Preminuo Patrijarh srpski G.G. Pavle :(

Данас, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на
Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне
Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит
београдско-карловачки, Патријарх српски Г. Г. Павле.
(kopirano http://www.spc.rs/)


Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици, а преминуо је 15. новембра 2009. године на Војномедицинској академији у Београду. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Замонашио га је Јулијан Кнежевић.

Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

3. децембра 1990. изабран је за патријарха Српске православне цркве. Избор, међутим није прошао лако. Пре свега, обављен је за живота претходног патријарха Германа и то без његове сагласности. Осим тога, његово име се нашло на листи кандидата тек у деветом кругу гласања. Све до тог круга, довољан број гласова за улазак на листу добила су свега два кандидата (епископи Сава и Стефан), а тек у деветом "цензус" је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога по тзв. апостолком начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит Антоније их је промешао и потом "извукао" коверат са именом патријарха, најстарији присутни великодостојник митрополит Владислав отворио је коверат и прочитао име. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:
„Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“

Bави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

.................................................
Патријарх Павле је добио бројна одликовања. У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног. У ссптембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена. Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.

(kopirano http://sr.wikipedia.org/wiki/Патријарх_српски_Павле_(Стојчевић)

BOG DA MU DUSU PROSTI

Патријарх Српски Павле: О хришћанској ревности
2. новембар 2009 - 11:13

Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2).

Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

Патријарх Српски Г. Павле
(kopirano http://www.spc.rs/)

Veliki ljudi nikada ne umiru

Patrijarh Pavle koji je obeležio vreme u kojem je živeo, postao je svojevrstan simbol pravoslavnog vernika. Biće i ostaće oličenje biblijske dobrote, blagosti i samilosne ljubavi, navode verski poglavari.

Verski zvaničnici izrazili su saučešće povodom smrti patrijarha Pavla. U Patrijaršiji su bili i najviši zvaničnici Rimokatoličke crkve u Srbiji - nadbiskup Stanislav Hočevar, apostolski nuncije Orlando Antonini i kardinal Franc Rode.
Izjave nadbiskupa Hočevara, muftije Jusufspahića i rabina Asiela


"Dok s jedne strane izražavamo svima svoja najdublja saučešća izražavamo svoj ponos što smo živeli s njime, pre svega ja lično i u ime čitave naše beogradske nadbiskupije, čitave katoličke crkve u Srbiji, jer smo smeli s njime komunicirati. Ja posebno zahvaljujem bogu, da mi je tako često izražavao svoja najdublja saopštenja, misli, želje i radosti", rekao je nadbiskup Hočevar.

U jevrejskoj zajednici Srbije kažu da su sa dubokim bolom primili vest o smrti Njegove svetosti patrijara Pavla. Prema rečima rabina Jevrejske zajednice u Srbiji Isaka Asiela patrijarh Pavle je bio i ostaće oličenje biblijske dobrote blagosti i samilosne ljubavi kojom je njegova ličnost zračila i oblivala svakog ko je bio u njegovom prisustvu.

"U ime jevrejske zajednice Srbije izražavam najdublje saučešće svim arhijerejima, sveštenicima, monasima monahinjama i vernicima Srpske pravoslavne crkve. Vaš bol je naš bol, vaš gubitak je naš gubitak", rekao je rabin.

Rijaset Islamske zajednice Srbije uputio je telegrame sa izrazima dubokog žaljenja i saučešća velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve, monaštvu, sšveštenstvu i svim pravoslavnim vernicima povodom smrti patrijarha Pavla.

Reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić naveo je da su misija patrijarha Pavla i poruke mira koje je upućivao u najtežim trenucima vraćale nadu u bolje sutra i u neophodnost zajedničkog života i tolerancije među različitim narodima i kulturama.

"Uveren sam da će Srpska pravoslavna crkva i pored nenadoknadivog gubitka smoći snage da nastavi misiju pokojnog patrijarha", naveo je Zilkić.

Telegram saučešća uputio je i počasni reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Hamdija Jusufspahić.

"Moj prijatelj, bleženopočivši patrijarh, otišao je na bolji svet, iza sebe je ostavio lep pomen i dokaz da veliki ljudi nikada ne umiru", naveo je Hamdija Jusufspahić u telegramu.

Govoreći u ime Islamske zajednice Srbije, muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić naveo je da je "blažonopočivši patrijarh obeležio vreme u kojem je živeo i postao svojevrstan simbol pravoslavne Crkve i pravoslavnog vernika".

"Njegov odlazak na bolji svet predstavlja veliki gubitak", rekao je Muhamed Jusufspahić.

Predsednik Mešihata Islamske zajednice u Srbiji glavni muftija Muamer Zukorlić povodom smrti patrijarha Pavla izrazio je duboko saučešće Srpskoj pravoslavnoj crkvi i svim pravoslavnim vernicima ovog prostora.

"Ovo je nenadoknadiv gubitak za SPC jer je u pitanju čovek koji je potvrdio doslednost sopstvenoj duhovnosti i sklad između dela, reči i uverenja, što je retkost u savremenom svetu", naveo je Zukorlić u saučešću.

"Verujem da će SPC naći načina da izabere novog poglavara koji će voditi crkvu u skladu sa njenim ciljem i interesima, kao i interesima svih građana, pošto je u pitanju najuticajnija verska institucija u državi", kaže se u saučešću.
(http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/299711/Veliki+ljudi+nikada+ne+umiru.html)

"Budimo ljudi"

"Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog, ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi", izjava je patrijarha Pavla iz vremena krvavog raspada SFRJ.

Upravo ta rečenica najbolje odslikava život i službu četrdeset četvrtog poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Patrijarh Pavle preuzeo je dužnost poglavara SPC 1. decembra 1990. godine.

Od 17 arhijereja na izbornoj listi, episkop raško-prizrenski je bio jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh.

"Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je prilikom hirotonisanja u Sabornoj crkvi arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.

"Moje su snage slabe, ja se u njih ne nadam, nadam se u pomoć vašu i pomoć Božju kojom me je on do sada držao. Neka bude na slavu Njegovu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", rekao je preuzimajući mesto prvojerarha SPC - prvog među ravnima, nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana.

"Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države", naglašavao je patrijarh otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod upozoravajući da se "sili treba prikloniti samo zato što ona Boga ne moli" i da nije na odmet "mudrost zmije a krotkost goluba".

"Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati", rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju.

"Ovi događaji slute na najgore pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi".

Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije.

"Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi, govorio je patrijarh Pavle brinući posebno za narod Kosova i Metoije koji "kraj svojih sve proređenijih ognjišta, čuva svetinje ne samo Srba, već i čitavog prosvećenog čovečanstva".

"I danas, kada su se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci podsećam vas na na hrišćansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima", isticao je patrijarh Pavle upozoravajući da vekovima traje Golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji a da to" vide i znaju svi osim onih koji su izabrali da budu slepi za gledanje istine i gluvi za slušanje pravde".

"Milioni običnih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neograničenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju stečenu slobodu brane od nasilja globalističkog sistema", istakao je patrijarh u Vaskršnjoj poslanici 2007. naglašvajući i upozoravajući na opasnost lažnih sloboda i demokratija i nametanje "unapred spakovanih i gotovih rešenja".

"Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina... pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečovečstvo", jedna je od poruka patrijarha Pavla koji svojoj duhovnoj deci objašnjava smisao kosovskog zaveta i svog opredeljenja za Carstvo nebesko".

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", neumorno je ponavljao patrijarh koji 29. maja 2007. skromno i molitveno u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog obeležio pola veka arhijerejske službe i dan kada je (1957) arhimandrit Pavle postao episkop raško-prizrenski.

Njegova smirena mudrost s poštovanjem je prihvatana i van Srbije i prilikom poseta kanonskim pravoslavnim crkvama i u susretima sa predstavnicima drugih crkava i verskih zajednica kao i sa predstavnicima država.

Jevanđeljske poruke da su "istina, pravda i ljubav moćnije od neistine, nepravde i mrznje" i da je "dužnost crkve da ljude vodi miru, jedinstvu i slozi", bile su svima prihvatljive.

Hrvatski i slovenački mediji u čijim je zemljama boravio 2005. godine podjednako su isticali njegovu mudrost saglasni sa već više puta i sa više strana izrečenim misljenjem da je srpski patrijarha "svetac koji hoda".

Na njegov predlog dodeljivan je orden Svetog Save i državnicima i političarima u Srbiji i van nje, poglavarima crkava i svim "ljudima dobre volje" koje je uvek podsećao na zajedničku "odgovornost pred živim Gospodom i Sinom Njegovim".

.....................................................................................................


Patrijarh Pavle sa nekadašnjim patrijarhom moskovskim i cele Rusije Aleksejem Drugim, 1999. godina.

(http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/299551/Život+po+jevanđelju.html)

Вјечнаја памјат

Помени, Господе, оца нашега светога Патријарха Павла, и опрости свако сагрешење хотимично и нехотимично, што сагреши речју, или делом или мишљу. И усели га у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј му Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узашиљемо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Вјечнаја памјат.[i]