Beograd

Kad je kafa,bweeeeeeeeeeeeee.Hoce li se znati kad dolazi Luckasta?

Tu je ..mislim u NS,......a tebe te nema...))

Svratih samo da te pozdravim.
Lepe su ti slike doktore, najvise mi se svidja ova na obali.
pozz od anje

http://uk.youtube.com/watch?v=o59Pfr4kvuA&feature=related

http://uk.youtube.com/watch?v=0QNjHYgPnCs&feature=related

http://uk.youtube.com/watch?v=AmBMYm_JXmQ&feature=related

Драгутин Минић Карло

Много крокодила за Маринкову бару


* Чедо Србије Београд лепо напредује. Само је мајка све згуренија и мања.

* Београду фале мостови. Да би се склонили онолики бескућници.

* Београдски мост према Бриселу зове се Скадар на Бојани.

* Многи су са својих 20 година први пут дошли у родни Београд.

* Оно мало рођених Београђана су углавном – Земунци.

* Многи средовечни Београђани су као кућни љубимци. Још живе код родитеља.

* Главни град Црне Горе је хотел „Москва“.

* Београд није Чикаго. Ако не рачунамо Сурчин и Земун.

* Кад ће тај метро, да се склонимо од београдског подземља.

* Туристичка реклама: Убијајте по Београду, дискреција загарантована.

* Београд има Скупштину и Зоолошки врт. На осталим местима су питоме животиње.

* Београд има много крокодила, а само једну Маринкову бару.

* Провинцијалци се налазе код Коња, а Београђани код рођака на селу.

* Нећемо бити бомбардовани док не буде готов Авалски торањ.

* Филм „Џунгла на асфалту“ посвећен је београдском саобраћају.

* Панчевци долазе у Београд да узму ваздух.

Dobar je taj Karlo, britkiji je od Duška radovića a i vreme se promenilo.
Beograd se menja i za mene koja sam na njegovim ulicama svakodnevno. Saobradjajna guzva je uvek i u svako vreme na ivici kolapsa. Više nema špica već zastoji koji mogu trajati i jedan sat. Otprilike je ovako, drugarica mi živi preko mosta u km to je jedva 2 i teoretski sam kod nje za par minuta ali kad je zastoj to može biti i za 40 min. Parkiranje u centru je misaona imenica, stignem za par minuta i pola sata tražim parking. Pre neki dan sam htela posetiti neku prodavnicu koja i nije baš u nekom užem centru, kružila sam 2 kruga oko kvarta da nadjem neko mesto i onda stala na ulicu istrčala iz auta, overila prodavnicu, kupila u trku nešto i vratila se. Kazna za loše parkiranje je 1.600 a pauk je oko sto evra. Na godišnjem nivou 200 evra inkasira parking servis od mene. Jedno dizanje i par kazni.

Pa onda je bolja opcija taxi. Ipak imate srece Bg-radjani. Mnogo su vece prednosti prestonice, kako u licnom zivotu tako i za porodicu. Samo, neka ste vi zdravi i vesele, ali volim ja ovaj /relativni/ mir i prisnost u mom gradu. Tipicna provincijalka, valjda ))

Beograd nema nikakve prednosti, sto se tice porodice. Ziveti u Bg je kazna Bozija. Izdrazavam tu kaznu, koju sam sama sebi odredila, zarad boljeg posla i nesto vise para.... Al zalud sve to kad ostadoh bez sebe i sopstvenog zivota. Zato ovaj period smatram - privremenim radom u inostranstvu (Bg to jeste - drzava u drzavi, sam za sebe). I znam da cu se (ako pozivim par godina) vratiti tamo odakle sam dosla. Bg krade nerve, vreme, zivot... otupljuje sve emocije i zaglupljuje (Koliko je uspesnih u bilo kojoj sferi rodjeno u BG? Jako malo...... Skoro sve sto je uspesno , sto vredi i sto je sacuvalo zdravu logiku i rasudjivanje doslo je i dolazi u Bg sa strane). Izvinjavam se, unapred, "pravim" Beogradjanima. Ja to nisam i nikad Bg ne mogu osetiti kao svoj grad, niti sebe kao deo cele ove sarene gungule.

A ovo organizovanje drugih gradova na sve strane, a?
A seoba javne svojine iz Bg, nista?

Da ne lagim, sutra bih otisla da zivim u Bg. Bar dok ne prodje ovaj period studija. Samo za to je potrebna dupla zarada i opet dete zivi sirotinjski. To je to.

Ne treba celu Srbiju smestiti u Beograd. Srbija je sve drugo samo ne Beograd. I zasto bi svi fakulteti bili u Beogradu? I zasto su Crnogorski studenti domaci? I ko ima koristi od toga sto se sve pare slivaju tamo? Al Srbija, prava Srbija cuti i preseljava se. Eto tako.... (sto bi reklo gorskooko).......

Ja cu da se uzdrzim od komentara za zivot u Beogradu ili ne. Sve sto bi rekla moglo bi se dvostruko shvatiti.
Nije lako i rodjeni grad ti je uvek drag, ne biras ga. Sve moje kritike na racun zivota u njemu, svode se na promene koje su izgleda neminovne.
Htela sam da vam ispricam svoj utisak o sajmu knjiga. Za-e-ala sam se i otisla u subotu. Mada znam da je to dan kada su najvece guzve, organizovane posete. Na samom ulazu kolone dece, radnici, seljaci i postena intelegencija, zapusili 2 uska prolaza na sajam. Svi zeljni kulture. U hali ucila sa plakatima, nekom tablom, izumima raznim, kako decu privoleti da uce i da pri tome ministarstvo kulture napuni dzepove trgovcima. Knjige su izlozene u najvecoh hali u koju se ulazi kao u autobus, guras, cupkas iza nekog i gledas da iyaberes nekog koji je malo agresivniji i ciji red ide brze. Nekako udjoh ali da se priblizis nekom standu treba strpljenja od 15 minuta do pola sata. Prodavci ili promoteri na standovima ljubazni, objasne daju informaciju, svaka im cast. Verovatno, kad izadju nemaju snagu ni da otpozdrave bliznje. Fokusirala sam se na par standova gde sam imala

Jeb. ga - ako u sve toj guzvi nisi nekog izudarala, i naravno zbog truda kupila sto...Mozda nesto o Nevenu... ili ...?

Ma u pravu je nevene. Nasa posla.

Sajam II,
nastavak, naisla stranka i nisam završila.
Progurala sam se ja do par štandova. Nisam ja "staklena princeza" a imam i laktove. Pojavile su se par kuća koje prodaju stručnu literaturu za PC računare, programe i td. Tako da su počeli da spuštaju cene, pa sam pazarila neke knjige za savladjivanje nekih grafičkih programa. Iznenadila sam se brojem izdavača literature sa verskim sadržajem tj. pravoslavljem sa kombinaciojm izdanja "Srbi nebeski narod". Uz to se prodaju kandila, ikone, koje se štanciju 100 na sat, krstići i sve što narod ište, sve za narod za skupe pare. Štandovi okićeni, šareni, obavezno naka muzika koja dodatno skreće pažnju i sigurno prodaju i ta muzička izdanja. Religija je postala sada komercijalna i isplativa.
Bio je štan i japanaca, sa prevedenim izdanjima. U centru štanda je napravljen mini, pravi japanski vrt. Voda žubori preko mahovine i sliva se preko bambuseve trske koji je postavljen ispod palmine krančice. Potpuno bizarno u onoj sajamskoj ludnici.
Stvarno, ali stvarno najlepši štand je bio Kreativnog centra, izdavača za decu. Osmislili su svoje prestavljanje do sitnih detalja i to vrlo uspešno. Štand je bio oblepljen prugastim tapetama sa otiskom ruke, koji je i njihov zaštitni znak. Na zidovima su bile uokvirene slike sa šarenim ramovima koje su asocirale na srare ili na cvet. Uokvirene su bile sličice iz njihovih izdanja. Čak su izabrali i decu koji su bili promoteri. Baš pravi pogodak i osveženje sajma. Kulturni i umetnički pogodak. Uzela sam treću knjigu i ciklusa "Prva žemska detektivska agencija". i autor Vudhaus "Jutro donosi radost", engleski humor a i prodavac je bio fin, ljubazan i dobro izgledao.

Cek` Gea, u cemu je poenta kod izbora> naslovu, autoru ili srecnoj kombinaciji karakteristika prodavca

Neverovatna si u kazivanju.
Pa bar nisi badava `bunarila`! Bicemo pocasceni tim humorom, verujem

Naravno Oko, da cu nešto preneti duhovito iz te knjige.
Ja volim tako, malo od svega, šarmanti, elokventi prodavac koji prodaje "jutro donosi radost". Postoji još par knjiga od istog autora i knjizara se nalazi u blizini mog radnom mesta. Razmisliću još oko tih jutara, kako se mogu ulepšati

Odrasla sam u Topčideru tj. u jednom njegovom delu Dom garde, tako smo ga zvali svi koji smo živeli tamo. Naselje smešteno u krugu vojske gde se nalazio i taj Dom garde čuven po mnogim istorijskim zasedanjima i nekim sudjenjima. To sad nije bitno a ni nama deci je to bilo potpuno ne važno.
Imala sam divno detinjstvo koje svako dete želi. Veliko dvorište, žumu, park i napušteni voćnak, Voćnak je pripadap nekoj staroj vili, odavno napušten i zarastao u korov. Neke voćke su i dalje rađale sitnije plodove ali mi smo bili samo zaokupljeni njime u vreme trešanja. Brali smo i jeli ih onako zelene i bile su to najslađe trešnje u mom životu one kupovne se nisu mogle porediti sa njima. Čar tih trešanja je bio i neki čuvar koji je uglavnom podnosio nas decu a nama avanturu činio zanimljivijom.
Zgrade su bile predratne kasarne u kojima su uselili mlade bračne parove, uglavnom vojna lica. Samim tim bilo je i puno dece . Bilo nas je puno, onako generacijski i za svaki poduhvat je bilo tuce dečurlije spremne na svakakvu nepodobštinu. Svaka zgrada je bila smeštena u veliko dvorište, čitav park. U pozadini zgrada je bila šuma, gusta i prilično divlja. Namerno su je ostavljali tako radi ušuškavanja vojnih objekata koji su se nalazili u njima. Sada to shvatam. Rasla sam sa godišnjim dobima i svako je imalo svoje igre. U rano proleće smo prvo brali kukurek, onda ljubičice, šiblje u žutim i plavim bojama. U traženju najlepših cvetova često smo zalazili i ulazili u ograđeni deo, vojni. Uvek je iza ogrede bilo lepše cveće, vojnici nisu marili za ljubičice i ostalo cveće. Sećam se da smo jednom baš preterali i došli do njihovim magacina, voznog parka i ko zna čega. Vojnici su se smrzli kad su nas videli onako sa buketićima u rukama. Verovatno su posle promeniili sistem čuvanja tih objekata.
Pravili smo skloništa od pruća i osećali se ko Robinzoni u svom uporištu. Dovlačili iz kuće neke sitnice i ulepšavali jazbinu. Vukli smo i stalno neke pse i mačke. I njima smo pravili kućice u koje su oni nevoljno ulazili, razumljivo jer su bile nesigurne. Jedna drugarica je od nekih rodjaka dobila jagnje koje je poraslo u ovcu i šetali smo je kao mezimče. Bila je tu cika kad smo čuli nameru da se jagnje tj. ovca zakolje. Pa je naše mezimče pred neku zimu odselilo, tako nam je bilo lakše.

najlepse godine svog zivota provela sam u beogradu.pune 22 godine.volim taj grad.ali tu su mi deca rasla , skolovala se, razvod, podstanari dugo godina... uh samo kad se ja vratih u moj zavičaj .jedino za cim zalim je pogled sa mog prozora(ali tu mi je sin pa mogu kad se zazelim i da se nauzivam) pogled iz balkanske ulice na savu ,banovo brdo, n.bgd i zapadno krilo beograda


volim ga stvarnoi jedva čekam da se obnovi avalski toranj da u dolasku ,kad ga vidim sa ibarske magistrale , pustim da mi srce zalupa jer ipak to je i moj beograd

Rambo Amadeus

Za početak, kupite plan grada


Za prosječni radni vijek prosječan građanin ostavi četiri godine u saobraćaju

Da li je neko pomislio koliko bi se vremena, živaca i para uštedilo kada bi se svi potrudili da stanujemo blizu posla ili radili blizu mjesta stanovanja, svejedno.

Dobili bismo nazad dnevno otetadva sata na prevoz. Na mjesec dana 60 radnih sati!

Godišnje je to, vjerovali ili ne, mjesec dana vremena koje gubite na mukotrpno puzanje u kolonama.

Mjesec dana esencijalnog radnog vremena.

Za prosječni radni vijek prosječan građanin ostavi četiri godine u saobraćaju. I to četiri godine onog najkvalitetnijeg, radnog, dnevnog ! Pa to je deprimirajuće!

Ljudi odreda žive u Zemunu, a rade u Rakovici, i obrnuto. Žive u Borči, rade u Barajevu, i obrnuto. Navikli, kažu.

Karaburma–Novi Beograd, Banovo brdo–Dorćol,Zvezdara– Blok 45.

Kombinacije su bliže suludim nego praktičnim.

Razmislite. Gdje radite? Gdje živite? Zbog čega?

Navika nije argument.

Živjeti na 20 minuta pješke od posla je idealno, to je valjda svima jasno. Za 20 minuta pređemo pješke dva kilometra.

To uopšte nije malo. Osnovne škole postoje u svakom dijelu grada, ni njihova blizina više nije argument.

Kupite plan grada, pa nacrtajte na njemu krug poluprečnika od dva kilometra oko stana i dva kilometra oko posla. Razmislite onda.

Isplati se uložiti energiju u mijenjanju lokacije ili posla ili stana. Ponekad vrijedi i oboje promjeniti. Ogromno vrijeme, energija i novac su u igri. Pa radi se o Vašem životu! Niko vam neće pomoći ako sebi ne pomognete sami.

Nikakvi mostovi, obilaznice, metroi, političke partije, predizborni programi, brži automobili ili veća plata neće vam pomoći onoliko koliko možete pomoći samima sebi ovim životnim zahvatom.

Ljudi se u velikom gradu dijele na one vesele i zadovoljne, koji obavljaju po gradu uglavnom sve u „walking distance”, i na frustrirane, ljute, nezadovoljne, depresivne, koji dnevno ostavljaju svoje dragocjeno vrijeme u prevozu.

Tu se ne radi o parama. Jasno je da su stanovi u centru skuplji, ali zapravo jako mali procenat ljudi i radi u centru.

Većina u umornoj, slijepoj hordi samo prolazi kroz centar trudeći se da se sa jedne periferije domognu kuće ili posla na drugoj periferiji.

I tako dvaput dnevno, 300 puta u godini.

Dakle, ovdje se samo radi o organizaciji.

Znam, nije jednostavno to riješiti, treba puno misliti.

Mnogi se podsvesno plaše slobodnog vremena.

Ne znaju šta će s njim.

Homo sapijens je opstao na planeti, a neandertalac i kromanjonacsu izumrli, iako su bili jači, veći, otporniji.

Pogodite zašto?

Pa... nisu mislili na dovoljno kvalitetan način i izumrli su.

Goluždravi i nejaki homosapijens, obdaren većom inteligencijom, opstao je.

Slična stvar se događa i sada.

Na planeti je trenutno oko sedam milijardi ljudi, futurolozi kažu da će, nakon što broj dostigne deset milijardi, broj stanovnika rapidno opadati sve do samo jedne milijarde.

Trudite se da u tom procesu zauzmete što manje stresnu poziciju.

Kupite plan grada, pogledajte gdje radite, gdje stanujete,

Kolika je cijena kvadrata tamo gdje živite i tamo gdje radite i šta bi bilo optimalno.

Začudićete se kad uvidite da nije novac u pitanju.

Razmislite opet. Nije nam Bog dao glavu samo za šišanje.

Rambo Amadeus
[objavljeno: 21/11/2008]

Sve nesto mislim da nam je Bog dao glavu za fruzuru, oni srecni mogu i frcokle, da ne bude monotono.
A mozda i da se o glavu okace usi, nos usta i usade okice. Sve pobrojano i tako je devalviralo

Istina je da mi smeta trosenje vremena za prevoz u Bg kad god sam tamo. Prosto se teze organizujem pa uvek dodajem i visak vremena, za svaki slucaj. No to je retko, pa necu da trosim za plan grada i sestar.

Beogradjanima koji misle kao autor, predlazem staru, dobru trampu uz ili bez doplate. Samo jos smo mi daleko od poimanja koliko vredi vreme. I tako, kao i zivot - ono mirno tece mimo nas

Vreme je postalo dragoceno tako da se njime meri kvalitet života. Bar bi tako trebalo biti. Život u gradu je prilično isplaniran za onog ko radi i ima porodicu. Dogovori za druženje se usklađuje sa obavezama i to nekada znači i kad želite bliske prijatelje da vidite možete jednom nedeljno u najboljem slučaju.
Ja sam srećnica koja radi na 2 km od posla. U centar, krug dvojke, retko idem i to samo zbog odredjenog razloga. Parkiram se u garaži. Od kada sam zakasnila na koncert, 1 sat, odustala sam od traženja parking mesta.
Poslovni pa i trgovački centar se preselio na Novi Beograd jer su izgrađeni parkinzi. Lakše je otići u neki veliki centar i obaviti kupovinu za neki duži rok nego gubiti vreme u traženju po lokalnim prodavnicama u kraju.
Svi koji dođu iz manjih sredina se žale na prevoz i vreme koje se provede u njemu. Jeste to veliko maltretiranje i gubljenje vremena. Rambo je sasvim u pravu.
Lepo bi bilo živeti na obodu grada da nisi vezan poslom za grad.

Ha Gea, ne masite mnogo sa tom prestonicom - potorili ste.
Sinoc sam uhvatila da ni slavsku pitu ne umete sami napraviti nego ih za Svetog Nikolu kupujete na stotine kg.
A iii

Nema se vremena. Znaš koliko treba vremena da se napravi dobar slavski kolač.
Umutiš kvasac da naraste pa ga staviš u testo pa opet čekaš da naraste i tako ješ jednom. Onda ukrašavanje i pečenje. Pola dana. Za slavu se dobija slobodno 1 radni dan, kako da se sve stigne da se pripremi.
Setih se izgovor ovom mom kazivanju jedne priče sa Zlatibora. Baš sam se iznenadila kad su mi domaćini, kuće gde sam bila, rekla da oni nose da se peče prase.

Moj grad me jutros dočekao beo sa tendencijom da nestane ispod belog pokrivača.
Bilo bi to lepo romantično jutro da nisam morala da krenem na posao.
Posle praznika to je uvek teško. Ući u taj ritam brzog buđenja a i spremanja, sa snegom je panika.
Posle navlačenja 2 para čarapa , 2 majce, 2. pantalona nije baš moglo pa sam odustala, šal, kapa i bunda kupljena baš za ovakve dane ili za odlazak u sibirske krajeve, krenem da se borim sa snegom. Prvo je to bio pokrivač preko kola, grejanje sam pustila na turbo, mada još nikad nije ugrejao auto dok stignem na posao. Za otrpavanje sam koristila veliku lopaticu, koja je izgledala smešno u odnosu na nivo snega. Zaronim ruku sa njom u sneg i ona nestane a efekat je jedna grudvica. Inače moja ulica liči više na zlatiborski sokak nego ona tamo , autentična. Problem je izaći sa parkinga i mali auto naterati da se ponaša kao terensko snežno vozilo. Nekako sam napravila prtinu kroz ulicu i izašla na parče auto puta koje me vodi do posla. Na njemu snega samo ugažen od automobila. Čudo vozači su uvek daleko pažljiviji kad su tako ekstremne situacije, pa saobraćaj teče i bolje nego kad je štpic i redovno stanje.

Bas Te razumem, Gea. Posle praznika je to problem i bez snega. Samo, Bozic prodje a sneg nas jos uvek ume iznenaditi. Ja ga volim. Imam srecu da stanujem blizu firme u kojoj radim, ne koristim prevoz. Beograd ima niz prednosti, ali jedna od mana mu je upravo to sto podrazumeva dosta vremena za prevoz, sto je retkost da se zivi i radi u blizini.
To sto ti je ulica licila na zlatiborski sokak je dobro, cenim ja, plavusa )) Meni je Zlatibor prekrasan zimi - svaki delic lici na novogodisnju cestitku (i inace, uvek je lepota jedna).