SUICID

Suicid među poetama


Čezare Paveze, Branko Miljković, Marina Cvetajeva, Branko Ćopić
Sudbine

„Lepša duša dublje jeca“, pisao je Andrić. Da li to znači da lepše duše lakše i brže odlaze sa ovog sveta u neke druge, budući da su krilate? Sudeći po knjizi Grigorija Čhartišvilija, „Pisci i samoubistvo“,(„Informatika“), odgovor je pozitivan. Pisanje je profesija u kojoj ima mnogo više samoubistava nego u drugim zanimanjima. Samoubica među piscima ima toliko, da je Rembo za ovu pojavu smislio i poseban naziv „literaturicid“.

Čhartišvili čovečanstvo deli na pet suicidnih kategorija: ljude koji nikad ne pomišljaju na samoubistvo, ljude koji ponekad razmišljaju o samoubistvu, ljude koji prete da će izvršiti samoubistvo, ljude koji pokušaju da izvrše samoubistvo i ljude koji izvršavaju samoubistvo. Čini se da pisci spadaju u sve navedene kategorije, osim prve. Šta je to što literate lako navodi na misao o samovoljnoj smrti, pa i na samo samoubistvo? Pre svega, i sami umetnici, baš kao i društvo oko njih, od njih uvek očekuju vrhunske rezultate. Niče o tome kaže: „Od svega što je napisano, ja volim samo ono što se piše sopstvenom krvlju“. Sportisti imaju pravo na mirnu starost i na prestanak boravka u areni, svako drugo zanimanje, osim umetničkog, ima mirovinu u starosti. Umetnicima to nije dozvoljeno i oni su svesni napora neprestanog prisustva na sceni. Tako su predsmrtne Rableove reči bile: „Spustite zavesu, farsa je gotova“, dok je Betoven pred smrt prošaputao: „Prijatelji, aplauz, komedija je završena“.

Bez obzira na sav napor koji zahteva, pisanje spada u izrazito nekomercijalnu delatnost. Čhartišvili kaže: „Pisanje je nesumnjivo nekomercijalan zanat. Ili jeste takav ako se govori o pravim književnicima... Od mastionice i guščjeg pera do prosjačke torbe, kratak je put“. Od gladi je u najdoslovnijem smislu umro engleski pesnik i publicista Aleksandar Birni (1826-1862).

Zbog ljubavi i politike

Među literatama koji se odluče na samoubistvo, mnogo je više pesnika nego proznih pisaca, a od proznih pisaca najmanje dižu ruku na sebe oni pisci koji se bave – filozofskom prozom. Pesnici samoubice česta su pojava kroz istoriju književnosti. Po legendi, Sapfo se ubila skočivši sa stene, zbog neuzvraćene ljubavi prema muškarcu – lađaru Faonu. Stena sa koje se ona bacila, kasnije je postala mesto gde su izvršavali samoubistvo nesrećni ljubavnici. Američka pesnikinja En Sekston(1928-1974), samoubistvo je izvršila zbog depresija i duševnih kriza. Tri puta je pokušala suicid i na kraju se otrovala izduvnim gasovima u garaži. Samoubistvo Silvije Plat, pesnikinje-vunderkinda, poznato je svim njenim ljubiteljima. Prvi pokušaj samoubistva i nervni slom koji mu je prethodio, opisani su u romanu, „Pod staklenim zvonom“. Deset godina kasnije, usledio je drugi pokušaj, a treći je bio koban po Platovu – u zoru je deci pripremila doručak, zatvorila vrata i prozore i gurnula glavu u rernu. Ostavila je i poruku, s molbom da pozovu njenog lekara. Moguće je da se pesnikinja nadala da će je spasti.

Italijanski pesnik Čezare Paveze,(1908-1950) ubio se zbog ljubavi, u usponu svoje stvaralačke snage. Autor čuvene zbirke pesama „Doći će smrt i imaće tvoje oči“, nekoliko dana pred smrt napisao je u dnevniku: „Nikada se nisam osećao živ i ovako mlad“. Ali ovo osećanje bilo je trenutno. Ljubav mu nije uzvratila malo poznata američka glumica. Popio je smrtonosnu dozu tableta za spavanje u sobi hotela, u Torinu.

Statistike kažu da se pisci ipak ne ubijaju najčešće zbog ljubavi, nego zbog – politike. Sledeći razlog koji ih navodi na ovaj čin su psihičke bolesti i depresija. Zanimljiv je podatak da se od svih pisaca najređe ubijaju – dramski. Izgleda da napisi kritičara, koliko god bili otrovni i katkad zluradi, nisu – smrtonosni. Ili Talija budno čuva svoje poklonike.

Farber kaže da je „suicid najverovatniji onda kada se lako ranjiv čovek nađe u ekstremnoj situaciji“. Ali šta za osetljive, složene spisateljske ličnosti nisu „ekstremne okolnosti“. I ima li ikoga ko se bavi umetnošću i pisanjem a da nije – lako ranjiv? Ipak, najranjiviji najlakše dižu ruku na sebe. Marina Cvetajeva, najveća ruska pesnikinja dvadesetog veka, ubila se 1941. u Jelabugi, posle povratka iz emigracije. Obesila se o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu. U jednom od oproštajnih pisama napisala je „... Želim da moj sin Mur živi i uči. Sa mnom će propasti“.

Imaginarni strah

Austrijski pisac Paul Celan, (1920-1970), po poreklu rumunski Jevrejin, zakasnela je žrtva koncentracionih logora, baš kao i Primo Levi i Tadeuš Borovski. Celan je bio zatvoren u koncentracionom logoru. Bez obzira na ogroman posleratni književni uspeh i slavu, skočio je u Senu sa mosta Mirabo, četvrt veka po završetku Drugog svetskog rata. Žrtva postlogorskog sindroma je i Ježi Kosinski (1933-1991), američki pisac poljsko-jevrejskog porekla. U godinama rata čudom je ostao živ. Po dolasku u Ameriku, napravio je vrtoglavu književnu karijeru. Po jednom od njegovih romana snimljen je i poznati film: „Dobro jutro, gospodine Čens“. Kada je upoznao Eriku Džong, koja je tada bila u poodmakloj trudnoći, zamolio ju je da pomiluje njen nabrekli stomak i rekao: „Sve bih dao da mogu da doživim iskustvo porođaja“. Ubio se progutavši veliku količinu tableta i navukavši na glavu plastičnu kesu.

Među literatama, ubijaju se i nosioci najviših književnih priznanja. Majakovski se ubio u trenutku kada je stekao veliku slavu. Čitavog života govorio je o samoubistvu, a nekoliko puta u mladosti igrao je i ruski rulet. Postoji pretpostavka da je tu igru, ali s tragičnim ishodom, odigrao i 14. aprila 1930, kada je okončan njegov život. Ernest Hemingvej ubio se iz lovačke puške. Iza njega bio je pun, uzbudljiv život, bezbrojne ljubavi i Nobelova nagrada. Ali – očito da je želja za odlaskom bila jača. Još jedan nobelovac, Jasunari Kavabata, otrovao se gasom u malom stanu koji mu je služio kao radni kabinet. Uprkos japanskoj tradiciji, nije ostavio nikakvu oproštajnu belešku.

Spisak samoubica sa ovih prostora obuhvata Nikolu Koljevića (1936-1997), šekspirologa, dramskog pisca, prevodioca, koji je izabrao odelo za smrt i, u svom kabinetu, pucao iz revolvera u glavu. Anica Savić- Rebac, (1893-1953) srpska pesnikinja i filozof, prvi put je pokušala da se ubije na dan upokojenja supruga, injekcijama morfijuma, drugi put je, po uzoru na Seneku i epikurejce, prerezala vene na rukama , ali su je spasli prijatelji. Ubila se tako što je sebi pucala u glavu. Ostavila je pismo: „Umirem svesno i autonomno“. Branko Miljković je 12. februara 1961, pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život u Zagrebu. Novine su objavile da je reč o samoubistvu. Branko Ćopić (1915-1984) je poslednje godine života proveo je u imaginarnom strahu da će biti uhapšen i streljan. Sa mosta nad Savom skočio je na pločnik, na kome je, četrdesetak godina ranije, proveo svoju prvu noć u Beogradu. Oproštajno pismo ostavljeno prijateljima završio je rečima: „Zbogom lijepi i strašni živote!“

Sanja Domazet, Politika KNU

Šta mislite o suicidu uopšte i o suicidu "duša koje lepše jecaju"?

Moguce je da to lakše čine nežne, preosetljive dušice.

Nismo tu da budemo ''sudije'', manjka nam mnogo toga. Čujem različita mišljenja, po jednim - ti ljudi su hrabrice, po drugim - kukavice. Naravno, ovo su krajnosti.

Lično sam ubedjena da ti (milsim na zdrave) ljudi moraju mnogo trpeti da bi preduzeli takav čin. Sve jedno zbog čega se nisu snašli, prihvatili za njih neprihvatljivo, mora da je jako intezivan taj jad, kad čine nasuprot prirodnom nagonu očuvanja života.