Zatvorila sam oči i u tami mog predsoblja ugledala stranca koji se izuvao ili obuvao.
Otvorih oči. Sjaj ogledala, šarenilo sušenog cveća i smirena boja drveta moje komode uveriše me da mi se samo učinilo.
Za svaki slučaj zapalih cigaretu. Odbijajući da razmišljam pratila sam putanju dima. Uspelo je, smirila sam se i zaboravila.
Zatvorila sam oči i u tami mog hodnika ugledala stranca koji se izuvao ili obuvao. Nije gledao u mene. Bio je usporen i tih. Shvatih da se obuva.
- Gde ćeš - pre misli upitah.
- Idem, ovde sam završio - reče i pogleda me toplim crnim pogledom.
Otvorih oči. Sve je bilo na svom mestu i dremalo popodnevnim snom. Samo je lupanje mog srca javljalo da nije baš sve tiho. Zapalila sam cigaretu, ponovila ritual, ali ono je i dalje tuklo kao ludo. Ustala sam i bojažljivo provirila u hodnik. Bio je svetao i miran. Na satu je otkucalo pet.Vratila sam se rešena da saznam. Zatvorila sam oči i u tami mog predsoblja ugledala stranca koji se lagano oblačio i gledao me setno crnim pogledom.
- Šta si ovde završio? - bojažljivo upitah.
- Sve što se moglo završiti - reče smireno.
- A ono što nije moglo? - upitah bez daha.
- Ostavljam nekome drugom - reče i stavi šešir.
- Čekaj, moraš mi objasniti - ubrzah.
- Ne mogu, žurim, čekaju me - reče i krenu ka mojim vratima.
- Ko te čeka? - pođoh za njim.
- Ostali - reče i otvori vrata.
Osetih vetar mirisa sandalovine. Pružio mi je ruku. Razmišljala sam samo tren, prihvatila ruku i krenula s njim. Istog trenutka shvatih da iza vrata nije ono što poznajem. Sve što sam mogla da vidim bilo je previše tonova ljubičaste da bih ih izbrojala. Pružalo se u beskraj. Čvrsto sam ga stegla za ruku i bojažljivo se pribila uz njega pokušavajući da koračam normalno. Ubrzo shvatih da je dovoljno da pomislim da idem i da klizim zajedno sa njim. Bila sam očarana. Uzbuđeno pogledah njegove ljubičaste oči i nasmejah se. Moj osmeh zasvira baroknim zvukom harfe.
- Uživaj u tonu tvog osmeha - reče i nasmeja se harmoničnim zvukom orgulja.
Smejala sam se iz raznih tonaliteta i uživala. Smejala sam se kratko. Smejala sam se dugačko. Pogledah ga ponovo ozarena i osetih miris čempresa.
- Uživaj u mirisu tvog pogleda, reče i pogleda me mirisom ruzmarina. Radosno sam gledala okolo i uživala u mirisu mog čempresa i zvuku harfe mog osmeha.
Tonovi ljubičastog su se smenjivali zajedno sa mojim osmehom i do vrha mojih trepavica unosili mir i spokoj. Više nismo klizili nego talasali po nijansama smejući se i držeći za ruke. Čudan osećaj punio je moje telo ježeći mi kožu. Pokušavala sam da ga prepoznam. Kada je došao do srca, talas topline me zapahnu. Spoznah - to je ljubav, ona koju sam tražila, ona za koju sam intuitivno znala da postoji.
Novi, raznoliki mirisi i zvuci dopreše do mene, shvatih da nismo sami. U trenutku videh da se svaka nijansa ljubičaste veselo javlja i mirisnim svetlom svojih očiju me opčinjava. Prepletale su se i slivale jedna u drugu pa opet razdvajale golicajući me svojim talasima. Nismo odoleli. Stapali smo se s njima pa ponovo razdvajali. Bila sam presrećna, znala sam da smo jedno i da krug sreće, ljubavi i spoznaje kruži kroz nas. Igra je bila divna. Poželela sam da traje zauvek.
Na žalost, primetila sam da se sve češće razdvajamo i sve češće klizimo dalje. Polako su zvukovi i mirisi ostajali iza nas. Osećala sam se otrgnuto.
- Nemoj biti tužna, moramo dalje - reče moj neznanac, zagrlivši me utešno.
- Bio sam kod tebe, oko tebe, u tvojim snovima i mislima. Pokušao sam sve da ti poklonim, sada moramo dalje.
- Kako te nisam osetila ni primetila - upitah začuđeno.
- Bila si suviše zaokupljena prazninom.
Pokušao sam ti pokloniti muziku osmeha, branila si se grčem usana.
Pokušao sam ti pokloniti miris pogleda, branila si se prezirom.
Pokušao sam ti pokloniti mir, branila si se nemirnim trzajima.
Pokušao sam ti pokloniti ljubav, branila si se sumnjama i nevericom.
Pokušao sam ti pokloniti jedinstvo s bićima, branila si se prkosnom izdvojenošću.
Pokušao sam ti pokloniti sreću spoznaje, branila si se merenjem i analizama.
Pokušao sam ti zapaliti njegovu iskru u srcu, branila si se hladnoćom i neverom.
Jedino sam ovaj san uspeo da ti poklonim.
Polako sam shvatala o čemu priča i prisećala se čudnovatih snova, iznenadne toplote oko srca, naleta ljubavi i osećaja da nisam sama.
Iznenadna belina mi prekunu misao i videh da stojimo ispred vrata sa brojem 29.
- Sada ću probati ovde.
- Čiju iskru u srcu je trebalo da mi zapališ? - upitah ga pogledom sa mirisom čempresa.
Začu se zvuk zvona. Pogledah u vrata. Začu se zvuk zvona. Pogledah u moju komodu i shvatih da je to telefon. Nisam mogla da se pomerim. Pustila sam telefon da zvoni i zatvorila oči. Samo svetlucava tama. Skočila sam i otrčala do hodnika. Bio je svetao i miran. Otvorila sam vrata. Nije bilo nikoga. Zatvorila sam vrata. Bilo je pet i pet. Vratila sam se u sobu legla i zatvorila oči. Svetlucavi mrak. Ustala sam i pogledala se u ogledalo. Osim ljubičastog odsjaja moje kose, sve je bilo uobičajeno. Nasmejala sam se znanim zvonkim smehom. Iz moga oka skotrljala se suza, u istom trenu kada me je žignulo usred srca.
Tatjana Velimirović