Baviti se svojim zivotom

Koliko smo spremni da stvari koje nam smetaju promenimo ili ostvarimo svoje zelje. Cesto cujemo od prijatelja da nam se zale da nisu zadovoljni poslom, zenom, vezom ili koje cime. To obicno traje dugo i ponavlja se. Nekad je to retorika u prici ali cesto to nezadovoljstvo u bilo kojoj sferi zivota se prenosi i na ostale aktivnosti.
Pa ako ste nesrecni u braku i to traje dugo godinama i po inerciji i navici se zivot odvija, zasto to ne promeniti. Upadate u depresiju ili ste u konstantnom stresu zbog svadja.
Ekonomska zavisnost od roditelja, jos uvek. Besni smo na glupu situaciju ali nista nepreduzimamo da raskinemo taj odnos, odrastemo i krenemo dalje. Mozda nam taj zivot u takvoj vezi omogucava veci komfor, udobnost ispeglanog vesa, spremljenog rucka i pri tome smo svesni da to bas nije ok.
Posao nam uzima veci deo dana i energije pri tome vam i dalje nepruza dovoljno novca da zadovoljite svoje potrebe i zelje.
I moglo bi tako da se nabraja dugo.
Izgovori da se nebavimo svojim zivotom uvek postoje. Objektivni, subjektivni ili najcesce "sitacija u drustvu".
Potrebno je da se sagleda sta je to sto vas sprecava da jedrite zivotom na svojhim odlukama i zeljama.Uloziti energiju, pokrenuti odavno zaboravljeni elan pocetka i smelosti da trazite ono sto vam pripada rodjenjem, vas zivot. Svako ima u sebi mnogo vise snage i energije nego sto mislimo. U posebnim sitacijama on ispliva i sami sebe iznenadimo koliko mozemo.
Osmelite se i preracunajte koliko ste vremena proveli na netu i preracunajte sta ste mogli da uradite za to vreme.
Ja stalno postavljam sebi to pitanje.
Mogla sam osmisliti i pokrenuti novi posao. [i]

Potrebno je da se sagleda sta je to sto vas sprecava da jedrite zivotom na svojhim odlukama i zeljama.Uloziti energiju, pokrenuti odavno zaboravljeni elan pocetka i smelosti da trazite ono sto vam pripada rodjenjem, vas zivot. Svako ima u sebi mnogo vise snage i energije nego sto mislimo. U posebnim sitacijama on ispliva i sami sebe iznenadimo koliko mozemo.


Ono sto me sprecava i sto me tera napred su dve glavice i ono "mama".Sve sto radim su oni...

Joanne Kathleen Rowling
Najpoznatija kao autorica serije romana o mladom čarobnjaku Harryju Potteru koja je osvojila brojne književne nagrade, a u cijelom je svijetu prodana u više od 400 milijuna primjeraka.

Nakon što je 1986. diplomirala na Sveučilištu Exeter (University of Exeter) preselila se u London gdje je počela raditi za Amnesty International. Tijekom tog razdoblja, dok se vozila u vlakom iz Manchestera u London, dobila je ideju za priču o dječaku koji pohađa školu čarobnjaštva. Počela je pisati o avanturama Harryja Pottera čim je stigla na svoje odredište. Rowling se zatim preselila u Porto, u Portugalu gdje je poučavala engleski kao strani jezik. Tamo se, 16. listopada 1992. udala za portugalskog televizijskog novinara Jorgea Arantesa. Prije razvoda 1993. rodila im se kćer Jessica Isabel. U prosincu 1994. s kćeri se preselila svojoj sestri u Edinburgh. Živjela je od socijalne pomoći, ali je uspjela dovršiti svoj prvi roman pišući u edinburškim kafićima kad god je uspjela uspavati Jessicu

Uopšte posmatrano, važno je poznavati, voleti i poštovati sebe, pa to dodje samo po sebi. Ne dozvoliti da potoneš, upadneš u kolotrečinu liniom manjeg otpora, a valja i ''ubiti'' robovanje navikama. Mnogo toga možemo da promenimo na bolje, a u ostalom zašto i ono dobro ne može da bude bolje. Ništa za nas po našem ne hoda, pa je besmislena opcija je čekati da nešto samo od sebe bude, pa se žaliti na druge ili okolnosti.
Gea, za gubljenje vremena na netu si potpuno u pravu. Od kako sam pisala o zavisnosti, malo sam redukovala. Samo ću da vidim do kada. Kad god obavim neki golem posao, ili kad mi zafali vremena za nešto - shvatim da sam sa netom dobrim delom upropastila svoju prilično dobru organizaciju. Sve bi bilo u redu da se to svede na informacije koje su nam potrebne ili nas istinski obogaćuju. Ali ova plavuša ''zabada nos'' u sve i svašta. Eto.

Svi smo skloni da udjemo u kolotecinu svakodnevnice jer je to lakse, udobnije iskljuciti se iz zivota netom ili gledanjem televizije ... Izgubili smo elan iz mladosti kad smo mislili da sve mozemo i osecali daje to ostvarivo. Ulaskom u zrelost prihvatili smo neke obaveze, odgovornosti prema bliznjim, zaboravili na nekadasnje zelje, zamenili ih nekim manjim, prihvatljivijim.
Uvek sam volela izazove u zivotu one me pokrecu. Kad se usmeri energija u nesto sto zelite onda se odbacuju nebitne stvari, sazmete svoje misli vreme u ostvarenje cilja i nekako sve sitnice dodju na svoje mesto. Svako bi trebao da sebi postavlja takve zadatke jer ga taj trud i zadovoljstvo pri penjanju cini srecnim, ispunjenijim i svakako sigurnijim da krene na nove pohode.
Poigrajte se sa sobom i napravite neki rezime svog zivota. Kolona, cime sam zadovoljna i kolona, sta bi volela da bude drugacije. Bice to smeo zadatak. Ako ste dovoljno iskreni prema sebi ova druga kolona ce biti uporedivo duza. Odaberite nesto sto bi menjali, pokusajte.

Život je iskustvo i valja ga živjeti. Život nije moguće spoznati čitanjem knjiga ili gledanjem emisija i filmova o onima koji su to učinili. To samo povećava odvojenost.


Znanost je nastala u pokušaju traženja objašnjenja, u nastojanju dobivanja odgovora na pitanja i razumijevanja kako život funkcionira. Čini mi se, međutim, da je taj svoj cilj izgubila.
I tehnologije i medicina i društvene znanosti razvile su se u institucionalizirine nadkulture i sustave koji se sve više odvajaju od objekta svojeg proučavanja - Života, te svoju svrhu nalaze u unaprjeđivanju kapitala i moći, a koji onda i toj istoj znanosti omogućuju i uvjetuju postojanje, postavljaju ciljeve.
Suvremena medicina zapravo je operativa marketinga farmaceutske (a to znači: kemijske i naftne i vojne) industrije. Umjesto izlječenjem pojedinaca i društva bavi se prodajom preparata koji potiskuju simptome, stvarajući nove anomalije i nove simptome na kojima može zarađivati. Neodgovorno i nesvjesno. I kao svaki institucionalizirani sustav, vrlo je osjetljiva na kritiku.
Suvremene tehnologije bezobzirno uništavaju resurse planete na kojoj živimo, proizvodeći gomilu besmislenih i nepotrebnih uporabnih predmeta, čiji je jedini smisao opet stvaranje dobiti. Inženjeri su u kreativnom zanosu, jer 'sad je moguće' stvoriti stvari koje su još nedavno bile znanstvena fantastika. Pa stvaraju, ne pitajući se da li je to smisleno ili potrebno. Može se. A ne moraju ni razmišljati o smislu ili potrebnosti: zato imamo marketinške stručnjake - oni stvaraju potrebu. A potreba prodaje…
Administrativne i uslužne djelatnosti razvile su se u moćne egocentrične strukture čija funkcija više nije usluživanje pojedinaca i društva izvan tih struktura. Usluga je samo način (proizvod) kojim struktura hrani sebe i nudi privid sigurnosti i moći svojim članovima.

Kako je sve veći broj ljudi uključen upravo u takve djelatnosti i strukture, a sve je manje onih koji se bave primarnim djelatnostima u kontaktu s prirodom, planetom koja nas hrani, posljedica je sve veća odvojenost čovjeka od Života.

Razmislite samo o tome koliko vremena provodite servisirajući (dakle: uslužujući) razne aparate, uređaje i strojeve koji bi zapravo trebali servisirati vas?!? Koliko novaca trošite na te iste predmete? A koji bi trebali poboljšati vašu kvalitetu života… Kakva je kvaliteta života koji vodite?
Obećavali su nam da podržimo razvoj znanosti kako bismo radili manje i živjeli bolje. Lagali su. Ubijamo se od posla sve više i više, i prekovremeno, a samo zato da bismo si mogli priuštiti naslagane cigle, plastiku i lim, multimedijske i komunikacijske igračke… većina kojih služi zapravo zato da bismo još efikasnije i još više radili! Sve te stvari treba dodatno održavati, puniti energijom, popravljati, učestalo mijenjati… Još više rada.
Zašto?
Te bi stvari trebale raditi za nas. A mi bi se trebali baviti sobom. I drugima: partnerima, djecom, prijateljima.

Polako shvaćamo da je i znanost malo učinila da nam pomogne razumjeti same sebe i misterij Života.
Besmisleno je čekati da to netko učini za nas. Kao što je besmisleno očekivati da netko živi umjesto nas (dok servisiramo svoje predmete i radimo da bismo si mogli priuštiti predmete koje ćemo servisirati).
Život je iskustvo.
Život valja živjeti.
Život nije moguće spoznati čitanjem knjiga ili gledanjem emisija i filmova o onima koji su to učinili. To samo povećava odvojenost.

Siddhartha Gautama (Buddha) nije bio drugačiji od nas. Ni Isus. Oni su 'samo' bili spremni odustati od struktura, institucija, nametnutih ideja i učenja, odnosa i predmeta kojima smo svi vezani, što im je omogućilo da se povežu sa sobom, Bogom, Ljubavi, Životom - i tako spoznaju svoju pravu čistu prirodu.
Pa ćemo se Isusu klanjati, a onda licemjerno 'tumačiti' njegove riječi ili jednostavno ignorirati što je rekao. Božji sin. Svojoj braći i sestrama… i pri tom ovdje zanemarivati elementarnu logiku(svi mi smo sinovi i kćeri Božje), u pokušaju da izracionaliziramo njegove riječi, u pokušaju da se držimo odvojenima od Boga, Ljubavi i Života.
Prosječan čovjek takve (samorealizirane) ljude doživljava kao potpuno odvojene od sebe i svog postojanja, kao da su neka druga dimenzija, neka drugačija bića, neka druga priča. Sluša i čita o njima s idejom da su to neki 'posebni', 'odabrani' koje je dodirnula Božja milost i mudrost, što se njemu samom ne može dogoditi. Pa, s takvim stavom: ni ne može. Nema ni kad.

Žalosna (ali daje nadu) u cijeloj ovoj našoj tamastičnoj stvarnosti je činjenica da je isti potencijal u svakome od nas. Doslovno.

Možete u to vjerovati, a ne morate.
To je izbor i odgovornost svakoga od nas.
Ali budite toliko pošteni prema sebi, pa zbrojite vrijeme i energiju (misli, rad i novac) koje ste danas potrošili na:
- servisiranje (svojih) predmeta
- servisiranje tuđih ciljeva, bogatstva i moći (na poslu)
- servisiranje svojih 'potreba' (stvorenih od medija)
- sebe, upoznavanje sebe, spoznaju i življenje Života i Ljubavi
(da, odmah, sad, na komadu papira...)

Naravno da je naš način života (i zarađivanja za život) ograničavajući i suprotstavljanje ili odustajanje od ustaljenih pravila igre izravno bi ugrozilo egzistenciju. Stoga nisam zagovornik radikalnih promjena, kao ni odvajanja, bježanja i 'traženja sebe' na drugim mjestima, bilo zemljopisnim, bilo društvenim (uključujući tu i 'duhovne centre' ili sekte) - takvo ponašanje je kontraproduktivno.
Moje osobno iskustvo je da sve što trebam već se nalazi u meni ili mojoj neposrednoj okolini. A ono što je udaljeno, doći će k meni kad budem bio spreman (prihvatiti), iz Indije ili Afrike, Sibira ili Amazonije ili Australije, s Hawaiia ili Himalaja ili iz nekog drugog univerzuma. Samo moram odvojiti i posvetiti vrijeme i energiju, okrenuti se, p(r)ogledati...

Na radionicama AKTIVNE MEDITACIJE vježbamo, skačemo, plešemo, istežemo se i dišemo. Radimo s tijelom i dahom, u pokretu i u mirovanju. Promatramo svoje misli i emocije, učimo o sebi, o načinu na koji funkcioniramo. Osvještavamo sadržaje, uspomene i stavove koje smo nakupili, naučili ili preuzeli. Učimo kako da probijemo svoje granice i okvire na koje smo se naučili, kako da odaberemo kvalitetne ciljeve i uklonimo ograničenja na putu do njih. Učimo i kako na tom putu biti mirni, zdravi, budni i sretni. Učimo prihvatiti i voljeti sebe.
To su dragocijeni trenuci koje odvajamo za sebe, posvećujemo to vrijeme nastojanju da spoznamo sebe, Boga, Život, Ljubav.

Kao voditelj radionica sretan sam (i zahvalan) zbog časti da svjedočim prekrasnim transformacijama, 'čudesnim' iscjeljenjima, sazrijevanjima i prosvjetljujućim iskustvima i spoznajama, a najviše zbog toga što promatram kako se povećava količina radosti, blagostanja, svjesnosti, odgovornosti... ukratko: Ljubavi - u pojedinačnim životima, a poslijedično u svijetu oko nas, našem svijetu.
Zahvaljujem se na povjerenju i otvorenosti onima koji redovito aktivno meditiraju ;-)

Želim vam mir, zdravlje, radost i obilje!
TATA savjetovanje

U pravu si Gea. Kolotrečina, intelektualna i fizička lenjost prosto razaraju ono najbolje u nama. Ja taj rezime pravim vrlo često. I imam osobinu da lako ne prihvatam bilo kakva potapanja. Samo bih dodala potrebu dobre, baš dobre organizacije. Upravo njen nedostatak ume da nas zaglavi, pa trošimo duplu energiju na prazno, što umrtvljuje. I još jedno sitno pravilo - uvek i odmah odraditi, završiti sa onim što ne volimo, šutnuti smetala, izbeći upotrebu, kad god je moguće. Kako u delovanju ili poimanju, tako i u emotivnom smislu (ustajalost), a u vezi sa tim i ponašanju. Tačno je, čemu god da pokloniš potrebnu pažnju (i negu) samo govori o mogućnostima koje nas najpre okupiraju dovoljno da poželimo dalje. Važno je težiti, voleti, verovati u sebe. Masu stvari je lako počistiti, počev od negativnog okruženja, pa onda od stvarnih prioriteta. Ja ne volim ono - treba, bar ne prekomerno. Kad samo treba, tu nema ni želje ni volje.

Istina je i to da smo svi pomalo zombirani. Da blokiramo, zapostavljamo ono najdragocenije u sebi zarad mrtvih stvari ili nametnutih vrednosti. Zaista je istina da se ovde lepo družimao, ali je to neuporedivo sa stvarnim druženjem uživo. I istina je i to da su ljudi sve više sami i u gomilama, a to ne sme da se dogadja. Čemu to robujemo? Mnogo toga ''ide iz glave'', pogotovo kad umrtvimo srce, želju, izaberemo da budemo ''nemoćni''. Moć prihvatanja istine, a i u opšte, jeste u nama, ali smo lenji i rascepkani izmedju onog što jeste i onog šta bismo,al' da to bude samo po sebi, pa se tako istrošimo praktično ni u šta, ne koristeći ni komadić sopstvene snage i mogućnosti. A ništa oko čega se ne potrudimo koliko vredi, praktično i nema vrednost. Eto.

A ništa oko čega se ne potrudimo koliko vredi, praktično i nema vrednost.

Nisam nesto ambiciozna, hedonista sam i tesko se pokrecem u neku akciju. Posle nekog period u komjem se specijalno ne trudim da nesto postignem i napravim neki kvalitet od ulozenog truda, zivot mi izgleda kao zaglavljen u nekoj crnoj rupi. Postajem svesna da mi svakodnevnica jede vreme. Najbolje funkcionisem kad napravim neku akciju, usmerim svoju energiju. Zadovoljstvo koje sledi svakim uspehom se neda izmeriti.
Nemam u sebi sumnje da mogu gotovo sve da postignem kad zelim. Probala sam vec i sama sebe iznenadila kako dobrom organizacijom vremena i energije se moze dobiti novi kvalitet zivota.
Trenutno sam u trazenju podsticaja i razloga da se pokrenem. Prilicno sam se ususkala u svakodnevnici. I iskeno, nista me ne zulja.

(RUBEN PAPIJAN)

''Postoje tri neprijatelja čoveka:

1. Sopstvena prošlost. Onaj ko u njoj živi glavni je glumac u sopstvenom filmu koji niko drugi ne vrednuje.
2. Strah. Strah nabija tenzije zbog scenarija koji se nije dogodio i možda se neće ni dogoditi, a to emotivnu napetost.Strah od straha.
3. Naše misli. Misao ne sme stalno da se ''valja'' već da odgovara objektu i subjektu i rezultatu koji hoćeš da postigneš. Kod nas postoji mišljenje da što više misliš pametniji si. To nije tačno. Važno je da misli postoje u onoj meri u kojoj mogu da se realizuju.

Ljudima savetujem da poštuju sebe jer je egoizam, ukoliko nije preteran, pozitivna pojava.

I još nešto - ne treba da veruju nikome.''

I šta mislite - da li čovek ispravno razmišlja?

Pa u nekim delovima se slazem. Svako nosi svoje iskustvo i meri buduce dogacaje ili ljude na osnovu toga sto je prosao u zivotu. Spoznao i iskusio. Bio to strah od losih iskustava ili jednostavno oprez pred novim. U nekoj meri to je dobro, korititi to u zivotu sve dok nas ono ne blokira u zivotu. Vazno je, jako vazno da se ne igramo zivota, kao sto kaze covek. Zavaravati sebe da je sve super kao odgovor na probleme koje se gomilaju i cine da osoba sve vise bezi u svoju ulogu.
Misao i razmisljanje treba da se usmeri na nesto da bi donele neku pamet. Filozofiranje na racun zivota dok on prolazi je za mene glupo, jedino ako te neko placa za to.
Preteran mi je taj skepticizam u vezi verovanje ljudima. Ja im verujem dok se ne uverim u suprotno. Kako ziveti sa tolikim strahom da ce te neko povrediti, pokrasti ... Nemam takvih strahova. Pa kad i sumnjam u nekog, volim proveriti pre neko sto kazem lazes.
Skoro mi je u kancelariju dosao coveg sa svojom tragicnom zivotnom pricom sa namerom da mi uzme novac. Slusala sam i razmisljala "da li je moguce da smisli takvu tragediju zbog novca". Dala sam, pa i ako me je prevario, meni je savest cista.

gorskooko ::

(RUBEN PAPIJAN)

''Postoje tri neprijatelja čoveka:

1. Sopstvena prošlost. Onaj ko u njoj živi glavni je glumac u sopstvenom filmu koji niko drugi ne vrednuje.
2. Strah. Strah nabija tenzije zbog scenarija koji se nije dogodio i možda se neće ni dogoditi, a to emotivnu napetost.Strah od straha.
3. Naše misli. Misao ne sme stalno da se ''valja'' već da odgovara objektu i subjektu i rezultatu koji hoćeš da postigneš. Kod nas postoji mišljenje da što više misliš pametniji si. To nije tačno. Važno je da misli postoje u onoj meri u kojoj mogu da se realizuju.

Ljudima savetujem da poštuju sebe jer je egoizam, ukoliko nije preteran, pozitivna pojava.

I još nešto - ne treba da veruju nikome.''

I šta mislite - da li čovek ispravno razmišlja?

Prosto si ubola gde treba bar kad sam ja u pitanju sa ovim textom.Koliko je on u pravu neznam ali pronadjoh sebe ovde.Sto bi ti napisala,eto

Gea, ja se skoro potpuno slažem.
Ovo zato što mislim da je živeti u prošlosti ''ludilo''. Nema života sada. Pouke koje je donelo dešavanje u prošlosti (iskustva) su nešto drugo i korisna su. Lepo je imati sećanja, ali ne živeti u njima, kakva god da su. Tačno je i to da mnogo toga propuštamo, ne uradimo iz straha, ali i da nas strah zdravstveno uništava. Mislim da nije imao u vidu onaj prirodni, normalan strah neophodan da nas zaštiti.
A kad su misli po sredi, zavisi kako se to posmatra. Imam utisak da pod ''valjanjem'' misli podrazumeva njihov ne kontrolisan, nesvrsishodan tok. Isto tako, i onaj pogrešno usmeren tok kad nam se čini da je moguće nešto što objektivno nije. (Nastranu ''priče'' o energiji misli u sprezi sa emocijama).
Takodje, mislim da je egoizam (zdrav) prirodna karakteristika svakog čoveka.
A kad je u pitanju verovanje ljudima, tu se skoro slažem sa tobom. Zavisi o čemu se radi. Iako nemam mnogo iluzija o tome šta ljudi (svesno ili nesvesno) mogu učiniti, sklona sam da im verujem. Mislim uopšteno. Samo mislim da je ovde poenta na sopstvenom iskustvu ili sudu. Sopstvenoj proceni, istini. Da nema slepog verovanja. Da se uključimo, što si uostalom, u opisanom slučaju, i sama učinila.
Zato sam to i stavila u ovu temu.

Mala, opet zbog sudaranja, duplo pivce na istom lokalitetu

Pa onaj koji ne nauci nesto iz losih sopstvenih iskustava je izgubljen za buduci zivot.
Pa cesto pominjana sreca je samo sklop okolnosti na koje covek svesno ili ne svesno utice. I nju treba traziti u sebi i delati da se ona nadogradi dogadjanjima spolja. Verovati ljudima da ali ako ti neko u startu prica bajke, namece se i prestavlja nesto sto nije, drzis ga podalje, ako vec moras biti zbog nekog razloga u istom drustvu. Kao zrela zena, pa jos sa nekim iskustvom posmatras osobe (mislim i na zenske) pozadinu te prestave, kome je namenjena i zasto. Oslanjati se na intuiciju je detinjasto ali mi se uvek potvrdio taj prvi osecaj na neku osobu.
Malo odoh sa teme Valjanje misli. Pa pustim da se slegne vrtlog. Da svaku pitalicu u sebi odgonetnem. Da dodje sve na svoje mesto. Pa onda donosim odluke. Ja volim tako temeljno da odradim svoje zakljucke. Tako da je proslost lepo srecena po godinam, fazama zivota i osvrtanje unazad je kao na prosla letovanja.

Bas ne rezumem mnogo u vase pisanje, jer smatram da nase promene teku dan po dan, u mesec, u godinu, u nekoliko godina i tako.
Promeniti, zivot, svatanje zivota, nije jednostavno, ali je potrebno menjati ga, ako je kao takav zivot kojeg zivimo nemoguc, dosadan i tezak.
Sta nas to, NE, sprecava da uzletimo putem zivota, nasih htjenja i nasih potreba, da bi zadovoljili sebe, clanove porodice njihovim htjenjima i njihovim potrebama, kao i potrebe nase okoline sa njihovim htjenjima i njihovim potrebama.
Spremnost da se pokrenu promene:
U ostvarenju nasih zelja uvetuju i nase mogucnosti, a basa jaka zelja je pokretc koja ce nas voditi promenama. Taj pokretac moze biti samo jedna rec, pesma secanje ili bilo sta drugo. A najvise dosada, ili se ponavlja ili sve postaje besmisao i tad je potreba za promenama veca.
Pa brakovi i prijateljstava pucaju.
Nas sprecava nasim promenama, najvise zdravlje, nase ne znanje za bolje, deca i robovanje zastarelim navikama. Sa godinama zreo covek navikava se na takav zivot, pa su promene retke i potrebe za njima sve manje.
:nev:

Da, nevene, slažem se u mnogome. Samo nam i u tom ustaljenom može biti mnogo bolje, ako se istinski realno i pozitivno bavimo svojim životom. Takodje je velika istina da smo skloni da se ulenjimo, da zapostavimo sopstvene moći, uljuljkani u poznatu nam sigurnost, kakva god da je. Za moguće unapredjenje našeg života zaista nam niko i ništa ne smeta. Važno je što češće zdravo zaviriti u se i oko sebe, pa delovati, jer mi to možemo. Lako - naravno da nije. Skloni smo liniji manjeg otpora, ili poredjenju sa najuspešnijima ili nečem zaista nedostupnom. Ali i očekivanju nečeg ''sa neba'', kao i svaljivanju ''krivice'' na druge, okolnosti, okruženje, materijalne prilike, godine...
Dobro je mladosti, njenoj svežini, elanu davati što više konstruktivnog prostora.

Zahtevi koje postavljamo su nekad nerealni i nedostupni. I za inertnost je lako naci razloga. Cekati princa ili princezu da se pojave na konju ili u mercedesu. Osobu koji ce resiti sve probleme pokrenuti zivot. Nece, nece se ni pojaviti dok nestvorite svoj zivot u kome ste sasvim zadovoljni. Pa treba se pogledati iznutra i oko sebe sta mozete tu uraditi.
Svaka osoba je jedan mali kosmos. Isprepletan osecajim, zeljama. Pa nekada sa svojim bliznjima razmenjujemo samo informacije. Ziveci tako izgubi se ona nit bliskosti. Pa i na ovoj spravi - netu, dosta su mi se ljudi zalili da ne zive sami ali su usamljeni. Izgubili su onu nit sa porodicom. Osobom koju su voleli, sticali, radovali se. To je veliki posao, opet uspostaviti tu prisnost. Nekad je to strah od otkivanja privatnih zelja, pa cak i pred partnerom. To je cest slucaj u seksu. Mozda je on pokazatelj postojanja te bliskosti ili ne. Upoznali ste se temeljno, koreografija ustaljena sa sigurnim ishodom. Da li tu ima nesto sto odavno zelite a niste smeli da trazite ili pokazete. Pa bez tih talasanja, trazenja i istrazivanja ulazi se u jedanu formu, na izgled sklada bez iskrenog sadrzaja.

:star: :star: :star: :star:
"A u srcu mi je lezala osvecena ceznja bez nadanja i verovanja, ceznja dragog kamena koji je suza i vatra u isti mah" reci su: Isidore Sekulic.
-Godinama zivim, skriven iza nekih svojih privatnih zelja. Hteo bih da se one dogode iako znam njihovu besmisao. I u ovom zivotu se ne ostvaruju bas sve zelje, niti fantazije svih sex mastarija, a ima ih, normalno kod normalnih, nenormalno kod luckastih. Ja o njima pisem, pesnik o njima peva.
Promene su dobre, ako vode ka boljitku, teske ako unazadjuju. Da bi bili normalni, za nas i okruzenje, te sex fantazije ili zelje,opcenito, potiskujemo i ako je,- su sasvim ok.- Naravno i ja ih imam, skrivene, potiskivane i kao sto imam tu veliku zelju za promenama, ali nisam uvek u poziciji da biram...
- Samoca, je opasna i vodi pogresnim - unazadjuje promene, jer samoca je besciljno i besmisleno pitanje koje iskrsava u samoci, i koje se javlja kad covek pozeli da vikne ONO sto nema imena, pa zacuti. To je pitanje kao neka kontrola svesti koja se boji zanosa, letargije i ludila.
:nev:

Moja uzletanja u zeljama nikad nisu isla dalje od skladnog zivota. Postici sklad u okviru porodice, harmoniju i srecu, blagostanje toblog doma. Ispalo je da je to najtezi zadatak koji covek moze sebi dati u zivotu. Ako to covek ima onda je postigao mnogo.

Bravo Gea! Ništa nemam da dodam izuzev da se posvećivanje i uspeh u tome jedino ''isplati''.

Kad bi se upoznali, rekli bi i vi, divan covek. A Ja sam toliko sklon promenama, ne bracnim prevarama , vec promenama. Kod mene nista dugo ne traje.
Osim sto iz navike zivim zivot, sto sam u braku 21 godinu, sto volim iste pesme, sto volim iskrenost, i sto nikad mrznja u srcu mi nije bila psdstanar.
Da me ne sputavaju ove moje dve curice i Zeljka, i moje promene bi bile vece. Ne plasim se zivota, i nikad nisam strah imao, ali ni viska uspeha, osim
skromnosti i iskustva. Menjao sam posao, sa poslom menjao prijatelje. Svakoj nepravdi gurao prst u oko, a u stvari mene je zaboljelo.
Sve promene bole. Sve promene su uvek bile novi pocetak. I sve promene se ne zavrasavaju sretno. Koliko citam, na forumu su ljudi, koji i nisu bas zeljni promena. Jer, sve promene dolaze sa bolom. I moje su tako pocinjale, uz obecanje da necu vise. A vec zelim da idem dalje.... U - ?

Ja sam uvek na sebe gledala kao jednostavnu osobu sa jednostavnim zeljama i zahtevima. Nekako je to ispalo da trazim puno od zivota! Kompromise tesko pravim i u poslu a kamoli u privatnom zivotu. Jednom izvedeni zakljuci i odluke sprovodim bez sumiranja sta je bolje. Za sada sam se kao feniks uvek izdizala iz tih promena zadovoljna postignutim promenama.
Neki nemir koji neko nosi u sebi nas tera dalje i bolje. Pa ne volim ljude koji kukaju na sve i svasta i traze izgovore spolja a nikada unutar sebe. Glavna ogranicenja koja postoje da nesto nemozemo su u samoj pomisli da je to ne dostizno.

Mislim da odgovor leži upravo u nama samima.. Kod mnogih tzv. poremećaja tipa depresija (koja nije hemijski uzrokovana), fobija i neuroza , mi sami udvostručujemo simptome i sami se gubimo u vlastitom poimanju istih...
Gubi se na samopouzdanju i počinje vladati mišljenje - "meni nitko ne može pomoći".
To je u većini slučajeva istinito, jer pomoć leži u nama samima,a psiholozi su tu da nas usmeravaju i da nam pomognu da shvatimo. Ne postoji lek, ne postoji reč koja će nam pomoći i koja će nas "izlečiti", to postoji samo u mašti.
Svaka osoba stvara svoje strahove, i svaka osoba ih se može rešiti, sama.
Ali, zašto je teže rešiti se tih istih problema, nego ih stvoriti?
Šta postoji u nama da nas gura u probleme? Je li to konstantna želja za boljim, ili konstantna želja čoveka da ima probleme i da ih vidi tamo gde ne postoje?
Zašto je naš mozak toliko komplikovan i kontradiktoran?
Zašto retke stvari možemo kontrolisati?
Je li tu odgovor u potpunosti u nama samima ili moramo tražiti i odgovore od naše okoline i prošlosti?
Trenira li nas prošlost za budućnost i koliko nas ona određuje u budućnosti?
Utiču li svaki događaji na nas?
Sigurno da dâ! Svaka rana koja nastaje, treba se zaceliti. Nastavimo li prčkati po rani, trčimo u vlastitu autodestrukciju i propast.
Zašto se toliko trudimo krvariti, a ne zaceliti?
Šta je to u ljudima što nas gura vlastitim gubicima i vlastitim problemima? Postoji li unutrašnji mir?

Postoji ali to su kratke faze kad obavite nesto, zavrsite neki posao, rascistite sa necima i onda osecante zadovoljstvo samim sobom. Ostalo vreme se trosi na zelju da se postigne nesto vise. Sto je dobro jer nas drzi u nekoj dinamici, mentalnoj. Pa tako smo sazdani i ne bi valjalo da je drugacije. Biti zadovoljan sobom stalno i reagovati pomirljivo na svoj zivot nas uvlaci u depresiju ili neko lantentno stanje koje nas na neki nacin degradira.
Srela sam se posle dugo vremena sa prijateljicom koja je za mene bila uzor vredne, sposobne i ambiciozne osobe. Postigla je gotovo sve, po merilima vecine. Jedino je odustala od zelje da se ostvari kao profesionalac. Nisam primetila da je srecna i zadovoljna. Usamljena je i besposlena.

Da;
Šta bi rekao naš narod: "Ne može i jare i pare".
Možda bi i "moglo" kad bi dani trajali po 50/ak sati?
Kao dokaz ovome je i sve učestalija,masovnija pojava narkomanije,kojoj je (po statistici) naj češći povod upravo zapostavljanje sostvene dece u jurnjavi za novcem "da bi deca imala".
Kad na kupe dovoljno novca "u ovu svrhu",toj deci više ništa nije potrebno,pa ni TAJ novac!

Već sam pisala da u toj ludoj trci za kvaziuspehom, pokazivanjem, sticanjem... ustvari zaboravimo da živimo, izgubimo ono najdragocenije, boju života. Istinski poštujem ambiciju, ali zdravu. Pri pravljenju prioriteta, skloni smo da, u najmanju ruku, odložimo svoje življenje. A potreba ostaje živa u nama, samo je jesmo ili nismo svesni. Takodje, skloni smo da jurimo osećanje, adrenalin, po svaku cenu, ma koliko to bilo trenutnog efekta, ili na lošoj osnovi. Naravno, ne govorim o onome što i ne možemo po svojoj prirodi. Pričam o tome da zbog jeftinih, ili ''treba'' sitnica, urušavamo svoj život i odnose.
To ''jare i pare'' zaista ima svoje mesto. Ali sadrži i onaj segment preterivanja. Tačno je da ne možemo biti podjednako uspešni na svakom polju, ali je, takodje, tačno da možemo da (po svojoj prirodi) odredimo prioritete (po onom što nas ispunjava ili je po prirodi prioritetno za nas ili naše najmilije, najpreče). Samo, vrlo često mislimo da smo Bogom dati da nas zadesi najbolje, ali onako da padne sa neba. Selektovanje i delovanje po krucijalnim ciljevima je stvar zrelosti (racionalne ali i emotivne).
Strahovi - pa slažem se da ih većim delom sami stvaramo, čak i negujemo, ako ničim, ono linijom manjeg otpora. Više puta sam pisala da sam naučila da svaki odnos, dogadjaj... očistim što objektivnije i najpre što mogu. Imam utisak da tako izbegavam kumulaciju negativnih iskustava.
Da li svojim ponašanjem utičemo na budućnost - verujem da utičemo. Mislim na svoj psihički sklop, prvenstveno. Svi mi moramo da radimo na sebi. Ne samo u smislu obrazovanja, sticanja znanja u svim oblastima, nego na sebi kao osobi, za sebe, iznutra. Iskusila sam da tako najbolje razumemo druge i imamo manje problema i trošenje energije i vremena na druge, često potpuno bespotrebno.
Raspisala se ja jutros, pa samo još ovo - ugodjaji (naši) čine osnovnu boju našeg življenja. Ali bi bilo dobro da su aktuelni, da ne živimo u prošlosti ili čekanju. Eto.

P.S. Narkomanija je toliko kompleksna, da bi mogla biti posebna tema.

Covek ima neke faze u zivotu koje su teske, lome i duh i telo. Ulozi se puno energije da se savladaju prepreke, osmisli zivot skupi energija i krene novim putevima i zeljama. U tom iskoraku desi se da se upadne u neku kolotecinu koja izgleda kao sasvim ok. Uspostavlja se ravnoteza izmedju hteti i moci. U nekim zrelim godinama kad smo tu negde u svojim okruzenjima stekli vec poziciju koja uliva sigurnost i vec sumiraju rezultati, razmislja o penziji, sabiraju se godine staza. Pominjem to zato sto sam uvek trvrdila "pa necu valjda ziveti od penzije" pa sad mi cesto pomislim koliko je to jos godina. Pa smeta mi ta kolotecina i izvesnost buducnosti. Ma kako izgledali doterani ili ne, mladi smo dok stvaramo. Ziv duh je taj koji nas tera da makar nesto pokrenemo u ovim godinama kad nam je iskustvo jaca strana nego energija.
Evo ja sam krenula sa svojim spiskom sta bi htela da promenim. Pa da se oprobam na "malim" stvarima kao sto je smanjiti pusenje.

Mislim da odgovor leži upravo u nama samima.. Kod mnogih tzv. poremećaja tipa depresija (koja nije hemijski uzrokovana), fobija i neuroza , mi sami udvostručujemo simptome i sami se gubimo u vlastitom poimanju istih...
Gubi se na samopouzdanju i počinje vladati mišljenje - "meni nitko ne može pomoći".
To je u većini slučajeva istinito, jer pomoć leži u nama samima,a psiholozi su tu da nas usmeravaju i da nam pomognu da shvatimo. Ne postoji lek, ne postoji reč koja će nam pomoći i koja će nas "izlečiti", to postoji samo u mašti.
Svaka osoba stvara svoje strahove, i svaka osoba ih se može rešiti, sama.
__________________________________________
Da li si nekad bio u depresiji?

Najlakse bi bilo kad bi postojao univerzalni recept za uspeh i srecu. Svaki covek ih dozivljava na svoj nacin i ono sto je za nekog ostvarenje svih snova, za nekog drugog su samo nebitne sitnice. Jedino je sigurno, da sreca (tj. stanje unutrasnjeg spokojsva i mira) ne zavisi od od materijalnog bogatsva i profesionalne ostvarenosti. Postoji mnogo ljudi koji su u stalnoj trci sa vremenom, danonocno okruzeni gomilom drugih ljudi, a u sustini su jako usamljeni, neshvaceni (na pravi nacin, jer su ljudi skloni da gledaju samo spoljasnji *glanc*) i duboko nezadovoljni i ako po merilima drugih - imaju sve preduslove za potpunu srecu. Potpuna sreca, valjda je to stanje, kome svi prirodno tezimo, a licno smatram da je jednako moguca koliko i zaustavljanje vremena. Zato treba znati uzivati u malim, sitnim stvarima. Zbirovi tih zadovoljstava nisu zanemarljivi a vreme na koje se oni protezu postaje sve duze. Ziveti u ruznim secanjima, strahovima, kajanjima zbog ucinjenog ili neucinjenog - vode u los osecaj a stvarno stanje se ne moze ni popraviti , ni ispraviti. Moj moto je - ustati sa smeskom, radovati se svakom danu i ziveti svaki minut, jer sekunda, dana, meseci i godina je sve manje... Zato treba iskoristiti sve ono sto imamo, znamo i mozemo a svakim danom ce i kolicina ispunjenog i ostvarenog biti veca a unutrasnje stanje sve blize ravnotezi i miru.

Da. lepo je to sve, sve su to lepi saveti ali...
Ustati sa smeskom i znati da kad ustanes nemas cime da odes u prodavnicu da kupis hleb deci, nemas 50 dinara da im das za uzinu, dalje da ne pricam.
Znam mnogo ljudi u mom okruzenju koje zive ovako.
Kako da se smeje, kako da savlada taj mucan bol u stomaku od pomisli na jos jedan dan, bez nade u bolje sutra.
Moja komsinica kaze kad je neko pita kako je, evo dobro, zivotinjarim