PORODICA..

Urušena porodica na brisanom prostoru







Ako u porodici ima patologije, logično je očekivati da se kasnije ona ispolji u bilo kojoj sferi života.

Narkomanija,
novac, nasilje, ljubomora, nagomilan bes i netrpeljivost – uzroci su
nesvakidanjih porodičnih incidenata i tragedija koje su se zbile u samo
nekoliko dana. Pozadina ovih surovih događaja, smatraju sociolog Ratko
Božović i psiholog Vanja Govorko, jesu svakako duboko poremećeni
unutarporodični odnosi i nepostojanje odgovarajućeg sistema vrednosti.

Božović smatra da su ratovi i sankcije urušili porodicu i porodične odnose, zbog čega se i dešavaju tragedije.

–
Vetrovi krize su sve poremetili, čovekovo stanovište i njega samog.
Ljudi i porodica su se našli na brisanom prostoru. Na društvenoj
hijererhiji kriza se dogodila odozgo do dna i nije izostavila ni jedan
njen pedalj. Imamo situaciju u kojoj se stari sistem srušio, novi se
uspostavlja, a mi smo u vakuumu između onog što se konstruisalo i onoga
što se ne može konstruisati – napominje profesor Božović.

Vanja Govorko, psiholog Gradskog centra za socijalni rad, kaže za „Politiku” da je porodica prva socijalna sredina u kojoj dete raste, uči svoje ponašanje i kako da ispoljava osećanja.

–
Porodica utiče na dalji čovekov život. Čovek kada odraste ponavlja
model primarne porodice. Zbog toga ako u porodici ima patologije,
logično je očekivati da se kasnije ona ispolji u bilo kojoj sferi
života i ponašanja. Ako je reč o nasilju, ubistvima i patologiji u
porodici, kao recimo u Mladenovcu, nemoguće je da deca budu zdrava. Ako
je otac alkoholičar a majka šizoidna, dete će podleći njihovom uticaju
– objašnjava Govorko.

Spoljni faktori, kako napominje naša sagovornica, stalno „bombarduju” porodicu pozitivnim ili negativnim vrednostima.

–
Stvar je ozbiljnosti i odgovornosti roditelja kako će detetu da
predstave određene vrednosti. Na roditeljima je da dete nauče kako da
odbija negativno od sebe i da prevazilazi probleme u životu. Vaspitanje
i ponašanje samih roditelja je bitno. Ne može roditelj na jedan način
da vaspitava dete, a da se drugačije ponaša – smatra psiholog.

Antagonizmi,
razlike i dvoličnosti koje se javljaju u ponašanju roditelja mogu da
dovedu do disbalansa kod deteta i ono onda ne može da formira određene
stavove usled čega postaje nesigurno.

– Dete tada nije sposobno
da prevaziđe određene probleme koji će se uvek javljati i postojati.
Zbog toga počinju da ga mame kocka, droga i alkohol. Ponekad deca
pokušavaju da promene različite stvari, žele da budu odrasli i misle da
mogu da rade ono što i odrasli. Na roditeljima je zadatak da im ukažu
šta je dobro, a šta ne. To je osnovni moral koji se formira u porodici,
a to se batinama i prevelikim represivnim merama ne postiže. Roditelji
bi trebalo da razgovaraju sa decom i da ih upućuju na prave vrednosti –
naglašava Govorko.

U savremenoj porodici, smatra psiholog, odnosi su se promenili.

–
Nekad je to bila porodica patrijarhalna, a danas je ona mnogo
liberalnija i humanija. Osim toga, došlo je do naglog uspona nauke,
tehnike, slobode medija i pojave velikih problema. Ali jedna čvrsta
porodica uvek može da se izbori sa tim. Ljubav i vera u decu su jako
bitni, a roditelji bi trebalo da ih upućuju na prave vrednosti. Svaka
porodica treba da nađe svoj ključ egzistencije – zaključuje Vanja
Govorko.

Srbija je društvo ekstremnog ponašanja.

–
Siromaštvo na ivici bede i životni stil koji je maksimalno degradiran
dovode do poremećaja načina života usled čega se sve pretvara u veliki
košmar. Sporan socijalni kontekst u glavi ljudi stvara veliku
izgubljenost. Zbog toga nema ni jednog fenomena našeg života koji se ne
suočava sa dimenzijom patologije. Mi smo društvo sa ekstremnim
ponašanjem koje poništava vrednosti života i postojanja – rekao je za
„Politiku” profesor sociolog Ratko Božović.

Danijela Vukosavljević Izvor: Politika

Stoji, krajnosti stvarno caruju i sve je vise poremecenih, kao i manje vise depresivnih ljudi, sa cim se susrecem svaki dan. Samo malo bolje posmatrajte te ljude. Svi oni imaju porodice. Tacno je da se previse eksponiraju quazi moralne i druge vrednosti, brzo i lako kriminalno sticanje, ili na granici dozvoljenog, sta god da je cilj tog sticanja, sto se previse tolerise institucionalno. Same institucije na svim nivoima klizaju, ljudi su dodatno nesigurni, a sve to i mnogo toga negativnog i opste poznatog, traje predugo...
Ipak verujem da ovaj narod ima zdravu osnovu i snagu. Tacno je da su se odnosi u nasoj porodici bitno izmenili, ali ne samo na gore. Ono sto ne valja jeste i cinjenica da se redje i sve kasnije radja, najcesce 1 dete, prosto se stvara stanoviste da je radjanje, a pogotovo vise dece svojevrstan luksuz (naravno da nije), ali i cinjenica da raste procenat razvoda, pucanja zajednica bez sustinski valjanog razloga...
Istinski verujem u snagu nase porodice, da je upravo ona nas najzdraviji deo, u nase mlade i snagu mladosti da se primereno prilagodi i pri tom sacuva ono sto je, kao najbitnije - ponela iz svoje porodice. Samo, cini mi se da se granica godina do koje roditelji mogu uticati na decu bitno smanjila, ali i dalje smatram da je samo porodica garant da ce izrasti u zdrave licnosti. Ne mislim da mali procenat treba posmatrati kao pravilo. Ne poznajem `zapadnu`porodicu, ali bar tu ne moramo biti pobornici resavske skole u celosti. Ako ni zbog cega drugog, ono zato sto tamo institucije funkcionisu, za razliku od nasih.

Koliko su desavanja u poslednjih 10-15 godina uticala na vasu porodicu (ne samo materijalno)?
Mislim prvenstveno na nacin organizacije, medjusobne veze, kriterijume svih clanova, poimanje vrednosti...?

Setih se izjave jednog prijatelja od pre neki dan. Rece da je porodica velika muka, ali da bez nje ne bi nasao svoj smisao. Takodje i jednog stava u (rekla bih) jednom od filozofskih poimanja slobode (datom u vezi sa porodicom), saglasno kome - porodica tu slobodu sputava (vezivanjem i svesnom ili nesvesnom zloupotrebom emotivne vezanosti od strane njenih clanova).
Pa sad, svi smo se suocili sa tom ``mukom`` ili sopstvenim ogranicenjima zbog porodice, ma kave vrste da su. Bar ja jesam, kako u odnosu na odredjene stvari koje volim i kojim bi se mnogo vise posvetila, tako i u odnosu na posao, odnosno neostvarenu nameru za samostalni rad (privatno), kao i na svojevremenu zelju za odlazak iz ove nase lepe zemlje.

Naravno ovo je samo drugi ugao. Pitanje je da li bi bilo drugacije, za dozivljaj bolje i da sam to ucinila.
Hocu da kazem da ma kako porodicu posmatrala, ona je za mene uvek bila i ostaje centar sveta mog. Ne samo zbog andjela, vec uopste, snaga mi je i uporiste. Istina je da je biti roditelj golema odgovornost, ne samo u pukim obavezama, vec prvenstveno u svemu od uticaja da nam deca izrastu u zdrave ljude. I znam da ce moja Djetinja mnogo vode proneti dok drustvo bude razvijeno do te mere da se porodica sme i moze staviti na marginu. A ima i ona stara: Svuda podji, kuci dodji!

Siroto prepametno dete

Deca su vrlo često preopterećena roditeljskim ambicijama
Dečiji psiholog iz Hanovera Volfgang Bergman u knjizi „Drama modernog deteta“ piše o deci kojoj je ukraden deo detinjstva jer su bila prisiljena da prerano postanu odrasli pametnjakovići.

Volfgang Bergman u svojoj knjizi analizira razloge hiper aktivnosti, anoreksije i sklonosti ka samopovređivanju. Autor smatra da se sve više dece nalazi pod ovakvim pritiscima, i da se smetnje koje je pomenuo drastično povećavaju. Bergman je u svojoj praksi imao susret sa našminkanom i doteranom desetogodišnjom devojčicom, koja je držala dijetu jer nije mogla da prihvati svoje telo. Jedan od Bergmanovih pacijenata bio je i nemirni, veoma agresivni dečak, koji apsolutno nije mogao da se koncentriše. Bergman smatra da je nemačka porodica u lošem stanju.


Dete u funkciji

Pre svega u porodicama sa jednim detetom, roditelji insistiraju na harmoniji, od deteta se zahteva da „bude u funkciji“ i da spoljnom svetu predstavi sliku „srećne porodice“. Nemci vole svoju decu, ali je reč o „ograničenoj ljubavi, koja često nije usmerena ka budućnosti, već kruto sledi opšte prihvaćene norme sadašnjeg vremena. Ova ljubav sama po sebi nije opuštena i velikodušna, i u tom smislu pokazuje nedostatak poverenja u sopstveno roditeljstvo.“

Roditeljska potreba za potvrđivanjem



Bergman kaže: „Roditelji žele da im njihova deca stalno dokazuju kako su oni dobri roditelji“. Često se iza dobronamernog podržavanja detetovog razvoja krije roditeljski strah da njihovi potomci neće biti u stanju da odgovore zahtevima koji ih očekuju.

Veliki broj dece ima unapred isplaniran dan pun aktivnosti: balet, jahanje, tenis, hiphop, samba, tečajevi klasične ili moderne muzike, engleskog, matematike, tekvando. Šta to tačno donosi deci, roditelji saznaju tek iz istraživanja Instituta za analizu potencijala.

I dok veliki broj porodica svoju decu šalju na različite kurseve, ima i roditelja koji ne čine dovoljno za svoju decu. Tako se u Nemačkoj sve više produbljuje fatalni jaz: trećina sve dece rođene u porodicama sa nižim zaradama ne posećuje dečije vrtiće, jer to njihovim roditeljima očigledno nije važno. Deca koja ne idu u dečije vrtiće ne razvijaju u dovoljnoj meri govorne sposobnosti, niti se uče prilagođavanju grupi, zbog čega su izložena opasnosti od neuspeha.

Dvogodišnjaci na kursu kineskog

Za razliku od ove dece kojoj je podrška uskraćena, isuviše revnosni roditelji iz viših slojeva svoju decu šalju na sve vrste kurseva. Učenje kineskog počinje sa dve godine, engleskog još pre polaska u osnovnu školu. Jirgen Vajsenborn, stručnjak za jezik na berlinskom Humbolt Univerzitetu kaže: „Rano učenje nije loše, ukoliko su ispunjeni određeni preduslovi“. Vajsenborn je objavio više studija o razvoju jezika. Ovaj naučnik navodi da 6 do 12 odsto dece istog godišta u Nemačkoj ima problema u savladavanju maternjeg jezika, zbog čega učenje još jednog novog jezika nema smisla. „Samo ako se sa sigurnošću utvrdi da sa detetom to nije slučaj, ono može da uči neki strani jezik“ , zaključuje Vajsenborn.

Da li se dete muči?

Ambiciozni roditelji lako gube iz vida koliko je koncept učenja uopšte prihvatljiv za dete. Da li se dete oseća dobro i zaštićeno ili se muči? Kako takva velika očekivanja dugoročno deluju na dete? Šta se događa sa decom ako napredak u učenju postane najvažniji kriterijum za pohvale? Kako reaguju deca, kada njihovi zahtevni roditelji koji ih toliko pomažu, zbog stresa izgube živce?

Upravo ova pitanja naučnici i pedagozi smatraju odlučujućim. Značajnu ulogu za razvoj male dece igraju odnosi između roditelja i stepen kućne harmonije. Ukoliko u porodici ne vlada dobra klima, onda je svaki kurs suvišan. Fabiene Beker-Štol, šefica Minhenskog državnog instituta za ranu pedagogiju kaže: „Dete najbolje uči ako je srećno.“

Neurobiolog iz Getingena, Gerald Hiter je u jednom članku napisao da su deci potrebni koreni. Kao i da je u obrazovnom procesu veoma važna i bliskost sa roditeljima. Svako dete raspolaže jedinstvenim potencijalom za učenje. Kako će se razvijati kompleksni i višestruko povezani procesi u organu za mišljenje i učenje, mozgu, zavisi i od osećanja sigurnosti i zaštićenosti deteta. A to se može postići samo u intenzivnom odnosu sa drugim ljudima.

Imam u komšiluku (zid pored) devojčicu koja gudi vijolinu više od godinu dana na privatnim časovima. Nisam još čula napredak u smislu neke melodije. Pratim razvoj 3 puta nedeljno