Verujete u Boga..slavite li krsnu slavu...

Religija

Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).

DA verujem..vernik sam..slavim krsnu slavu sv.Geordije-DJurdjevdan..krsten sam,nisam preterani vernik idem i vodim svoje dete u crkvu na vece praznike...

Verujem u Boga. Slavu od ove godine ne slavim. Zashto? Jednostavno nas tri, moje ktjerke i ja svaka ima ochevu slavu. Moj otac je josh uvek ziv i slavi Svetog Luku, starija ktjerka sa ocem slavi Djurdjevdan, mladja Svetog Arhandjela Mihaila. Nas tri nastavljamo da prolavljamo Bozitj i Vaskrs.

Verujem i uvek sam verovala da Bog postoji. I verujem da je apsolutna ljubav. Svuda u svemu. I u nama. Slavimo Djurdjic. Nisam vernik u klasicnom smislu reci. Mislim na ustaljene forme ispoljavanja vere kod nas. Ali zaista postujem nasu tradiciju. Religiju poimam u apstraktnom smislu kao put ka duhovnosti, ka Bogu, sebi i svom jedinstvu. Prilagodjenu svim strukturama i nivoima. Mislim da sloboda izbora postoji. Ne verujem u predodredjenost u klasicnom smislu reci. Ali verujem da sva nasa delovanja, pogotovo emocionalna, bitno uticu na nas zivot. Problem je sto toga nismo svesni skoro nikad, kao uostalom ni sebe takvim kakve nas je Bog dao. I cini mi se da je svet gladan duhovnosti...

Nedavno, na pvt na chatu, dodje mi Gost_666. Kada sam rekla da ne zelim da pricham, postavio-la mi je pitanje zashto, ne? Trebao mi je brz odgovor, koji tje naravno gosta skloniti sa pvt-a. Rekla sam da ne pisesm sa nekim ko ima tri sestice u nicku, jer je to djavoljski broj. Medjutim, taj neko, postavi meni sledetje pitanje: " Kome vishe verujem, da li Djavolu ili Pahhroniju"? Odgovorila sam iskreno, da ne znam koje Pahronije. Osoba na mom pvt-u mi je iskopirala veliki chlanak o sveshteniku protiv koga se vodi sudski proces, jer je navodno sexualno zlostavljao musku decu. Elem, posle par dana u Vechernjim Novostima naleteh ja na chlanak opet o tome. Postidela sam se, koliko sam neobaveshtena i koliko ne pratim dnevne dogadjaje. Stidim se, evo, ali tako je.
Medjutim zashto je ta neka ososba 666 ostavila na mene utisak i zashto danima o tome razmisljam? Retjitju vam, upravo zato shto taj neko veru i verovanje povezuje i vezuje za sveshtenike, popove. Moj komentar, jedina rechenica koju sam uspela da napishem "gostu_666" bio je: " Da verovanje u Boga i veru ne treba poistovetjivati sa sveshtenicima".
Sveshtenici su ovozemaljska, smrtna bitja, kao i svi mi. Neki manje greshni, neki vishe. Ali, ne stavljajmo znak = tamo gde nikako ne moze biti.
Naviku i potrebu odlaska u crkvu mi je usadila moja baka po ocu, koja je rodjena 1903. godine, koja nazalost vishe nije ziva. Moj deda, po ocu, koji je umro godinu dana pre nego shto sam se ja rodila, bio je pojac u crkvi. Baka je sve njegove knjige, crkvene sachuvala i one se sada nalaze u mojoj kutjnoj biblioteci. Volim ponekada da ih pogledam, jer se u njima nalaze, rukom pisane beleshke moga dede.
Da se razumemo, nikoga ne treba ubedjivati da veruje. Niti onaj koji kaze da je prochitao po ne znam koliko puta "Sveto pismo" mora biti vetji vernik, od nekoga ko ga nije prochitao ni jednom. Poznajem dosta ljudi koji su pocheli poslednjih godina da slave Krsne slave, a pojma o veri nemaju. Skoro pa se moze retji da su nevernici-ateisti. znachi ni to shto se slave slave, ne znachi po obavezno da je neko vernik.
Sa verom se zivi svakodnevno u svakom trenutku, ne samo od odlaska do odlaska u Crkvu, od slave do slave.
Kada ti se danas neshto lepo desi, u sebi pomislim "Bogu hvala", prvo to. Kada se neshto ruzno desi pomislim "Bozja volja, ko zna zashto tako treba".
Na kraju verovanje ili neverovanje, je lichni izbor, neshto shto "ide ili ne ide" iz dushe nashe.
Pitanje uvek stoji. Zashto samo u situacijama kada je choveku najteze, znachi kada mu se razboli neko jako, jako blizak, ili se i sam razboli, zashto se samo tada setimo Boga? :suspect:

SNEZA_
___
Da pohvalim tekst...
Nisam dugo citao, razmisljanja, pisane osecaje..Religija, kao u nesto verovati postoji, vek za vekom putje i truje nas. Religiju, ili verovanja iskoristava i crkva i sama drzava, po potrebi u miru ili ratu.
Narod veruje i placa cenu. Dali je to BOG, ne znam, do pre 14.God nisam postovao nj. Ime BOG. Danas ga volim,
jer misleci na njega, sacuvao sam razum i najbitnije svoju dusu. Sad je o tome lako pisati.. BOG postoji u nama,
sa nama se raduje, u nama place. I taj drugi 666, je u ljudima, kao zamka kao bolest,kao covekova nesreca...
Veruj u Boga, on ti cuva dusu, ne telo... Bogastvo duse putuje, na vagu - ostalo nije bitno..
"Volim" - je Bozija rec, i ima svrhu.

neven ::

SNEZA_
___
Da pohvalim tekst...
Nisam dugo citao, razmisljanja, pisane osecaje..Religija, kao u nesto verovati postoji, vek za vekom putje i truje nas. Religiju, ili verovanja iskoristava i crkva i sama drzava, po potrebi u miru ili ratu.
Narod veruje i placa cenu. Dali je to BOG, ne znam, do pre 14.God nisam postovao nj. Ime BOG. Danas ga volim,
jer misleci na njega, sacuvao sam razum i najbitnije svoju dusu. Sad je o tome lako pisati.. BOG postoji u nama,
sa nama se raduje, u nama place. I taj drugi 666, je u ljudima, kao zamka kao bolest,kao covekova nesreca...
Veruj u Boga, on ti cuva dusu, ne telo... Bogastvo duse putuje, na vagu - ostalo nije bitno..
"Volim" - je Bozija rec, i ima svrhu.

Hvala ti nevene, slazem se sa ovim shto si napisao o Bogu.

VERUJEM I VOLIM BOGA
u sebi i drugima uvek trazim neshto Bozije....
Religija je stub drustva kao i porodica.Nisam za fanatizam.Jesam za pravilnu dogmu ..od prvih koraka zivota.Postujem tradiciju i kult bilo kog naroda.Nepodnosim fanatizam i ne humanost kojom se pokriva religija.
I na da sve,ne izmerno bih bila srecna da se religije ujedine da postoji jedan BOG i da svi slavimo jedan Uskrs i jedan Bozic i opet jedan Uskrs....jer sa njim bi uskrsli svi oni koji od mene misle razlicito.
Najvishe mrzim RATOVE koje su izazvali stavovi iz religije

Boga, vise vole a manje ga se plase. Voleti ga je lepse, verovati u njega je cuvati sebe. Nisam veliki i ne idem cesto u crkvu. Postivam boju svih religija i verovanja. Uistinu religija je malo dobra donjela, ali vera u BOGA i ljubav je donjela spas miliona dusa, koji su novom snagom novim pocetkom smogli nastaviti zivot. E, da znate kako sam ga ja dotakao, i ona suza kasnije bila mi je lakse. S verom u Boga covek lakes prohoda i rat prezivi.
Putite suze ko bujice da poruse sve brane vase nesrece. Gordo isturite grudi da vam srce neprijatelj izjede, Bog je tu da vam novo dariva tom suzom kupano. Nesretni veruju. Mocni se sprdaju.
Ne postoje dve istine:
Car Lazar vecni, je verovao u buducnost, u Boga, u mocnu pobedu. Nije pobedio ali nije ni izgubio.
Tukli su nas, otimali decu, klali, bombardovali a mi smo gradili manastire, slikali istine na ikonama i oprastali
u ljubavi u veri u Boga.
Zutaruzosdunava, neka te u ljubavi tvojoj cuva BOG. Tebe i tvoju porodicu. Bliza si istini id mnogih koje znam.
SRETNA TI NOVA GODINA 2008.RADOSNA

Dopalo mi se to sto su napisali zutaruzasadunava i neven.
Jednom me sin, pred polazak u predskolsko, dok smo prolazili pored crkve, pitao: ''Sta je to Bog?'' Rekla sam mu da je Bog sve sto je dobro. Sigurna sam da me nije razumeo, ali tad toj mrvici nisam umela drugacije da objasnim.
Kako (osecate da) volite Boga?
Ima li vere bez ove ljubavi?
Uopste, kako shvatate ili osecate Boga i gde je granica poimanja Boga? (mislim da je to intelektualno nemoguce). I da li je osnov vere (kod obicnih ljudi) - ljubav prema Bogu ili strah od Boga. Ili se uopste sa tim ne bave

"Naša savjest
»Savjest je najskrovitija jezgra i svetište čovjeka gdje je on sam s Bogom, čiji glas odzvanja u njegovoj nutrini.«

»Čovjek ima u srcu zakon što mu ga je Bog upisao. U pokoravanju tom zakonu jest isto čovjekovo dostojanstvo, i po tom zakonu će mu se suditi«


Već neko vrijeme razmišljam o savjesti. Savjest je glas Božji koji nam govori što nam je dobro činiti, a što ne. Uvijek je s nama, u svakom trenutku nam tiho progovara, a na nama je hoćemo li taj glas poslušati ili ne. Bog je u svakom čovjeku i usmjerava ga na pravi put, onaj najbolji. Zna se dogoditi da čovjek Božji glas ne čuje ili ne želi čuti dobro pa onda misli kako će sam moći nastaviti živjeti. No, vara se. Svi se varamo ako mislimo da ćemo dobro živjeti bez Boga i Njegovoga glasa u nama.

Koliko puta smo samo osjetili grižnju savjesti? Koliko puta nismo htjeli poslušati Božji glas? Jesmo li se poslije pokajali?

Čovjek je mnogo puta ohol te misli kako je on dovoljno jak da pobijedi u jednoj velikoj borbi. I onda... Na samom kraju, kada je gotovo, kad poraženi lijegamo u krevet, osjećamo onu grižjnu savjesti. Nešto nam para dušu, nešto nam ne da noćima spavati... To je Božji zakon kojemu se trebamo pokoravati! Opominje nas zbog velike pogrješke. Ne dopušta nam normalno ˝živjeti˝ zbog nečega čega se moramo stidjeti. Sram nas je svojih počinjenih djela. Što je učinjeno, učinjeno je, gotovo je! Ipak, možemo se pokajati svim srcem svojim i svim umom svojim. Bit će nam lakše...
Gospodin nas ljubi.

Ne će nas pitati koje smo poslove radili, nego koliko smo ljubavi u njih uložili!

Isto tada, kada se pokajemo i čvrsto obećamo da više ne ćemo griješiti, da ne ćemo ponavljati iste grijehe, držimo li se toga? Vjerujem da ne. Nažalost, uvijek ponavljamo iste grijehe iako u trenutku kajanja, stavrno nam je žao i odlučimo se popraviti... Ljudi smo. Nemoćni smo na neke grijehe. Nisu to veliki grijesi, ali uvijek se pojavljuju.

Ipak, mi smo samo mali ljudi i ne možemo na sva pitanja znati odgovor. Mali smo i nismo toga dostojni."

''Isto tada, kada se pokajemo i čvrsto obećamo da više ne ćemo griješiti, da ne ćemo ponavljati iste grijehe, držimo li se toga? Vjerujem da ne. Nažalost, uvijek ponavljamo iste grijehe iako u trenutku kajanja, stavrno nam je žao i odlučimo se popraviti... Ljudi smo. Nemoćni smo na neke grijehe. Nisu to veliki grijesi, ali uvijek se pojavljuju.''

Negde sam pročitala jasno razgraničenje - da je pravo pokajanje ne samo shvatiti (i intelektualno i emocijalno) da smo pogrešili, već da to poimanje (svest, osećanje) mora biti toliko intezivno da nismo u stanju ponoviti istu, ili sličnu grešku. Tek tada smo se istinski pokajali, i ja se sa ovim vidjenjem duboko slažem

Sezona slava

Obredno sećanje na paganstvo ostalo je da živi samo na teritoriji koju kanonski "pokriva" Srpska pravoslavna crkva: bogatu trpezu može spremiti onaj koji ima. Tada treba da se seti svih koji su u bedi i nevolji i da im pomogne koliko može. Samo tako doživeće duševni mir, spokojstvo i zadovoljstvo

Krsna slava kao pojam prvi put je zabeležena 1018. u Ohridu, četiri godine nakon propasti Samuilovog carstva, ali kao obred datira još iz vremena početaka pokrštavanja Južnih Slovena krajem VIII veka, za vladavine kneza Mutimira.

Prvobitno je to bila hramovna slava crkve podignute u čast nekog svetitelja. Jedan vek kasnije, zahvaljujući hrišćanskim misionarima Ćirilu i Metodiju, kasnije njihovom učeniku i prvom slovenskom arhiepiskopu Klimentu, kao i devedesetšestorici njegovih učenika, koji su u pokrštavanju paganskih plemena pragmatično nudili hrišćanske svece kao supstitut kućnih bogova - zaštitnika porodice, bratstva i plemena, godišnja versko-porodična svetkovina dobila je koliko-toliko hri-šćanska obeležja.

To je razlog što se ranohrišćanski sveci: Jovan, Nikola, Đorđe, Dimitrije, Paraskeva, Alimpije, Stevan Prvozvani... najčešće svetkuju. Danas, naime, na popisu svetaca-zaštitnika ima preko stotinu imena, ali u vreme pokrštavanja Slovena i drugih paganskih plemena izbor nije bio predugačak.

Iako su misionari propovedali novu religiju po svim slovenskim zemljama, krsna slava kao centralni porodični praznik do danas se održala samo na zapadnom Balkanu. Za to je zaslužan prvi srpski arhiepiskop Sava , koji je u skladu sa 15. kanonom Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji ("Uništiti običaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio") liturgijski sistematizovao preimenovane paganske kućne bogove. Kako je tada propisan, crkveni obred ostao je (skoro) isti do danas, uz malu "doradu" mitropolita Srbije Mihaila 1862. godine.

MONOTEISTIČKI PAGANIZAM:

Svrha novih odredaba, zabrana prinošenja žrtava u krvi, kao i priređivanje gozbi kod hramova, bila je da se mnogobožački rituali, pre svega prinošenje žrtve u krvi, prekinu i uspostave novi, koji bi bili u skladu sa novom, hrišćanskom religijom. Tako, propisano je da se u crkvama može proslavljati spomen na svetitelje samo onako kako to hrišćanima dolikuje, da se zemaljski plodovi - žito, hleb, ulje i vino - mogu prineti radi blagoslova, a ne radi prinošenja žrtve i gozbe.

Običaj prinošenja žrtava, međutim, nije se iskorenio. Iako su primili hrišćanstvo, mnogi su i dalje nastavili da prinose žrtve zaštitnicima svoga doma i svoje porodice - hrišćanskim svetiteljima, kao što su i ranije u idolopokloničko vreme činili: životinja koja je bila namenjena kao žrtva svetitelju dogonjena je crkvama kod kojih je i klana, a njeno meso služilo je za gozbu.

Taj običaj održao se do danas, doduše ne u crkvenim portama, već u domovima svečara.

Poglavari drugih pomesnih crkava propustili su to da učine, pa je krsno ime vremenom preimenovano u lični praznik - imendan, odnosno rođendan, a obredno sećanje na "veru praotaca", na paganstvo, ostalo je da živi samo na teritoriji koju kanonski "pokriva" Srpska pavoslavna crkva.

KAKO CRKVA KAŽE:

Slava je molitveno proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika jedne porodice i njenog molitvenog zastupnika pred Bogom.

Na dan svoje slave, porodica još revnosnije nego inače proslavlja i molitveno veliča Gospoda, još usrdnije nego inače moli se svome svetom zastupniku da molitveno posreduje pred svemilostivim gospodom za milost i blagodat njegovu, za spasenje i večni život.

Molitva je susret i zajednica ljubavi svečara sa svim pravoslavnim hrišćanima u svom mestu i učestvovanjem na svetoj liturgiji izražava "vascelo" jedinstvo Crkve Božije.

Bogatu trpezu može spremiti onaj koji ima: tada treba da se seti svih koji su u bedi i nevolji i da im pomogne koliko može i samo tako doživeće duševni mir, spokojstvo i zadovoljstvo. Samo treba, preporuka je, razlikovati bitno od nebitnog: odvojiti proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja; slava se mora proslavljati sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića.

Svečar i članovi njegove porodice toga dana se naročito moraju sećati života i dela svoga svetitelja koga slave, uporediti sa njegovim životom i delima svoj život i dela, da svoj život podešavaju prema svetiteljevom primeru: time će najbolje i najlepše proslaviti, zaštitnika njihovog doma i njihovog molitvenika pred Gospodom.

Slavu treba slaviti uvek, u sreći i u nesreći, u radosti i u žalosti, u bogatstvu i u siromaštvu. Za slavsku sveću, kolač, malo crvenog vina, koljivo, tamjan i zejtina koliko je za kandilo potrebno trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi i da se tako kroz molitvenu uspomenu oduži svome svetitelju, a ako svečare zadesi žalost, slava se slavi sa svim obredima ali bez gostiju i zvanica.

Slava se slavi najviše četiri dana.

Prvi dan je Navečerje, odnosno večernja služba u crkvi i bdenije pred praznik. Drugi dan je svetkovni dan, odnosno Slava: počinje jutarnjom liturgijom posle koje sveštenik sa sve-čarima ritualno seče kolač i osvećuje žito, a svečar za uzvrat prilaže crkvi darove: tamjan, zejtin i vino ili novac - koliko ima i koliko može.

Svetkovina se potom nastavlja u svečarskoj kući, za trpezom i sa onim "što je Bog dao i domaćin pripremio". Svi čestitari prvo se poslužuju koljivom, zatim svim ostalim blagoutrobijem redom. Goste za trpezu domaćin raspoređuje po starešinstvu, a čelo stola je rezervisano za sveštenika.

Ako kolač nije rezan u crkvi, što prelazi u običaj, to će biti učinjeno pred ručak.

Na slavu se gosti ne pozivaju, odnosno ako nisu rodbina, pozivaju se samo jedanput: "Slavimo taj-i-taj dan, pa izvolite". Dolazak na slavu je obaveza, izostanak iziskuje izvinjenje, a ako neko izostane dva puta zaredom smatra se da je prijateljstvo razvrgnuto, odnosno da se neko nekom ozbiljno zamerio. Domaćin kome gosti manjkaju morao bi da se zamisli.

Na drugi dan slave - Paterice, Krila, Žensku slavu, Pojutarje - dolaze rođaci i prijatelji koji svetkuju istog sveca, odnosno odive - ženski ogranci porodice i njihovo potomstvo.

Treći dan je Okrilje, kada su vrata otvorena svim znanim i neznanim čestitarima, u narodu poznatim pod opisnim imenom "dragi gosti, raziđite se".

Žrtva blagodarnosti

Pre slave u domu svečara obavlja se vodoosvećenje: sve-šte-nik osvećuje vodu - sveti vodicu, a na dan slave u crkvi, ili u domu, blagosilja koljivo i slavski kolač, koji unakrst preseče i vinom prelije. Slavski kolač predstavlja žrtvu blagodarnosti Bogu, krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja stradanje Hristovo, a prelivanje presečenog kolača vinom, koje predstavlja krv Isusovu.

Slavska sveća, koja treba da je od čistog pčelinjeg voska, takođe označava žrtvu: kao što pčele prave med, sakupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisavih cvetova, tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i mirisne neukaljane duše.

Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen svetitelja, kao i za uspomenu na pretke koji su u veri živeli i na one koji su za veru dali svoje živote. Kađenje tamjanom označava molitvu, koja treba da potiče iz čistog srca, kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je blag i prijatan miris tamjana i izmirne, kojima se kadi. Zejtin, koji u kandilu gori, takođe predstavlja žrtvu Bogu.

Balkanska tradicija

Krsna slava je sećanje na dan kad je nekada davno glava porodice ili plemenski starešina, kome se možda ni ime više ne pamti, primio hrišćansku veru i počeo kućnog boga zaštitnika da naziva drugim imenom. I danas, tamo gde su se plemenski odnosi održali, makar u tragovima kao u Crnoj Gori ili Albaniji na primer, čest je slučaj da svi pripadnici jednog plemena, odnosno većina bratstava istog plemena slave istu slavu. Isti je slučaj sa Malisorima koji su katolici: jedno pleme ima zajedničku slavu. I Bokelji, kao i Konavljani, koji su takođe katolici, slave krsne slave: Luku, Tripuna i Sve svete, doduše po drugačijem obredu od pravoslavnog, ali ih slave kao zaštitnike porodice i ta se tradicija prenosi "s kolena na koleno", sa oca na sina. Slavu slavi i izvestan deo Bugara, Rumuna i Albanaca, takođe po drugačijem obredu, i poput Malisora, Bokelja i Konavljana tradiciju već vekovima održavaju.

Rečnik Ikona

U duhovnom smislu ona je prozor ka Bogu, a predstavljeni svetac je medijator. Slavska ikona sa kandilom stoji na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Po pravilu, svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena. Trgovci ikonama često ističu da su ikone već osvećene, ali reč je o prevari: osvećenje se može obaviti samo u parohijskoj crkvi svečara i traje šest nedelja.


Sveća i kandilo

Pored starozavetnog kandila, sveća je u upotrebi od postanka hrišćanstva: svetlost je u svim kultovima simbol dobra. Sveća i kandilo su nastavak kulta svetlosti, jer vatra čisti nečisto, svetlost odgoni tamu i time razgoni nečiste duhove. Svetlost sveće na bogosluženju, kao i na slavi, zamena je za žrtveni oganj. Sveća se pravi od pčelinjeg voska, jer pčela je simbol marljivosti i čistote, pa je upravo zato uzet njen proizvod kao obredni element.

Tamjan

Tamjan je mirišljava sagoriva materija za koju znaju mnoge religije, pa i starojevrejska, koja je prirodna prethodnica hrišćanstva. U hrišćanskoj veri kađenje je propisano bilo kao čin pripreme i osvećivanja, bilo kao izraz svetoga poštovanja.

Kađenjem ikona ili sabranih ljudi svakome čoveku priznaje se da je ikona Božija i vrši se uzvišeno prizivanje na svetost. Suština kađenja je dezinfekcija vazduha, a smisao gušenje i razgonjenje zlih duhova. Slavska žrtva se kadi da bi bila čista od njihovog prisustva i dejstva. Isti je smisao kađenja u crkvi i uopšte na bogosluženju.

Ulje

Svetlost iz kandila dolazi od ulja. Nekad je to bilo isključivo maslinovo ulje, a sad se upotrebljava i od drugih biljaka. Maslina je imala veliku vrednost u ekonomiji mediteranskih zemalja, ali je mnogo važnija za Crkvu i njene obrede jer maslina je biblijski simbol mira.


Slavski kolač

Kolač je hrišćanska zamena za krvnu žrtvu. Istina, i u Starom zavetu se znalo za praksu obrednog prinošenja hleba na žrtvu, pa je i sam Isus na poslednjoj večeri sa svojim učenicima hleb nazvao telom svojim, a vino krvlju svojom, nagoveštavajući sopstveno žrtvovanje.

Tako, kolač - hleb naš nasušni - predstavlja važan predmet slavske žrtvene svečanosti. Kolač se mesi od pšeničnog brašna, sličan je svakodnevnom hlebu ali je umešen osvećenom vodom i ukrašen krstom, simbolima blagostanja i sa utisnutim liturgijskim pečatom sa grčkom skraćenicom IS-HS - NI-KA, što znači "Isus Hristos pobeđuje", tek toliko da se zna u čiju slavu je umešen.

Žito

Kuvano žito ili koljivo podseća na biljne žrtve iz Starog zaveta i njime se kao primerom ilustruje živa veza ovozemaljskog i zagrobnog života.

Slavski obredi i običaji namenjeni su prevashodno živima - za njihovo zdravlje, napredak i blagostanje, potom za umrle pretke i srodnike. Koljivo se, dakle, sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen svetitelja, kao i za uspomenu na pretke koji su u veri živeli, i na one koji su za veru dali svoj život.

Ne sprema se, međutim, za pokoj duše svetitelja koji se slavi, kao što je uvreženo mišljenje, jer svi su svetitelji živi i nalaze se pred Gospodom kao zastupnici i molitvenici. Zato se koljivo sprema za sve slavske dane pa i za Aranđelovdan i Ilijindan, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike, a šećer koji se sa kuvanom pšenicom meša, označava blažen život - život nebeske sladosti pravednih hrišćana posle smrti, koji su oni svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili.

Zdravica

Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvečaniji čin.

Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolaca "naoposun" to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca, čega inače nema u kultu pokojnika.

Veliku građu o Slavi u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku.

Na primer, u zdravici se kaže: "U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica".

Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: "Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju". Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: "Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova deca"...

Na Kosovu, na primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje domaćinovo i svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i napredak svake vrste.

Gost kaže: "Ovu kalenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i njegovim sinovima, ćerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu njegovom zdravlje i sreću ... svaki berićet u polju i domu, da su mu puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torista sa ovcama i govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebicima ..."

Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike.

Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inaće menjaju unakrst "da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom".

Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: "Neka se preliju bačve sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom".

Pošto se malo otpije, u istu času dolivaju još vina "da mlađi rastu", pa se zdravica produži: "Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih".

Ђурђевдан

(слави се 6. маја по новом а 23. априла по старом календару)

Као ослободилац заробљених, и заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Тропар, глас 4.

Свети великомученик Георгије, слави се 23. априла. Рођен је у Кападокији 270. године, а мученички је пострадао у Никомидији 303. године, по наредби злогласног цара Диоклецијана. По мученичкој смрти, а по последњој жељи светитеља, слуга је пренео његово тело у Лиду палестинску, одакле му је мајка била родом. Свети Георгије се први пут спомиње око 367. године, у једном натпису на храму у Ватанеји који је њему посвећен. Делови његових моштију чувају се у разним Православним храмовима света.

Његова служба садржи песме црквених песника из 8. и 9. века: Анатолија, Јована Дамаскина, Студита и Теофана Никејског. Беседе и похвале писали су за овај празник: Андреј Критски, Георгије Кипарски, Аркадије Тримит и Јован Евхаитски. Српски народ слави Светог Георгија (Ђорђа) као домаћег светитеља патрона и заштитника. Храмови у Српској Православној Цркви посвећивани су му почевши од 12. века. Поред овог главног празника, Свети Георгије се слави и 3. новембра, поводом обновљења његовог храма у Лиди палестинској - Ђурђиц.

Када цар Диоклецијан отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год.

Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!

Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!
E to je moja slava...

SJaj ::

Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!
E to je moja slava...

Zar danas nije 2. maj?

Los ti copy, malo si se preracunao.

Nisu cestitke,samo prica o Slavi koja predstoji Cestitka je vec spremna ali ona ce biti 6.maja Misli se da je u danasnje vreme један од највише слављених празника код Срба ne bukvalno danas

Chitam vasha pisanija pa se dvoumim : pisati ili ne...?
Iskreno , pa shta bude....
Rodjena sam u Srbiji,zemlji u kojoj je pravoslavlje najrasprostranjenija religija. Po rodjenju sam pravoslavna, znachi.. Moji pra, pra su , verovatno bili pravoslavni.. Deda je bio komunista, shto ce reci, ateista...Zenska strana porodice verovala je u Boga... Verujem i ja...
Zivimo na selu. Nisam bila rodjena , ali pricha ide ovako : dok su svi bili na njivi, doshao u kuci pop da osveti za slavu... ( letnji Sveti Nikola). U kuci bila samo baka. Naishao moj otac prvi i zatekao baku kako plache. Nije imala novaca kod sebe da plati, pa pop nije hteo da osveti.. Nju je to veoma potreslo. Baka je neposredno nakon toga umrla... Od tog dana pop nije ushao u nashu kucu. (moja prabaka). I baka je ubrzo umrla, relatvno mlada... Popovi nisu dolazili, u crkvu nismo ishli... Slava se slavila...uvek...
Nisam ja osecala da sam hrishcanka, nikada.. I shkola nas je uchila komunizmu, marksizmu....
Verovanje u Boga se nikad nije dovodilo u pitanje, shto se mene tiche, bez obzira na sve....
Onda sam upoznala svog buduceg muza.. On je musliman, po rodjenju i verovanju...
U Palestini sam se prvi put srela sa islamom... Tad sam bila mlada, nekako je pochetak raspada nashe drzave proshao pored mene, tako da nisam imala neke predrasude....
On mi je rekao : Ne mogu da trazim od tebe bilo shta shto se tiche vere, sem da verujesh u Boga. Chak i to, ako ne osecash iskreno, iz srca , a kazesh... nije to....

Prihvatila sam islam kao svoju veru, poshtujem svaku drugu, i ljude koji je imaju....

Nisam zelela nishta posebno ovim shto sam isprichala, samo chisto da razmenimo mishljenja.... Ako vam nije smorno, napisacu vam ostatak priche.....

Pisi, obozavam takve price.
I moja sestra od ujaka je udata za arapa, ali oni su se odrekli i hriscanstva i islama i uzeli neku drugu veru (iskreno nemam pojma koju)
Jedna devojcica se zove Anja, druga Amal,sad treba da rodi i trece, bas me zanima kako ce se zvati.
Sa ocem pricaju arapski, sa majkom nas jezik,
Vrlo interesantno

Sonija, i ja. Piši malena. Vrlo je interesantno. I lepo si pisala. Nastavi, molim Te