PLASHIMO LI SE CEGA?

Plasim se sebe,najvise.

Storm_z ::

Plasim se sebe,najvise.

I ja.
Strah je u nama i mi ga stvaramo. Dolazi iz nesigurnosti, preispitivanja sebe.
Nekada je dobar i realan, stiti nas a nekada ga sami stvorimo.
Mislim da svoje strahove poznajem samo treba da krenem da se suocavam sa njima.
Imam definitivno fobiju od buba, narocito onih koje gmizu a bogami i od onih koje lete.
Izbezumim se kad ih vidim. Ne kontrolisani strah se javlja. Leto sam sa sukobila sa
jednim velikim zelenim skakavcem. Sto je bio moj licni uspeh

Storm_z ::

Plasim se sebe,najvise.

Što? (reci sebi, ne moraš drugome).

U principu bojim se samo starosti i bolesti

gorskooko ::

Storm_z ::

Plasim se sebe,najvise.

Što? (reci sebi, ne moraš drugome).

Umem da budem previse impulsivna i ne izbrojim uvek do 10

Starost jeste teška. Bolest još gora.
Čini mi se da je lepa starost stvar mudrosti. Kad ovo kažem, imam u vidu svoje godine i neophodnost da se bavim sa starim ljudima, kao i moja neposredna iskustva sa njima. Neuporedivo žive. Jedni su organizovani prema svojim godinama i faktičkim mogućnostima, naučili da realno prihvataju stvari, a drugi potopljeni u neki žal, nikako da prihvate svoju prirodnu nemoć... sve što starost nosi. Ono što je nezgoda u toj priči je što su strari ljudi teški i sebi i drugima. Praktično sami. Sramota je to čak i misliti, ali ponekad su mi teški čak i moji roditelji. Duboko sam ubedjena da niko ne treba da ostari sam.
Bolest, kakva god da je, sasvim je druga priča. Veća posvećenost svom zdravlju bi možda pomogla. Ali od lude trke okolo, zaboravljamo na se. Isti problem je i sa bolesnima. Svima su teški. A prirodno je, svi vole da se druže sa zdravim i srećnim ljudima. I treba. Samo ne možemo zatvarati oči previše, kako u odnosu na stare, tako i bolesne.

Primetila sa da stariji ljudi bas cene zivot i plase se smtri.Mladost o tome,valjda ne razmislja

Najveci i iskonski strah koji svako nosi u sebi je da ce umreti nikada ne osetivsi pravu ljubav,i ostati zauvek sam.Zato, a da toga nismo ni svesni, tokom zivota cinimo mnoge greske. Poklanjamo svoje emocije pogresnim ljudima i dopustamo da nas zbog toga povrede. Posle toga , strah postaje jos veci, i po pravilu, ne dozvoljavamo vise nikome da nam se priblizi, iz istog razloga. Nekome u tome prodje ceo zivot.Neki pobede svoje strahove i idu dalje...

Samo ludaci se nichega ne plashe.
Normalno je da svako od nas ima neki strah.
Eto ja se plashim wuka :pom:

el 007

Storm_z ::

el 007

qhugz - rezervisano, čini mi se

danubius ::

Najveci i iskonski strah koji svako nosi u sebi je da ce umreti nikada ne osetivsi pravu ljubav,i ostati zauvek sam.Zato, a da toga nismo ni svesni, tokom zivota cinimo mnoge greske. Poklanjamo svoje emocije pogresnim ljudima i dopustamo da nas zbog toga povrede. Posle toga , strah postaje jos veci, i po pravilu, ne dozvoljavamo vise nikome da nam se priblizi, iz istog razloga. Nekome u tome prodje ceo zivot.Neki pobede svoje strahove i idu dalje...

Svaka tebi tvoja čast

Lepo danubius. Naravno, idemo dalje. Istina je, koliko daješ toliko i više primaš. Ne bi valjalo da ne doživiš. Pa makar... Vreme je čudo

Danubius pozdrav i postovanje,uvek.Svaka na mestu,kao obicno!

Stihije

Al vidiš, neko to odgore vidi sve,
povlači te konce, igra se.
Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo još pre - sve vide oči sudbine.

Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.

Al znam da: Neko to odgore vidi sve...

Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom

Fiksnih rokova

Crna_ovca_chata ::

Samo ludaci se nichega ne plashe.
Normalno je da svako od nas ima neki strah.
Eto ja se plashim wuka :pom:

i ''ludaci'' se plashe....

Svako se plasi


Suočavanje sa strahom, zabrinutošću i tjeskobom. Kako preživjeti pritisak osjećaja tjeskobe i nesigurnosti. Savjeti koji će vam donijeti utjehu i snagu da izdržite. Zašto?



Strah i zabrinutost



U problematičnom svijetu, strah i zabrinutost su dva od naših najvećih problema. Vi niste jedini koji ih imaju. Mnogi od nas imaju iste takve probleme.
Da li nešto od slijedećeg opisuje vaše osjećaje?

Strah od:

* budućnosti - svih loših stvari koje mi se mogu dogoditi sutra, slijedećeg tjedna, slijedeće godine.
* zla - loše sreće, prokletstva, zlih duhova.
* bolesti - bolesti koje sada imam, ili koje bih mogao dobiti u budućnosti, kao što je rak.
* promašaja - na poslu ili fakultetu, u odnosima, s prijateljima - ne postizanja onoga što ja ili drugi očekuju od mene.
* neimanja dovoljno novaca - sada ili u budućnosti.
* gubitka posla.
* potrebe za donošenjem važnih odluka.
* drugih ljudi - ne želim im se previše približiti da ne bi saznali kakav sam zaista i da im se zbog toga ne bih sviđao.
* da neću pronaći životnog druga.
* smrti - tog starog neprijatelja.



Kako se nositi sa strahom

Često se ne suočimo s onim čega se plašimo. Pokušavamo to sakriti u pozadinu naših misli tako da bi možda zaboravili čega se plašimo ili o čemu brinemo. Važno je ustanoviti čega se točno plašimo a i također se pokušati prisjetiti kako je strah započeo. Možda je postojao neki određeni događaj ili trenutak koji ga je potaknuo.

Evo nekoliko ideja koje vam mogu pomoći u sagledavanju problema:



Suočavanje

Ponekad kada se suočite s problemom, on više ne izgleda tako velik. Ponekad je strah od neke stvari veći od same stvari! Možda će slijedeći dan problem izgledati manji! Zapamtite, “Danas je ono sutra o kojem ste brinuli jučer.”



Razgovarajte s nekim

Ovo uvijek pomaže. Pronađite nekoga kome možete vjerovati. Vjerojatno ćete uvidjeti ta osoba ima slična iskustva i da vam može pomoći.



Razmislite o sebi

Jeste li vi osoba koja brine? Vaš karakter ili obiteljski odgoj je učinio da lako brinete. Ali, naučite mijenjati negativne načine razmišljanja. Postoje dva načina na koja možete vidjeti čašu vode. Negativni način kaže: ”Čaša je napola prazna”. No pozitivan način vidi istu čašu i kaže: “Čaša je napola puna”. U redu, to može biti teško. Ono što mi zapravo trebamo je novi um koji drugačije razmišlja! A to je moguće!



Neke razumske ideje

* Ne brini o stvarima na večer ili u krevetu.
* Pravilno se hrani i vježbaj.
* Pokušaj se maknuti iz svoje uobičajene okoline - otiđi nekamo drugdje.
* Uključi se u aktivnosti koje ti ne dopuštaju brinuti. Posebice, čini stvari koje će pomoći drugim ljudima na neki način.
* Strah i brige će samo rasti ukoliko se s njima ne suočite.
* Svakako razgovarajte s drugima.
* Ako strah i brige utječu na vaše zdravlje, ili vode u depresiju, posjetite liječnika.




Jesmo li sami?

Mnogi ovi problemi proizilaze iz našeg osjećaja da smo sami u ovome svijetu. Osjećamo da nemamo kontrolu nad našim životom i da smo na milosti i nemilosti mnogih stvari.

Ono što nam je potrebno je netko ili nešto veće od svih naših problema i briga. Prijatelj koji može popraviti stvari. Netko kome se možemo obratiti u svako doba.

Milijuni ljudi su ustanovili da Bog može biti takva osoba. Nevjerojatna je stvar da bi Bog čitavog svemira mogao biti zainteresiran za malog mene, ali je istinita. Ako prolistate Bibliju, naći ćete da mnogo puta Bog kaže ”ne boj se”.

Kada je Isus došao živjeti na ovu zemlju, izgovorio je mnoge riječi mira i utjehe. Štoviše, došao je pokazati način dobijanja novog uma, novog duha, novih načina razmišljanja. I stoga što je On još uvijek živ danas, imamo obećanje da će nam biti pravi prijatelj i pomagač.

Citat :

Suočavanje

Ponekad kada se suočite s problemom, on više ne izgleda tako velik. Ponekad je strah od neke stvari veći od same stvari! Možda će slijedeći dan problem izgledati manji! Zapamtite, “Danas je ono sutra o kojem ste brinuli jučer.”

I sa ostalim se slažem, ali ovo bih naglasila. Ne ponekad. Uvek problem, strah treba gledati direkt u irise. Istog trena kad se dogodi, postanemo ga svesni. Lično, potvrdjeno iskustvo. Odlaganje ne valja, samo komplikuje život.
Oslobadjenje od negativnih emocija je skoro nemogoće, ali je istina da se na tom može uraditi puno. Bar u onom da uvek prvo gledamo pozitivnu stranu, kada je to moguće.
Nemam strah od samoće, niti se osećam samom. Verujem da je to užasno. Kao i svaki dubok strah.

Strah me ... Mislim samo kako ce ti mali Andleli sutra.Da li ce umeti da se izbore Previse ih stitim,da li ce moci sama jednog dana kad mene ne bude.....

Polako otvaraj stakleno zvono pod kojim si ih shtitila i ne boj se.Zar nisu isti taj strah imali i nasi roditelji za nas?I odrasli smo,imamo mi sad o kome da brinemo.Valjda to sve dodje sa godinama.Sve na svoje mesto.

Baš tako. Ne treba ih prezaštititi, u svakom momentu se moraju čuti i izmedju redova, jako je važno je medjusobno poverenje,
valja im izvrnuti džepove, čuti razgovore, napuniti kuću njihovim drugarima, pričati, pričati, pričati... nikako pridikovati, umeriti, ne smeju se smoriti pričom, uvek mora biti prilagodjena, nova, ne vole kad im se savetuje, naredjuje, valja ih podržati, nikako činiti umesto njih, pomalo gurnuti u vatru, pitati za savet, stvoriti prostor za potpunu otvorenost,iskrenost, izabrati momenat kad oni to hoće, požele, i valja mnogo toga još individualnog, valja se izboriti sa sopstvenom brigom, biti racionalan, umeren, odmeren, svi su ti andjeli isti, svi što žive prošli su isti put, samo napred, svaki roditelj ume to

[

Oko sve vidi,oko sve i zapamti.
ponekad strah ostane zarobljen u njemu do kraja zivota.
Po meni,to su najsnazniji i najopasniji vidovi straha....

Mnoge strahove sam savladala od straha imati nemati, vlastitom odlukom sam prolazila kroz mnoge sitacije teske, licne, zivotne. U njima sam uvek bila sama jer su bile samo moje i odluke i zivot. Nije bilo pametno uvlaciti u to bilo koga, prijatelje i porodicu. Njihovi saveti bi bili da biram laksi put, siguran ali ja sam uvek birala svoj. Pa iz tih strahova, kad se krene na taj put, uvek sam izlazila jaca i vise svoja.

Gea, u pravu si. Ali to su zdravi, objektivni strahovi. Oni sa identifikovanim uzrokom, ali i sa poznavanjem sopstvene snage. Ja to poštujem i slično reagujem.
Ovo me podseti na jedan dogadjaj sa mojom cimerkom koja je imala fobičan strah od žabe. Nesvesna da je ta sorta straha u pitanju, jednom sam joj ''poturila pod nos'' golemu sliku krastače... reakcija je bila grozna. To je nekontrolisano. Moja sestra se, i u ovim godinama, plaši i najmanjeg mišića (to nije intezivno, ''dušu joj vadim'').

Imala sam priliku da neposredno ''vidim'' moć straha od smrti. Čovek se toliko potopio da sam posle hitne, pozvala i najbliže. Bila sam ubedjena da umire, valjda i sama isprepadana. Kada su stigli iz hitne, izvršili rutinski pregled i profesionalni savet (otišli bez terapije), čovek se bukvalno preporodio. Nisam mogla da verujem. Tada sam pomislila da stari ljudi ne vole toliko život koliko se boje smrti.