IZABRANI CITATI

MOJE DRVEĆE
Primio sam pismo od negdašnjeg druga sa sveučilišta, bogatog vlastelina, aristokrata. Pozvao me na svoje imanje. Znao sam da je već dugo bolestan, slijep, uzet, da jedva hoda... Uputio sam se k njemu. Zatekao sam ga u jednom drvoredu njegova prostranog parka. Umotan u bundu – a bilo je ljeto - oronuo, zgrbljen, sa zelenim sjenilom iznad očiju, sjedio je u malim kolicima, koja su odostraga gurala dva lakaja u bogatim livrejama...
- Dobro došli – izustio je grobnim glasom – na moju djedovinu, u sjenu mog stoljetnog drveća! Nad njegovom se glavom, kao šator, dizao golem, tisućgodišnji hrast. A ja sam pomislio: «O čuješ li, tisućgodišnji dive? Polumrtvi crv koji puže oko tvog korijenja naziva te svojim drvetom!» Ali uto naleti vjetrić i, lagano šumeći, nestane u gustoj krošnji gorostasa... I meni se pričinilo da je stari hrast dobroćudnim i tihim smijehom odgovorio i na moju misao – i na hvalisanje bolesnika.


KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?
Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku... Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

BEZ GNIJEZDA
Što ću sa sobom? Čega da se prihvatim? Ja sam kao osamljena ptica bez gnijezda. Nakostriješena, sjedi ona na goloj suhoj grani. Odvratno joj je ostati... a kamo da poleti? I evo, ona širi krila – i hita u daljinu plahovito i ravno kao golub u strahu ped jastrebom. Neće li se negdje naći kakav zelen, udoban zakutak, neće li negdje moći, barem privremeno, saviti kakvo gnjezdašce? Ptica leti, leti i pozorno gleda u nizinu. Pred njom se prostrla žuta pustinja, nijema, nepomična, mrtva... Ptica hita, prelijeće pustinju i sve gleda u nizinu, pažljivo i sjetno. Pod njom se proteglo more, žuto, mrtvo, kao pustinja, Ono doduše šumi i talasa se, ali u neprestanoj tutnjavi, u jednoličnu zibanju njegovih valova isto tako nema života, nigdje nema utočišta. Jadna se ptica umorila... Zamah njenih krila slabi; njen let postaje sve niži. Vinula bi se ona u nebo... ali ni u onoj bezdanoj pustoši ne može saviti gnijezdo! Naposljetku je privukla krila... i s otegnutim jecajem pala u more. Val ju je progutao... i odvaljao se dalje, šumoreći besmisleno kao i prije. A kamo ću ja? Nije li i meni vrijeme da se survam u more?

TKO JE KRIV?
Ona mi je pružila svoju nježnu, blijedu ruku... a ja sam je surovo i grubo odgurnuo. Na mladom, ljupkom licu ocrtala se nedoumica; mlade dobre oči gledaju me prijekorno; čista, mlada duša ne razumije me.
- Što sam skrivila? – šapću njene usne.
- Što si skrivila? – Ni najsvjetliji anđeo s najsjajnijih visina nebeskih nije nedužniji od tebe.
Pa ipak, nanijela si mi veliku krivicu. Želiš li doznati za tu tešku krivicu koju ti ne možeš shvatiti, a ja nisam kadar da ti objasnim?
Evo je: Ti si – mladost, ja – starost.

[KRSTARIO SAM GOROM, DOLOM]
Krstario sam gorom, dolom, niz bistre rijeke, uz vrleti,
I što god vidjeh naokolo, sve me samo jednog sjeti:
Ta ja sam voljen, voljen bio! Sve drugo sam zaboravio.

Nada mnom nebo jasne boje, šum lišća i živ cvrkut ptica,
Oblačići se žustri roje i plove nekud hrlimice.
Sve naokolo puno sreće, Al je srce moje neće.

I mene nose, nose vali, široki kao vali mora;
Tišina mi svu dušu zali svrh radosti i gorkih mora...
I ja sam zbunjen; što sam htio? Ta cio svijet je moj tad bio!

O zašto nisam umro tada? I zašto živimo nas dvoje?
A dan za danom, kao sada, ne doniješe nam ništa svoje!
Pa što je slađe, milovana, od onih glupih, sretnih dana.

U potrazi za smislom cinimo,
nazalost,mnogo besmislenog.
Mi smo obmanuti vaspitanjem
zbog kog stvari samo prolaze
kroz nase zivote,stvari koje
ne mozemo dodirivati ili osetiti.
Za trenutke koje volimo i
kojih se rado secamo,
zahvalimo sebi i onima
koji su tu zbog nas.
Cuvajmo one koji imaju smisla
za paznju,smeh i ljubav

Turgenjev

Oglas - M. Kapor

Trazi se jedna rec.
Trazi se ona rec sto mi je vec danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, mozda, napisem. Trazim vec godinama tu strasno vaznu rec koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je trazim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduce za pisma (mozda mi je neko poslao postom?), ali tamo su samo neplaceni racuni i opomene.

Odlazim da je trazim po Terazijama; mozda sedi pred Moskvom i pije pivo, a mozda je u kiosku s novinama.

“Sta radis?” – pitaju me poznanici.
Sta da im kazem? Da trazim neku rec, a ne mogu da je nadjem?

Sve sto su trazili, to su i nasli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reci, a ostali samo brojevi i opsta mesta.

Trazi se jedan svet, prekjuce iscezao.
Trazi se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove naseg vremena, nase ljubavi, traze se da vrate ljubav.
Trazi se onaj ulicni casovnik na banderi pod kojim smo cekali, onaj sat sto jos uvek otkucava u nasem pamcenju. On se trazi.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na sest a velika na dvanaest, i ne bismo se cestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na sest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo zivot.

I on se trazi – taj zivot sto promice od danas do sutra, onaj zivot sto je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, cekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog ulicnog casovnika koji se trazi, a koji je ko zna kuda odnesen,i on se trazi.

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimovic

--------------------------------------------------------------------------------

Bora Stankovic - Kostana
Mitka
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!

Kostana
Koju, gazda-Mitke?

Mitka
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

ŠTIT OD ZLATA

Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo vratiti.

*****

Neprestano, danju i noću, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromišljen Meister Eckhart kada je ukazao najveće poštovanje radu kamenja. I dok upoređujem crvenu vizantijsku ciglu što je upamtila i sačuvala sjaj sunca od pre šest stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je izgledalo pre više stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz velikog mističara: kamen radi uistinu neprestano, pa čak i onda kada ne služi!
Veliki krečnjački stub sa Ovčineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne služe, pa ipak, neprekidno rade. Više i istinitije nego veličanstveni mlazevi stena u području Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu očuvane, slute se kaplje mleka, što su ga kao klokot u membranu sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski vešto pretočenim snoviđenjem nadošlih ružičastih dojki one najmlađe i najljepše snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad išta izgradio što je opstalo, morao žrtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se nešto ozida, zatvori, zagradi, da se očuva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono što im je bilo najmilije: i piramide bi odavno pale da u njih nisu ugrađeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se faraoni više nikada neće vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogućnost da rade samo svoj posao. Mi jesmo naučili čak i kamen da služi nama, ali nema sumnje, što god bio, postoji i posao čiji smisao zna samo kamen, posao s kojeg on ne diže glave ni trena, ni na sunčevom pripeku, ni u gromovitoj noći, ni na dnu bistrog brzaka, ni dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.

*****

A kada sam, pošto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim sudbinama i ljudima, ušao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otišao sam pravo tamo gde je, u staklenoj vitrini, stajao - štit od Zlata! Ono što je bilo između, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim nešto progovorio, ili me samo ćutanje pratilo - ne znam. Samo se očuvao utisak prozračne modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve što se moglo videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je štit bio, kažu, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski šeik iz Jemena, onaj isti što je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najviše sobe, načinio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleću i kako se, noću, pretvaraju u trepet zvezda, netremice, položen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim svodom.

*****

Štit od Zlata je nekada težio punih šesnaest kilograma. Sada ima jedva četiri. I zaista telo štita je već skoro prozirno, kao list ruže u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema ničeg svetlog; sjaj mu je jasan, a blesak uzdržano dubok, kao da ne zavisi od količine preostalog zlata i čak, kao da od njega i ne dolazi. On jeste list, ali list koji je zauvek očuvao miris latica persijske ruže, opale u vreme nekog davnog majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stišane beline i blagim rumenilom mirisa persijskih ruža.

*****

Ne, nisu Vandali sastrugali zlato Štita. Kao relikvija najveće vrednosti, on je čuvan brižljivije od samog života. Štit od Zlata bio je uvek pod stražom, kao žar ognja od kojeg je zavisila čitava budućnost. Do njega su stizali samo vernici koji su preduzimali duga i neizvesna putovanja, samo da bi štit videli i dotakli ga svojim usnama...
Posle dugih vekova neprestanih poljubaca i blagih dodira, Štit od Zlata je neprestano počeo da isčezava, sve dok nije stigao na sadašnja četiri kilograma. Zatvoren je u staklenu vitrinu, obezbeđenu alarmnim sistemom. Može se još videti, ali više nije dostupan ni usnama ni milovanjima.

*****

I opet se rasuo prozračni sjaj modrine. Otvorio se svod od alabastera, zaigrale su senke mladog bukovog lišća nad žuborom. Nauznak, netremice zagledan u ptice i zvezde, šeik sigurno nije slutio da će dve četvrtine njegovog Štita od Zlata, njegovog poklona Proroku, biti sažeženo u ništa, vekovnim poljupcima. Šta bi se desilo da Štit od Zlata nije uklonjen? Da su poljupci i milovanja potrajali? Dok bi se Štit topio - na tri, na dva, na jedan kilogram? Na pola kilograma, na stotinu grama! Kako bi se užurbano, strastveno gurali redovi, strepeći hoće li stići do makar neke čestice Štita od Zlata!? Kako bi gledali u one poslednje gramove, u one poslednje deliće poslednjeg grama, ono još jedva vidljivo zrnce sjaja, ono utočište sećanja na duge vekove Štita i beskrajne milenijume pre nego je iskovano u Štit! Tren pre poslednjeg poljupca, treptaj pre prelaska u Ništa!
Da li bi šeik dopustio da njegov poklon iščezne pod poljupcima?

*****

Kasnije, kada bi preostalo još samo sećanje na Štit od Zlata, možda bi samo mesto na kome je stolećima počivao, postalo novo središte za obnovljeni zanos hodočasnika!? Možda se onaj sjaj, koji se nekada tu bio zaustavio, nikada i ne bi izgubio!? Umnožavan opisima onih koji su ga nekada videli, i još više, strastvenom imaginacijom onih što ga nisu videli, možda bi, na mestu na kome je boravio, zauvek ostala da lebdi neka ozarenost, kao stišan žar pod paperjem pepela i vekova!?
Ispružen nauznak, netremice zagledan u beskraj kroz svoj alabasterski filter, jemenski šeik je, možda i znao šta će biti sa njegovim darom - Štitom od Zlata. Možda je upravo to hteo - da se Štitu dogodi ono što se čoveku ne može desiti, a što je jedino vredno da mu se desi: da proživi ne štedeći zlato svog mesa i svojih misli, svojih osećanja i doživljavanja, ne čuvajući ni delić onog što je u nama najbolje i propasti nedostupno!
Ništa ne sakriti od osmeha, od želje, ništa od sebe, ne lišiti poljubaca i milovanja. Uistinu se nepovratno gubi samo ono što nije potrošeno - što je pošteđeno; tako, sasušeni ili presovani cvetovi! Oni su, od celokupnog bilja, od svojih rodova, otrgnuti i zauvek izgubljeni. Iz njih nikada, nikada više neće nešto niknuti. Njihovo prisustvo u ikebani, ili herbarijumu, samo je oblik dokaza da su zauvek istrgnuti iz velikog lanca postojanja, dokaz njihovog odsustva iz bilo kakve realnosti! Oni nisu! A sačuva se samo ono što se utroši jednom, zauvek i bez ostataka. Tako se očuva, prenese ono najbolje u nama: dobrota, strast, poljupci. Um i znanje. Nadarenost.

(Suva, šuštava koža, osuta staračkim pečatima, žuta kao smilje; u nju potrpane spore, lome kosti. Oči zamućene, pod čeonim lukom; iza njega, stišane u potmulom užasu, ćelije iznurenog mozga. Salvador Dali koji još slika! Poslednje kapi guste i slatke lepote mučno se cede iz nekih dubina svesti i slutnje bliskog, neumitnog odmora. Tamne i teške, kao kapi sušenog meda padaju smokve kroz oktobarsku prozračnost.)
Onaj koji je na dobroti, snazi, na darovitosti i ljubavi štedeo, ko ih je sačuvao tako što ih nije trošio, samo je gomilao svoj gubitak. Sve, čega se lišio svesno, doprinosi veličini tog gubitka. A pošto nema čoveka koji nije nešto uštedeo, koji, dakle, nije sebi nešto uskratio, nadajući se da će tako sačuvati deo sebe i svojih znanja, moći, osećanja - to onda nema ni čoveka koji nije nešto izgubio. I ponekad, zatvori u staklenu vitrinu i uključi alarmne uređaje. Ali, ako se i ne može izbeći, takvo se izolovanje, takva pogrešna štednja, može skratiti i prorediti. Dovoljno je da se čovek seti Štita od Zlata pa da uvidi kako je ostavljanje “na stranu”, “za crne dane” - svoje dobrote, svoje osećajnosti, svoje darovitosti i snage - (onako kako se ostavlja u banku, u ćup, u ćemer, u čarape, pod jastuk...) - da je to najveća greška koju čovek može počiniti. Jer ne samo da na tako ostavljeno zlato našeg bića nema kamata; nego, što je mnogo gore i nepopravljivije, nikada se više ništa od ostavljenogne može podići, uzeti! Da se više ne može ono mesto, gde je to ostavljeno, nikada pronaći, a sve i kada bi moglo, da se tamo ništa ne bi našlo.To je zlato isčezlo, ali bez poljubaca. U ništa. Neupotrebljena, dobrota ili ljubav, bačena je u raspuklinu bez dna. Ko neće kad može, kad htedne - neće moći.

Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.

*****

Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.

*****

Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.

*****

O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.

*****

Kamenje obavlja posao, neprestano. Pušta pljusku poljubaca i vetru milovanja da ga raspe, do zadnje truni praha. Odlazi u ništa ne ostavljajući za sobom, ni od sebe - ništa. Dakle, ono i ne odlazi. Ono - isčezava!
U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati... sve što je otišlo za vjeki vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti. Svakim podvigom ukidamo po jednu vidljivu stepenicu i izgradimo jednu nevidljivu, koja više ne može propasti ni srušiti se; svakim lepim doživljajem (ovde smo zbog - lepote) skinemo po jedan beskrajno tanak premaz zlata sa svoga štita i pretočimo ga u neugasiv sjaj kojem je zlato nepotrebno; svakim činom otpora onima što nas hoće držati zatvorene, uklonimo po jedan sloj železa sa rešetki razapetih preko našeg neba i zamenjujemo ga delićem alabastera kroz koji se vidi kako hitro lete divlji golubovi.

LEPO LICE IMRANA PESNIKA

Imran, poznat i sačuvan u sećanjima, kao “Pesnik Lepog Lica” ili “Lepi pesnik”, rodio se u onom delu sveta u kom ljudi čestitaju jedni drugima samo u tri slučaja: kada im se rodi sin; kada odraste lep ždrebac; kada se pojavi pesnik. Pojava pesnika prima se tamo kao lep i značajan dogadjaj. Selu, plemenu, roditeljima pesnika dolaze iz daleka i čestitaju im na dobroj sreći. “Pesnik će”, kaže se pri tom čestitanju, “braniti vašu čast, štitiće vas od uvrede i zla, počiniće dela koja će i vaše podvige napraviti besmrtnim, osiguraće slavu”.
Pesnik je tamo bio oslonac zajedničkog života. Opštio je sa neznanim silama i sa samim Svevišnjim; koga bi on ismejao, tome više ništa nije moglo vratiti poštovanje sredine; pred bitku, ako bi odlučio da ohrabri svoje saplemenike, pesnik je značio sigurnu pobedu tabora kom je pripadao; ako bi rešio da osramoti i demorališe protivničku stranu, ona se, najčešće, povlačila bez borbe, potištena dubljom i strašnijom stigmom nego da je doživela da bude potučena hametice.
Kraljevi su priželjkivali da im pesnik podari makar jedan stih - ali to nikada i ni u kom slučaju nisu smeli zatražiti - kakav god bio povod, i prilika. Snagu i uticaj ovih bardova, socijalni i etički značaj ovih šamana - jer, ti pesnici su bili i jedno i drugo- najbolje ilustruje efekat koji je proizvela jedna pesma čuvenog Rabi Ibn Makruma: relativno beznačajno, njegovo pleme je postalo čuveno po plemenitosti i hrabrosti, posle njegove pesme “Sve dajemo gladnima/borimo se visokim kopljima/naši ljudi su junaci plemenitog soja”.
Gde je život zavisio od oštrog vida i sigurnog stiska, onde su poeti imali oštro zapadjanje i čvrstu misao; nisu im dani promicali u čitanju prepisanog i prepisivanju pročitanog.
Za imrana se znalo da je pesnik, znatno pre nego što je naučio da piše, pre nego što je naučio da piše, pre nego što je uopšte čuo i jednu jedinu pesmu. NJegovo lice govorilo je ljudima ono što se, ponekad, samo u najboljim stihovima može naslutiti. Oči su mu bile kao karkhija - najlepše žuto vino iz čuvenih vinograda iz Karkha. Stihovi iz Abdulah Ibn Al Mu’taza kao da su imali pred očima upravo njegovo lice.
“I onaj najbogatiji je puka sirotinja
Jer sva bogatstva su skupljena
Na njegovom licu”
Na koga god mislio veliki Al Mu’taz, taj se ne bi postideo da je imao onako ozareno, lepo, onako ljudsko lice kakvo ke krasilo Imrana. Ako bi se, prema blagoj lepoti i ljudskoj toplini lica, naš predak Adam mogao ponositi licem makar jednog jedinog potomka - to je bilo ono od Imrana - Pesnika Lepog Lica.

*****

Kao mladić, Imran je već postao legenda. LJubav koju je pobudjivao u devojkama, uzbudjenje silnije i dublje od onog koje su žene Sparte otkrivale jedna drugoj gledajući u Alkibijada Atinjanina, dok se prelep i plemenit šetao njihovim gradom, okružen grubim i jednostavnim likovima lakedemonskih muževa - posvuda je okruživao već i samo ime Imranovo.
Nigde na zemanjskom licu, ljubav nije izložena težim iskušenjima i stoga - nigde nije jača nago tamo gde se rodio Imran; Pesnik Lepog Lica. Strašni pritisak osame i izdvojenosti koji prekriva čitavu tu zaboravljenu i daleku teritoriju, zbližio je ljude, uputio muškarce ženama, roditelje deci, tako intenzivno, da nije nikakvo čudo što su njihovi susedi, iz plemena Ben Azra, doslovno umirali od ljubavi. Tamo je svaki čovek - ličnost, kraljevstvo, suveren; svaka kuća je prestonica, tvrdjava, država; naokolo - dokle oko vidi - samo prozračna praznina i pustoš.
Nigde se ne može pogledati dalje, a pri tom videti manje, nego tamo. Ali, baš zato što pogled nije pretrpan, zatvoren, fasadama, pročeljima, licima, predmetima koje ne može razgraničiti i koje, bez značaja i svojstva - upravo stoga što retko kada može išta videti, pogled je tamo pun. Čak i najmanji gušter, jedan cvet, jesu izdvojeni, celoviti dogaćaj, jesu bića i sagovornici kojima se poklanja dar sagovorništva. Pamti se trag gazele, urezuje se lik kamena brušenog peščanim olujama. Godinama, pa čak, i s kolena na koleno, prenose se sećanja o svakom biću, stablu, dogadjaju. I tako je pogled onog davnog pretka koji je, zagledan u daljine, opazio na horizontu putnika, doslovno još živ u njegovim potomcima; oni, opet, ono što sami vide utkivaju u potku koju su zatekli. Tako, neprekidno jedan vidi sve što vide ostali. Čarobni ćilim njihovih veza, znanja i doživljaja tka se na tom zajedničkom razboju, a pesnik ima zadatak da ga učini blistavim i vidljivim, kao svedočanstvo koje će trajati koliko i vatra i noć.

*****

Kada sam prvi put sreo Imrana, sve što je Vilfred Blant sabrao kao blistavo zapažanje u svojoj knjizi “Seven Golden Odes of Pagan Arabia”, postalo jesasvim uverljivo. To lice jeste bilo lice pesnika i čak - to licejeste bilo poezija. Čestitanja upućena roditeljima, selu i plemenu, što su dobili pesnika pre nego što je on i jednu pesmu bio napisao, obistinila su se; na tom licu bila je čitava besmrtna kasida, zajedno sa jasnom uvodnom naib sekcijom koja je prosijavala kroz Imranov osmeh i pogled. To lice jeste bilo ostvarenje onog čuvenog sna koji je sanjao veliki imenjak - Imru al- LJais (Imran al-LJais), pesnik koji je ostvario najlepše kaside i kog nazivaju “Čoser Arapske literature” - da bi time polaskali Čoseru!

*****

Ali, savršena, lepota nije ovom nesavršenom svetu namenjena, niti je za njega prikladna. Bogovi zato i uzimaju prelepe konje, prelepe sinove i prelepe pesme. A Imran je bio pesnik sa prelepom pesmom na licu.

*****

Imran mi je na poklon doneo kaftan šiven od devet koža velikih ovnova. Poklon je bio od njegovog oca - znao je da ću se takvom daru obradovati. Otvoren, kaftan je bio kao oblačno praskozorje - toliko je izgledao beskrajan i prostran. Iz njega se širio jutarnji miris, kao posle noći provedene uz otvoren oganj, čulo se blejanje jaganjaca i šum prvih mlazeva mleka koje se muze u još sasvim prazne kalajisane sudove.
Zatvoren, kaftan sašiven od devet koža velikih i nešišanih ovnova, ličio je na ponoćni san, a mirisao je kao pripijenost uz toplu ženu i na oluju koja besni napolju i čini, da je čovek srećan što je baš tu gde jeste, što su mu pod prstima tople, rasanjane dojke i sneno telo.
Nikada nisam ni video, a ni čuo da postoji, takav ogrtač kakav mi je, od planinskih ovčara, poklonio Imranov otac. Oblačio sam ga retko i u značajnim momentima; kada sam bivao bolestan, lečio me kroz silno i prijatno znojenje - preko noći. Kada sam osećao neraspoloženje - nagrnuo bih ga i razvedravao me, tako da sam se posle desetak minuta osećao onako preporodjen kako Dejvid Hjum piše da se osećao posle duhih sati razgovora sa prijateljima i igre “table” (backgamon). U trenucima zadovoljstva, ili kada sam imao razloga da se osetim ponosnim - kaftan, šiven rukama onih gorštaka što su umeli da i u gušteru vide sagovornika i da ga upamte, i još, kaftan, donesen od njihovog Pesnika Lepog Lica - pretvarao se u kraljevsku togu prema kojoj i hermelinski plašt Luja XIV (ponos svih krznara i izvor zavisti svih potonjih vladara) nije izgledao ništa bolje nego slika daljine, prema otvorenom prostoru bez kraja i predaha.

*****

Pri jednom od tih retkih i značajnih rituala, pri kojima sam izvlačio kaftan nalik na oblačno praskozorje i na ponoćni san, pronašao sam u gustim i dugim pramenovima veliku iglu i u njenim ušicama podudji komad jakog crnog konca. Izvadio sam je pažljivo i zajedno sa koncem, stavio u jedan pretinac mog radnog stola.

*****

Po zemlji su rasejani kosturi ovaca, lešine lavova. Zemlja na kojoj počivaju, ista je.
Kada sam se, posle čitave godine odsustva, vratio u sobu u kojoj je bio moj kaftan zaključan, u sobu u kojoj je bio pretinac sa velikom iglom i crnim koncem sa kojima je kaftan bio šiven, a igla ostala zaboravljena, donoseći, možda i kao poruka od njega - čvrstu rapavost dlanova onog majstora što ga je radio - požurio sam da ga otvorim, izvadim, da ga ogrnem i iznova osetim sve što je on donosio kao doživljaj i život.
Iz otključanog ormara najpre je izletelo na stotine leptirica moljaca! Kaftan se, pod mojim prstima rasipao u prah. Pramenovi duge ovnovske vune, nikada šišane, sada su opadali rukohvatima, kao u nekoj strašnoj tifusnoj groznici.
Ono preostalo, što se moglo skupiti, sabrao sam u jednu veliku kesu, odneo daleko, medju snežne njive, i ostavio ga na onu istu zemlju po kojoj leže, rasejani, kosturi ovaca i lešine lavova.
Učinilo mi se neobičnim i značajnim, da je delo propalo, a alat kojim je bilo sačinjeno, ostao potpuno neizmenjen. Čitav kaftan razvejao se u oblak moljaca i naprosto odleteo! U mom pretincu, od svega je ostala samo velika igla sa dugim, udenutim tragom crnog konca.
Imrana više nikada nisam video.
On je, sa onom prelepom pesmom umesto lica, započeo novi život odraslog čoveka. Bio je daleko, ali se o njemu čulo mnogo i govorilo veoma dobro. Ko god ga je sreo i upoznao, najbolje ljude svog života pomerao je za jedno mesto unazad.
NJegovi roditelji, njegovo selo, njegovo pleme i dalje su primali izraze poštovanja i čestitanja što imaju pesnika na čijem licu je ispisana najlepša pesma.

*****

Ali, savršena lepota nije ovom nesavršenom svetu namenjena, niti je za njega prikladna. Prelepe konje, prelepe sinove i prelepe pesme, njihov tvorac pozove sebi.
Danas mi je jedan prijatelj i saplemenik Imrana, Pesnika Lepog Lica, rekao da je Imran, pre više od jedne godine, dobio isti poziv - na koji se ne može ne odgovoriti. Belom automobilu (“NJolksnjagen” - “buba”), koji je vozio jedan njegov prijatelj, dogodio se jak sudar. Niko nije bio ozbiljno povredjen, samo je Imran ostao da leži u travi. Licem zagnjuren u buket ranog poljskog cveća. Kada su ga podigli, izgledao je potpuno nepovredjen. Kada su ga okrenuli, zanemeli su: Imran je bio bez lica!
Kao da je neko hteo samo njegovo lice! Sve ostalo bilo je netaknuto - ni frakture, ni ogrebotine. Sve, sve je bilo na istom mestu. Samo je lice nedostajalo.
Telo je ostalo bez svoje pesme.

*****

Mada je Imranovo lice, pretvorivši se u jato ptica, što su se iznenada digle sa tog mesta, naprosto odletelo!? Onako kako je kaftan od devet ovnovskih koža rasuo u oblak leptirica moljaca!?
Od kaftana je, ipak, preostala igla i u nju udenut dug, crn konac.
Šta je sa iglom i koncem kojima je bilo krojeno Lepo Lice Imrana Pesnika?
Promiču nam dani, kao igle; što životnim koncem prošivaju mrtvački pokrov. Štepuju neumorno, bešumno, neprestano. Kakve god boje bio život, šiće se uvek koncem iste boje - crne!

*****

Medju onim ljudima, saučešće se izražava samo za gubitak tri stvari na kojima se kada se steknu, i čestita: sina, dobrog ždrepca, pesnika.
Pa ipak, niko od onih koji su Imrana upoznali, nije izrazio saučešće - iako su, kao što je red, došli “na žalost” - kako se naziva zajedničko sedenje sa porodicom preminulog.
Jer, govorili su, saučešće se izražava za ono što je izgubljeno zauvek. A pesma što je bila upisana na lepom licu Imrana Pesnika, zauvek je očuvana u svima koji su tu pesmu, makar jednom videli i razumeli. Ta pesma, kao i sve što se zauvek pamti, opstala je i očuvala se onako kako se očuvao i štit od Zlata: rasipanjem svoje snage, lepote i dobrote, sabirala je i umnožavala ljudsku radost.




*****

A opet, jesu li sasvim slučajni, nepovezani sa Imranom, stihovi njegovog velikog sabrata, pesnika Abu Al-Ala-Al-Ma’arija? Jesu li mogli biti slučajni ako se zna da je on rodjen tačno 1000 godina pre nego što je Lepo Lice Imrana Pesnika odeltelo prerušeno u jato ptica?
“Čudim se kako je on mogao umreti,
Kako to on leži mirno?
On, koji je imao toliko prijatelja
I svima pružao pun život
Vedro ih njišući u ravnoteži - kao tasove
Tačne vage.”
Ostavljaju li to, pesnici, svojim prijateljima pesnicima, onu iglu i onaj konac kojima je opšiven njihov pokrov; možda i taj instrument traje duže od svog dela, a možda je u njemu sadržana i tajna preko koje je to delo uopšte i nastalo?
Da li gorštak - majstor, koji je šio onaj kaftan, slučajno zaboravio veliku iglu i u nju udenut, dug crni konac? U svakom slučaju, ta je igla sada u mom pretincu. Kad god je uzmem u ruke, ili samo pogledam, pred oči mi izadje lepo lice Imrana Pesnika, potpuno nepromenjeno, kao i pesma na njemu zapisana.
MELANHOLIČNI ZENON

All other joyue to this are folly,
None so snjeet as melancholy.
Malo imam, ne tražim ništa; svo moje blago pohranjeno je u Minervinoj kuli. Osamljenički život koji vodim - ipse mihi theatrum - omogućava mi da bolje vidim zaludnost jurnjave, napora, mržnje, sudskih procesa, obećanja, neverstava, nadanja i razočarenja kojima se, kao na nekakvoj stvarnosti i nečemu važnom, bezbrojni ljudi, zaslepljeni i gluvi, kao da su iznajmljeni da prožive život nekog drugog, kao da sebe, niti znaju, niti su se nekad upoznali ili barem sreli sa onima koji jesu. Vedro se svemu smejem. Samo mi odeća polako trune. Brodovlje mi tone, žito mi u poljima propada, stoka mi mre po pašnjacima, nemam žene, ni dece. Priajtelji se ne nadaju mojoj dobroti, neprijatelji ne strepe od mog gneva.
Sjaj sabranog znanja, čija beskrajnost, očuvana izdajničkim svedočanstvom pismenosti, deluje i preko granica našeg života i vremena, - postaje utoliko nepodnošljiviji i nepoželjniji, ukkoliko ga neko više poseduje. Ko može tako poželeti, ko može toliko snažno ustrebati, odmarajući tupost tmine, kao onaj koji je centum puer artium, mudrac što je ostvario vekovnu želju da bude omnifarium doctus?

*****

Za titulu prvog melanholika, s pravom je do sada konkurisao Demokrit. O tome je, s velikom, možda, nenadmašnom učenošću pisao 1621 Robert Burton, pod pseudonimom Democritus Junior, u delu “MELANCHOLIAE ANATOMEN”. Knjigu je s pravom posvetio “ad Georgio Berkeleio”, kog je tačno oslovio sa “Honoratissimo domine, non minus virtute sua ljuam generis splendore”, ali je njen pravi problem sam Demokrit, Abderićanin. Ovaj znameniti mudrac, koji je kao i svi pravi melanholici i istinskimudraci, bio “ za svet ništa, za sebe sve” (dok su oni njima suprotni, upravo obrnuto - “za svet sve, za sebe ništa”, a SVET, i tako jeste, samo obmana i sen!), opisan je od Hipokrata i Laeracija kao starčić koji je živeo u dobrom zdravlju 106 godina, melanholičan poprirodi i sklon samoći, posvećen nausci i svom životu,autor brojinih izvrsnih dela, sjajan lekar, poznavalac ljudi, etičar, matematičar...”Naturalia, moralia, mathematica, libera-les discipllinas, artiumljue omnium peritiam callebat”... ništa nije ostalo o čemu on nije pisao umno i poučno. Constatinus i Columella svedoče, kako navodi Otho Nicolson, bibliotekar i istoričar sa “Chr-ist Church” biblioteke iz Oxforda (Praefat.hist.1573) da je Demokrit toliko dobro poznavao sve stvorove prirode i svo bilje, da je često razgovarao sa pticama, i ljudima prevodio značenjenjihovog cvrkuta!. Ako bi se nešto moglo s pravom napisati na njegov grob, a da ne važi i za nekog drugog, onda bi se na Demokritovom spomeniku moralo uklesati: Nihil in toto opificio naturae, de ljuo non scripsit!”

*****

Zašavši u poznu starost, sam je sebi izvadio oci, a opet je,”... video više i bolje nego sviostali i ni pratioca ni pomagača nije ima, niti trebao...” (Epistola ad Damegetus, ff.42). Kada ga je Hipokrat jednog dana posetio, zatekao ga je kako u dnu svoje baste, u predgradju Abdare, u hladovini jasena, nešto čas na kolenu zapisuje, a čas opet, ustaje i zaneseno šeta. Svuda naokolo bile su mnoge lešine raznih životinjakoje je Demokri secirao da bi otkrio sedište životne tuge i ludila - centar melanholije “atra bilis”!
I ovog velikog mudraca i znalca svega na svetu, opet su mnogi, i s pravom smatrali, i prezira dostojnim, pomerenim. Po njemu je, verovatno, i nastao srećom retko korišćen, a opet, sačuvan izraz - “abderitizam” - direktno u smislu umne poremećenosti, šenulosti, glupavosti!
Veliki melanholik je oećao da su tuga i ludilo srodna, ako ne i ista stanja. Svo svoje ogromno znanje, dakle, on nije ni mogao smatrati dovoljnim da mu tuga otkloni, ni da ga, od njegovog sopstvenog ludila, odbrani!
Znajući da mu ništa nije ostalo nepoznato, i da ništa nije zaboravio ili preskočio - kako opominjei Cartesius u svome “Četvrtom pravilu” - on je ipak hteosamo jedno:
Da iskušava i vežba sebe i da tako opravda onu opomenu Tukibidovu, “da je isto nešto znati, a ne izraziti ga i to ne znati”.
I ovo je lepo shvatio i primenio “Democritus Junior”, kada je potpuno svestan moguće arogancije u njegovoj smelosti da prisvoji Demokritovo ime, ipak objasnio dase osmelio to ime sebi pridodati stoga što je “...zadatkom Demokritovib - da otkrije centar u kome počiva naša najtamnija bolest, melanholija, bio toliko privučen, kao da je njegov sopstveni najdublji cilj, a i stoga što je sam Demokrit taj zadatak ostavio nedovršen, ljuasi succentua - riator Democriti, pa se ponadao da će tu najvažniju stvar on lično opet oživeti, proslediti i, možda, ovim izlaganjem dovršiti” (Robert Burton: op.cit.p.4 - Democritus to the reader).

Ima li leka od tuge i ludila? Možemo li raskinuti svoju vezu sa “Melanholijom”, tom našom najgorom, a najvernijom ljubavnicom, koja nas prati kroz vreme sunca i tmine, uspona i padova, poraza i uspeha - verna kao uvek zelene četine, a ne prevrtljiva kao lišće breze!? Ono što drugi temperamentni znaju kroz knjige i učenje, to mi znamo kroz svoju melanholiju! “Ubi dolor, ibi digitus”, “Clavum clavo” - tugom se leči tuga, ali tugom se tuga i zna - što nije promaklo ni besmrtnom Benedictusu Spinosi, koji je tvrdio da se afekat suzbije samo novim, još jačim afektom!
Ali “Melanholija” je ljubavnica od čije ljubavi nema jače. LJubavnica čija se ljubavne može suzbiti ni jednom drugom ljubavlju!

*****

Ako je Demokrit tragao za fiziološkim organom u kom je nastanjena malanholija, dakle, ako je pošao od pretpostavke da je ona unutra, u nama, Zenon, Elejac, pokazao je da je ona posvuda. Demokrit se nadao, kao u bajci, da se “snaga xina krije se u srcu medveda, iz kog će, kada ga rasporimo, iskočiti vuk, iz čijeg će, opet srca iskočiti lisica, koja će, iz svog rasporenog srca ispustiti zeca, a iz njegovog srca će izleteti golub”, i najzad, eto, makar u tom poslednjem golubijem srcu, jeste poslednja kuća, zadnje boravište tuge i ludila, a odatle im, više bežanja nema.
Zenon je utvrdio da mi nismo gonioci, nego upravo - gonjeni i da, doduše nema bežanjam, ali za nas! Tuga nas stiže, i mi joj, kako god bili hitronogi, ne možemo umaći.
Za Demokrita, leka ima - ako i nije pronadjen!
Za Zenona - leka nema - čak ako bi se i pronašao!
Samo što Zenona dugo nismo razumeli. NJegova priča o Ahilu i kornjači, smatra se više trikom, ili dramatizacijom jedne paradoksalne opklade koja se, naizgled, lako i sigurno dobija. Može li, pita ta aporija, Ahil, najbrži medju smrtnicima, stići kornjaču, najsporiju od bića koja se mogu negde zaputiti? Potrebno je samo da joj da izvesnu prednost.
I tako: neka Ahil trči deset puta brže od kornjače, i nek aona ima sto metara prednosti, kada on stigne do mesta na kom je ona stajala, kornjača će umaći za deseti deo puta, dakle deset metara; kada on i to, u hipu pretrči, ona će onako usporena, biti još samo metar ispred i već će osećati potmulo podrhtavanje tla od snažnih Ahilovih stopala... još jedan santimetar, milimetar, deseti deo milimetra, stoti deo, hiljaditi...Nema kraja!
Snažna su Ahilova stopala, ali su ipak - AHILOVA! Ima na njima jedna slabost, jedna tačka, peta kroz koju u njega dopire poraz i smrtnost!
Opklada koja je izgleda unapred dobijena - izgubljena je. U stvarnosti, doduše, i mnogo sporiji trkač od Ahila začas će stići i prestići kornjaču koja bi imala i dvesta metara prednosti - ali, ne može se razumeti kako će on to izvesti - kako je moguće da se to izvede!?
Odgovor je opet poznat: logički paradoks, sa ontološkom, i u manjoj meri, epistemološkom poukom. Prema tome, Zenon je, kaze se, hteo pokazati da su naša čula, a takodje i prazan prostor, kao uslov kretanja, samo prividjenja, obmane; čula govore da će Ahil prestići kornjaču, ili da smo je mi prestigli stotinu puta, ali ako razum to ne može da razjasni, onda prestizanja nije ni bilo, niti je ono moguće!
Zenon je, medjutim, mislio na nešto sasvimdrugo.
Zenon je dokazao jednu univerzalnu istinu melanholočnog karaktera.
Potvrdio je da se ni jedan Štit od Zlata ne može zauvek sačuvati.

*****

U vrlo, kratkom tekstu, objavljenom u zbirci “Seoski lekar”, 1910 godine. Franc Kafka je, zapravo, načinio jedan zgodan, minijaturan ključ, za otvaranje tajne i odgonetanje zagonetke koju je krio, u svojoj aporiji, Melanholični Zenon. Taj tekst, u celosti glasi”
“Moj da imao je običaj da kaže: Neverovatno koliko je život kratak. U mom sećanju, on je, sada, tako malen da jedva mogu razumeti kako se, na primer, jedan mlad čovek uopšte može osmeliti da na konju krene u susedno selo, a da pri tome ne pomisli kako jedan običan ljudski život, koliko god bio srećan i dug, možda ni izdaleka nije dovoljan za jednu takvu šetnju”
Do kakvog to mi, susednog sela, hoćemo?
Može li se, i kako do njega?

*****

Veliki melanholik Kafka, shvatio je poruku velikog melanholika Zenona! Može li se uopšte igde stići!? To čudno, u mladosti blisko SUSEDNO SELO, koje postaje sve udaljenije i mutnije, kako napreduje štepovanje one igle sa crnim koncem, zapravo je Zenonova čuvana kornjača! A brzonogi Ahil, pun srdačnosti, nepovrediv, silan - to smo mi! Odaje nas ona fatalna peta koju je, kupajući nas u mleku besmrtnosti, držala naša majka i, tako je ostavila suvu, neokupanu, ranjivu.
Nema nam napolje! Stalno ostajemo unutra, u svom punom unutrašnjem biću, kako je slikajući Kosmos slikao i tajanstveni Zenonov prethodnik Parmenid! Kako bi, za nekoga ko je nužno i zauvek osudjen da ostane unutra, uopšte moglo biti moguće bilo kakvo istinsko putovanje? Zar nije i sam pojam “putovanja”, u krajnjoj liniji isto tako samo privid i iluzija, kako je govorio i onaj sjajni melanholočni matematičar - Blez Paskal!? Putovanje je surogat u nerazvijenu imaginaciju! Odlučiti se na putovanje, da bi se nešto videlo, znači priznati da se unutra, u sebi, nema šta videti! Da nema ništa vredno gledanja!
Kako je Ahil uopšte mogao pomisliti da će stići kornjaču, kako je iko mogao kladiti na njega? Zar kornjača nije najdugovečniji stvor od svih koji se kreću, i zar Ahilu nije bilo sudjenoda umre mlad!? Šta može njegova brzina, nasuprot njegove sposobnosti da potraje? Kao da se brzinom može prestići smrt!? Kao da se jurnjavom može umaći onome koji više od stoleća može da krstari hrastovim zabelima!?

Melanholični Zenon je znao da se, ni onaj najbrži medju smrtnicima, ne treba trkati sa najsporijim, pa ni sa jednim bićem. Jer njegova je trka unapred izgubljena; smrtnik ne može stići do svog jedinog pravog cilja. Za život koji nije čak ni toliko toliko dug, da se, uz svu svoju brzinu prestigne makar i jedno tako sporo biće kakvo je kornjača, moguća je samo ona trka koja se meri dužinom čitavog života.
Na prastarom rotolusu na kom je sačuvan zappis o Ahilu i kornjači, Zenon nije ni raspravljao o ontologiji, logici, gnoseologiji...
O postojanju je on, nepostojanju. O životu koji bi da pobedi u jednoj trci do koje mu je stalo - o životu koji bi da prestigne - smrt!
Kakve kornjače, kakve trke! Kakve opklade! Ako nije istina da smo besmrtni, ili, ako je istina da smo smrtni - onda je svaka druga istina potpuno nevažna; onda je nevažno šta je od preostalog (ako je ono “preostalo - tišina”!) istina a šta nije istina.
Prava kornjača - to je naše telo. Naizgled savršeno oklopljeno, naizgled večno i neprobojno; ali; gle, eno jedne male, slatke pete, sa otvorčićem koji se ne može zabraviti, zamandaliti, zakrpiti, začepiti, koji se ne može zaboraviti!
A Ahil je naš vedri i silni, brzonogi duh. Ahil je leptir. Nije slučajno veliki Učitelj Lao Ce sanjao, u onom paradigmatičnom snu, upravo da je - žuti leptir! Kako uistinu, i može da se zna, jesmo li mi - ljudi koji ponekad sanjaju da su žuti leptirovi, ili smo - žuti leptirovi koji, povremeno sanjaju da su ljudi!?

*****

I igra je naš žuti leptir, taj naš duh. Igra se svim i svačim. Recimo - rečima: Čuang Ce (a to je drugo ime Lao Ce-a) i Konfucije - čine iskaz opomene, uz malu izmenu: “Čuvaj se konfuzije”! Leprša leptirić, hteo bi iz rešetki, iz sepeta, iz zatvora u koji je zatočen: nisu orfici uzalud govorili da reč “telo” (“soma”) potiče od reči “zatvor”, “rešetka”, “košara” (“Sozesthdi”).
Skoro sasvim bestelesni leptirić, sa krilima toliko nežnim i tanušnim da su morala biti biti posuta onim prahom - da bi uopšte znao da su još tu i da ih ima - dizan čistom toplotom sunca i tla, sav pretočen u cvet što leti, u jasnost i prozirnost zbog koje izgleda da ni vazduha nema, lako, bezbroj puta, nadleće, prestiže kornjaču koja lagano stupa čestarom, kroz šušanje hrastovog lišća.
Biće, jeste; Ne-biće,nije!
Leptir, jeste; Kornjača, nije!
Duša, jeste; Rešetke nisu!
Leteće naš leptir zauvek, kroz neprestano proleće, prestizaće onu sporu kornjaču što napreduje kroz suvo, crveno hrastovo lišće.
Prah sa leptirovih krila nadživeće kornjačin oklop. Tanušna i laka crta leptirovog tela, savladaće mutnu studen žute kornjačine krvi, što se jedva drži na granici zgrušavanja. Razigrani privid života i putovanja, vedrine i bezbrižnosti, odoleće sporom primicanju kornjače u čiji smo oklop zatvorili svoju ranjivu petu.

*****

I oklopljena, i spora, pretvorena u kornjaču, Ahila će njegova peta stići. Koliko god je činili sporom, ona postaje dugovečnija, dobija više vremena potrebnog da bi nas stigla, da bi uhvatila svog Ahila, da bi prestigla razigranog leptira; i najsporijim kretanjem, kroz beskrajno vreme, predje se dovoljno rastojanje da se stigne i najbrži trkač čije je vreme ograničeno. Onaj brži, ne može da pobedi; onaj koji leti, ne može da ne padne. Leptir će završiti u hrpi crvenog hrastovog lišća kao šuštanje kroz koje prolazi kornjača.
Već redjenjem, data je prednost našoj kornjači, i ta se prednost više ne može nadoknaditi, pa ma mi bili brzi kao Homerov Ahil.
Melanholični Zenon je tako nadmašio melanholičnog Demokrita, uvidevši da melanholija nije organ, da se, stoga, ona i ne može odstraniti. Ali, ako se trka protiv kornjače i ne može dobiti (nisu slučajno govorili drevni narodi da zemlja počiva na kornjači, a ova na drugoj kornjači, i ova opetna kornjači... I ako biste ih upitali, na čemu, najzad počiva ona poslednja kornjača, oni bi vam bez dvoumljenja i krzmanja rekli: “Kornjače su tako naredjane skroz do dole!”) Zenon je pokazao da se upravo od te trke ne sme odustati, jer trčanjem te izgubljene trke, dobija se samo ceo život!

*****

A melanholični Robert Barton, alias Democritus Junior, dao je sledeći jednostavan “lek protiv očaja”:
Sperate, miseri; cavete foelices!
Nesrećni, nadajte se; srećnici, budite na oprezu!
Ne budite sami i ne lenstvujte. Zbog postojanja kornjača, leptirovi zaboraviti da lete neće.

*****

10. jul 1926. Subota


Ja ne bih mogla da zivim sa tobom ne zbog neshvatanja, vec zbog razumevanja. Patiti zbog tudje pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponizavanje ne bih podnela.

Do dana danasnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slicne reci (retko) gestovi (cesce), pokretac je uvek bio drugaciji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrecuci se s tobom, ja se susrecem sa sobom, koja sam ostricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da zivim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmisljala - i pre tebe - celog zivota. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponizavajuce). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog zivota samo mi se jedna priblizila (mozda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se priblizila nevernost, njena forma). Vernost je zbog odusevljenja. Odusevljenje je u coveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo cak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne odusevljenost, vec odusevljenje. To mi je odgovaralo.

Sta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u zivotu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) moze da da zbir? To je drugaciji kvalitet. Drukcije se vrsi cepanje atoma. Sustina ne moze da se raspadne na moze biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi jos jednom i na novi nacin stvorili heroja (sebe).

Da kazem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono sto te odusevljava, mene ce preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovacu od njega. Bicu izlecena od tebe istog trenutka. Kao sto bih se izlecila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnostvo, da, ali ulica ovaplocena u jedno, mnostvo koje je uobrazilo (i ti ces ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...

Shvati me: nezasita iskonska mrznja Psihe prema Evi, od koje nemam nista. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Dusa za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osudjen, ja ne shvatam, ja se povlacim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zasto Tanja, koja je opravdano skromnog misljenja o sebi, negoduje na X zbog toga sto voli i druge. Zasto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepse, upravo ono cega je ona lisena, to je kod nje na ceni. Moj slucaj se komplikuje jos i time sto nije privatan, sto moja ma cause prestaje istoga casa da bude moja i postaje cause tacno polovine sveta: Duse. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popustam, kao sto dusa uvek popusta telu, narocito tudjem - iz najcistijeg prezira, od necuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono sto je moglo postati bol.

Jos nije bilo pametnjakovica koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnostvo: bezlicno. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili jos bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, odusevila bih se tacnoscu i - mozda bih shvatila. (Muske ulice nema, postoji samo zenska. - Govorim o sastavu. - Muskarac je stvara svojom zeljom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna zena (izuzeci su neprirodni) nece poci sa radnikom, svi muskarci idu sa devojcurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muskarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim ocima i gubim, ja sam ocaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u celo - proceni sam.
Ko se jos ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuce, a ne i zbog njene gosce. Ne sumnjam da cu u starackim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Sto se tice muske sadasnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam cula. Cini mi se to je muski lajtmotiv.


Moje jadikovanje je zbog nemogucnosti da postanem telo. Zbog nemogucnosti da potonem. ("Kada bih jednom poceo da tonem...")

Borise, sve je to tako hladno i proracunato, ali iza svakog sloga je ziv slucaj, koji je ziveo i, ponavljanjem svojim, naucio. Mozda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije cudno..."

A sada zakljucak.

Pismo je pocinjalo: "ne zbog neshvatanja vec zbog shvatanja". Ono se zavrsava: "Ne shvatam, povlacim se." Kako to povezati?

Razni pokretaci na istom nivou - eto tvoga mnostva i mojega. Ti ne shvatas Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni cula. Ja se sa njom, ocigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je vec ocigledno bliza, kao tekucina), "krv koja se uzdrzava..." Ah, kada bi moja imala od cega da se uzdrzava. Znas li sta ja zelim - kada zelim. Pomracenja, prosvetljenja, preobrazenja. Krajnji rt tudje duse i - svoje. Reci koje nikada neces cuti, koje nikada neces izgovoriti. Nepostojece. Cudovisno. Cudo.

Ti ces dobiti u ruke, Borise - zato sto ces konacno dobiti - cudnovato, tuzno, neprohodno, raspevano cudoviste koje ce se otimati iz ruku. Secas li se onog mesta sa cvetom u "Junacini"? (Ceo "Junacina" - koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srecni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je vec sav u nama. Tvoja vecita odlazenja (tako ja to vidim) i - ono sto tvojim ocima gleda sa poda. Tvoj zivot - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuce. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosis. Mi bismo se slozili.
Rodjeni, daj oduska srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muci se. Zivi. Neka te zbunjuju zena i sin. Oprastam ti sve i svakoga. Uzimaj sve sto mozes - dok jos zelis da uzimas.
Seti se toga da je krv starija od nas, narocito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa eticke visine.

Pisi mi ili ne pisi o svemu, kako hoces. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.


M.




Marina Cvetajeva - Borisu Leonidovicu Pasternaku

" Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovsk

" Noci su na Veljem Lugu tople a sveze. Zvezde niske i nemirne, sve povezane belim titravim sjajem. Stojeci pored prozora, fatim gleda tu noc. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo svoga tela oseca odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti :noge, kukove, ruke, vrat a narocito grudi. Njene dojke, bujne i teske a prave dodiruju vrscima drveni demir na prozoru. i natom mestu ona oseca kako ceo brezuljak, sa svim sto je na njemu, sa kucom, zgradama, njivama, dise..toplo, duboko, jednomerno, i dize se i spusta zajedno sa svetlim nebom i nocnim prostranstvom. Od toga disanja, drveni demir na prozoru, pada i raste, pada i raste, dodiruje vrske njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraca se i dodiruje ih ponovo, pa se opet spusta i udaljuje..i sve tako naizmence.. "

Na drini cuprija
Andrić