Lepo kaze covek:)

Učenje humora


Svi narodi, a i mnogi pojedinci, veruju da su duhoviti. I kad bi to bilo tačno da je talent za duhovitost tako široko rasprostranjen, treba se setiti izjave našeg zeta Alberta Ajnštajna da je talent samo deset odsto uspeha, a da mu rad doprinosi sa 90 procenata. I duhovitost se uči i treba je negovati, raditi na njoj, usavršavati je da bi nam uzvratila najlepšim darom – duševnom ravnotežom.

Treba od osnovne škole na časovima maternjeg jezika, kako to izvesna skupina plemena naziva svoj jezik, mesečno davati pismene zadatke deci da opišu jedan duhoviti događaj iz svog života. Ako čujete vic, šalu, dosetku, treba je nekoliko puta prepričati, ponoviti da biste je upamtili. Duhovitost je smeštena u evolutivno najmlađim strukturama kore čeonog mozga, gde su asocijativni putevi još mladi, pa je potrebno više ponavljanja da bi se urezala u sećanje. To je kao pravljenje prtine kroz novi sneg; potrebno je nekoliko puta gaziti kroz njega da bi ostao trag. Šale treba ne samo prepričavati nego i stvarati situacije koje omogućuju njihovo pojavljivanje. Čak su i stroge religijske norme dopustile izvestan period, takozvani karneval, kad je dopušteno nekažnjeno humorističko i slobodnije izražavanje i ponašanje. Učešće u maskenbalima treba negovati od
detinjstva sudelovanjem u dečijim zabavama pod maskama, omogućiti nesputano slobodno ponašanje mladih, jer samo oslobođen duh može proizvesti duhovitost. Diktature se i prepoznaju po tome što guše humor i nemaju smisla za duhovitost. A opet, konačni pobednik samo je onaj koji se može duhovito osvrnuti na samog sebe. I smeh treba učiti. Neobuzdani smeh koštao je mnogog poltrona karijere, a prepoznat ulizički osmeh često izazove kontraefekat. Državi je u dugoročnom interesu da podržava svaki oblik spontanog, ali i organizovanog izražavanja humora.

Treba pomagati izložbe karikatura, festivale komedija, povremene skupove duhovitih ljudi. Oni su so nacije, oni su temelj identiteta koji je toliko ugrožen od globalista, mondijalista, stipendista, jer gušenjem humora u narodu njihov posao ujednačavanja biva olakšan. Svaki odrasli pismen čovek mora zapisivati one šale koje smatra duhovitim. To je bolja legitimacija od čipa koji se ugrađuje u šengenske dokumente. Ne kaže se uzalud: „Pokaži mi čemu se smeješ, znaću kakav si čovek”.

Svaki uspešan zavodnik pričanjem šala testira potencijalnu partnerku. Najstabilniji su oni brakovi gde se partneri smeju istim stvarima. Nema boljeg ključa do srca od humora. Kad su Porfirija Rubirozu, jednog od najvećih zavodnika, pitali za tajnu uspeha, odgovorio je: „Ja sam žene samo škakljao”. Zapitajte se samo kad ste vi nekog poslednji put poškakljali (a da niste dobili šamar). Humor razgaljuje, opušta, otupljuje oštricu agresije, uvodi u spontanost, sigurnost, stvara poverenje, loše misli beže od humora ko đavo od tamjana.

Malodušni će pokušati da se opravdaju da navodno nije vreme za humor. Ništa dalje od istine. Uvek citiram kolegu Frankla, profesora psihijatrije sa bečkog univerziteta, koji je, na pitanje kako je uopšte preživeo pet godina u konclogoru, odgovorio: „Kad god sam mogao, sebi sam ispričao vic!”. To mu je dalo snagu da mu duh ne poklekne. Ako smatramo da su došla „zadnja vremena”, da ne može biti gore (a može i hoće), pametno je naoružati se jedinim oružjem koje nam omogućuje da ga dočekamo spremni, da i kad gubimo, to činimo s osećanjem superiornosti. Telo može da jede kačamak, ali osmeh na licu govori da u usta ulazi kavijar sa šampanjcem. To može samo duhovitost. Ne dajte da vas mediji, koji daju krivu sliku vrednosti i podilaze trenutnim moćnicima, zavaraju. Ilustrovaću to činjenicom da nema Srbina koji ne zna za Steriju, Domanovića, Nušića, Ćopića, a ko su bili ministri ili premijeri u vreme njihovog življenja niko se više ne seća. Na nama je da omogućimo novim Nušićima da nam preko humora sačuvaju identitet, da nas spasu hazarske sudbine, jer to ni ovovremeni tajkuni, ni ministri sigurno neće učiniti.

Petar Bokun
[objavljeno: "Politika" 19/01/2009]

Humoru u čast

Ako je lice ogledalo duše, a mimika njena ekspresija, ne piše nam se dobro.

Mi sami, a pogotovo naši gosti, redovno primećujemo da se manje smejemo. Međutim, došlo je i do promene načina na koji se smejemo, tema kojima se smejemo i oblika iskazivanja humora. Aktuelni humoristi koriste mrtvačke sanduke, krematorijume, osobine transilvanskog grofa Drakule da bi izazvali smeh. Nižu nam niz preozbiljnih tema da bi na kraju iznudili opori osmeh olakšanja s mišlju da nam je moglo biti i gore. Naša humoristička produkcija potpuno je zaboravila na burleske, kalambure, operetnu zaigranost i bezazlenost vica.Nestale su komšijske nameštaljke, blago ismevanje nekih lokalnih, užem krugu znanih osobina ličnosti. Iz manjih mesta nestao je lokalni komedijaš(„Svako naše malo misto ima svoga lera…”),osoba kojoj se mnogošta praštalo, pa iismevanje aktuelnih moćnika.

Brže se danas potegne pištolj nego što osmeh stigne da preleti preko lica. Sa skupštinske govornice za sedamnaest godina otišle su samo dve duhovitosti, od toga jedna tužna(„Dajte da čujemo tužnu priču”) i druga više primitivna nego duhovita aluzija na klip kukuruza. Ali zato možemo gledati okamenjena lica lidera koja je zahvatila mrtvačka ukočenost(rigor mortis),gde se tek povremeno aktivira nešto kao tuđmanovski rudiment osmeha. Sa stanovišta biološke ekonomije, za ozbiljno lice potrebno je onoliko energije koliko troše egipatske mumije, a za smeh treba mnogo moždane produkcije da bi se na licu odrazio njegov efekat. Ako je lice ogledalo duše, a mimika njena ekspresija, ne piše nam se dobro.

Humor je penicilin malih naroda, njime se branimo od nadmoćnih, a njih će uvek biti, baš kao što će na koncu ipak humor pobediti ili nas neće biti. Moramo što pre izići iz sarkazma, gorke ironije, cinizma, što su osobine gubitnika, koje samo za sebe konstatuju i opisuju neko stanje, a trebalo bi da ga derogiraju i razbijaju u paramparčad.

Samo humor koji nosi vedrinu, izazivajući salve smeha, koji gromoglasno pokazuje da je odagnao strah, najveći neprijatelj duhovitosti, ima ono isceljujuće, kreativno dejstvo. Nema ga grobljanska tišina koja sledi nakon galgen humora (humora pod vešalima) koji nam serviraju, umesto oslobađajućeg efekta na psihu imanentnog stvarnoj duhovitosti.

Kad je čovek u stanju stresa, najpre su mu ugrožene takozvane luksuzne funkcije, a to je u prvom redu apstraktno mišljenje i duhovitost. Sankcije, inflacija, bombardovanje, raspad država, „šengeni”, mila su majka u odnosu na nastojanje tih istih koji su nam to napravili da nam ispiju zdrav mozak i ubede da smo sami krivi za sve to. E, upravo tu nam je potreban humor. Ali kako očekivati od bezizražajno, navodno ozbiljnih lica da podrže „Jež”, čivijadu, festival lažljivaca u Milanovcu, festival dionizijskih pesama u Vlasotincu, jedinstvenu aforističku školu, kad budžet ministarstva kulture odlazi bakicama kojesu nekadnešto prevele pa postale nacionalni penzioneri.Ubeđen sam zato da bi i dobri stari Nušić od ovih popio barem još dve godine zatvora u Požarevcu.

Duhovitost traži podršku, i to više kao razumevanje nego materijalnu. Duhovitost mora biti oslobođena straha, a ne da kao specifično područje izražavanja biva ideološki obojena, pa se na primer režimlije smeju a opozicija stiska zube ili obratno, svejedno. Svaka duhovita produkcija izraz je globalnog u lokalnom –ismevajući nekog lokalnog moćnika, dražimo zver i u velikom diktatoru.

Neophodno je s najvišeg mesta podržati sve oblike ispoljavanja duhovitosti, nagrađivati uspešne anegdote, viceve, aforizme, raspisivati konkurse za uspešne komedije, podsetiti se kako su one nekada praznile ulice za vreme prikazivanja na ekranima.Narod koji može izdržati duhovit osvrt na sebe je zreo narod baš kao ipojedinac…[b]

To može samo duhovitost. Ne dajte da vas mediji, koji daju krivu sliku vrednosti i podilaze trenutnim moćnicima, zavaraju. Ilustrovaću to činjenicom da nema Srbina koji ne zna za Steriju, Domanovića, Nušića, Ćopića, a ko su bili ministri ili premijeri u vreme njihovog življenja niko se više ne seća. Na nama je da omogućimo novim Nušićima da nam preko humora sačuvaju identitet, da nas spasu hazarske sudbine, jer to ni ovovremeni tajkuni, ni ministri sigurno neće učiniti.


:star: :star: :star:

Jedan od mojih poslovnih "mušterija" je dr Ninković. Pitala sam ga kako se nosi sa prezimenom slavnog lika romana, na opšte čuđenje kolege u smelosti pitanja. Dr je rekao da retko ko poveže prezime sa likom i Nušičem. Ljudi više ne čitaju!