Definicija Greha.

Lični greh je nešto što svako ljudsko biće počini svaki dan. Zato što smo nasledili grešnu prirodu od Adama, mi pravimo individualne lične grehe – od na izgled nevinih misli do ubistva. Oni koji nisu poverovali u Isusa Hrista moraju da plate kaznu zbog ovih ličnih greha, kao i zbog nasleđenog i pripisanog greha. Međutim, vernici su oslobođeni večne kazne za greh (pakla i duhovne smrti). Sada mi možemo da izaberemo da li ćemo lično da grešimo, zato što imamo silu da se odupremo grehu kroz silu Svetog Duha koji prebiva u nama, koji nas posvećuje i koji nam pokazuje kada smo zgrešili (Rimljanima). Jednom kada ispovedimo naše lične grehe pred Bogom i zatražimo oproštenje za iste, naš odnos i zajedništvo sa Njim se savršeno obnavljaju. “Ako ispovedamo svoje grehe, On je veran i pravedan−da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti” (Prva Jovanova).

Nasleđen greh, pripisan greh i lični greh – svi su raspeti na Isusovom krstu, i sada “u Njemu imamo otkup−Njegovom krvlju, oproštaj prestupa− po bogatstvu Njegove blagodati”.

Najtezi greh...U svim iskusenjima po vama je....?

Greh je u Bibliji opisan kao kršenje Božijeg zakona i pobuna protiv Boga. Greh započinje sa Luciferom, “sjajnom zvezdom, sinom zore,” najlepšim i najmoćnijim anđelom. Nezadovoljan svim ovim, on je poželeo da je najuzvišeniji Bog i to je bio njegov pad i početak greha . Prekršten u ime Satana, on je doneo greh ljudskom rodu u Edemskom vrtu, gde je iskušao Adama i Evu istim iskušenjem, “i bićete kao bogovi.” Prva Mojsijeva, opisuje njihovu pobunu protiv Boga i protiv Njegovih zapovesti. Od tog vremena, greh se prenosi kroz sve generacije ljudskog roda i mi kao Adamovi potomci, smo nasledili greh od njega. Rimljanima nam kaže da je kroz Adama greh ušao u svet i tako je smrt preneta na sve ljude jer je “plata za greh smrt”.
Kroz Adama, nerazdvojna sklonost ka grehu je ušla u ljudski rod i tako su ljudi postali grešni po prirodi. Kada je Adam zgrešio, njegova unutrašnja priroda je bila transformisana zbog njegovog greha pobune, donoseći mu duhovnu smrt i iskvarenost koja će se preneti na sve koji će doći posle njega. Ljudi su postali grešni ne zato što su sami zgrešili, već su zgrešili zato što su bili grešnici. Ovo je stanje poznato kao nasledni greh. Baš kao što smo od naših roditelja nasledili fizičke karakteristike, od Adama smo nasledili našu grešnu prirodu. Kralj David je oplakivao ovo grešno stanje ljudske prirode: “Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnome.

Zbunio si me malo nevene. Pitam se sta smatram najvecim grehom i nemam odgovor. Mislim sasvim po svojstvenom licnom (ono sto je opste poznato i prihvaceno podrazumevam)osecaju. I znas sta, prosto ne znam sta je najveci, valjda je to odricanje od Boga, bozanskog u sebi, kao svega dobrog, lepog i pozitivnog.
Nije za mene greh ono sto proizilazi iz nase prirode, vise je to nasa indolentnost ili lenjost u odnosu na pronalazenje najboljeg u sebi i oko sebe,zivotu uopste, i to zbog sitnih, perifernih, trenutnih vrednosti.
Jednostavno nisam religiozna u smislu koji propagira politicki elemenat religije, ili njeno formalno ispoljavanje bez istinskog razumevanja. Mozda je to moj hendikep, neznanje ili nedostatak nekog viseg osecanja, ili cak pomanjkanje straha te vrste.
Protivnik sam svake vrste gradjenja straha u coveku, generalizovanja i kanalisanja u smislu da tako treba i mora, nametanja neke krivice, a da ne razumes sto si kriv. Prosto ne verujem u kaznu bas kao kaznu zato sto nismo dobra deca i u mnogo toga ne verujem. Svi znamo za ona dva andjela cuvara (slona) na ramenima. Dobrog i zlog. Metafora je na mestu, svako bira svoj put i iskustvo, i to niko nije morao da nam kaze. Sami smo vrlo, vrlo brzo iskusili.

Neki sebi svojstven parametar nalazim u poimanju i osecaju dobrog i zlog, u sposobnosti da emocionalno mogu da se prepustim istinskoj lepoti, iako retko, ovako nesavrsena i podeljena, kao svi mi. Ili da se istinski protivim i reagujem na zlo, ili ono sto smatram da nije dobro.

Valjda su nam sva ta iskustva podarena da se vratimo Bogu. A Bog postoji. Bez nega nismo. Imamo onu gladnu rupu sto razjapljenih celjusti samo iste, najcesce nesvesni da otuda citav zivot tragamo za istinskom ljubavi, pa u to trpamo sve i svasta, dok se potpuno ne zatrpamo...

- Mnogi se ljudi boje spiska sa sedam smrtnih grehova, koje navodno nikad Bog nece oprostiti.
Iz Price Solomonove, sedam smrtnih grehova je...1. - Oci ponosite. 2. - Jezik Lazljiv.
3. - Ruke koje prolevaju krv pravu. 4. - Srce koje kuje zle misli. 5. - Noge koje brzo trce na zlo 6. - Lazan svedok koje govori laz. 7. - Ko zamece svadju medju braco.

Sedam smrtnih grehova su u stvari; - Ponos - Zavist - Prejedanje - Pozuda - Bes - Pohlepa - Lenjost.

Licno ne smatram da je ovo sedam smrtnih grehova. Jer skoro svi poznati grehovi se mogu podvesti pod jednu od tih pomenutih kategorija. Potrebno je shvatiti da ni jedan od ovih grehova nije vise "Smrtan" nego bilo koji drugi greh.
Svaki greh za posledicu ima smrt, - Mi smo smrtni!
"Slava Bogu, da kroz Isusa Hrista, svi nasi gresi, ukljucujuci "sedam smrtnih grehova," mogu biti oprosteni..
- O radosti - U Oprastanju..

Da, bas interesantno

Citat :

1. - Oci ponosite

Pa mogli bi redom, ako ste raspolozeni, onako kako to laicki vidimo.

Kazes da je ponos kategorisan u smrtne grehove, nevene, kao i to da ga/ih ne smatras smrtnim grehom, te da svi nasi grehovi, kroz Hrista, mogu biti oprosteni. Istovremeno, gore iznad, citirao si da `` rodjeni u grehu zivimo u grehu``... pa si sam napiso da nam je to priroda, sa cim se slazem.

O ponosu smo pricali u drugoj temi i to u smislu da ljubav pakuje kofere tamo gde on dodje po svoje.
Pa sad, u ovoj, mozda moze i ovako: Iza svakog ponosa stoji nasa samovaznost, najcesce prenaglasena. Sebe stavljamo u fokus, "iznad", pa iznedrimo, razumemo i opravdamo ponos

Da li je u tome greh, ako se ima u vidu da nas je Bog stvorio sebi na slavu?

I druga stvar, kao potencionalno duhovna bica - jesmo li spremni da se odreknemo ponosa, onako istinski, da vise nikad ne budemo ponosni. Ako jesmo, kroz Isusa Hrista, imamo sansi da nam ovaj (i drugi) grehovi budu oprosteni - ("- O radosti - U Oprastanju..")
Tako - stizemo do istinskog pokajanja.

Mozete li to kad je ponos (samovelicina) u pitanju? Bojim se da ja ne mogu.