Mitovi

Pre pojave filozofije, ljudi su verovali u neke priče u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te priče su bili mitovi. Mit je narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prošlošću naroda. Karakteristike mitova su: prenošenje sa "kolena na koleno", u suštini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadržaj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi ("mudraci"), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja mišljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moći da dođu do svojih učenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogućnosti da će biti kritikovana i proveravana i da će možda biti odbačena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritičko mišljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takođe, rezultat razloga, argumenata, u čemu se ogleda njena racionalnost.

***
Gotovo ništa vezano za veru Starih Slovena se ne može sa sigurnošću tvrditi, već sve spada u domen naučnih teza.

SVETOVID, ČETVOROGLAVI:
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu

Svici, oko ratnika na belom konju

Svetovid je bog (starih Slovena) sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. NJegove funkcije u hrišćanstvu, pokri-vaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.

(Sin trojanskog kralja Prijama i njegove žene Hekabe, začetnik trojanskog rata)

U noći pred njegov dolazak na svet Hekaba je usnila zloslutan san: rodila je goruću baklju koja je zapalila Troju. Kralj Prijam obratio se vraču koji mu je san protumačio ovako: Hekaba će roditi sina, koji će biti uzrok pada Troje. Kao vladar oprezan i mudar Prijam je naredio da novorođenog dečaka odmah odnesu na goru Idu i ostave u šumskom žbunju. Ali dečaka je našla medvedica i othranila ga svojim mlekom, a zatim ga je prihvatio Prijamov pastir Agelaj, dao mu ime Paris i odgajao ga kao svog sina. Dečak je izrastao u lepog mladića, isticao se snagom i branio pastire od divljih životinja i razbojnika. Njegovi drugovi su ga zbog toga prozvali Aleksandar, to jest "zaštitnik ljudi". Paris nije znao ništa o svom kraljevskom poreklu, živeo je zadovoljno i ne sluteći šta mu sudbina sprema.

Jednog dana Paris je napasao stado na obroncima Ide i kao obično tražio nimfu Enonu, koja mu se odavno sviđala. Iznenada se pred njim pojavio bog Hermes s tri boginje: Zevsovom ženom Herom, boginjom rata Atenom i boginjom ljubavi Afroditom. Prišao je Parisu i dao mu zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "Najlepšoj!". Po odluci najvišeg boga Zevsa jabuku neka da onoj boginji koju smatra najlepšom. Tu jabuku je, naime, boginja svađe Erida bacila pred Heru, Atenu i Afroditu da se osveti što nije bila pozvana na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide. Čim je Hera pogledala natpis, posegnula je za jabukom. Jednako su u taj čas postupile i Atena i Afrodita. Svaka se smatrala najlepšom i jasno je to dala na znanje drugim dvema. Oko toga je izbila svađa i boginje su se obratile Zevsu da presudi u sporu. Zevs za to baš nije imao puno volje. Nije trebalo da bude sveznajući da bi shvatio da će, ako jabuku da jednoj, dobiti druge dve kao protivnike. Zbog toga je odlučio da se u isti mah reši i boginja i nesrećne jabuke razdora. Pozvao je svog glasnika Hermesa, dao mu jabuku i naredio da boginje odvede na goru Idu u blizini Troje. Tamo, kažu, živi pastir koji je nepristrasan jer ne poznaje složenost cele stvari pa jedini može da donese pravednu presudu.

Tako je Parisu pripala čast da bude sudija u sporu među boginjama i da odluči koja je od njih najlepša. Njemu do toga u stvari uopšte nije bilo stalo. Najpre je želeo da pobegne, ali mu je iz Hermesovih reči postalo jasno da je u pitanju zapovest najvišeg boga i pažljivo je pogledao boginje. Sve tri su mu izgledale podjednako lepe. Kolebajući se, prebacivao je jabuku iz ruke u ruku. Boginje su se trudile da mu pomognu: svaka je počela da hvali svoje vrline i unižava suparnice, ali time su ga samo smele. Na kraju su se u žaru uveravanja latile i takve argumentacije koju ljudski zakoni smatraju nedopuštenim uticanjem na sudiju koristoljubivim obećanjima. Hera mu je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je odlučio da reši spor u skladu sa svojim sklonostima i u sopstvenom interesu. Čemu običnom pastiru briga oko vladanja Azijom? Čemu ratna slava, nestalna i prolazna, za kojom nikad nije težio? Ali žena! Zašto ne bi mogao imeti ženu najlepšu od svih žena? Tako je dao jabuku Afroditi.

Najlepša žena na svetu bila je, prema sudu bogova i ljudi, Helena, kći najvišeg boga Zevsa i žene spartanskog kralja Tindareja, Lede. Afrodita je baš nju i imala na umu, iako su u celom slučaju na pomolu bile komplikacije. Helena je, naime, bila udata za kralja Menelaja, Tindarejevog naslednika na spartanskom prestolu. Savladati tu prepreku svemoćnoj boginji ljubavi i lepote nije bilo teško. Paris je odmah doznao tajnu svog porekla. Budući da njegova majka Hekaba nikada nije prestala da tuguje za sinom, kralj Prijam je priredio svečane igre u čast Parisovoj uspomeni. Pobednik je trebalo da dobije najlepšeg bika iz kraljevskog stada koje se napasalo na obroncima Ide. Igrom slučaja, tog su bika izabrali iz Parisovog stada, a Paris ga je od svih najviše voleo. Zato je odlučio da ga sam povede u grad i ostane na igrama da vidi kome će bik pripasti. Kad je video takmičare, palo mu je na um da bi i sam mogao da učestvuje. Ako pobedi ponovo će dobiti svog najdražeg bika. Tako se prijavio za nadmetanje i, zahvaljujući svojoj snazi i spretnosti, pobedio sve učesnike, pa čak i favorita, Prijamovog najstarijeg sina Hektora.

Pobedu nepoznatog pastira kraljevi sinovi su smatrali sramotom i izazvali svađu kako bi ga ubili. Paris je umakao pred njihovim mačevima i potražio zaštitu na povećem tlu Zevsovog žrtvenika. Tu ga je ugledala Prijamova kći Kasandra i kao čarobnica odmah pogodila ko se nalazi pred njom. Prijam i Hekaba silno su se obradovali izgubljenom sinu i s velikim slavljem ga uveli u kraljevsku palatu. Uzalud je Kasandra opominjala da će Paris biti kriv za propast Troje. Njenim rečima niko nije pridavao važnosti.

Paris se brzo snašao u novim okolnostima i gotovo sasvim zaboravio susret s boginjama. Ali boginje nisu zaboravile njega: Hera i Atena, uvređene u svojoj ženskoj taštini, počele su da smišljaju osvetu, a Afrodita se spremala da izvrši svoje obećanje. Probudila je u Parisu čežnju za ženom i nametnula mu misao da otplovi u Spartu, legendarnu po hrabrosti muškaraca i lepoti žena. U pratnji svog druga Eneje Paris se uskoro pojavio u palatio spartanskog kralja Menelaja. Kralj ih je primio prijateljski, kako i dolikuje uglednim gostima iz slavne i moćne Troje, a kad im je predstavio svoju ženu Helenu, Paris se u nju zaljubio na prvi pogled. Drugog dana, nakon svečane gozbe, Menelaj se izvinio da zbog neodložne porodične stvari mora da otputuje na Krit i rekao svojoj ženi da gostima u svemu izađe u susret. Ako je Helena te reči razumela doslovno, kriva je boginja Afrodita: probudila je u njoj takvu ljubav prema Parisu da je Helena zaboravila i muža i kćer Hermionu i svoju domovinu, i s njim krišom otplovila u Troju. Kako je to s Parisom i Helenom zaista bilo, ne zna se tačno, verovatno se nikada neće ni znati. Prema jednoj verziji, Helena je otišla u Troju dobrovoljno, a prema drugoj, koju je revnosno širio kralj Menelaj, Paris je Helenu jednostavno oteo. Uz to je opljačkao kraljevsku riznicu Sparte. Bilo kako bilo, Paris je počinio zločin protiv svetog zakona gostoprimstva, uvredivši spartanskog kralja i bacivši ljagu na njegovu čast. Razume se, to nije moglo da prođe nekažnjeno.

Kad je kralj Menelaj, vrativši se s Krita, shvatio šta se desilo u njegovoj palati, otišao je u Mikenu, gde je vladao njegov brat Agamemnon, da se s njim posavetuje. Razmotrili su situaciju i odlučili da Menelaj s itačkim Odisejem, koji je bio vešt pregovarač, pođe u Troju i zamoli kralja Prijama da mu Paris vrati ženu. Ako Paris na to ne pristane, a Prijam u tome podrži Parisa, neka im zapreti ratom. Paris je bio spreman da vrati riznicu, ali o Heleni nije hteo ni da razgovara. Kralj Prijam se priklonio mišljenju svog sina. Kad je izjavio da će Helena ostati u Troji, bio mu je objavljen rat.

Agamemnon nije trojanskom kralju objavio rat samo u svoje ime već kao vrhovni zapovednik udruženih snaga svih ahejskih kraljeva čiju je pomoć sebi osigurao. Sa sto hiljada vojnika i 1186 lađa isplovio je iz luke Aulide prema trojanskim obalama, uspeo da se iskrca i u snažnom naletu je napao grad. Ali Trojanci, kojima je zapovedao Prijamov najstariji sin Hektor, odbranili su svoje bedeme. Agamemnon je nakon toga naredio se podigne utvrđeni tabor i počeo da opseda Troju. Rat se protegao na deset dugih godina, ispunjenih napadima Ahejaca na grad i ispadima Trojanaca iz grada na otvoreno polje, gde su se sukobljavali s Ahejcima. Borba je stalno ostajala nerešena: nije bilo ni poraženog ni pobednika. Jedini ishod bio je ogroman broj poginulih.

U ratu je učestvovao i Paris. Pokazalo se, međutim, da nije bio muškarac koji zna da zadobije poštovanje drugova i uvažavanje svojih neprijatelja. Katkad se borio u prvim redovima, katkad gađao iz luka sa sigurne udaljenosti, ali je i luk većinom ostavljao da miruje, iako je bio odličan strelac. Dok su se drugi borili za njega, on je sa svojom lepo ženom prekraćivao vreme u odajama. Hektor ga zbog toga nije voleo, a trojanski narod i vojska su ga mrzeli. Da su mu i oprostili što je dao povod ratu, ostao bi im mrzak zbog svoje ravnodušnosti za sudbinu grada, kao što im je bio mrzak Tanatos, bog smrti.

Na velik i hrabar čin Paris se odlučio tek u desetoj godini rata. Opšta iscrpljenost zbog neprekidnih borbi doveli su ahejsku vojsku, baš kao i narod iza bedema Troje, do zaključka koji je dopro i do ušiju njihovih vođa: ako vladari imaju nešto jedni protiv drugih, neka to reše među sobom i ne izlažu više narod patnjama. Budući da je narod tako mislio na obe strane, vođama nije preostalo drugo nego da se povinuju narodnoj volji. Tako je pre idućeg sukoba, kad su se bojni redovi već našli na dosegu strela, Paris istupio iz prvog bojnog reda i pozvao Ahejce da izaberu ratnika koji će s njim izaći na dvoboj na život i smrt, pa da dvoboj odlučio o ishodu rata. Izazovu se odazvao spartanski kralj Menelaj, kako mu je nalagala ljudska i vojnička čast, a trojanske i ahejske vođe sporazumeli su se ovako: pobedi li Paris, zadržaće Helenu, a Ahejci će se povući i otići kući, ako pobedi Menelaj, dobiće Helenu, a Trojanci će ostati u svom gradu. Od tog trenutka trebalo je da nastupi primirje koje će se završiti trajnim mirom. Svestan svoje odgovornosti za ishod rata, i na radost svih svojih drugova, Paris se hrabro suprotstavio Menelaju. Ali čim je Menelaj podigao svoje koplje, Paris se pokolebao. Zaboravio je i izazov i svoju odgovornost, pobegao među zadnje redove boraca i tamo se u strahu sakrio. Hektor je pošao po njega, izvukao ga iz pozadine i prisilio na borbu. Iako je Paris na kraju ipak prihvatio borbu i uložio u nju sve svoje snage, ubrzo je ustuknuo pred Menelajem. Bio bi u tom dvoboju i poginuo da se nije spasio čudom: kad ga je Menelaj gotovo već probo kopljem, boginja Afrodita zastrla je Parisa oblakom i neopaženo ga odnela s bojišta - pravo u odaje lepe Helene.

Nije bilo mesta sumnji: Paris je dvoboj izgubio, ali Helenu ipak nije vratio Menelaju. Štaviše, nije mu je vratio ni kada mu je trojanski saveznik Pandar narušio svečano sklopljeno primirje. Tako su Trojanci morali da nastave rat uprkos svetom ugovoru, što po njih nije moglo da se dobro završi. Prema tome, Paris nije bio samo začetnik rata, već i krivac za uništenje Troje.

Sam u ratu nije poginuo kao njegovi roditelji i braća. Pred smrt je izveo podvig kojim je stekao slavu: ubio je Ahila, najvećeg junaka među Ahejcima, ali u tome sam nije imao nikakve zasluge: gađao je Ahila sa sigurnog mesta na visokom bedemu, i to po nagovoru boga Apolona koji je, da bi se osvetio što ga je Ahil uvredio, usmerio let Parisove strele u Ahilovu petu koju nije pokrivao oklop. Nedugo nakon toga smrtonosna strela pogodila je i Parisa: otrovanom strelom ranio ga je ahejski lukonoša Filoktet i ona mu je nanela smrtonosnu ranu. U mukama je istrčao iz Troje i potražio utočište na Idi. Tamo je, napušten, napokon umro. Kad su njegovi nekadašnji drugovi pronašli njegovo telo, priredili su mu skroman pogreb. Helena nije tražila Parisa. Utehu je našla u postelji njegovog brata Dejfoba. Ali zato ga je tražila nimfa Enona, njegova prva ljubav, i od tuge za njim bacila se na lomaču na kojoj je gorelo njegovo telo, da zajedno s njim ode u carstvo sena.

http://www.mitovi.beotel.yu

Afrodita

(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)

Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.


Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.
http://www.mitovi.beotel.yu

(Grč. Eros, lat. Amor ili Cupido - bog ljubavi i sama ljubav. Prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa. Prema mlađim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite)

Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Mit o Edipu

Edip, heroj iz grčke mitologije, sin Laja, kralja Tebe i Jokaste.Prorokovano je da će ubiti svog oca i oženiti se sa majkom. Jednog dana posjetio ga je prorok sa Delfa i savjetovao mu da bježi kako bi izbjegao nesreću o kojoj je davno Laj bio obavješten. Na putu prema Tebi posvađao se sa jednim putnikom i ubio ga: to je bio njegov otac. Zatim je otišao u Tebu gdje je Sfinga terorisala stanovništvo i proždirala prolaznike koji nisu znali da riješe njene zagonetke.Edip, pošto je znao odgovor, poslao je Sfingu u smrt.Stanovnici Tebe su ga proglasili kraljem i dali mu Jokastu za ženu. Prema Sofoklu, kada je Edip saznao da je počinio incest kao što je prorokovano, iskopao je sebi oči i u pratnji kćerke Antigone lutao je po svijetu, a zatim se zaustavio na Kolonu gdje je i umro.

Edipov kompleks
Edipov kompleks je skup ljubavnih i neprijateljskih osjećanja koje svako dijete osjeća prema roditeljima (seksualna naklonost ka roditelju suprotnog pola i mržnja prema roditelju istog pola koji se doživljava kao suparnik).Normalni ishod Edipovog kompleksa je identifikacija sa roditeljem istig pola.

Obozavam da gledam filmove Grcke Mitologije.Uvek me ostave bez daha.
I ja

Otkud Ti u mom odgovoru, veze nemam sta sam uradila:)))

ORFEJ I EURIDIKA

Orfej je bio moćni mistični pesnik i muzičar u legendama antičke Grčke.Pesmom je gospodario svim bićima,pripitomljavao je životinje zadivljujući ih,očaravao biljke, čak i kamenje. Živeo srećno, u velikoj ljubavi sa svojom ženom Euridikom, najlepšom medju nimfama. Ali,jednoga dana Euridiku, dok je bežala od pokušaja silovanja, ujede zmija koju je nagazila u travi, i ona umre.


U velikom bolu Orfej je pjevao tako tužno da je cijela priroda tugovala s njim. Tada se upustio u strašan poduhvat: sišao je u podzemni svijet i tamo, pred bogom Platonom i njegovom ženom Persefonom, svom snagom svoje ljubavi, zasvirao i zapevao o ljubavi prema Euridiki i bolu zbog njene smrti. Njegova pesma je bila tako tužna da su i sjeni mrtvih zaplakale, a bogovi su se smilovali i dozvolili mu da povede Euridiku u gornji sunčani svet. Postojao je samo jedan uslov: uspeće da izvede oživelu Euridiku samo ako se nijednom ne osvrne, a ako to učini Euridika će zauvijek ostati u podzemnom svietu tame.

Orfej je srećan krenuo ka izlazu iz carstva mrtvih.Oko njega je bila tama i grobna tišina. U silnoj želji da vidi ide li Euridika za njim, Orfej je zaboravio na upozorenje bogova i osvrnuo se. Euridika je u tom trenutku nestala zauvijek u beskrajnoj tami podzemnog svijeta.

Orfej je, ophrvan tugom, dugo lutao pevajući o svojoj nesreći. Smatrajući se se prezrenom zbog posvećenosti sećanju na Euridiku, grupa trakijskih žena, odsekla mu je glavu tokom noćne Bakhosove orgije. Njegova glava je plutala niz trakijsku reku Hebr, dozivajući Euridiku... Ovo prezrenje je prepoznato i zbog naklonosti Orfeja prema mladjim muškarcima, po čemu je bio prvi kod Tračana.

Interesantno je da se Orfej ponovo sastao sa Euridikom u podzemnom svetu nakon što su ga žene ubile a Bakhos je, lišen pesnika koji je pevao o njegovim misterijama, kaznio trakijske žene pretvorivši ih u drveće.

Orfejev uticaj nad prirodom, njegovo putovanje u podzemni svet da bi povratio ukradenu dušu, i njegova seksualna dvosmislenost doveli su neke naučnike do toga da ga smatraju šamanističkom figurom, poput skitskog muškarca-žene.

Proročki, mistični aspekt Orfeja i njegovih orfičkih himni bio je posebno popularan u neoplatoničarskim krugovima u renesansnoj Firenci, i mit o Orfeju i Euridici direktno je povezan sa počecima opere, s obzirom da je ilustrovan u Perievoj Euridici (1600) i Monteverdijevom Orfeju (1607). Obe su imale heteroseksualne završetke (ponovno ujedinjenje sa Euridikom), iako je Ovidijevu verziju mita oživeo veliki humanista Policijan još vek ranije.

Ovan

Friks, sin beotijskog kralja Atamanta, bio izlozen svakodnevnim maltretiranjima od svoje zle macehe Ine. Jednoga dana, ne mogavsi vise izdrzati torturu, Friks, zajedno sa sestrom Helom, zaskoci na krilatog zlatorunog ovna. Medjutim, Helu u jednom trenutku uhvati vrtoglavica i ona pade u more koje se nekada zvalo Helespont (danas je poznato pod imenom Dardaneli).
Friksa zlatoruni ovan srecno donese do Kolhide. Tu se on ozeni Halkiopom, kcerkom kralja Ejeta. Zlatorunog ovna Friks zrtvova u znak zahvalnosti Zeusu. Zlatno Runo pokloni kralju (i tastu) Ejetu koji ga prikova o hrast u svetom vrtu, odredivsi zmaja da ga cuva od kradljivaca.
U to vreme u Tesaliji je ziveo neki Jason, koji se pobuni zbog poseda koje nasledi njegov brat Pelijas, pa svom ocu, kralju Ezonu, postavi kao uvet osvajanje Zlatnog Runa. Uz pomoc boginje Here, Zeusove zene, Jason napravi ladju 'Argo' i sa 50 drugova podje na Kolhidu. Posle mnogih dramaticnih situacija Jason je, uz pomoc princeze Medeje (najmladje Halkiopine sestre), uspeo ukrasti Zlatno Runo i doneti ga u Grcku. Ali, Zeus, smatrajući se grdno uvredjenim, oduze Zlatno Runo i zajedno sa uskrslim ovnom postavi ga na nebo.

Lav
Sazvezdje Lava , po mitologiji, nastalo je zahvaljujuci svadji vrhovnog boga Zeusa i njegove žene Here. Naime, bilo je poznato da je Zeus sa svojom ljubavnicom imao sina Herakla koji je imao status polu-boga i besprimernu snagu, kao niti jedan čovek do tada! U ta vremena harao je sumama oko grada Nemeja, u Argolidi, ogroman lav kojeg nije bilo moguce raniti ili ubiti bilo kojim oruzjem izradjenim ljudskom rukom.
Znajuci za to, Hera, nadajuci se da ce lav ubiti Herakla, nagovori mikenskog kralja da ga posalje u boj protiv nepobedive nemani. Heraklo, sretnuvsi lava, potrosi sve svoje strele, ali uzalud, pa zatim uze svoj ogroman malj, no uspe samo da ga slomi o zivotinju. Videvsi da je razoruzan i nemocan, on odluci da ga napadne golim rukama - svojim vlastitim snagama, jer su ljudske tvorevine umetne. On se zatvori u kavez sa lavom i upusti u borbu prsa u prsa. Uhvativsi ga svojim snaznim rukama, Heraklo mu kolenom pritisnu grudi i zadavi ga. A Hera je, videvsi da joj zavera nije uspela, u zelji da napakosti Zeusu, podigla nemejskog lava na nebo kao sazvezdje koje i danas nosi to ime...

Strelac
On predstavlja najpoznatijeg Kentaura - Hirona, koji je bio pola covek a pola konj. Hiron je bio sin boga Krona (otac Zevsov) i boginje Filire. Bio je najmudriji od svih Kentaura, simbol sveg ljudskog znanja i vrstan lovac. Smatra se da su njegovi ucenici bili najpoznatiji heroji stare Grcke: Odisej, Tezej, Kastor, Poluks, Nestor...
Jednoga dana Heraklo je, progoneci Kentaure zbog neke uvrede, naisao i na Hirona iza koga su se ovi u strahu sklonili. Ne zeleci, pogodi ga otrovnom strelom (ciji je vrh umocio u Hidrinu krv), u nogu, pa kako ovaj, buduci da je bio besmrtan, nije mogao umreti, nastavio je ziveti u strasnim mukama.
Trazeci lek za prijatelja, Heraklo naidje na okovanog Prometeja (titana koji je stvorio prve ljude na Zemlji), kome je orao kljucao jetru. Prometej takodje. kao besmrtnik nije mogao umreti, nije mogao biti oslobodjen sa kavkaske stene sve dok mu se ne pronadje odgovarajuca zamena.
Zato Heraklo smisli odlican plan: otrovnom strelom ubi orla i oslobodi Prometeja a na njegovo mesto se dobrovoljno postavi Hiron koji je ubuduce trebalo ispastati za ljudske grehove! Prometeju, Heraklo iskova prsten u koji stavi kamencic od stene za koju je bio okovan i stavi mu ga na prsten desne ruke. Tako je Prometej, zahvaljujuci Heraklovoj dovitljivosti, i dalje bio 'okovan', ali vise nije bio u ropskom polozaju i mogao je ponovo pomagati ljudima.
Na Hirona se, ubrzo, sazalio Zeus i uzneo ga na nebo postavivsi ga kao simbol najboljeg strelca i vrsnog lovca

Bik
Po legendi nekada davno je u Grckoj vladao kralj Agenor koji je imao tri sina: Kilika, Feneja i Kadma, i kcer - Europu. Za Europu se pricalo da je najlepsa devojka na svetu, pa se moglo ocekivati da ce je zapaziti i vrhovni bog Zeus. Kako je on bio po prirodi veliki avanturista, nije mu bilo teško sici na Zemlju i potraziti Europu. Ipak, da je ne bi uplasio, on se pretvori u sneznobelog bika i tako joj pridje. Ona ga prvo pomilova a onda se pope na njegova ledja i uhvati za rogove. Zeus – u liku bika tada pojuri prema moru i preplivavsi ga brzinom munje stize na ostrvo Krit. Tamo je ponovo uzeo svoje oblicje pa se Europa odmah zaljubi u njega. Provela je s njim nekoliko lepih godina (naravno, nisu sve vreme bili zajedno jer je Zeus, kao vrhovni bog imao i drugih poslova na Olimpu) i rodila tri sina: Minoja, Radamanta i Sardegona. Europu su svi voleli i u znak te ljubavi kontinent na kojem i mi živimo dobio je po njoj ime. A Posejdon, bika kojeg su mu Zeus i Europa zrtvovali, u znak zahvalnosti postavi na nebo i posveti mu jedno sazvezdje....

Devica
Je prisutna uz Demetru, boginju zemlje i poljoprivrede, majku Persefone. Po Grckoj mitologiji Devica je personifikacija boginje zemljoradnje Demetre koja je sa vrhovnim bogom Zeusom imala vanbracnu kci Persefonu.
Jednog dana Zeus odluci da kćer uda za svog brata, boga podzemnog sveta, Hada. Persefona se opirala toj ideji ali Had uz pomoc Gee, boginje Zemlje, smisli lukavstvo i stvori cvet neverovatne lepote i mirisa! Kada je Persefona taj cvet pomirisala, zemlja ispod nje se otvori i ona propadne pravo u sam Had. Iza nje je ostao samo krik koji je cula njena majka Demetra.
Trazeći kcer Demetra saznade da je ova u podzemnom svetu iz koga joj vise nema povratka. Od besa i zalosti, Demetra zapusti brigu o zemljoradnji i uskoro na Zemlji zavlada glad. Kada je Zeus saznao za Demetrinu osvetu, naredi joj da odmah obnovi zemljoradnju, ali ona mu se odupre zahtevom da joj vrati kcer.
Njenoj molbi Zeus nije mogao udovoljiti, a da ne uvredi boga Hada, konacno se sve troje dogovorise da Persefona dvije trecine vremena provodi na Zemlji sa majkom a jednu kod muza! Taj period Persefoninog boravka u podzemnom svetu poznat je na Zemlji kao zima.

Jarac
Jarac je u mitologiji vezan za Boga EA, zastitnika vode i razuma. Po Grckoj mitologiji, predstavlja kozu Amalteju. Ona je svojim mlekom othranila Zeusa dok je bio beba, te ju je on u znak zahvalnosti, postavio na nebo.
A dogodilo se to ovako: pre nego što je stvorio svet, bog Uran je znao za prorocanstvo da ce ga sin zbaciti s vlasti i zato je svako svoje novorodjeno dete bacao u mracni ponor Tartar.
Gea, Uranova zena, odluci prekinuti sa njegovom surovoscu, te uz njenu pomoc najmladji sin Kronos porazi oca a bracu oslobodi iz Tartara. Nakon sto je preuzeo vlast, Kronos se ozeni svojom sestrom Rejom i s njom dobi kceri Hestiju, Demetru i Heru i sinove Hada i Posejdona. Ali, kako je i za njega vazilo proročanstvo da ce ga sa vlasti zbaciti sin, on ih je sve redom gutao!
Kada je Reja osetila da je ponovo u drugom stanju, odluci da to sakrije od opakog Kronosa. Ode tajno na Krit i svog sina Zeusa sakrije u jednu pecinu poverivsi ga kozi Amalteji na cuvanje.A Kronosu, dade da proguta kamen umotan u pelene.
Amalteja je imala jedan rog iz koga su tekli nektar i ambrozija i iz tog roga pio je i hranio se mali Zeus. Kada je dovoljno odrastao i ojacao, Zeus je otisao na Olimp i pobedivsi oca Kronosa naterao ga da povrati svu njegovu bracu i sestre. S njima je podelio vlast, zadrzavsi najvisi polozaj za sebe. Ozenio se sestrom Herom sa kojom je bio u stalnom sukobu zbog mnogobrojnih ljubavnica. Sa jednom od ljubavnica imao je i sina Dardana koji je bio daleki predak trojanskog kralja Prijama. A propasti Troje umnogome je doprinela bas ljubomorna Hera...

Blizanci
Grcka legenda govori da je u davna vremena sirom sveta bila poznata lepota Tindarajeve (spartanski kralj) zene Lede. Jasno je da njena lepota nije mogla promaci svevidecem Zeusu koji se pretvorio u labuda neverojatne lepote i tako se priblizio Ledi.
Posle izvesnog vremena Leda rodi blizance Poluksa i Jelenu, istu onu zbog koje ce mnogo godina kasnije izbiti i trojanski rat! Tako je Leda, pored sina Kastora i kceri Klitemnestre iz braka sa Tindarejom, imala i par vanbracnih blizanaca.
Poluks i Kastor su bili priblizno istih godina, zajedno su rasli i nisu se ni jednog trenutka razdvajali. Medjutim, Poluks je bio besmrtan (tu moc podario mu je svemocni otac Zeus) a Kastor je bio obican smrtnik, što je znacilo da ce kad - tad morati umreti i otici u Had (kraljevstvo mrtvih).
Na zalost, to se dogodilo pre nego sto se tome iko i nadao! Poluks i Kastor su imali jos dva brata, takodje smrtnika, sa kojima nisu bili u dobrim odnosima. Jedan od njih, Id, u svadji probode kopljem Kastora te ovaj umre.
Poluksova tuga je bila velika ali pomoci nije bilo. Ali, tada se opet umesa Zeus i predlozi Poluksu mogucnost da po jedan dan, naizmenicno, provodi sa Kastorom u Hadu i na Olimpu. Ovaj to bez razmisljanja prihvati a Zeus, videvsi njihovu neizmernu ljubav, obojicu pretvori u zvezde i postavi ih na nebo da zajedno svetle i ljude podsecaju na bratsku ljubav.

Vaga
U svim tradicijama Vaga se nalazi izmedju ruku bogova Pravde i Poslednjeg Suda. U starom Egiptu Oziris meri duse umrlih, kao i sveti Arhandjeo duse hriscana, ili andjeo Rasni duse Perzijanaca. U Grckoj je Vaga, katkada, Hermesov amblem (koji mrtve uvodi u Pakao), iako najcesce amblem boginje Pravde, Temide.
Temida, Uranova kci Neba i Zemlje, bila je stalno pored Zeusa, kojem je bila privrzena. Ona je odrzavala red, trudeci se nametnuti vlast uzvisenog razuma i mere, karakteristike buducih podanika Vage, stiteci pravedne, a kaznjavajuci zle.
Prema legendi, vrhovni bog Zeus imao je sa boginjom Pravde i opsteg poretka, Temidom, tri kceri: Eunomiju, Irenu i Diku. Dika (cije ime znaci Pravedna) imala je zadatak da sa simbolima svoje majke (vagom i zavezanim ocima) obilazi celu zemlju i nadgleda sprovodjenje zakona. O postupcima ljudi morala je, redovno, obavestavati Zeusa koji bi, potom, odmeravao kazne.
Kasnije, Zeus je na nebo postavio Vagu - simbole Temide i njene kceri Dike , kako bi je svi ljudi videli i stalno vodili brigu o redu i pravdi.

Vodolija
Legende kazu da su u davna vremena ljudi, ziveli mirno i bez vecih problema. Ali kako je vreme prolazilo, zlo je sve vise zahvatalo ljude. Poceli su da medjusobno ratuju, varaju jedni druge i ubijaju...
I tako Zevsu dopru do usiju glasovi o nevaljalstini ljudi i sidje na zemlju da se i sam uveri u price. Obukavsi se u odelo prosjaka, dodje do dvora kralja Likaona i zatrazi prenociste. Ovaj ga prvo odbi a kad mu rekose da je to sam Zevs, Likaon resi da mu se naruga. Naredi da se ubije i skuha jedan rob (neke legende kazu da je to bio njegov sin) i posluzi Zevsu za jelo. Zevs, razumljivo, shvati sta mu Likaon nudi i, razbesnevsi se, pretvori ga u vukodlaka. Onda se vrati na Olimp i pusti na zemlju strasan pljusak koji sve zivo potopi.
Spasio se samo Prometejev sin Deukalion sa zenom Pirom (kcerkom Pandore i Epimeteja, Prometejevog brata). On je brodom doplovio do brda Parnasa i tu su, pred razvaljenim zrtvenikom boginje Temide poceli da mole Zevsa da obnovi ljudski rod. On im je uslisio molbu i tako su ljudi ponovo nastanili nasu planetu.
Ova legenda posluzila je, kasnije, kao podloga za pricu o pravednom Noi i potopu koji je zadesio Zemlju...

Rak
Legenda kaze da je Heraklo (Herkul) dobio nalog od mikenskog kralja Euristeja da ubije strasnu Hidru koja je zivela u Argolidi. Tu u mocvarama pokraj grada Lerne, ubijala je stoku i ljude i radila mnoga zla.
Hidra je bila devetoglava zmija od kojih je osam glava bilo smrtnih a samo deveta, ona u sredini, besmrtna. U borbu protiv Hidre, Heraklo je krenuo zajedno sa Jolajom. Zapaljivim strelama isterali su Hidru iz jazbine a onda ju je Heraklo poceo udarati motkom. Ali, kad god bi joj neku glavu otkinuo, na njeno mjesto bi odmah izrasle druge dvije!
Medjutim, Jolaj je ipak uspevao da u pojedinim trenucima prodje uzarenim ugarcima preko Hidrinog vrata (onog sa kojeg bi bila otkinuta glava) i tako ovoj uskrati mogucnost da stvori nove glave. Kada je vec bilo jasno da ce Heraklo pobediti, Hidri je priskocila u pomoć Zeusova zena (i sestra) boginja Hera, koja nije volela Herakla i koja Hidri salje u pomoc jednog velikog raka sa oklopom, koji ranjava heroja u nogu. Heraklo je i njega brzo savladao.
Najzad, Heraklo pobedi i poslednju, devetu Hidrinu glavu a zatim je zakopa pored puta stavivsi na nju tezak kamen. U Hidrinu krv, je, potom, umocio svoje strele koje su, kasnije, njegovim neprijateljima nanosile smrtonosne povrede.
A Hera, u znak zahvalnosti, postavi onog raka na nebo i podari mu sazvezdje koje je danas poznato pod tim imenom.

Skorpija
Grcko-latinska tradicija nudi nam jednu od najreprezentativnijih legendi, mit o Orionu kojeg je napao i ujeo jedan ogromni i otrovni skorpion kojeg je poslala Artemida.
Legenda je da je Jupiter, zajedno sa Merkurom i Neptunom, jednog dana zatrazio utociste u domu seljaka po imenu Hirieus. Ovaj udovac nije imao djece, a pre smrti svoje zene zakleo se da se nece više zeniti. Dirnut i pocascen posetom bozanskih gostiju, on im pokloni jedino june koje je imao.
Odusevljeni, bogovi ga upitase sta bi zelio, a on im rece da bi neizmerno voleo imati jedno dete ali bez ljubavi sa zenom. I tako, u toku devet meseci juneca koza pretvori se u dete. Hirieus nazva Orion. Vremenom, Orion izraste u lepog mladica atletu, ali sa malo pameti: emocije su mu bile krajnje nerazvijene, preostre i krute.
Jednom, dok se nalazio u lovu, Orion iznenada sretne lepu boginju Artemidu (koja je i sama bila lovac), pozeli je za ljubavnicu i poverova u laku pobedu. Ali boginja ne dopusti da mu se tako lako preda. Razljucena i uvredjena njegovom brutalnoscu, bezeci pred Orionom, Artemida stize do jedne livade i da bi se zauvek zastitila i odbacila Oriona pronadje jednu malu i cudnu zivotinjicu sa otrovnim zalcem. Nju posalje na Oriona kojeg ona ujede i on izdahnu.
Ali, Artemida ubrzo zazali zbog Orionove smrti, pa zamoli Jupitera da ga smesti na nebo, da nastavi sa lovom, pod bledim zracima boginje lova Dijane - Artemide, tako da on postade najsjajnija zvezda, tj. sazvezdje skorpiona.

Ribe
Grcke legende o nastanku ovog sazvezdja kazuju sledecu pricu: Svakog jutra sa pojavom boga Heliosa (bog Sunca) iz morskih dubina se pojavljuje 50 Nereida, kceri morskog kralja Nereja. Jedna od njih, Galateja, ugledala je jednog dana lepotana Akida i ljubav izmedju njih rodi se istog trena.
Medjutim, u Galateju se zaljubio i jednooki kiklop Polifem, sin boga mora Posejdona. Nakon Galatejinog odbijanja, Polifem se razljuti i posla na njih krdo konja. Od njihovog topota zemlja se strasno tresla a more uzburkalo da su se dizali valovi visoki kao najvise planine.
Prestravljeni, Galateja i Akid se bace u more i, pretvorivsi se u ribe, krenu da u njegovim dubinama nadju zastitu. Da se ne bi izgubili, povezali su se dugom, plavom trakom. Videvsi njihovu neizmernu ljubav, bogovi se sazale i uzdignu ih na nebo te od njih postade sazvezdje riba...

Ove vage su bas,bas u svim mogucim horoskopima.Pocinju da me nerviraju,znass

Storm_z ::

Ove vage su bas,bas u svim mogucim horoskopima.Pocinju da me nerviraju,znass

jelte :twisted:
E, a mene ta poplava horoskopa i sličnog njima u svemu i svačemu. Jedina pozitivna stvar u hodu unazad je matrijarhat. :igra: :igra: :igra:
Neverovatni smo. Treba ih zabraniti čak i u zabavi :11: