropi.Okovi i povrede ukazuju na to da nisu svi umrli prirodnom smrcu.Neki su verovatno ubijeni,a drugi su zrtvovani bogovima.
Zasto su ti lesevi tako dobro ocuvani da u mnogim slucajevima tek policija moze da konstatuje da ne pripadaju nekom ubistvu novijeg datuma?
Uzrok je jednostavan: voda iz mocvare ne sadrzi u sebi kiseonik a ni mnogobrojne organske kiseline.U tom miljeu se bakterije koje izazivaju truljenje ne osecaju dobro i ne mogu da se razmnozavaju.
Stoga se mnogo manje raspadaju lesevi,mahovina,trave i stabiljke koje rastu u mocvari i kada izumru stotinama i hiljadama godina se taloze i stvaraju slojeve treseta.

KOZA POSTAJE KAO KOZA OD CIPELA

Tokom vremena treset oduzme telu vodu,čime se još više usporava proces truljenja.Humusna kiselina štavi kožu dok ova ne postane crnobraon boje,a mišići i unutrašnji organi mumija iz močvare se naboraju.Nalazišta leševa bila su blizu jedna drugima i dzelat koji ih je ubio i sveštenik nesvesno su ih u to rano doba mumificirali tako što su tela ubijenih drugim drvenim motkama gurali pod vodu.
Jedan leš iz močvare iz Floride,star 7 000 godina,pomagao je u razjašnjavanju pitanja odakle potiču Indijanci kao prastanovnici Amerike.Uporedjivanjem gena javilo se jasno poklapanje sa genetskim materijalom japanskih prastanovnika.


NEPOVREDJENI U CARSTVU MRTVIH

Religiozni razlozi izazvali su enotman procvat zanata balsamovanja u starom egiptu, jer je narod na Nilu cvrsto verovao da telo pokojnika mora spolja da ostane nepovredjeno da bi duzsa mogla da udje u carstvo mrtvih. Zato su tela faraona, plemica i visokih cinovnika umetnicki i pazljivo balsamovana. Medjutim kasnije su hteli i pripadnici nizih staleza da sacuvaju sansu za zivot posle smrti i bivali munificirani. Jos pocetkom proslog veka koristili su naslednici faraonskog naroda, koji su u medjuvremenu presli u islam ili hricanstvo, hiljadugodisnje leseve sa velikim nepostovanjem. Oni su lozili paketima osusenih kostiju lokomotive ili kucne sporete. Rezervi je bilo u izobilju, na kraju krajeva, stari egipat je postojao 5 000 godina...
Procedura balsamovanja trajala je nekoliko meseci. Kad bi neki Egipcanin umro, telo je prema odredjenim ritualskim pravilima najpre temeljno ocisceno od unutrasnjih organa. Jednim kukastim instrumentom ostranjivan je mozak, koji nije imao nikakvu vrednost.
Zato su balsameri kuku gurali kroz nozdrve, prodirali bi njime kroz poroznu sitastu kost da bi doprli do lobanje.
Bilo je potrebno samo snazno prodrmati mekani organ i les poloziti na somak. Siva masa sama bi od sebe iscurila, a ostaci su verovatno isprani vodom, koja je prolazila kroz cevcise od trske koje su vodile kroz nos do lobanje. Unutrasnje organe otklanjali su kroz relarivno mali rez na stomaku, koji je bio oko 7 cm dug, i to zeludac, creva, jetru, slezenu, pankreas, bubrege, besiku, a kod zena i jajnike iz stomacnje duplje, kao i pluca iz grudne duplje.
Srce kao srediste duse i pameti ostavljali su u telu, u koje su szavljali vrecice pune soli ugljenovodonicne kiseline.
I kozu su premazivali debelim slojem soli, kao i odstranjene organe.
Poslije toga su ostavljali telo i organe 35 dana na drvenij dasci. So bi izvukla svi tecnost, u zavisnosti od velicine i tezine, i do 40 litara. Zbog izvucene tecnosti i sloja soli nije bilo sanse da bakterije i zelene muve, kao i ostali strvinari zapocnu svoje razarajuce dejstvo. Po zavrsetku te faze koza bi dobijala crnu boju, tipicnu za mumije.



35 DANA PUSTINJSKE VRUCINE

Potom je telo premazivano miksturom sacinjenom od ulja, tamjana, mirisne smole, kedrovine i palminog vina i onda uvijeno je uvijeno u lanene trake, koje su se lepile kedrovinom. Onda ni balsameri ostavljali jos jednom telo 35 dana izlozeno suvom pustinjskom vetru, koji bi do kraja isusilo telo.
Od prvobitnih 75 kg telesne tezine ostalo je samo 25 kg, koliko je teska mumija.
Mumija se stavlja u sarkofag koji je izradjen u obliku ljudskog tela, a za obicne ljude samo ofarban. Organi su sahranjivani zajedno sa telom u zemljanoj posudi. Osim toga balsameri bi stavili u sarkofag i jedan pergament sa ritualnim formulama, koje su omogucavale pokojniku da bude primljen u carstvo mrtvih.
Da ta metoda balsamovanja zaista funkcionise, ne dokazuju samo odlicno ocuvane mumije iz Egipta, vec i jedan eksperament, koji je sproveo americki tim istrazivaca 1994. godine.
Oni su po ovom receptu uspesno munificirali coveka starog 80.godina, koji je svoje telo stavio na raspolaganju nauci. Isuseno telo ostalo je izuzetno ocuvano i koristi se i dan danas kao pozeljan studijski objekat...

CRNA PLUCA

Prave mumije danas se sirom sveta ispitujju sa velikim naucnim interesovanjem i najmodernijim medicinskim metodama. Pri tom neka navodno sigurna saznanja cesto bivaju poljuljana. Tako se zna da arterioskleroza, infarkt, i povisen pritisak ni u kom slucaju nisu bolesti novije civilizacije, one su mnogo vise mucile iscezli narod na Nilu. Cak i bolesti uslovljene covekovom okolinom odnosile su tada mnoge zivote. Pluca mnogih mumija bila su crna od cadji - posledica mnogobrojnih otvorenih ognjista u domovima starih Egipcana. Pri tom je umetnost ulecenja u vreme faraona bila veoma razvijena. pronadjene su mumije sa potpuno zaraslim ranama na lobanji, koje nude samo jedno objasnjene: uspesnu operaciju na otvorenom mozgu, verovatno da bi se otklonio tumor.
Stari Egipcani kao narkozu, a verovatni i iz zadovoljstva, koristili su gust dim hasisa, koji su udisali preko nosas to doazuje analiza dlaka...

Vampir je mitološko bice koje je nastalo u slovenskoj mitologiji, posebno na Balkanu i u Ukrajini. Vampirom se smatra duh umrlog ili leš koga je oživeo zao duh ili davo. Na sliku povratnika-vampira koji pije ili sisa krv možda su uticale i grcke Lamije.
Scene su sablasne , ali nama svima dobro znane. Na prigusenoj mesecini ukazuju se obrisi starog zamka sazidani na vrhovima stena. Samo zavijanje vukaoova remeti tisinu noci. Slepi misevi lete. Tacno u ponoc desava se nesto jezivo. Vampir grof Drakula ustaje iz svog sanduka da bi sisao krv ljudi doji spavaju I koji ujedom vampire postaju I sami vampire.
- Tako je to opisao irski pisac Bram Stoker 1897. Godine u svom cuvenom romanu “drakula” koji se za jako kretko vreme prodao u vise od million primeraka. Od tada je ep o transilvanskom krivopiji ekranizovan vise od 200 puta, pri cemu su glumci Kristifer Li I Bela Lugozi ubedljivo najcuveniji vampire.
- Zapravo, kako su ljudi dosli na ideju da izmisle jednog Drakulu, vampira koji sisa ljudsku krv?
- Grof Drakula je bio besan, to je objasnjenje spanskog neurologa Huana Gomesa Alonsa iz Viga. – Godine 1720. Evropom se sirila epidemija nesnila, koja je odnela zivote mnogih ljudi I zivotinja. Dvanaest godina kasnije austrijski hirurzi I vojnici dosli su u Srbiju, u Medvedju blizu granice sa Turskom, gde se desio citav niz sumnjivih smrtnih slucajeva I tom prilikom su otkrili navodno sigurne dokaze o postojanju vampire.
Cinjenica je sledeca: uzrocnik besnila je viruskoji se: izmedju ostalog prenosi I ugrizom zarazenih vikova I pasa. Virus se dalje krece nervnim putevima sve do kicmene mozdine I mozga I odatle vraca opet u pljuvacne zljezde.
Simtomi su upravo onakvi kakvi su poznati u vezi s grofom Drakulom.
Zlo pocinje razvojom bolesti, gubitkom apetita I povisenom temparaturom. Oboleli su veoma osjetljivi na svetlost ( medicinari pei tom govore o fotofobiji) I na mirise, kao, napr, na miris belog luka. Prilikom gutanja nastupaju bolni grcevi misica jednjaka, pre svega kad oboleli pokusa da uzima tecnost – hidrofobija. Slicno kao I inficirni psi I oboleli e razdrazen I ponasa se agresivno, odatle naziv besnilo. Javlja se I seksualna prenadrazenost. Na kraju nastupa potpuna oduzetost. Zrtve grofa Drakule umiru pri potpunoj svesti od prestanka disanja.
Drugi izvor potece od biologa Tomasa Krocijera iz Getingena I istoricara knjizevnosti Franka Mebusa iz Ondelburga, koji su godinama istrazivali. I oni su se obogatili. – Kada je pre nekoliko vekova umro clan jedne porodice a kratko za njim I drugi pod slicnim okolnostima, kaze Krocijer, “ iskopali sui z grobnice onog koji je posljednji umro. Nasli su pokojnika sa rozikastim licem I tecnosti u ustima crvenom kao krv. To su znaci prirodne pojeve truljenje, ali to tada nije bilo poznato. Stoga su ljudi povereovali da pokonik nije bio potpuno mrtav. On je nocu izlazio I napadao zive. To je znacilo da mu je iz usta jos uvek curio poslednji obrok. Lesevi ciji su grobovi posle nekog vremena opet otvarani nalazili su se tu I tamo u drugacijem polozaju nego prilikom sahrane. Cak I to prevrtanje I pomeranje uzrokovani su gasovima.” Danas bi se zagonetna serija smrtnih slucajeva u porodici tumacila ovom zaraznom bolescu, ali se nikad nije imalo pojma o ovoj zarazi. – Objasnjava Menbus Jedna nasledna bolest, pporfirija, usled koje se javljaju smetnje u stvaranju crvrnih krvnih zrnaca, mogla je da kumuje sablasnom vampire isto kao I vampire I oboleli od profirije vrlo su bljedi I osetljivi na svetlost, cak imaju I krvave zube. Medicinari su pricali I o eritrodoniji.
Profeesor Rajter sa beckog instituta za sudsku medicine ponudio je jos jedno objasnjenje. Iz 18 veka postoje izvestaji obdukcije leseva kod kojih se sumnja u vampirsko delovanje I kojima je cesto bila probodena strela kroz srce. Mrtvaci ukazuju simptome koji su poznati u slucaju infekcija izazvanih prostrelnim povredama.
Kod obolelih od antraksa javlja se jedna vrsta upale pluca sa krvarenjem, koje se nekad tretiralo kao dokaz namernog usrkavanja krvi. – Obicaj da se mrtvacu u grobu zabije strela u srce kako bi se vampir u njemu onesposobio rasiren je u narodu. Na dvadeset cetri vampirska groblja u Austriji, Srbiji, Meksiku, SAD iskopali su istrazivaci mnoge skelete sa oznakama prostrelnih rana ili sa odrubljenom glavom. Kod nekih pak, otkriveno je das u kosti gornjih estremiteta polozene na grudi u obliku krsta.
Cemi sve to? Jer su se ljudi jos uvek bavili stvarima koje su upraznjavale sumorna stara vremena. Jevrejski demonology izvestava o Lilitu, pravampiru, koji je novorodencadi sisao krv I kostanu srz, Rimljani su se tresli od Stiske, zene u obliku ptice, koja je jela utrobu djece, u antickoj Grckoj nered su pravile Lamije, koje su sisale krv mladica I devojaka, Juznu Ameriku posecivao je vampire – slepi mis Azeman, a Indiju Vetalas I Gandharven, dok sun a ostrvu borneo ziveli Buaui.

Vlad Drakula je vremenom postao jedan od najpopularnijih "likova za obradu" u Holivudu. Skoro da ne prodje film o vampirima da se ne pominje Vlad Drakula. Ali postoji li Vlad Drakula, postoje li istorijski dokazi?

Poslovica veli da ljubav i planine pomera. Ali, ona veoma retko upošljava i arhitekte. Ljubavne radosti i strasti pretacu se u bajke i pesme, legende i poeme, sonete i romane, u nežne reci prošaptane ispod zvezda-saucesnica, u kletve ravnodušnim i hladnim božanstvima, u velicanje prirode, novele - ali se sve to teško pretvara u mermer i malter, skele i temelje. Nije ljubav vekovima stvarala istoriju arhitekture - bila su to vera i taština. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka: u ovom slucaju izuzetak se zove Tadž Mahal, mauzolej u Agri nacinjen od belog mermera. To je samo grobnica, doduše kraljevska. Ali, i dijamant je samo kamen, ma kako blistao.
Spomenik nosi donekle izmenjeno ime one koja zauvek pociva medu blistavo belim zidovima: Mumtaz-i-Mahal, izabranica, biser dvora. Ona se zapravo zvala Ardumand Banu Begum i bila je kci prvog ministra svemocnog Velikog Mogula, cara Džahangira (što znaci osvajac sveta), vladara Indije koji je tvrdio da poreklo vuce cak od velikog Tamerlana. Princeza je 1607. godine imala petnaest godina, bila je lepa, obrazovana i veoma inteligentna. Bila je i pomalo koketna, što je sasvim normalno za devojku tih godina. Cekala je svog princa na belom konju i otkrila ga je u sinu Velikog Mogula, princu Khuramu. Bio je samo godinu dana stariji od nje, snažan, lep i vec slavan kako po svojim junackim podvizima, tako i po stihovima koje je pisao, a oni su bili dostojni bilo kog priznatog pesnika. Sreli su se prilikom jedne svecanosti. Naime, to je bio jedan od rituala prilikom kojeg su dvorske dame postajale prodavacice i bespotrebne sitnice prodavale vatrenoj gospodi koja su, mada im ništa od toga nije bilo potrebno, skupo placala.
Za parce obicnog stakla izrezanog u obliku brilijanta Ardumand je Khuramu zatražila zaista princevsku cenu: deset hiljada rupija. Khuram se nasmeši, istrese iz svog rukava traženih deset hiljada, pokloni se, uze svoje parce stakla i odmah otide ocu da od njega zatraži dozvolu da se oženi lepom prodavacicom bižuterije. Car Indije dade svoj pristanak, jer se i on u mladosti bio ludo zaljubio. štaviše, za cara su stvari bile još zamršenije: njegova izabranica je bila vec udata i to za poglavara avganistanske manjine, ljudinu koja je golim rukama ubijala tigra, a kad ga je napalo cetrdeset placenih ubica, iz okršaja je izašao nepovreden. Da bi ga se rešio, Džahangir je morao da najmi sto placenika koji napadoše protivnika dok je spavao, jer je to bio jedini nacin da se oženi nežnom udovicom, Nur Džahan.
Medutim, trebalo je da prode pet godina izmedu oceve dozvole i vencanja, a Khuram je u meduvremenu cak morao da iz diplomatskih razloga prihvati vencanje s jednom persijskom princezom. Najzad, 27. marta 1612. godine, dvoje mladih je krunisalo svoj ljubavni san. Svekar je snaji kao svadbeni dar poklonio ime koje je ušlo u istoriju: Mumtaz-i-Mahal a to je bila necuvena cast jer su do tada samo kraljice-vladarke menjale ime.
Kraljice, a i kraljevi. Kada je Khuram, 1627. godine, izašao kao pobednik iz uobicajenih porodicnih borbi do kojih je u Indiji redovno dolazilo nakon smene vladara i seo na ocev presto, promenio je ime u Abul Muzafar ia udin Mohamed sahib Kiran-Sani šah Džahan Badšah Ghazi. Za najbliže je bio jednostavno šah Džahan, "kralj sveta". što se tice Mumtaz, ona je bila vladarka vladara sveta. šah Džahan je, kažu, živeo da bi njoj ugodio, obožavao je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvecem iz svojih vrtova.
Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala cetrnaest porodaja. Poslednji, cetrnaesti, bio je koban.
Mumtaz-i-Mahal je, dan pošto je na svet donela lepu kcer, u logoru Burhanpur, gde se zadesila prateci muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula od groznice posle porodaja. Bilo je to 1629. godine. Svetlost Indije se ugasila.
Da budemo iskreni, radilo se o svetlosti koju su cesto prekrivale senke, a to su, izmedu ostalih, iskusili i portugalski katolici koji su 1537. godine u Hugliju, blizu Kalkute osnovali svoju koloniju. Izabranica dvora koja je i svoju veru smatrala odabranom, te nije trpela hrišcanstvo navela je šaha Džahana na užasan postupak - zbrisao je Hugli s lica zemlje - ne poštedevši ni žene i decu. Oni koji su pokušali da nadu spas na brodovima - bili su podavljeni, a cetiri hiljade zarobljenika je terano preko Indije, od Bengala do Agre, da bi tamo bili prodani kao roblje. Sveštenike su izgazili slonovi. I, nije uzalud na sarkofagu Mumtaz ispisano: "Sacuvaj nas, o Gospode, gneva nevernika." Ali, sve to nije bilo važno. šah Džahan je izgubio svoju radost, svoju zvezdu vodilju, dušu svog života i, ocajan, plakaše u svojim odajama, odbijajuci da jede i da spava, jecao je nad svojom slomljenom ljubavi i jalovom moci. Jer, kralj sveta, pored sve moci koju je posedovao, nije mogao da cak ni za minut, jedan jedini minut, produži život one koja je bila gospodarica njegovog bitisanja.
No, ako vec nije mogao da zadrži pored sebe svoju neuporedivu suprugu, mogao ie barem da je ucini besmrtnom. U spomen njoj, podigao je mauzolej o kojem se govori vekovima i koji, svakom ko ima srce da oseti i oci da vidi, iznova oživljava cudo ljubavi. I njenu nemilosrdnu prolaznost. Agra, na obalama široke i lenje reke Jume, bila je mesto u kojem je Mumtaz bila srecna: u toj Agri, trecoj od prestonica mogulske Indije iznikao je grob "neuporedive" - Tadž Mahal, "uspomena na Mahal".
Tako je zapoceta prica u prici. Jer, rec je o zdanju o kojem znamo sve, ali ne znamo ko mu je graditelj. Ili ih znamo previše. Portugalski misionar Sebastjan Manrike, koji je živeo u Bengalu izmedu 1628. i 1642. godine, a otišao u Agru da otkupi zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio venecijanski zlatar, izvesni Ðerolamo iz Verone. On daje cak i pojedinosti: "... Car ga je pozvao i rekao mu da želi da podigne veliku i velicanstvenu grobnicu svojoj prerano preminuloj supruzi, pa je od njega zahtevao da nacini potpuno pregledan projekat, da bi on, car, imao neku predstavu o svemu tome. Arhitekta iz Verone je doslovce ispunio ono što se od njega tražilo i za veoma kratko vreme iskazao svoj talenat, predavši caru, samo nekoliko dana kasnije, više maketa prelepe gradevine. Caru se svidela lepota projekta, ali se u aroganciji ponosnog varvarina njegovo velicanstvo razjarilo zbog niske cene koju je arhitekta predložio, pa mu je naredio da potroši trideset miliona rupija... i da mu se slobodno javi kad bude ostao bez novca...".
To je tvrdio savremenik (gradnja Tadž Mahala je zapoceta 1630. godine, u njoj je ucestvovalo dvadeset hiljada muškaraca i žena, a trajala je dvadeset i dve godine). Medutim, ostaje sporno zašto bi jedan katolik, ma kako talentovan bio, podizao grobnicu princezi koja je progonila hrišcane. Da i ne pominjemo da bismo rado platili onoliko koliko vredi Tadž, samo da saznamo ime arhitekte koji je uspeo da padne u nemilost narucioca zbog toga što su mu predracuni troškova bili isuviše niski! Ali, Ðerolamo iz Verone nije bio jedini. Dvesta godina posle oca Manrikea, jedan drugi Evropljanin je posetio Agru: major Džems Luis šliman, i tom prilikom otkrio još jednog zapadnjaka projektanta Tadž Mahala i ne samo tog spomenika, vec i "svih arhitektonskih" ostvarenja Agre i Delhijas. Po njemu je to Francuz Osten iz Bordoa, takode zlatar koji je, inace, jednom prilikom zapisao da se uopšte ne razume u arhitekturu... Uostalom, tada su se i u Evropi zlatari bavili arhitekturom, kao što je to bilo, na primer, prilikom projektovanja katedrale u Firenci.
Ali, ni istocnjaci nisu zaostajali u stvaranju legendi o nastanku Tadž Mahala. Indijska deca uce da je tvorac poštovanog Tadža ustad Isa, majstor Isa, Turcin lutalica, takode neutešni udovac koji se dao u potragu za mogucnošcu da napravi nešto što bi bilo dostojno uspomene na njegovu ženu. (Ali, na žalost, kao vecina arhitekata, on nije imao blago iz Golkonde i morao je da se zadovolji novcem posrednika.) To bi moglo biti tacno, ili približno tacno, jer se ustad Isa zvao još ustad Kan efendija, Isa Muhamed efendija, ustad Muhamed Isa efendija, Isa Kan... A možda i nije bio poreklom baš iz Turske, nego iz Isfahana ili iz Samarkanda ili iz Kandahara... Bio je hrišcanin, ali o tome nije govorio, ili je bio Jevrejin, možda Arapin? Rus? Možda su cak bila dvojica ustada, ustad ma’mur Nadil-al-Asar i njegov brat ustad Hamid, Persijanci, što bi donekle objasnio izvesne stilove na zdanju.
Ali, bar se u jednom sve verzije slažu: kad je grobnica bila završena, šah Džahan je bio toliko zadovoljan ostvarenjem da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomocnicima šake, a kaligrafe oslepeo — tako da nikada više niko od njih ne napravi slicno remek-delo. Ovakva legenda se vezuje i za izgradnju hrama Angkor Vat u Kambodži (XII vek) kao i Crkve Vasilija Blaženog u Moskvi. Ipak, postoji cudna podudarnost: datum smrti Ðerolama Veronskog (1640) a i starijeg od brace ustada (1649), potvrdili bi mogucnost nasilnog kraja, o kojem govori predanje.
U jednom se sve legende poklapaju: Tadž Mahal je neponovljiv. Središte kompleksa je pravi mauzolej: veliki osmougaonik od belog mermera s vertikalnim ivicama oborenih uglova i s dubokim udubljenjima prekrivenim klasicnim mogulskim lukom izmešanih pravih i krivih linija. Iznad toga, cetiri ugaone kupolice uokviruju središnju cija visina dostiže šezdeset jedan metar. Jednostavne je i mocne strukture, uglacana i nežno meka - neki su je poredili s laganim šatorima nomada, sa snežnim vrhovima Himalaja, s lenjim letnjim oblacima, sa zrelim kruškama, s belim dojkama otežalim od mleka - a ipak, najslicnija je stogovima sena kojih ima mnogo u dolini Agre.
Na trideset i sedam metara ispod kupole koja je samo ukras, nalazi se još jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz osam prolaza što vode ka udubljenim prozorima fasade. U osmougaonoj dvorani, zašticeni pregradom od šupljikavog mermera, u svojim sarkofazima pocivaju vecni ljubavnici. U samom središtu se nalazi sarkofag Mumtaz-i-Mahal (on je zapravo prazan, kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemlju). Pored njenog sarkofaga - malo veca i malo viša - nalazi se pocasna grobnica šaha Džahana i to je jedini asimetrican deo citavog kompleksa. Sve je to bilo sasvim nepredvideno: šah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi se sagradio blizu mauzoleja posvecenog njegovoj supruzi, a koji bi s Tadž Mahalom bio povezan srebrnim mostom. Na žalost, nije stigao da ga sagradi, jer je suviše vremena utrošio oko izgradnje grobnice svojoj ljubljenoj. I tako, kad je 1666. godine umro, njegov sin Aurangzeb je zakljucio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao još jedan mauzolej, pa je oca (ponosnog vladara koji se osetio uvreden što je suma koju treba potrošiti na mauzoleje tako mala) sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je ocev testament, ali je poštovao duh istorile.
Mastionica ukrašava sarkofag supruga, a pero sarkofag supruge. Jer, predanje tvrdi da kralj ispisuje želje svoje zaljubljene duše u kraljicinom srcu...
Mauzolej se uzdiže na divovskom postolju kvadratne osnove, visokom skoro sedam metara, a na uglovima je osobeni znak Tadž Mahala: cetiri vitka, zarubljeno kupasta minareta na cijim su vrhovjma kupolice koje zatvaraju mali balkon. "Najlepše kule na svetu", šapucu posetioci, a tako piše i u vodicima. "Najružnija stvar koju je ikad ljudska ruka sazidala", piše Haksli, engleski pisac koji se jedini suprotstavio hvalospevima Tadž Mahalu. Verovatno je da je on jedini Evropljanin koji pred ovim zdanjem nije doživeo car Istoka. Osim toga je izjavio i da spomenik nije u orijentalnom duhu, da lici na kutiju
upakovanu u beli mermer... "od mermera je, a mermer je, cini mi se, u stanju da prekrije gomilu brljotina".
Uostalom, jednostavnost je bila neophodna. Služila je da istakne kaligrafske intarzije u cvrstom kamenu ili plemenitim materijalima koje prekrivaju gradevinu (ili obratno: intarzije daju vecu vrednost oblikovnoj koncepciji). Jasno je da je graditelj, ma ko on bio, prihvatao "cist" stil koji je tada bio najviše primenjivan u Persiji. U svakom slucaju rec je o veoma opreznom arhitekti: minareti su nalik na male tornjeve iz Pize, nagnuti su in fuori, upolje, u odnosu na osnovu, a to je mera predostrožnosti. U slucaju da se sruše, minareti bi se rasturili, ali ne bi oštetili mauzolej.
Ovaj prostrani spomenik je srce citavog kompleksa. Ispred njega se nalazi cetvorougaoni vrt koji fontana u obliku krsta deli na cetiri dela, a svaki je stazama, opet u obliku krsta, podeljen na cetiri manja kvadrata. Vrt vodi ka velikoj ulaznoj kapiji koja je veoma jednostavne strukture i koja se uklapa u stil osnovne gradevine, barem spolja, jer se iza nje nalazi sasvim neuobicajena (i do danas nerastumacena) ograda. Zatim još jedno dvorište, pa ulazni hodnik, pa spoljašnje dvorište u kojem se nalazi osmougaona džamija i osmougaona "grobnica dvorskih dama", zapravo grobnica neznanih, pa onda prilazni trg... Sve je strogo simetricno i to u tolikoj meri da je, pošto je na jednoj strani pored mauzoleja podignuta džamija u kultne svrhe, na drugoj strani podignuta ista gradevina koja ne služi nicemu sem - simetriji. Tako se, uostalom i zove: ja-wab - "odgovor".
Umalo što taj Versaj smrti, taj ljubavni izazov ljudskoj prolaznosti nije završio kao ograda nekoj bašti. Jer, tako je namislio lord Vilijam Bentik, engleski guverner koji je delao za racun mnogopoštovanih akcionara Indijske kompanije. Negde 1830. godine palo mu je na pamet da razruši "dekadentne" gradevine mogulske, a da mermer pošalje u Veliku Britaniju gde bi ga neki esquire, pripadnik nižeg plemstva iz Kenta ili Devona možda upotrebio prilikom izgradnje svoje kuce. Tadž Mahal je spaslo to što u "naciji trgovaca" niko nije hteo da trguje mermerom sumnjivog porekla. Takvo doživljavanje arhitekture veoma slici na doživljaj globtrotera koga opisuje Kipling:
" ... on je, saznavši da može da provede deset dana u Bombaju, došao na skromnu pomisao da upozna Indiju. "Ne mogu reci da sam video baš sve, ali, ipak, dobar deo." Zatim objašnjava kako mu se "mnogo svidela" Agra, "mnogo svideo" Delhi i, kao poslednje skrnavljenje, "mnogo svideo" Tadž. U svakom slucaju, delovao je kao osoba koja je sposobna da citavog života izjavljuje kako joj se "mnogo svidelo" bilo šta."
No, možemo da se utešimo: ako je postojao Vilijam Bentik, postojao je i lord Kerzon koji se, postavši vrhovni guverner Indije, zaljubio u Tadž i potrudio da bude restaurisan tako dobro da mu je skoro povratio sjaj starih vremena.
A kao protivteža pomenutom globtroteru kome se dopada baš sve (a koji je, verovatno, davni predak turista koji danas dolaze u Agru samo da bi svojim fotoaparatima "uhvatili" Tadž) postoji umetnik, engleski pisac i graficar Edvard Lir, koji je predložio da se svi gradani sveta podele na dve kategorije: na one koji su videli Tadž Mahal i one koji ga nisu videli. A tako verovatno misle svi koji su ga posetili i koji su, kako je govorio Le Korbizje, "imali oci koje umeju da vide".

Bolovi nestaju, a pacijent koraca
Kroz tunel ka beloj svetlosti…

Zivot Poslije Zivota !!!
U svakom od nas postoji predivan cvetni vrt - vrt duse. Tu mozemo uzivati u mirisu svakog cveta i otkriti istinsku lepotu i bezgranicnu slobodu svog unutrasnjeg "ja". Sa svakom lekcijom koju naucimo od zivota, vrt nase duse raste i blista. Na kraju, mir, svetlost i miris–sreca nasih pojedinacnih vrtova prosirice se na sve cetiri strane sveta.

U Agoniji

Tiho plovi mesec zlatan
mimo groba mog
pada mrak;
Otkrivajuci senu jada
koriv na grobu mome
svija se i strada.
Ja gledam!
Pogled moj je mrtav
al' sve vidim
kroz prozirno tamnu vodu
moje krvi.
Ja umirem
al' znam nisam prvi.



Covek je jedino zivo bice koje ima dusu tvrde misloci…
Ali kako se one prepoznaju? Kako se sa njom ophodi?
Pokusava nam dokazati nauka …
Ukoliko je tvrdnja tacna da covek ime dusu, zasto se uvek vraca magija I mistika I prapsihologija I uvlace sve vise ljudi u svoj kolosek.
Svi ljudi koji su doziveli klinicnu smrt opisuju iste dozivljaje, cak I kada potjecu iz ralicitih kultura. Dali bi to mogao biti dokaz da smrt ne znaci kraj I da ipak postoji zivot poslije nje. Poslije smrti!
Zapadna religija, jevrejska,I hriscanska, I islamska, govore da dusa zivi vecno , a telo da umire. One propovjedaju veru u prolaznosti sveta.
- Postoji li covek I poslije smrti?
Mi to ne znamo. Ovim pitanjem o potrazi za objasnjenjma, nadom da I poslije smrti postoji zivot, bave se religija,filozofi I ezoteri. Ljudi koji su bili klinicki mrtvi opisali su taj dozivljaj : - Tunel, belo, svetlo, osecanje srece.
- Osoba ima jake bolove oseca da se blizi kraj.
- Slusa kako ga lekari proglasavaju mrtvim.
- Osoba napusta svoje telo I posmatra ga s visine
- Koraca kroz tunel I ide ka beloj svetlosti, koju cesto opisuju kao “nebesku”. Bolovi nestaju.
- U prijatnom je svetu s druge strane. Tu se srece s rodjacima I prijateljima koji su umrli pre njega.
- Pojavljuje se neko bice koje svetli I izjavljuje osecanje beskrajne ljubavi I potpune srece. Mnogi to bice opisuju kao bozansko.
- Osoba vidi svoj zivot. Ono mu prolazi pred ocima-
- Svetlece bice ga vraca nazad, I to cesto uz reci “jos nije tvoje vreme” ili “jos nisi spreman za ulazak”.
- Osoba se budi.
Svajcarkinja Elizabet Kibler-Ros je poznat strucnjak za tanatalogiju, nauku o prirodi i uzrocima smrti, odlucno tvrdi da je”dozivljaj blizine smrti” dokaz da smrt ne postoji vec da se radi samo o prelasku u jedno drugo prijatnije stanje. I ekspert za ispitivanje pojave klinicke smrti –dr Kent Ring, sa univerziteta u Konektikatu, SAD, tvrdi da je to”korak napred u evoluciji, ka novom coveku, sa visim nivoom svesti”. – Sve osobe po dozivljenju klinicke smrti vise se nisu plasile umiranja. Sada su sigurne da I poslije smrti postoji zivot.
Pricaju:
Smrt nije kraj. Smrt nikada ne moze biti kraj.Smrt je put. Zivot je putnik. Dusa je vodic.Kada je putnik umoran i iscrpljen, vodic mu savetuje da se na duze ili krace vreme odmori, a potom njegovo putovanje ponovo pocinje.

Brak Raja i pakla
Je u suvoj pustinji uma
I u gnezdu srca koje voli.
Raj i pakao su dobrim delom u nasem umu. Ako gajis dobru misao, onda stvaras Raj. Ako places Bogu za svetloscu, onda dobijas dobro iskustvo, prosvetljujuce iskustvo, a to iskustvo nije nista drugo do Raj. S druge strane, ako gajis negativnu misao, onda stvaras pakao. Raj i pakao se mogu iskusiti svaki dan.Ne moramo da cekamo smrt da bismo nasli pakao ili Raj. Oba su unutar nas u nasem svakodnevnom zivotu, u nasem svakodnevnom ponasanju. Ako smo uvek dusevni i predani, u mogucnosti smo da ostanemo uvek u Raju bas u ovom zivotu na Zemlji.