Difuzija odgovornosti

Situacija:
Mladić se ruši nasred ulice. Oko njega 20-ak ljudi, svi prolaze i nastavljaju svojim putem. Pokoji pogled i ništa više.
Pomisao: sigurno je narkoman

Ženu napada nepoznati muškarac i otima joj torbicu na tramvajskoj stanici. Ona viče, ljudi gledaju. Nitko ništa.
Pomisao: a što ja tu mogu. Ionako ga ne bih stigao. A možda ima i kakvo oružje.

"Dijagnoza"- difuzija odgovornosti= smanjenje osjećaja odgovornosti pojedinca zbog prisutnosti drugih osoba koje s njim tu odgovornost dele.

Jeste li se ikada našli u sličnoj situaciji, bilo u ulozi "žrtve" ili promatrača?
Kako ste se ponašali?
Zašto je taj osećaj ´netko drugi će´tako snažan da ne osećamo čak ni grižnju savesti?
Da li nas uloga "žrtve" nauči da prihvatimo odgovornost ili ne?

to je prsihologije većine. Postupaš isto kao drugi. Gledala sam odlični dokumentarac o tome. Čovek se i kada se nalazi u neposrednoj opasnosti rukovodi reaqkcijama većine. Zbog takvog ponašanja dešavaju se uglavnom katastrofe. Izgorelo gomila ljudi u diskoteci u Novom Sadu. Ne moguće da niko nije osetio dim ali niko se nije obazirao na tu pojavu dok nije bilo kasno.
Lično ne reagujem na pijance ili očite narkomane koji se valjaju po ulicama.
Skoro sam nasela na potpuno bezveznu sliku. Staricu iz ulice, ne baš zdravu, sretnem kako vuče ogroman tepih do kontejnera. Ja sam tako mislila. Medjutim, kad sam shvatila da ona to vuče od kontejnera na kraju ulice do svoje kuće, odustala sam i rekla da je isuveše teško i da treba da potraži nekog snažnijeg. Molim lepo. nisam spremna da delim tudje ludilo,

Živimo u vremenu poremećenih vrednosti, u vremenu velike ekonomske krize pod čitavim sindromom okolnosti koje su nastale
i predratnim, ratnim i posleratnim stanjem.
U vremenu kada agresija, narkomanija, "laki načini bogaćenja" ili ti
krađe na svakom koraku i u svim varijantama - od olovke do pljačke haraju ovim podnebljem;
kada nalazimo u 21 veku glavu odrubljenu testerom u centru Beograda!!!!! Pitanje je zaista da li smemo biti vitezi????
Onaj ko proceni da može, ali da zaista može zaštiti nekoga trebalo
bi to i da uradi.
Surova su vremena.

U toj, kako rece difuziji odgovornosti - svakoga dana u svakom pogledu sve vise ``napredujemo``, a ovoamo se pozivamo na humanost, XXI vek, napredak u razvoju svesti paralelan materijalnom, tehnoloskom, na svasta nesto.

Licno reagujem uvek kad ocenim da imam ikakve sanse. Uvek sam i uvek cu, iako to ume kosta, al` briga me.

Desavalo mi da budem zrtva vise puta, samo ne nesto drasticno izuzev u slucaju kad su mi pretukli sina u punoj diskoteci.

Tek je poceo da izlazi (leto izmedju 7. i 8. razreda). Izasao je sa drugom i drugaricom iz odeljenja i naleteo je na grupu naduvanih starijih maloletnika, registrovanih sitnih kriminalaca iz jednog dela grada. (u to doba su ``ratovale`` grupe iz razlicitih delova grada). Njih 5 ga je, na ocigled svih - bukvalno pretuklo i to zbog toga sto je ``vodji`` grupe rekao: ``Sta se guras?`` jer nije znao ko su. Taj ga je cak skakavac-nozem zasekao iznad uha, istina ne previse, ali se i danas poznaje oziljak kad se osisa u tom delu na 1.

Druga su mu na startu odgurnuli (inace fizicki nejak) i nakon prebijanja, pomogao mu je vlasnik tako sto ga je provukao kroz vrata iza sanka i zakljucao. Nama je rekao da je to jedino sto je mogao da ucini. Lekar iz doma zdravlja nije podneo prijavu niti je sacinio zapisnik. Kako je sve kvalifikovano kao laka telesna povreda, nije bilo uslova za javno gonjenje, vec po privatnoj tuzbi. Iako smo sa mukom saznali za imena napasnika i prikupili medicinsku dokumentaciju, ipak nismo ustali sai tuzbom iz razloga sto nismo mogli pratiti decu na svakom koraku. Tada sam se prvi put suocila sa istinskom spoznajom sta znaci kad ne funkcionisu institucije. ``Vodja`` te grupe je iste noci, po izbacivanju iz te diskoteke od strane milicije - nozem naneo vise ubodnih rana jednom momku na Plazi.

Dragi Boze, cega sam se naslusala, ne samo utehe da je se to moglo desiti mom detetu, pa pretnji, pa cak i uputa da ga proverim, jer ko zna sta on radi... Saveti su prosto pljustali na sve strane, samo niko nije radio svoj posao, niti je ko smeo/hteo da svedoci. Neko zbog ``veza``, neko zbog opravdanog straha za dete, neko zbog ko zna cega, a ja sam zahvalna Bogu sto moj muz (cak i ja) nismo nasli ni jednog od njih. Svi su (izuzev jednog) i danas problematicni.

Sva ta deca nisu reagovala. Difuzija odgovornosti ili ne, to ne znam ali znam da se takve stvari u mom gradu nisu lako mogle desiti u vreme moje mladosti. Ne zbog boljeg funkcionisanja institucija vec zbog bliskijih, solidarnijih odnosa mladih.

Iako se sve dogodilo davno, i dan danas bukvalno strepim kad izadje a ne javlja se. Eto.

Baš gadno iskustvo Oko. Ono što mi osećamo kao periferno događanje oko nas, to mladi žive. Ne solidarnost među drugovima, vršjacima, koji iz straha ostaju po strani je stvarno problem. Tako se stvaraju nasilnici koji terorišu slobodno.
To se promenilo, mislim drastično od vremena kad sam ja izlazila kao mlada sa društvom. Postajalo je izraziti osećaj pripadnosti grupi i tu se nije postavljalo pitanje zaštite ili reakcije na bilo kakvo maltretiranje. Bilo bi logično, čak mislim da je bila i obaveza lekara koji je intervenisao da prijavi policiji. Ako se deca nisu snašla da reaguju, ni institucije, lekar nije reagovao i to vodi ka stvaranje delikvenata.

Nosim prilicno laicko ubedjenje da uvek, ali uvek treba pruziti otpor svim tim (sustinski "zecevima") koji gladni skretanja paznje na se, neke quazi velicine - na najgori nacin sebe stavljaju u fokus. Prosto kad vise puta "prodju" i sami veruju da su "sila" i jos se uvezbavaju.

Sa druge strane, treba se nositi sa onim osecajem da si mogao a nisi. Ako nista drugo, svako moze inicirati otpor. Kakva, bre, difuzija odgovornosti! Sto bi to neko drugi ako mozes ti? Naravno, racionalno je primeriti, izabrati sto konstruktivniji nacin, meru koju si sposoban odrzati.

Mislim da je tu vise izrazena nesposobnost uslovljena strahom, nego "Sta ja tu mogu?, Zasto bas ja?" i svi ti izvinjavajuci razlozi.

Psihologija mase, delimicno da, ali to je valjda nesto drugo.

Kada društvo ne sankcioniše nasilje i toleriše bahatos pojedinca ili grupe, daje im krila ka novim poduhvatima. Navijači koji terorišu grad, uzimaju za pravo da napadaju koga hoće i pri tome još javno izražavaju svoje zahteve je vrh brega nemoći institucija da zaustave nasilnike. Traje to dugo, klubovi su formirali svoje grupe navijača i nekolicinu vođa finansirali novčano, povlasticama. Kordoni milicije stoje na udaljenosti od navijača tako da ih samo posmatraju. Gledam to svaki put kada su utakvmice. Stignu silni autobusi milicije, specijalaca i blokiraju kraj, naprave obruč oko njih i tu se završava njihova akcija. Jednom sam kolima ušla u tu gomilu navijača, pripitih i sa močugama, divljali su. Nisam mogla nazad, prepala sam se. Polako sam prolazila kroz gomilu pijanih i razjarenih mladića koji su tražili povod da iskale svoj bes. Naišla sam na vođu koji je stao ispred mene i počeo da vitla palicom od jedo metar, mimikom i pokretima sam ga zamolila da prođem. Moje uvažavanje njegove moći mi je omogućilo da prođem kroz gomilu. On je mahnuo palicom i ostali su se povukli.
Na kraju ulice na 500 metara je bio kordom, uparađem i miran.

Gea ::

Kada društvo ne sankcioniše nasilje i toleriše bahatos pojedinca ili grupe, daje im krila ka novim poduhvatima. Navijači koji terorišu grad, uzimaju za pravo da napadaju koga hoće i pri tome još javno izražavaju svoje zahteve je vrh brega nemoći institucija da zaustave nasilnike. Traje to dugo, klubovi su formirali svoje grupe navijača i nekolicinu vođa finansirali novčano, povlasticama. Kordoni milicije stoje na udaljenosti od navijača tako da ih samo posmatraju. Gledam to svaki put kada su utakvmice. Stignu silni autobusi milicije, specijalaca i blokiraju kraj, naprave obruč oko njih i tu se završava njihova akcija. Jednom sam kolima ušla u tu gomilu navijača, pripitih i sa močugama, divljali su. Nisam mogla nazad, prepala sam se. Polako sam prolazila kroz gomilu pijanih i razjarenih mladića koji su tražili povod da iskale svoj bes. Naišla sam na vođu koji je stao ispred mene i počeo da vitla palicom od jedo metar, mimikom i pokretima sam ga zamolila da prođem. Moje uvažavanje njegove moći mi je omogućilo da prođem kroz gomilu. On je mahnuo palicom i ostali su se povukli.
Na kraju ulice na 500 metara je bio kordom, uparađem i miran.

Potpuna slika naše današnjice.
Mi više nemamo kome da se obratimo za nikakvu institucionalnu
pomoć, sve je to povezano - jedno veliko zmijsko klupko.

Da, ali nista ne traje vecno, mora biti bolje.