PRICE O LJUBAVI

-Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši prećutati, upitala: "Skrivalice? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE. SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikad ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio da predloži igru. OPREZ nije hteo da reskira.
"Jedan, dva, tri", počela je brojati LUDOST. Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište, ali samo za sebe! LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion!", povikala je LUDOST i započela potragu. Prvu je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji s Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i ZAVIST, i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo da je pčelinja košnica.
Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo još lakše, jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.
Tako je LUDOST, malo po malo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ručičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima.
Odjednom se začuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči. LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa. Plakala je i molila LJUBAV da joj oprosti, i na kraju odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže.
Tako je LJUBAV ispala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST je prati gde god ide. -

Zaljubljen u ljubav


Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u”sladoledu od čokolade”.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao
potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Bože moj, kad bih imao jedan komadić zivota...
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom,
po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od
veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem...


-Gabriel Garcia Markes-

Sumadija live...

Zasto me tako gledas, upitao sam je danas nesto poslije 2 po podne...
Prijatno sunce skroz neobicno za ovo doba godine je visilo poput zrele kruske nad Sumadijom. Negdje iz komsiluka su dopirali zvuci pjesme „ Tamo gdje je Kraljevo, gdje je Studenica” ... Sumadija live...

Znas, pocela je...
Samo par trenutaka ranije bili smo tako cvrsto jedno da od dvoje niko nikada nebi znao stvoriti jedno kao sto to umemo nas dvoje...kao sto to umes ti...ja naprosto ne znam...ne znam i uvek, vec godinama se pitam od cega si satkan, od cega si stvoren da naprosto ne mogu zamisliti ovaj zivot bez tebe...sta je to u tebi...sta to ostavis u dusi žene...u mojoj dusi...da mi zivot bez tebe bude i u pomisli bezlican...
Ja znam da su te mnoge volele do bola...nastavila je na svom maternjem, meni tako dragom ekavskom...ali to je onaj lep bol...bol od koga srce pozeli da izleti iz grudi i ode negde ... ne znam ni sama kuda...
Ti si tako jednostavan a opet toliko zagonetan, ... ja znam da me volis, znam i osecam svaki tvoj drhtaj, svaku zelju...znam te i poznajem kao retko koja žena...ili mislim da te znam...
Ipak, sve ove godine mi govore ponesto o tebi...govore mi da je ljubav u tebi veliko more u kome se može bezbrizno plivati do beskraja...do onog bola koji sam ti pomenula...to boli...to tako lepo boli...Ne znam ni kako ni zasto...ali te uzasno puno volim...bez tebe...ne...bez tebe niti ide niti bi moglo...bez tebe zivot nebi nikako licio na zivot...ne, nikako ovaj moj zivot bez tebe nebi imao smisla...
Mislila sam da si jedan od onih koji pricaju slatke price dok su tu a kada odu onda su isti kao i sve one bezlicne barabe bez duse i karaktera, hvalisavci i skorojevici.
Vreme je ipak kakav takav sudija i slusam kako te mole da napises neku pricu, neki izvestaj, da opises, da bilo sta uradis kako bi neki casopis uopste mogao da se pojavi na kioscima na vreme sledeceg meseca...a tebi se ne pise ili pise, kako kad...i onda se opet po milioniti puta pitam dali si ti zaista moj...da li moje telo koje si tako snažno ispunjavao sve ove godine pripada tebi...tebi tom istom koga mole neki vazni ljudi da se smiluje i nasvrlja bilo sta...pa da urucis neku tamo nekome tako važnu nagradu, državnu bre...ej ludace...dali sam ja to sretnica ili slucajna prolaznica u tvom zivotu... a ako sam prolaznica...pa ja onda prolazim vec dobar broj godina...i koliko si velik ako toliko dugo pored tebe prolazim...
Juce iz Budimpeste, sutra iz Bukuresta...za koji dan iz Varsave i Milana...pa Ametsrdama, Parisa, Venecije, Kopenhagena...pa ljudi dolaze covece...ludace...dolaze da bi se sastali sa tobom u ovom selu i pricali o nekim vaznim stvarima koje zivot znace a ti tako nonsalantan...povuces par linija na papiru...i tvoje ime ce vec sutra osvanuti u pola Evrope...ti opet najvise volis Niksicko crno...i prstima jesti jagnjetinu ili pastrmku...Boze, ti si cudak...svi dolaze i skoro da ti se klanjaju a ti ... bosanac izbliza...ti volis svilen konac...a Mozart, Heidn,...Na lepom plavom Dunavu...Pa Orf...Carmina Burana...barabo jedna sta ti sve neznas ... Znam da su mnoge plakale...mi žene smo cudne kada volimo...suze nam dodju kao pride uz slast a kamoli strast...

Sjedi, hajde sjedi da pricamo,...zamoilio sam je...

Pa ja pricam, prekide me,...ja pricam ali ti moje price, bas sve moje price napamet znas...i sve moje price se zavrsavaju isto...bez tebe moj zivot ne postoji...ja ne želim ni pomisliti bilo sta bez tebe...ti si vlasnik moje duse...i da znas da moras cuvati tu moju krhku dusu, da, da...krhku poput grane u prolece kada sokovi pocnu da bude sve i vlaznost zamirise iznutra...

Sjecas se ti dragi moj...znam da se dobro sjecas onog Beogradskog januara...
Bulevar Revolucije...preko puta pravnog...treci sprat sa pogledom na Tas...sjecas se ti mojih suza i pahuljica snega poput kukuruznih kokica te daleke godine...sjecas se vjerujem kao sto se i ja sjecam...Bile su to lude godine, ludo vreme, sve je u tim godinama bilo ludo i vreme i ljudi...sve osim nas... Kao da te sada vidim...ozbiljan kao smrt iz prikrajka...a nezan poput samo koji dan starog psica, ma ne psica vec kuceta... Kako si samo bio snažan,...uvek zadrhtim kada se setim tog dana...od cega li si satkan...uvek sam se pitala... kako si samo bio topao...a ni malopre nista i nimalo drugaciji nisi bio ...pa kako ti to uspeva... Milion puta sam pozelela umreti u tvom zagrljaju...znas li ti uopste sta znaci umreti od zelje ze nekim...umreti bre...otici u vecni san...usnuti zauvek...ne znam da li to možes shvatiti, ti takav kakav jesi...Ponekad se bojim da to neces moci shvatiti jer eto ja govorim ekavski...ja samo namerno mogu reci vjetar, mlijeko, bijelo...samo namjerno ...

Onda si otisao nekuda daleko...iznenada i zauvek, mislila sam, nadala se, cekala i plakala...Godinama sam plakala i molila Boga da se pojavis...plakala sam i isplakala reku...veliku reku suza cekajuci te i nadajuci se da ces se odnekud pojaviti...i naisao si...dosao si ponovo u moj zivot i ispunio me srecom...ti i ne umes ženu ispuniti drugacije osim srecom...Boze kada bi mogao shvatiti sta osecam dok ti ovo pricam...

Imala sam te evo i danas, samo koji minut ranije a vec sam te zeljna kao lavica dobrog plena u predvecerje...rastrgnula bih te najradije...pa te ponovo sastavljala i milovala...kidala bi te deo po deo i cuvala pa te krpila i sastavljala da budes opet takav kakav si...i ako uopste neka žena može reci da je imala muskarca potpuno to sam sa sigurnoscu ja...imala sam te uzasno jako, beskrajno puno, do bola snažno...imala a tako te želim kao da te nikada ni probala nisam a kamoli da sam te trosila u tolikim kolicinama...

I jos me pitas zasto te gledam,...sta ti mislis zasto te tako gledam...mangupe moj, ...probisvetu...moja jedina velika ljubavi...ne pravi se lud kada ti je sve kao na dlanu jasno i poznato...

Usne su joj evo i sada kao sto su uvjek bile...mekane i socne poput slatka od sumskih borovnica sa Kopaonika...ekavske ...

Sumadija live...

Autor: Nord - Amsterdam

Ljubav na daljinu

Bilo je ljeto, sparno vece, dva svijeta, koja su se na samom pocetku cinili sasvim razlicita, su se upoznali. On se zvaoo Dejan, a ona Ivana. Taj susret je bio sudbonosan i svasta se poslije desilo sto nije trebalo. On je bio sa njenom najboljom prijateljicom Darijom, al se zaljubio u nju, i odma se predpostavljalo da od te veze nebi moglo biti nista, al ipak desilo puno stvari koje niko od njih nije ocekivao. Dejan je bio Bosanac, koji je bio na ljetovanju u Dubrovniku, a Ivana Hrvatica koja je rodjena u Dubrovniku i tamo je zivjela, i velika daljina je bila prepreka za tu vezu. Dejan se sa tog ljetovanja vratio i jos je bio sa Darijom, i bio je zaboravio na Ivanu. nakon 10-ak dana Darija je prekinula vezu koja je bila dobra al daljina je smetala Dariji. Dejanov zivot je tekao normalno sve dok nije dobio pruku od jedne djevojke. Ta djevojka je bila Ivana. U drugoj ga je poruci pitala da budu zajedno, zeljela je ispitati da li se ono vece desila sudbina ili je to bio lazan znak. Dejan je pristao, iako sa blagom sumnjom da ce veza uspjeti zbog daljine, jer je vec jedna zbog istog razloga prekinuta. Tako su to vece pocela nova polavlja u njihovim zivotima.
Od te veceri stalno su si slali poruke, zvali jedno drugo, i u tome im je prosao 1 mjesec veze i oni sami nisu mogli vjerovati da ce to toliko potrajati, ali su shvatili da je to sudbina i isli su dalje. Dejana je napala bivsa cura i Ivanina prijateljica, Darija. Dejanu je Darija slala poruke “kako je mogao”, ”najbolja mi je frendica” itd. Ivana je posumnjala Dejanu da joj muti iza ledja sa Darijom, on ju je uvjeravao u suprotno, i stvarno joj je govorio istinu. Dolazio je u pitanje prekid, ali su nastavili dalje, ali ti dogadjaji su uvijek ostali kao mrlja u vezi, i Ivana je to stalno nabacivala Dejanu kad bi joj nesto prigovorio. Isli su dalje i tako dan za danom, mjesec za mjesecom, do negdje kraj drugog i pocetka treceg mjeseca, kad se opet javila Darija. Pocela je opet sa istom temom, Vezom Dejana i Ivane. Stalno je nesto prigovarala, i Dejan je u jednom trenutku poludio i rekao da je Darija ljubomorna, na sta mu je ona rekla da joj se vise nejavlja. To je uradio, ali je u sebi rekao “kad me opet vidi nece izdrzati da mi se ne izprica”. Dejan je sa Ivanom bio i dalje sve do cetvrtog mjeseca kada mu je Ivana rekla da joj se svidja drugi, i da prekida vezu, na sta je Dejan poludio ali je na kraju prihvatio i nastavio dalje. poslije petnaest dana mu je Ivana poslala poruku “gdje si prijatelju, sta radis, pa nikako da se javis prijateljici. saljem ti prijateljsku pusu, al bi mogla biti ona prava ako hoces?”Dejan je u tom trenutku vec bio upoznao drugu curu, ali je ipak dao malu nadu Ivani i rakao da bi mogla biti prava pusa. pitao ju je sta je bilo sa onim momkom?Ona mu je odgovorila da su samo “brijali” na sta je on burno odreagovao. Tako su se dopisivali 20-tak dana nakon cega je Dejan odlucio jos jednom krenuti u pustolovinu sa Ivanom. Za manje od mjesec dana trebali su se vidjeti u Dubrovniku. Dejan je isao na ljetovanje. Dan prije nego sto je Dejan trebao doci ni jedno ni drugo nisu mogli spavati, nisu vjerovali da ce se nakon toliko vidjeti. Bili su zajedno oko 8 mjeseci i to je bilo dugo vremena, on ju je volio svim srcem iako nije bio 100% siguran koliko ga ona voli. Ipak uvijek je mislio pozitivno i nadao se da ga voli bar pola kao on nju. Dosao je dan kada su se trebali naci on nije vjerovao sta se sve dogadja oko njega, nije mogao vjerovati nakon koliko ju je vremena vidio. Kada su se nasli zagrlio ju je tako jako i zeljeo je da tako ostanu sto duze ako je moguce vjecno. Razisli su se i rekli da ce se opet sutra vidjeti. Kada je isao kuci sreo je Dariju, gledao ju je ljutito, nisu se ni pozdravili. Tek sto je usao u kucu primio je poruku od Darije kako joj je zao zbog svega zao i da se bezveze ljutila na njega, bas kako je on predpostavio. On je prihvatio ispriku i oprostio joj je, i ona je poslala jos par poruka isprike, i on joj je sve oprostio. Sve je bilo dobro do sedam dana kasnije kad mu je Ivana poslala poruku da raskida, da ga voli al ipak raskida. On je trazio objasnjenje al ga nije odma dobio. Rekao joj je da se nadju navece da popricaju malo, da mu objasni zbog cega, ona je na to pristala. Kada su se nasli on ju je pitao zbog cega, a ona mu je rekla zbog svega. On je sa malim osmijehom na licu rekao postoji svasta, trebam konkretan odgovor. Ona mu je samo odgovorila volim te al mi se neda biti sa tobom. On taj odgovor nije prihvaio ali ipak je nastavio dalje, i tu je napraviokobnu gresku koja ga je mogla mnogo toga kostati. Poceo se nabacivati svojoj staroj ljubavi Dariji. Odma joj je rekao da je na Ivanu zaboravio i da je nevoli, iako su obadvoje znali da nije tako. Darija
je bila tvrd orah cak i za Dejana, led koji nepuca tako lako. Sutradan kada se vracao sa plaze primio je poruke od Darije i Ivane, kako je dvolican gad, kako ga nezele vidjeti vise i da je on proslost za obadveOn se pravdao Dariji da nije nista lose htjeo i kad joj se nabacivao da je vec bio prekinuo sa Ivanom, ona mu nije puno vjerovala. On ju je uvjeravao da nema razloga da mu nevjeruje. Na Ivanine poruke se nije pokusavao pravdati, jer ga je dvaput povrijedila, ali negdje u njegovom srcu znao je da je jos voli, i pokusao je naci pravi razlog. Pravi odgovor zbog cega su prekinuli dobio je brzo. Odgovor koji je dobio promjenio je mnogo stvari. Taj odgovor je bio kako su je prijateljice nagovorile da prekine, na sta joj je on rekao da buduce slusa svoje srce kada je u pitanju ljubav. Posto Dejan nikad nije prestao da vjeruje da bi on i Ivana mogli da budu opet zajedno, tako joj je predlozio da se nadju kod nje. Ona je pristala i na tom susretu se rijesilo mnogo stvari. Kao prvo, pomirili su se, opet su zajedno od tog susreta, ali ga je ona zamolila da negovori Dariji da su zajedno. On je nju poslusao i napravio malu gresku. Par dana poslije se vracao u Bosnu, jos par puta su se vidjeli i Darija je vjerovala da su oni posvadjani. Kada je dosao u Bosnu Dejan se dopisivao sa Darijom i ona ga je bezveze pitala da li je u svadji sa Ivanom, on je odgovorio da nisu na sta se ona razocarala i nije vjerovala vise Dejanu. dejan i Ivana su bili zajedno jos 7 dana i Dejanu je bilo svega dosta zato sto su mu se svi mjesali u vezu, prekinuo je al odma poslije 10 min je naazvao Ivanu i zamolio je da im niko od njenih prijateljica ne mjesa u vezuTo je uradio zato sto je Darija rekla da Ivana zasluzuje boljeg od Dejana. Dejan i Ivana su nastavili dalje vole se i vjerovatno ce potrajati njihova veza. To je ljubav na daljinu koju svaka svadja i svaka greska i ljepa stvar ocvrsne.

Autor: Mc.Shorty


jel ono ja na verujem u ljubav na daljinu

Živim u sjenci sjenke tvoje

Zivim u sjenci sjenke tvoje...i znam da to znas, sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drugacije ne umijem!

Sve je lazno, ovaj svijet je lazan...Ne zelim pred laznim svijetom lazno da se smijem...ali to nije osmijeh, to je grc, ljudi su slijepi!

Lijepi dani, nasmijani nekad bili za tebe, za mene, a sad sve same skice, neke druge ulice i srce skitnice zgazeno nehotice...Znam da znas!!!

NESTAJES...jer u svim snovima ti vratim sve te prazne rijeci praznim danima, jer kraj tebe nisam vise...Prica odavno nije fer ljepotica i zvijer, suvise razno sve je ovo prazno, prazno, zarazno i neprolazno...Svakog dana, sata, minute vracam se nasoj prici ZAR MISLIS DA SE STVARNO PONOSIM TIME????

Plasim se da priznam da jos postojis, rane bole...i da mi falis...fali mi dodir, osmjeh, rijec...fali mi lice i nase glupe sitnice...

Dosta KRIVICE, ptice selice su odavno otisle na jug!Otisla sam i ja iz grada, nisam mogla vise...i svi ovi novi pogledi me plase PROKLETI SRETNI ZAGRLJENI LJUDI TE ULOGE SU BILE NASE, samo moje i tvoje, A GDJE SMO SADA, pogledaj u mene, NEMA ME, obecala sam ti da cu otici i otisla sam...postoje samo uspomene nase i poneki trag nemoguce ljubavi...KOLIKO DAJES TOLIKO I DOBIJAS...

U nasem gradu sada postoji jedan zivot gdje PRESTAJEM JA, GDJE POCINJES TI, JEDNA LJUBAV GDJE BILI SMO MI, GDJE SADA SU DRUGI...

JEDNA LJUBAV-MI...i reci mi sta je to ponos, sta je to sram???

Ne, nikada za to s tobom nisam znala pa ne zelim ni sad!!!Sve nase suze saprala je kisa, na kraju nisam sigurna ni da li si plakao, nit da li si dno dotakao, a takav kakav jesi, takva kakva jesam slagali smo sami sebe...nismo imali snage za borbu protiv onih koji su krojili nase zivote...kao da smo djeca bez prava glasa...otisla sam, a ti si se vratio starim stazama svom vjenom picu i ludim provodima...

Znam mene ni svi peroni ovog svijeta nece nikad nimalo promjeniti I DALJE ISTI BLEJER IZA BLOKA I UVIJEK MAJSTORSKOG OKA NIKAD IZVAN SVOGA TOKA I DALJE ROKA NA PUTU DOKA SVOJE SRECE...

I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli mi skrece, a onda padne noc..prokleto dugi sati...Ali znam sve je nista, slomit cu kazaljke vrijeme ce stati, kosmos ce cekati...samo...trazim te, sanjam te pijanim ocima u nocima, u tuđim licima u stanovnicima nekih drugih svjetova-GDJE JE NA????

Cutim jer znam da ti znas jedini moj TI KOJI ODAVNO MOJ NISI...Svaka sekunda kao godina, ali barem sad znam na cemu sam i znam da NEMA NAS...

Spremna sam da budem ponosna i nasmijana pred svima, iako te kad sam sama, i dalje oblikujem od oblaka dima...

Oprosti sto nisam imala snage da te slazem i zazelim srecu, AL STA CE TI TO OD MENE???

Sve uspomene s kaputa stresi samo budi to sto jesi, TU GDJE SI sta god da se desi budi okej i nikad ne saznaj kako boli kad NEKOG VOLIS, A NEMAS, VOLIS I LOMIS SE DA IZDRZIS!!!

Ostaje nada da ce nekad neko htjeti da shvati mene...MOJA LUTANJA, MASTANJA, SANJARENJA I ZNATI DA IH PRATI...i ko zna mozda jednom sretnes me, ali srest ces samo prolaznika slucajnog, obicnog covjeka i pogled leden...

IAKO TE TAJ NEZNANAC NEKAD VOLIO VISE OD SEBE!!!

Samo se cuvaj i budi dobro...

Autorica: Travničanka
Lepo je iskoristila Marchelovu pesmu,zar ne?

JAVI MI
Kad budes u sobi s muzikom u mraku,
I sa sjecanjem,
Kad pozelis da ti jutro ne svane,
Znaj, ja te jos uvek volim,
Mene vazda mozes nazvati,
Javi mi, javi mi, ja cu cekati.

Kod kuce kad ti sloze frku,
Zbog kola slupanih,
Izmedju prsta kad ti cigara dogori,
Znaj, ja te jos uvek volim,
Mene vazda mozes nazvati.

Kad te zena pita, “Pa, dobro sta mi fali,
Zasto nikad ne radimo one stvari?”
Kad ode da se isplace sama, kad vrata zalupi,
Znaj, ja te jos uvek volim,
Mene vazda mozes nazvati,
Javi mi, javi mi, ja cu cekati.

Komsiluku kad postanes sumniv,
Sto se vazda druzis s klincima,
Kad iz mracne ulice jalija ti vikne,
“Hoces guze, hadzija?”
Znaj, ja te jos uvek volim,
Mene vazda mozes nazvati,
Javi mi, javi mi, ja cu cekati.

Ne secam se koje je godine to bilo,ali znam da sam stao na stanicu u nekom bespucu.Bio je to jedan od naj hladnijih dana te godine.Pri "minusu" od preko dest stepeni ispod nule je duvao Severac jacine Kosave.
Na ogromnoj snegom pokrivenoj ledini strcala je sipka sa tablom te,autobuske stanice i dve trafike,dok su se zgrade jedva nazirale u daljini.
Izmedju trafika je stajao momak sa telefonom u ruci.Zaledjenim prstima kucao je SMS poruku,naslonivsi se na zid jedne od njih.Pri svakom jedva ukucanom slovu se video bol na njegovom licu.Posle svakih desetak slova vracao bi zurno telefon u dzep,ne ispustajuci ga iz ruke,da bi ugrejao promrzle prstePri tom sam vdeo nestpljenje na njegovom licu,kao da je bio ljut sto mora praviti tolike pauze.
Kad god bi izvadio telefon odande,vidno bi mu se popravilo raspolozenje.
Ponovo desetak slova,pa ponovo sve u dzep...
Primetih da je zavrsio.
Tresao se kao prut,na onoj ledenoj vetrustini.Nije vratio ruke u dzepove,na moje iznenadjenje.Stavio je aparat na uvo i osluskivao..
Ocekivao je da mu se javi..
Dobio je poruku,i sad je cita...Na licu mu se ostvario veeeliki osmeh...Poceo je ponovo da kuca,ovoga puta je zurio da sto pre odgovori,menjajuci ruke pri tom.
Dok je jednom rukom kuckao,druga mu se zagrevela u dzepu.Bez obzira na to i dalje je pisao svoju "bolnu poruku"...
Ocigledno je pisao svojoj devojci.To se videlo po njegovom smrznutom licu,po osmesima u citanju...Tacno sam znao kada joj je napisao nesto lepo.Tada bi se osmehnuo i pogledao u nebo.
"Koja je vredna svega,ovoga?" pitao sam se dok sam se tresao u sada vec ohladjenim kolima."Koja god da je,njemu je veoma vredna...Na ovoj ledenoj vetrometini u ovoj Vukoyebini...".
Proslo je skoro pola sata,dok se nije pojavila "ona".
Trcala je preko leda,pokrivenim snegom.Jednom rukom je drzala ovratnik kaputa,a drugom kaput,tamo gde je trebao biti zakopcan.Kako je prilazila,osmeh joj je bio sve siri.Bio je okrenut k meni,jer je vetar duvao odande.Nije je tako mogao videti.
Najednom se okrenuo,i spazivsi je potrcao joj je u susret.Skocila je u njegov zagrljaj.Tada sam ugledao naj duzi poljubac na svetu!Vetar joj je podigao kaput u vis.Imala je neki tanak dzemper,koji joj se malo podigao i otkrio ledja.Tada mi je bilo jos hladnije,kada sam je video "takvu".Nisu se dugo pustali iz zagrljaja,neprestano se ljubeci...Kada sam dosao na ideju da ih pozovem u auto,a ja da izadjem malo napolje,vec su se okrenuli,i boreci se sa vetrom lagano krenuli ka udaljenim zgradama..
"Bravo majstore!" rekao sam na glas,diveci se njegovom neverovatnom dostignucu."To je ljubav" pomislio sam.Toliko sam bio srecan zbog njih da mi i nije vise bilo hladno u kolima.Primetih da sam prestao da se tresem od zime,koja je bila sve jaca.

Autor:ja

NOVOGODISNJA PRICA

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona.
Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,i srebrne sandale sa dva jedva vidljiva zlatna kaisica.
Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.
Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.
Da, bila je plava.
Ne, crna.
Ne,ridja!
Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost? Da li je to, u stvari, bila Nova godina?
Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno? Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

Autor;

Bravo kpt, hvala na toplim pričama

(osokoljen Gorskookom,napisacu vam jos jednu bajku,pa vas vise necu daviti samnom... )
Dakle(m);


BAJKA,K'O BAJKA...


U jednom kraju kada krenete ni levo ni desno, ni pravo nego malo krivo. naci cete ljude koji imaju srce od stakla.
Uvek, kada bi nekoga zavoleli, jedan delic srca bi se odlomio i postao deo voljene osobe.
Oni koji su spretno izbegli ljubav imali su jednobojno i bez oziljaka, a nekima je dusa izgledala kao sareni kolaz.

Nije mu uzvratila osmeh, pogled tup bez nade lutao je daljinama. Prepoznao je taj izraz lica i skupljene ruke, vidjao ga je vec mnogo puta. Znao je da u dlanovima krije slomljeno srce. Nije je pitao zasto. Tuga je tuga, jednako bolna bez obzira na razloge. Otvorila je sake i pruzila mu komadice stakla koji su podsecali na suze.
Pruzila je svoje srce kao da mu ga poklanja, kao da je bezvredno.
Bilo je razbijeno na stotinu komada. "Nespretna i slaba, dozvolila sam da se polomi".
Svakog dana se vracao na isto mesto i spajao deo po deo toplim recima. Osmesima je mamio da mu pomogne. Cuteci s njom dopirao je do najkrhkijih krajeva. Znao je da ne moze da ga zavoli i nista nije trazio. Ma koliko bilo razbijeno, srce kao srce, dok god ima ljudi i nade ponovo hoce da udara.
Krisom je odlomio delove svoje duse i sastavio svoju najdrazu slagalicu, pozdravio se i otisao dalje.
"Vise ti nisam potreban".
Sirom je otvorila ruke i razvukla osmeh. Hodala je dugo trazeci ga u poljima kamilice, pored reke, medju slomljenim dusama. Prepoznala je taj izraz lica, skupljene ruke i tup pogled sto seta daljinama. Lagano mu je otvorila dlanove. "Sada, kada ga imam, sada si mi najpotrebniji. U njemu su tvoji tragovi."

U jednom kraju kada krenete ni levo ni desno, ni pravo nego malo krivo naci cete ljude koji imaju srca od stakla.
Uvek kada nekog zavole, delic njihovog srca postane i deo te osobe.
Oni koji su se plasili da ga ne polome imaju dusu bez boja.
Ona najsarenija srca koja podsecaju na kolaz, ona koja su se nekada i razbila, postala su najlepsa i najcvrsca.

Autor; poznat,vec...

Pricaj mi o ljubavi


U modroj zori ne zovi mi ime,
Prolaze sjene,
Prolaze sjene, pricaj mi o ljubavi.

Nek nase usne ostanu nijeme,
Prolaze sjene,
Prolaze sjene, pricaj mi o ljubavi.

I bas nas briga sto znace rijeci,
Prolaze sjene,
Prolaze sjene, pricaj mi o ljubavi.

Pricaj mi,
Pricaj mi,
Sjene ne galame, sjene cute hladne
Pricaj mi o ljubavi.

https://www.youtube.com/watch?v=CZe_OxQJBQs&feature=related

Oci u oci sa svojom bedom
Ja pravdam sebe i mrzim sve redom
Prica o ljubavi
Obicno ugnjavi
Cutim i grize me cir

A napolju nista vise
Osim tople letnje kise
A napolju lisce susti
Izgleda da mnogo pljusti

Riblja corba

E,fatih ofcu u lazi,aiiiiiiiiiiiiiiiiiiii On nema cir

Storm_z ::

E,fatih ofcu u lazi,aiiiiiiiiiiiiiiiiiiii On nema cir

A ko je mislio na zeludac?

Kuda ode ovako predivna tema...

CEKAM......sledecu pricu kapetane.
Plizzzzzzzz:)

zutaruzasadunava ::

CEKAM......sledecu pricu kapetane.
Plizzzzzzzz:)

Drago mi je da ti se dopalo to,šta sam pisao,bi će još priča...
Dok ne stignu,evo ti jedna od meni omiljenih pesama:



NOĆU

Noću, ljubljena, veži svoje srce za moje
I neka zajedno u snu razbiju tmine,
Kao dvostruki bubanj, boreći se u šumi
Protiv gustoga zida okupanog lišća.
Prolazu noćni, crna žeravo sna
Što hvataš niti zemaljskoga groždja
Tačnoscu nekog neredovnog voza
Što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano.
Zato me ljubavi, veži za čisti pokret,
Za postojanost što kuca u tvojim grudima
Krilima nekog labuda ispod vode,
Da bi na zvezdana pitanja ovog neba
Naš san odgovorio jednim jedinim ključem
I samo jednim vratima koje zatvori tama.

Neruda,naravno...

TEBI
Tebi sto si prosao mojim snom
na vrhovima prstiju,
tebi
sto si ukrao par uzdahs
i pomogao da se probudim iz iluzija,
tebi
prijatelju
umesto svih onih reci
koje ti htedoh reci.
Svetlana Biorac-Matic

Andjeo i vrag
Pesnik je lepo primetio-zenama je potreban samo mali znak,nagovestaj,
jedan mig,nevidljiv detalj,sitan povod, a zatim sve rade same-
-vole,pate,nadaju se,mastaju,otklanjaju kamenac,kuvaju,peglaju....
placu.Inace, drugacije nemam pojma kako bi funkcionisao ovaj svet.
A sve to u ime ljubavi.Verujuci jednom muskarcu koji je tvrdio-
-da nema zena,dijamant bi bio obican kamencic.
Da bas tako.....
Jelena Rankovic

Nikada ne prestaj da se smejes,cak ni kad si tuzna.
Neko ce se mozda zaljubiti bas u tvoj osmeh...

LJubav pocinje u nasem mozgu,srcu i pocinje u nama.

E tu bi imalo da se prica i prica na tu temu...:tongue:

Pozelece da nestane u tom vecnom trenutku,
da ne prezivljava bol zbog svega sto je proslo.
Nikada nece prodreti u dubinu tih prohujalih dana da
dodirne ono sto je tamo ostalo!

Podseti me šta to beše ljubav, il bar na tren biti zaljubljen? :OV:;)))

MARINA CVETAJEVA

Ne kaže se uzalud: "Ljubav je slepa". Cvetajeva je zavolela Efrona u mladosti i – za ceo život. Ona je bila čovek od velikog ličnog integriteta, časti. Kako je sama kazala, pošla je za Efronom "kao pas". To vam je etika postupka: ostati verna samoj sebi. Biti verna obećanju datom u mladosti, dok je bila devojka. I to je sve. Neki su se trudili da je opravdaju time da navodno nije ništa znala o Efronovoj špijunskoj delatnosti. Naravno da je znala! Da su dramatični događaji vezani za ubistvo Rejsa bili za nju iznenađenje, nikada ne bi došla za Efronom u Moskvu. Najverovatnije je Efron nije uvlačio u pojedinosti svog špijunskog rada. Ali dosta toga je znala, ili bar nagađala. To se vidi iz njenih pisama.

Ne znam koliko joj je bila poznata Efronova saradnja sa GPU, ali mislim da ga – čak i da je sve znala – ne bi odgurnula. Sposobnost da se smisao vidi tamo gde ga očigledno nema – jeste profesionalna crta pesnikovog pozvanja. A Efrona je Cvetajeva mogla oduhoviti jer je uočila potpunu katastrofu ličnosti. Osim svega ostalog, za nju je to bila očigledna nastava zla, a pesnik sa takvih časova ne beži. Marina se u toj situaciji ponašala na najdostojniji mogući način – i na najprirodniji! Marina je shvatila da je katastrofa – katastrofa i da se iz nje može mnogo naučiti. Sem toga – a to je za nju bilo najvažnije u tom trenutku – s njim je imala troje dece, koja se, doduše, nisu umetnula na oca. Ili joj se tako samo činilo. Osim toga, tu je i kćerka koju nije povela sa sobom – zbog čega je sebe strašno kaznila – i nije joj bilo do toga da kažnjava i Efrona…

Cvetajeva nije povratila posle katastrofe sa Efronom. Njeno samoubistvo bilo je odgovor na nesreće koje su je snalazile tokom mnogih godina Moguće je rekonstruisati poslednje dane Marine Cvetajeve, koja je svoju malu zajednicu sa suprugom Sergejem i kćerkom Arijadnom nazivala savezom usamljeništva. Sergej Efron je najpre bio vatreni pristalica belih. Potom je u Parizu, gde je emigracija teško živela, mučen nostalgijom, podlegao sovjetskoj propagandi i sa istom strašću prišao boljševicima. U Parizu je postao sovjetski špijun, a kada se vratio bio je uhapšen sa kćerkom koja je takođe bila vatreno odana otadžbini. Krug tragedije se zatvarao čineći da jedini izbor Marine Cvetajeve bude omča.

(Pesnikinja najstrašnije ljudske i pesničke sudbine Marina Cvetajeva, u pismu Rajneru Mariji Rilkeu, u koga je smrtno zaljubljena (pa i zbog toga ima razloga da sakrije svoju bedu i čemer, samo nekoliko meseci pre pesnikove smrti) tražeći susret do kojeg nikada neće doći, ne može da se ne izjada: „Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije” (900 kruna mesečno). I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati”.)