Granica izdržljivosti - da li su nam iste

Ubila sam svoje prokletstvo

Dok sam sjedila na drvenoj optuženičkoj klupi, pomislila sam kako sam cijeli život vjerovala da baš ovdje nikad neću imati razloga sjediti. Ako se pitate da li se kajem, postavili ste sebi pogrešno pitanje! Kajem se samo zato što mi za njegovo ubistvo sude kao da sam ubila čovjeka, a ne ljudsko smeće.
Ponosna sam ne sebe što nisam ispala kukavica, što mu je na kraju moja bezgranična ljubav presudila, što nisam dozvolila da uništi neki drugi život onako kako je moj.

Počelo je sve kad sam imala 21 godinu, bila sam veoma mlada, samouvjerena i perspektivna studentkinja medicine. On je bio arhitekta, koji je svoju diplomu zamijenio radom kao trgovački putnik po Evropi. Bio je cijelih 15 godina stariji od mene, bio je veoma šarmantan, iskusan i nadasve slatkorječiv.
Desilo se sasvim neočekivano – zaljubila sam se kad sam to od sebe najmanje očekivala. I bila sam srećna! Ispunio je sve praznine moje mladosti i mislila sam da sam dosegnula vrhunac svoje sreće. Bile su to skoro dvije godine kao iz bajke. Skoro svaki vikend zajedno, bez svađa, bez trzavica, bez besmislica. Prvi put sam se u nečijem naručju osjećala kao žena – i to mi je prijalo!

Poslije toga došlo je do prvog dokaza da ljubav iz bajke ne postoji. Počeo me je varati, lagati i obmanjivati.
Došao je jedan dan sav srećan i saopštio mi da se ženi! Meni je to saopštio!!! Meni koja sam prvi i jedini put u životu bila spremna udati se za nekoga, darovati svoju tako dragocjenu slobodu, karijeru, mladost… ljepotu. Zanijemila sam. Tada sam već bila apsolvent i pored planova za karijeru imala sam planove kako da prodam svoj veliki stan u centru grada i kupim kuću u kojoj ćemo zajedno uz smijeh djece čekati starost i uživati u ljubavi.
Ostala sam skamenjena, otvorila sam vrata stana i zamolila ga da izađe. Gledao me je čudno, kao da sam ja čudna, a ne on i ono što je učinio. Nismo se vidjeli dvije godine. Otišla sam u Beograd na specijalizaciju i iako sam cijelo vrijeme pokušavala ne misliti na njega, nekako mi je to bilo nemoguće. Shvatila sam da je to bila ljubav i pustila sam je da "odljubuje" svoje. Prošlo je tada nekoliko muškaraca kroz moj život i nijedan nije ostavio vidljiv trag na mojoj duši. Zapravo niko je nije ni dotakao.

A onda se bezobrazno i ničim ometan ponovo pojavio na mojim vratima. Nije se stidio ničega. Ni mene, ni svojih postupaka, pravio se kao da mu je žao, kao da razumije kako se u stvari ja osjećam. Iako sam se na sve moguće načine opirala, ponovo sam pala u njegovo naručje i ponovo se predala osjećanjima koja su me, sada sam sigurna, vodila u propast.
Jedno jutro, dok je on bio na putu, ustala sam i, spremajući se za posao, osjetila mučninu i završila u toaletu. Naslućivala sam da je u pitanju trudnoća, ali sam sačekala još par dana uživajući u tim prvim danima majčinstva, koje sam tada željno iščekivala. I poslije nekoliko dana i ginekološkog pregleda bila sam sigurna - postaću majka!
Čekala sam ga da se vrati i da mu svečano saopštim radosnu vijest. Vraćao se tek za 15 dana. A onda sam počela da osjećam jake bolove u stomaku. Mislila sam da je to normalno, ali sam, ipak, na nagovor koleginice ponovo otišla kod ginekologa. Saopštio mi je da sam imala spontani pobačaj. Poslije ljekarskog zahvata vratila sam se kući sva slomljena. Ležala sam i razmišljala o svom životu. Nisam imala ništa! Bila sam poražena. On je došao poslije 14 dana. Večerali smo i ja sam osjetila potrebu da mu kažem šta se desilo. Slušao me je kao da pričam o nečemu nevažnom i beznačajnom. Ustao je usred moje priče, istuširao se i uvukao u moj krevet. Tražio je da vodimo ljubav. Bila sam šokirana. Pitala sam ga da li je čuo šta mi se desilo, a on mi je samo odgovorio da to nije ništa strašno i da je već prošlo dovoljno vremena. Dovoljno vremena da bi mogao imati seks sa mnom! Nije razmišljao o meni, mojim osjećanjima, o svemu što sam preživjela. Počela sam da histerišem, da mu govorim najgore stvari na svijetu, koje su mi pale na pamet. Rekao je da sam luda i da je umoran. Obukao se i otišao u svoj stan. Nismo se čuli ni vidjeli mjesecima, a onda je ponovo počeo dolaziti, pisati, zvati…
I ja sam opet popustila. Ne znam zašto! Ne očekujte odgovor jer ga ni sebi još nisam dala. Otišli smo zajedno na ljetovanje… bilo nam je lijepo, pa na zimovanje… u međuvremenu sam postala hirurg i bila sam veoma ponosna na sebe. Moji prijatelji i porodica su me stalno pitali šta čekam, zašto ne stvaram porodicu. Nisam imala snage reći im da sam u stvari cijeli život čekala njega. A onda je on opet počeo da se provodi. Da izlazi s nekim maloljetnim klinkama, da me zapostavlja. Jednu noć je došao pred moja vrata. Nisam ga htjela pustiti unutra. Molio je, preklinjao, za samo još jednu šansu. Otvorila sam vrata. Htjela sam da razgovaramo, da mu objasnim da više ništa ne osjećam i da želim da me pusti na miru. Sjedili smo jedno naspram drugog. Nismo ništa govorili.
Pitao me je da li može prespavati kod mene. Objašnjavajući kako je svjestan koliko me je povrijedio i koliko se kaje zbog svega što mi je učinio do sada.
Istuširala sam se i legla u krevet. Sjedio je pored mene, ništa ne govoreći, samo me je gledao. Pitala sam ga da li je svjestan moje ljubavi tokom svih ovih godina, rekao je da jeste. Rekla sam mu iskreno da ga više ne volim, da sam potpuno sagorjela, čekajući da se ostvarimo. Rekla sam mu da ga ne želim više, da spakuje svoje stvari i ode. Ali sada zauvijek. I dalje je ćutao. Prošlo je skoro više od pola sata kad ja naglo skočio, svukao sa mene ćebe i počeo da mi kida odjeću. Branila sam se, vrištala, pitala ga šta to radi. Ništa i dalje nije govorio. Imao je onaj ludački pogled u očima. Pocijepao je sve sa mene, otkopčao hlače i silovao me.
Detalja se čak i ne sjećam. Potisnuto sjećanje ili šta već. Sjećam se bola, pomiješanog osjećanja mržnje, gorčine, straha…
Legao je pored mene. Kad sam konačno sakupila snage da otvorim oči, pogledala sam ga. Ležao je sa izrazom lica zadovoljnog muškarca. Pitao me je šta ima za večeru, kao da se ništa nije dogodilo. Ne znam tačno šta se u tom momentu dogodila sa mnom, s mojom glavom, mojim razumom. Otvorila sam vrata noćnog ormarića, izvadila pištolj, koji imam godinama, ubacila metak u cijev, ustala i uperila ga prema njemu. Gledao me je čudno, kao da misli da se šalim. Pitao me šta to radim, a ja sam mu odgovorila:
"Konačno, poslije toliko godina, radim pravu stvar."
Trebalo mi je snage, a tada sam je imala, povukla sam obarač i ubila svoju ljubav, svoju mržnju, svoje prokletstvo, svoja nadanja i očekivanja.
Ne kajem se. Nisam ni tada i mislim da neću nikada. Ubila sam zvijer, a ne čovjeka. Čovjek se nikada ne bi tako ponašao. Konačno sam završila nešto što nije trebalo ni da počinjem.
"Optužena, da li imate nešto reći za kraj", glas sudije me je vratio u javu.
Ništa, bio je moj odgovor. "Ništa, osim da bih to ponovo učinila!"
Pitali su me da li želim da pod pratnjom odem na njegovu sahranu. Rekla sam im da bi to bilo suviše patetično. Na sahranu se nosi cvijeće, a on ga meni nikada nije donio dok smo se voljeli, odnosno dok sam ga voljela, a on mene prezirao.
Osuđena sam na 15 godina zatvora, kao olakšavajuću okolnost uzeli su mi to što sam silovana, još da sam se pokajala dobila bih manje. Godine i sloboda mi više nisu bitni. Bitno mi je samo to što njega više nema i što više nikome neće učiniti ono što je meni. Vrijeme u zatvoru ću posvetiti pisanju, mojoj drugoj neostvarenoj ljubavi… još par godina pa ću se ponovo roditi ...
(http://www.magazinwomen.com/arhiva/25/sudnica.htm)[b]

Verujem da se svako od nas do sada - dotakao neke od svojih (krajnjih) granica tolerancije, doživeo onaj trenutak kad se u nama sve polomi (zbog ličnog dešavanja, ili dešavanja našem vrlo bliskom) kad otpadnu sve iluzije i nastupi mrak sa svim svojim silama. Svaka od nas će verovatno pomisliti kako sebe ne bi mogla dovesti u ovakvu situaciju. Samo ovo se faktom desilo, i to ženi koja je bila identičnog ubedjenja.

Ovo je priča sa jedne, ženske strane i verujem da je prilično iskrena. Jedino što ne znam koliko je crno-bela tehnika zastupljena. Zato što je u njoj nizrazličitih, ali suštinski po istom osnovu povezanih dešavanja. I ona su praktično gradirana nedvosmislenošću pokazatelja o osobama koje su njihovi akteri, ali ih vezuje jedno te isto - ljubavna veza izmedju dvoje potpuno različitih ljudi, koju svako od njih doživljava na svoj način i različito želi i očekuje...

Inače, priču nisam postavila zato da sudimo jednoj ili drugoj strani (jeste priča iz sudnice - nadležni su već izrekli svoje), nego iz razloga da razmislimo, odnosno prepoznamo svoje granice tolerancije i popričamo otvoreno o tome. Ali i tome koliko smo sklone da same doprinosimo hodu partnera (ali i drugih) tik uz naše granice izdržljivosti, i sve to opravdamo nekim svojim ''nepobedivim'' emocijama.

P.S. Naletela sam na priču, dotakla me je, ne mislim da je to tipično ženska tema, više je za psihologiju, ali je redak slučaj da žena ovako reaguje, tim pre što žena ili ljubavnica u nekim krajevima kod nas, po naslovu uključuje ''obavezu'' trpljenja neljudskog postupanja od strane fizički jačeg partnera (zbog dece, sredine, nesposobnosti vladanja sobom, nemogućnosti da se potvrdi, materijalne zavisnosti, fiks ideja.... čega god). To faktom postoji i još će postojati bez obzira što su se odredjene stvari institucionalno promenile. Eto.

Mislim da je danas vreme kada niko nikog ne treba da trpi,pogotovu ne ovakve stvari.Ali niko,nikom nije dao zivot i nema prava da ga uzme.Ubistvo bilo koje vrste nema opravdanja.Povredjena jeste ali pametnije je bilo da ga je tuzila pa on da sedi u zatvoru a ona nastavi nekim,drugacijim,boljim zivotom.Sta je ovime dobila... Tolerancija u granicama,normalno.Treba ostati svoj i priseban u najtezim trenutcima.

Da, drago mi je što se i kod nas otvoreno priča o zlostavljanju (i što se i formalno kažnjava), jer to i nije ništa drugo.
Samo, svako, a pogotovo žene u nekim krajevima kod nas (male sredine), upravo prelaženjem, ili ''praštanjem'' onog što nije za to - na neki svojevrstan način utiču da se bezobzirnik odomaći u takvom ponašanju.
Naravno da je ubistvo ekstrem, i ničim se ne može opravdati. Medjutim, sopstvene psihološke granice znaju da nas iznenade. Mojoj sestri (koja je inače jako pažljiva prema drugim) desilo se da nehotice naglas izgovori ''prestani'' i to u odnosu koji se nije ticao nje, prosto nije mogla da istoleriše jednu bezobzirnost žešću. (posle je izjavila da se pitala da li je normalna

Ja cu se prvo vratiti na pricu koja me je stvarno dirnula.Nekako je sled logican i vodio je takvom raspletu. Moglo se to zavrsiti drugacije da je zena uspela da sagleda sa kim ima posla kada se onako sebicno poneo posle onog pobacaja. To je bio vise nego ociti znak da sa takvom osobom ne treba imati nista.
Neznam zakonski kako se kvalifikuje takvo ubistvo posle silovanja. Nije samoodbrana ali je ucinjen u efektu. Tako visoka kazna, po mom misljenju je verovatno zbog ne kajanja.
Pitanje u toj prici je kako je to mogla izbeci. Bila je slepa od ljubavi na njegovu manipulaciju. Nije se mogla otrgnuti od njega. Koliko zena treba da oprasta i da se zavarava da ce se takav covek promeniti. Ja mislim da ne treba oprastati iz razloga sto ce se to ponavljati. Mirenjem sa takvom osobom je samo znak da mu je to dozvoljeno.

Upravo na to mislim, Gea. Ne bi trebalo da je tako, ali činjenica je da je ovaj (''ego-golemnina'') osetio, znao da može. Da li je imala snage da mu se otrgne - očigledno nije (valjda zbog sebe, ne zbog njega). Možda je tu ključ ''igre''. Visoka kazna, pa pitanje je, kako sa aspekta krivice, okolnosti... tako i u odnosu na nju. Možda je bolje, za nju. Očigledno, žena nije opasni ubica, nije ni pretnja okolini u tom smislu. Ali nije ni tipična u tom njenom ''opraštanju'', prelaženju preko svega što je ukazivalo na to sa kim ima ''posla'', iako mislim da ona nije ni ''bilo ko''.
Pitanje kajanja mi je, u konkretnom slučaju, razumljivo. Nisam sigurna da je u pitanju čist afekt, mada silovanje, kao ekstrem samo po sebi, moralo je doprineti ekstremnoj odluci... Čak nisam sigurna da se ne bi nastavio njihov odnos da se nije desilo ono što jeste...

Mene poražavaju odslikane činjenice krajnje bezobzirnosti, ali i slabosti. Da, i mene je dobro dotakla priča. Zato sam je, ovako golemu i postavila. Faktom se desila. A mnogo je sličnih i gorih.
Izgleda je da najteže vladati sa sobom, pobediti sebe. Nismo ni svesni na šta smo sposobni. Eto.

Teska prica... sa ocekivanim krajem. Videla sam dosta slicnih zivotnih drama (na srecu, sa manje bolnim krajem). Mirenjem i pristajanjem na stvari koje nisu uobicajene, dajemo precutnu saglasnost da taj neko nastavi da se ponasa na nacin na koji se ponasao i do tada. Nisam pristalica lisavanja nekog zivota zato sto mi nismo sposobni da se izborimo sami sa sobom. Masa zena posle batina i silovanja prijavljuje svoje muzeve i ljubavnike a onda ih u moru suza, poljubaca i zagrljaja prati na izdrzavanje zatvorske kazne. Onda nastavljaju zajednicki zivot i prica se vrti u krug. Najveci broj njih na sudjenju porice da se ista dogodilo, i naravno, posle ko zna kog poziva ni policija vise ne intervenise. Moj veoma blizak drug (inace policajac) je po ko zna koji put na jednoj od intervencija nasao svoju sestru u skoro bezivotnom stanju, sa vise preloma. Na sudjenju je izjavila da se sama povredila i nastavila da zivi sa muzem. Taj isti drug je privodio na izdrzavanje zatvorske kazne ujaka svoje supruge zato sto je pretukao svoju zenu, a ona (koja je u medjuvremenu oprostila i zaboravila) ga grlila, ljubila, vristala i udarala policajce. Ne znam sta reci.... Neki ljudi prosto imaju bolesnu potrebu za samounistavanjem. Svakome se moze desiti da bude i pretucen i silovan, bar to u danasnjim uslovima nije uopste tesko. Ali nastaviti da zivis sa takvom osobom.... to prevazilazi granicu mojih shvatanja. Ako je pitanje bilo gde je moja granica tolerancije, sto se tice fizickog i psihickog maltretiranja - veoma je ~plitka~. Sto se drugih ljudi tice, apsolutno mi je svejedno na koji nacin su odlucili da zive, to je svar njihovog izbora. Osetljiva sam jedino kad se zlostavljanje odnosi na decu, stare i bolesne - one koji nisu sposobni da se sami izbore i donose odluke.

Pa zena iz prve price je kako sam shvatila obrazovana, putovala je, sto bi rekli videla je sveta. Nije tipicna domacica koja je udajom resavala svoj status u drustvu. Volela ga je ali nije uspela da postavi granicu izmedju ljubavi i psihickog zlostavljanja. Mislim da danasnje zene tesko dostizu mentalnu emacipaciju. U smislu da sebe sagledavaju kao ravnopravnog partnera sa pravom da traze za sebe srecu.
Razmisljala sam o toj zeni kao osobi. Koje su to okolnosti dovele do takvog zivotnog raspleta. Kako je neko mogao da se zaljubi u 15 godina starijeg coveka i to kad je imala 21. Pokusavala sam se setiti sebe u tim godinama. Iskreno bila sam bas dete. Toliko stariji muskarci nisu sigurno bili moje interesovanje. Dozivljavala sam ih kao matorce, verovatno i zazirala od njih. Kad je shvatila da je vara i to sa mladjima od nje morala je spojiti 2+2 da je osoba kranje mentalno isfrustirana. On nikada i nije bio u vezi sa njom, to je bila samo jos jedna njegova sema. Kako je moguce da ona to nije videla, ako jeste sto je to prihvatila.
Izgleda u ovom komentaru da je osudjujem. Nije tako. Citanjem, njene izjave sam dosla do zakljucka da bi reagovala isto na kraju. Uplasilo me je to saznanje pa sam morala da preispitam i te okolnosti koje su dovele do toga. Pa nije moglo da se desi da u opste dodjem u tu situaciju.

Kako god da neko shvati moj komentar, jednostavno moram da kazem - Nije mi neophodno da ubijem nekog da bih mogla da zivim bez njega.

Puno treba i vremena i većih pogreški, ili povreda da nekog zaista otkačim. Ali kad se to desi (prosto pregori u meni) nemoguće je da ponovo zagotivim tu osobu. To je neka moja granica koju ne kontrolišem svesno. To zovem sa ''izgutala sam'' ga/je. Od tada od konktegtne osobe ne očekujem apsolutno ništa, ne može da me obraduje, da me povredi... jednostavno kao da ne postoji. Naravno, podrazumevam da mi je ta osoba prethodno bila više ili manje bliska. Postajem potpuno ravnodušna.