Ko nam je kriv?

KO NAM JE KRIV

O Vaskrsu
Leta Gospodnjeg 2008.

Okolnosi u kojima smo se našli traže odgovore na mnoga pitanja. Da stradamo kao narod, nema dileme. Da smo i kao ličnosti izgubljeni i siromašni, osramoćeni i poniženi, takodje nema dileme. Kao narod, svoje lice i svoju sudbinu, predali smo u ruke ''dalekovidih'' vodja koji dedva da i na kraju vide ono što su morali videti na početku. Zaboraviti se ne sme, a priznati se mora da smo im mi dopustili da naš identitet, ime i imanje i sve ono što nas definiše pred Bogom i svetom, izobliče. Tako izobličeni postali smo poruga svetu, posvadjani i dezorjentisani, počeli smo da se ponosimo onim čega smo se do juče stideli. Duboko sam uveren da nismo svesni svoje bolesti, kao ni njenog uzroka. Posrćemo u rasulu po ovom Božijem svetu, tumaramo od nemila do nedraga, bez krova nad glavom i bez temelja pod nogama. Ono što se nama ne oprašta, drugima se dopušta. Njima se zločin opravdava kao nužna odbrana, a nama se i za nužnu odbranu sudi kao za zločin. Zahvaljujući tom dvoličnom zemaljskom kantaru i tegovima čija je težina relativna mi nismo samo poraženi, nego smo i poniženi i prokažnjeni i izopšteni. Ko nam je kriv?

Žedni i gladni pre nego što nadjemo izvor Vode Žive, Istočnik Živonosni, Hrista Bogočoveka, moramo proći hiljade lažnih bogova, koje se na pijaci života nasilno i bezobzirno nameću i uslovljavaju. Istina je da ne možemo drugom dati ono što sami nemamo i zato ako roditelji nisu u Hristovi prijatelji, ako nisu članovi Crkve, kako će im deca biti? Ako je škola izgubila vaspitnu ulogu, ko će hraniti duše naše dece? Ako mediji promovišu besmisao, greh i nemoral, imamo li šansu da ozdravimo, da se podignemo i uspravimo? Ko će utoliti našu glad i ugasiti našu žedj?

Aoistol Pavle kaže: ''Ako Hristos ne ustade iz mrtvih, uzalud beše naša vera'' Ta vera je pobedila svet. To je vera koja je preobrazila svet koji je posrnuo ništa manje nego mi danas. Takva vera dvadeset vekova preobražava svakog bogotražitelja u prijatelja Hristvog. Prvo je Gospod nas zavoleo, pokazao nam ljubav, a na namama je hoćemo li prihvatiti pruženu ruku i odgovoriti na ponudjenu ljubav.....

Tragajući za Bogom imao sam veliku sreću i radost da upoznam i sretnem ljude koji su videli Boga, ljude čije je svedočanstvo o BOgu postalo moja vera. Ja sam poverovao u njihovog Boga. To je Bog u čije smo ime kršteni, jedan, a u isto vreme Sveta Trojica - Otac, Sin i Duh Sveti. Tragajući za Živim, Istinitim i Pravim Bogom došao sam do crkve i postao njen član. Prvo sam naučio da niko ne može biti član Crkve ako nije kršten. Krštenje je ulaznica u Carstvo nebesko. To praktično znači da tek onda kada se krstimo počinjemo da postojimo za Boga. Iako Bog zna za svakog od nas pre nego što se rodimo iz utrobe majčine, tek krštenjem ulazimo u blisku zajednicu sa Njim, sa Negovim sinom, blagošću Duha Svetoga. Krštenje je najvažniji dogadjaj u životu svakog čoveka. To je novo rodjenje, veće od roditeljskog; rodjenje vodom i Duhom Svetim za život večni. Da je tako svedoči iskustvo koje kaže: ako neko umre, ne daj Bože, kao nekršten ne može mu se ni opelo izvršiti. Mogu roditelji da budu kršteni, mogu i da slave slavu, svete vodicu, može i sveštenik da bude prijatelj te kuće, ali opela ne može biti. Nekršten kao da ne postoji, Bog ga neće priznati kao svoga. Ko nam je kriv?

Krštenje je prva stepenica na putu ka Hristu, ali nije jedina, niti dovoljna da bismo postali Njegovi prijatelji. Mnogo je krštenih, ali nisu svi Hrišćani. Mnogi se krštavaju zato što to svi rade, zato što je to red ili običaj, zato što su roditelji kršteni, zato što smo Srbi i štotako čuvamo tradiciju, zato što se valja i... Sve je ovo skoro beznačajno u odnosu na pravi smisao krštenja. Treba znati da se krštavamo kako bismo postali članovi Crkve, učesnici sad i ovde u Telu Hristovom. Zahvaljujući toj crkvenoj zaajednici učestvovaćemo u večnom Božijem životu kad jednog dana odemo iz ovog sveta.

Dakle, krštenjem dobijamo pravo, ali i obavezu, da živimo crkvenim načinom života. To smo obećali, mi ili kum za nas, da svoju slobodu izrazimo kao ljubav prema Bogu i bližnjima, pre svega u nedeljnim sabranjima naroda Božijeg na Svetoj Liturgiji. Ova Sveta Služba je najvažniji izraz naše vere, našeg pripadništva Bogu i Crkvi Božijoj. Učestvujući na ovoj Svetoj Liturgiji mi se po reči apostola Pavla Duhom Svetim učlanjavamo u Telo Hristovo. Mnogi sabrani na jednom mestu, u dogovoreno vreme, izobražavamo samog Hrista, gde je svako od nas deo Hrista i opet nisu mnogi Hristosi, nego jedan istinski Sin Božiji. Kao što krvotok u organizmu nosi hranu do do svake ćelije, tako i Duh Sveti, koga smo primili na krštenju, Duh zajednice, čini da i mi mnogi postanemo Jedan, kako bismo jednim ustima i jednim srcem slavili Boga. Taj slavopoj i savoslovlje postaje iskustvo u kome smo poznali Boga i došli do odgovora na večno pitanje: U čemu je smisao našeg života, našeg postojanja na zemlji?

Realnim iskustvom vere, koja se pojavljuje kao konkretan način života u Crkvi i Svetoj Liturgiji, priznajemo da je Bog istina Sveta, a da je naša Istina, zajednica i zajedničarenje sa njim. Priznajemo verom da je sve ovo oko nas Božiji svet i da smo mi stvorenja Božija. Boga verom upoznajemo, zato što se prvo On nama otkrio i javio. Svedočanstvo Njegovog otkrivanja i javljanja zabeleženo je u Svetom Pismu i večno živom predanju Crkve. Verom znamo i kada smo pali i otpali od Boga, odrekli se Njega, svoga Stvoritelja, Stvoritelja i Spasitelja, On se nije odrekao nas, nego je pripremiao spasenje koje se imalo zbiti. Sve što je činio u istoriji za nas, nije bilo nasilje, jer je u svakoj reči i delu čuvao našu slobodu kao najvažniji dar. Po tom daru mi ličimo na Boga, i u isto vreme smo vlasici prava da možemo reći Bogu: Neću Te, ne postojiš za mene. Možemo, ali je cena koju je platio naš praotac, Adam, a sa njim i mi kao njegovi potomci, visoka. Kroz greh i prekidanje zajednice sa Bogom u svet je ušla smrt. Od potencijala koji sa sobom nosi sve što je stvoreno, smrt je postala stvarnost, realnost i klica koja se ovakvim radjanjem nasledjuje. Ovo raskidanje zajednice sa Bogom nije bilo samo moralni greh i nije bilo dovoljno da Bog oprosti Adamu koji se kajao i plakao, zato što je ovo bio suštinski greh i zato je svetu bio potreban novi Adam, Hristos Bogočovek. Čovek je stvoren kao najuzvišenije biće Božije i zato je volja Božija da i svet ima spasenje kroz čoveka. PraviČovek koji je u zajednici sa Bogom, zagrljen sa Bogom, nesliveno i nerazdeljivo, to je novi Adam, to je Hristos, Sin Božiji i Sin Čovečiji.

Ahrandjel Gavrilo je blagovestio svetj devojci Mariji da će ona začeti i roditi Spasitelja sveta. To što je bila zaručena za Josifa nije joj smetalo da postane temelj našeg spasenja, zato što je svoju slobodu izrazila kao ljubav prema Bogu. Saglasila se sa voljom Božijom i rizikovala da bude ubijena. Razum i logika su joj govorili da neće ni Josif, ni okolina verovati da je začela od Duha Svetoga. Zakon je glasio: ako se nadje da je devojka zatrudnela pre nego što udje u kuću zaručnika, da se kamenuje, to jest da se ubije. Strah od smrti može da pobedi samo vera i ljubav koji grade zajednicu sa Bogom, a ta zajednica je Istina. ASve drugo je zakon, pravilo, laž i licemerje.Potpuno predana volji Božijoj ona je spašena, jer je i pravedni Josif, njen zaručnik prihvatio svojom slobodom da bude učesnik u domostroju spasenja. To je sloboda koja se saglašava sa voljom Božijom, baš kao što i Avram, saglasan sa Bogom, nije zažalio sina jedinca sto godina željenog i čekanog. Takva vera i tako izražena sloboda temelji su Starog i Novog zaveta. To je prava ljubav u kojoj se sreću Bog i čoveki iz tog susreta se radja Bogomladenac, Emanuil, c nama Bog. Njega, Jedino novo pod suncem, prepoznaju andjeli, oni najmudriji i oni koji su čistog srca. Kako je bilo te hladne vitlejemske noći, tako je i kroz vekove a i danas. Boga mogu videti i upoznati bogoistražitelji, onii koji su čistog srca, prostodušni i bezazleni, kao i oni koji su spremni na podvig, ljubavnu žrtvu, traganje za večnom Mudrošću Božijom. Onaj kroz koga je Bog stvorio svet i za koga je stvoren svet, polaže se u jasle i krije tu večnu tajnu u telu ljudskom da bi čovek i dalje bio slobodan. Slobodan taman toliko da kaže i novom Adamu - Hoću Te ili Neću Te. Ti si Sin Božiji, Spasitelj sveta, Mesija ili, pak, ti si lažni prorok idi od nas, zar si došao pre vremena da nas mučiš! U zavisnosti od odgovora naše slobode pred Hristom, zavisi i naš identitet, naša istina, naš život. Hoće li nas biti ili nas neće biti. Od toga zavisi i ko će nam biti kriv.

Irod je prvi odgovorio: moje spasenje je u prestolu, on mi daje silu i moć. Od tad pa do danas moćnici sveta ne prestaju da ubijaju svoje protivnike, makar to bila i deca, makar i slučajno izgledali kao oni koji mogu da dodju na mesto koje daje moć i lažno spasenje.

Hristos je pobedio iskušenje gladi, iskušenje slave i iskušenje vlasti. Time je pokazao da će svako ko je njegov prijatelj imati Duha Svetog, kao pomoćnika, u svim iskušenjima koja nam nudi šarena pijaca sveta. Ukrepljeni i umudreni znamo da smo sve primali kao dar Božiji i da je svaki savršeni poklon odozgo, od Oca Svetlosti i da njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje.

Tragajući za Bogom postavio sam sebi pitanje: zašto je moja rodjaka slepa od rodjenja? Odgovor sam dobiio kao naovozavetni dar u jevandjeljskoj priči u kojoj grešni ljudi nisu mogli poznati Hrista kao Svetlost, jer njihova dela behu zla, postavljajući slično pitanje: ''Ko sagreši, on ili neko od njegovih?'' Odgorvor njima je i odgovor meni: ''Niti on, niti neko od njegovih, nego da se pokaže slava Božija.'' To znači da je moja rodjaka slepa zbog mene, da bih video koliko je Bog meni dao. Ničim ja nisam zaslužio da vidim lepote ovoga sveta, ali tako je bila volja Božija. Drugo i pravo pitanje koje iz ovoga sledi glasi: Ako je tako, ima li to bilo kakve posledice po mene i po svakog od nas? Pokušajte, dragi prijatelji, da zažmurite pet sekundi, minut, pet minuta. Zamislite da ne vidite jedan sat, jedan dan, mesec, ceo život. Osećaj je već posle pet sekundi nepodnošljiv. Još jednom se pitam, u ime svih nas, čime smo mi zaslužili da vidimo? Ako nam neko pokloni najmanji dar, olovku, cvet, bilo kakvu sitnicu, mi se trudimo da na dar uzvratimo uzdarjem. Ako tako činimo ljudima, koji danas jesu, a sutra ih već nema, imamo li razloga da uzvratimo darodavcu života, vida, sluha, govora, pokreta... na Njegovim darovima. Imamo dragi prijatelji. Budite sigurni da bi trebalo blagodariti Bogu dan i noć na Njegovim darovima.

Kroz ovakve priče nam se okriva Hristos, ali nenametljivo, nenasilno, kao pravi prijatelj, koji iznad svega čuva našu slobodu. Neće On na silu nikoga za prijatelja. Govorio je kako niko nikada nije govorio, činio čuda kakva svet nije video, slepima vraćao vid, gluvi su počeli da čuju, nemi progovorili uz njega, vaskrsavao je mrtve, ali niko nije poverovao zbog toga, jer da su poverovali ne bi onikoji su videli sva ova čuda, koji su na Cveti ušli u Jerusalim, sa Lazarom, koji je četiri dana ležao mrtav u grobu, samo pet dana iza toga uzvikivali: ''Raspni ga, raspni ga'' i opet: ''Ako si Sin Božiji sidji sa krsta pa ćemo verovati u tebe''. Videi su oni hiljadu čuda i traže hiljaduprvo. Traže i lažu da bi poverovali, zato što su oni izabrali da vole laž. Bili su bolesni, baš kao i mi. Kako onda, tako i danas. Apostol Petar, bez pomoći Duha Svetog, kao učenik Hristov, oslonjen samo na svoje ljudske sile, odrekao se svoga Učitelja, zbog straha za sopstveni život, straha od smrti. I mi se plašimo smrti, ona je naš najveći i poslednji neprijatelj, a od nje nas jedino spašava naš Gospod.

On je Spasitelj sveta, zato što je dobrovoljno i slobodno ispunio želju Očevu. Čuvajući zajednicu sa Ocem i Duhom Svetim, stradao je na krstu, nas radi i našega radi spasenja i posvedočio da je Istina, jer je večna Istina neodvojiva od večne zajednice Oca, Sina i Duha Svetoga. To je pobeda Ljubavi, ''lude ljubavi Božije'' prema čoveku i svetu. U isto vreme to je garancija, zalog i zaveštanje našeg spasenja. Prolazeći kroz iskustvo Krsta Hristos je realno umro kao čovek i time je otvorio put da smrt bude pobđena u korenu. Ono, dakle, što nije za nas uradio stari Adam, uradio je Novi. Bog Otac je Duhom Svetim vaskrsao iz mrtvih Sina svoga, jer nije bilo moguće da smrt drži u ropstvu Onoga koji je nosilac života.

Ta Svetlost i večna Istina koja je zasjala svetu iz groba, u kome je bilo položeno telo Isusovo, postala je cilj i uzrok volje Božije u stvaranju sveta i čoveka, a volja Božija je da čovek i svet žive večno.

Radost vaskrsenja postala je jedina realna nada i uteha u ovoj ''dolini tuge i plača'' za sve bogotražitelje, za sve gladne i žedne pravde Božije. Dvadeset vekova posle tog nedeljnog jutra mi opet pitamo da li je vaskrsao? Pitamo zato što Gospod želi da budemo i dalje istinski slobodni, toliko slobodni da možemo da kažemo, možda je sve to hrišćanska mitologija. Možda?!

Četrdeset dana nakon vaskrsenja Gospod se javio učenicima svojim. Dopustio je da mu neverni Toma stavi prst u rane na rebrima i rukama jako bi se uverio da je to zaista Gospad. Mi smo danas daleko i od Tome koji je kad se uverio radosno uzviknuo: ''Gospod moj i Bog moj'' i nakon toga postao vatreni propovednik i svedok Raspetog i Vaskrslog Hrista. Do nas ne dopiru Hristove reči ''Blaženi su koji ne videše, a poverovaše''. Vidimo ga, ali i dalje ne verujemo, kao Luka i Kleopa koji kad su videli da je Gospod razapet rekoše: ''A mi smo mislili da je On taj koji će nas spasiti''. Brzo su zaboravili sve njegove reči, sva čuda, svu ljubav koju im je pokazao, ali zato što su slobodni i zato što Gospod neće nikoga da mu bude prijatelj na silu. I mi danas, ako Gospod ne odgovara na našu prvu molbu, ako ne ispuni, okrećemo ledja i kažemo ''Nema Ga''.

Obećao je Gospod učenicima svojim da ih neće ostaviti neutešene, da će im poslati Duha Svetog, Duha Utešitelja, Duha Istine, Duha Zajednice, koje će zauvek biti sa njima i to se obistinilo deset dana pošto se Gospod vazneo na nebo ili pedeset dana posle vaskrsenja. Taj dan Crkava slavi kao svoj rodjendan. Učenicu su primili Duha koji je od njih stvorio Crkvu kao Telo Hristovo, jer tamo gde je Duh Sveti tamo je i Hristosl Duh Sveti je treće lice Svete Trojice i On ne stvara individualno pobožne hriššćane niti očišćuje njihov um kako bi se na bazi uma sjedinjavali sa Bogom koji je Večni Um, kako su mislili Grci, nego čini da mi kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha posajemo na Sveoj Liturgiji udeoničari i učesnici u Telu Hristovom. Svako ostaje ono što jeste, a opet ne mnogi odvojeni svaki za sebe, nego sjedinjeni kao jedan Hristos, koji je isti juče, danas i sutra. Tako sjedinjeni nesliveno i nerazdeljivo kroz episkopa ili blagoslovenog sveštenika, kao kroz usta Hristova, u istom Duhu Svetom, obaćamo se na Svetoj Liturgiji Bogu Ocu i On čuje naš glas kao glas Sina svojega. Ovo je centar moje priče, moje vere i moje nade. Do njega sam došao tragajući za Bogom, imajući sreću i radost da sretnem ljude koji su videli Boga. Ja vam o tom Bogu govorim, živom i istinitom. Ona nije daleko od nas, on nije viša sila, on nije nedostupan, On je tu sa nama u svojoj Crkvi, i samo u svojoj Crkvi, a kome Crkava nije majka tome ni Bog nije Otac.

Dvadeset vekova Crkva je svedok da je Bog živ i da je živa duša naša. Da treba da se radujemo životu i da se radujemo što možemo da živimo i kad umremo, ne zato što smo to naučili, ili što smo moralni, ili što smo izabrani, nego zato što je Bog toliko zavoleo svet da je i Sina svog jedinorodnog dao da svako ko veruje u Njega ne pogine nego da ima život večni. ''A ovo je život večni da poznamo Tebe Jedinoga Istinitog Boga i onoga koga si poslao u svet, Gospoda našeg Isusa Hrist''. Tako se, dakle, naš život, njegov smisao i cilj, pojavljuju kao put upoznavanja Hrista, a Njega možemo poznati samo kroz žive ljude, jer kako možemo reći da volimo Boga koga ne vidimo, ako ne volimo brata svoga koji je tu kraj nas. Brata pored nas možemo poznati i upoznati samo ljubavlju, ako ga budemo upoznali kao što svet i stvari upoznajemo i ako budemo ljude upotrebljavali kao stvari, radi interesa i koristi, tada ćemo biti daleko i od ljubavi i od brata i od Hrista i od Boga.

Pokazaćemo da smo slobodni, ali smo svojom slobodnom voljom izabrali sebe za boga. Obožavajući sebe, postajemo sebične individue, idolopoklonici, čija je isinaživot lažna istina, živa dok smo i mi živi. Kada mi umremo umire i naša lažna istina i naš lažni bog koji ne može da spasi ni sebe ni nas. Sve što smo bili i što smo činili obistinjuje se kao laž. Promašen život. Još jedan od množtva milionapormašenih života. Živeti da je više živih.

Naš svenarodni učitelj i prosvetitielj, SvetiSava, istinitidalekovidi vodja, blagosilja učesnike u životu Crkve, kao svoja bogoljubiva čeda pravim pitanjem i pravim odgovorom. ''Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti do veka?'' Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušavanjem greha ukus smrti ušao u sav ljudski rod do Hrista. Radi toga On okusi smrt, radi nas i postrada da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: ''Okusite i vidite kako je dobar Gospod''. Zato, čeda moja bogoljubiva, mi koji ga ljubimo, treba da činimo dela veri u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od njega besmrtnu veru, toliku veru - da ne umremo nikada!''

Dakle, Sveti Sava blagsilja, propoveda i moli, ako hoćemo možemo primiti dar besmrtnosti, ako hoćemo, ako verujemo. Ako ne primimo blagoslov, ako ne uslišimo molitvu, ko će nam biti kriv? Svti Sava, Gospod, ili neko drugi?

Jesmo li se, dragi moji, posle dugog traganja vratili na pitanje sa početka: ko nam je kriv?

Moj odgovor je, da smo krivi svi mi i kao narod i kao pojedinci. Očajavati ne smemo, jer sam uveren da smo zbog postojanja Liturgijskih zajednica pri našim Crkavama i dalje narod Božiji, prijatelji Božiji, i to ne zbog pravednosti naše, nego zog neizerene ljubavi Božije. Tačno je da smo prepušteni domaćim i stranim neprijateljima, ali je tačno i da su oni naši surovi neprijatelji. Oni nam pomažu da se operemo, očistimo i budemo belji od snega, kako bismo poznali, i kao narod i kao ličnosti, Pravog Boga, Boga Spasitelja i Izbavitelja.

Pred Njim smo krivi, jer smo kršteni reda radi, idemo u Crkvu samo kad imamom posla, da upalimo sveću jer smo sanjali nekog pokojnika, osveštamo kolač ili koljivo, i sl. Zaboravili smo da nas Sveti Vasilije Beliki uči: ko tri puta zaredom ne dodje na Svetu Liturgiju samog sebe je odsekao od Tela Crkve, odrekao se Hrista koji kaže: ko se Mene odrekne pred ljudima odreći ću se i ja njega pred Ocem nebeskim. Ko Vam je rekao da je dovoljno da se krstite reda radi, primite sveštenika uoči Vaskrsa, slavite savu, da se venčate u Crkvi i da zovnete popa na opelo, slagao vas je makar bio i sveštenik. Ako Vam je neko rekao da je Crkva samo čuvar nacionalnih interesa, čuvar tradicije, takodje Vas je slagao. Crkva je pre svega radionica besmrtnosti, ladja spasenja koja plovi polako, ali sigurno u večni život. Ovom ladjom, kojom upravlja Gospod naš Isus Hristos, putuju svi oni koji su kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, koji svake nedelje dolaze u svoju Crkvu na Svetu Liturgiju i koji poste u one dane koje je Crkva odredila. To su proavoslavni hrišćani koji poznaju svoga sveštenika i on poznaje njih, oni koji su spremni na žrtvu i podvig, koje se ispovedaju i pričešćuju i time pikazuju da nisu slepi putnici ove lađe.

Blagoslov Božiji je da pomenuta ladja bude vaša parohijska Crkva, ali ako Vam ja kao sveštenik ne odgovaram ili Vam je lepše i prijatnije kod nekog drugog pravoslavnog sveštenika, drugog kormilara, slobodno idite, samo budite deo naše Svete saborne i apostolske Crkve, jer jedino Ona čuva Istinu i zna Put koji vodi u život večni. O svim pitanjima vezanim za ovo putovanje, za veru, Boga i Crkvu pitajte svog sveštenika ili onoga koga ste izabrali da kod njega idete na službu i da sa njim plovite. Nemojte zaboraviti - učešće u Liturgiji je svojevrstan brak. Možete Vi otići iz ljubavi ili radoznalosti i u druge crkve i manastire na službru, ali je vrlo važno da imate svoju matičnu Crkvu, tj. Zajedicu kojoj pripadate, čiji ste član. Ustaljeni vekovni poredak nas uči da se u toj Crkvi krštavate, pričešćujete, venčavate. Tu je Vaš sveštenik i Vaša veza sa Bogom. Vekovim poretkom Crkve ustrojene su eparhije i parohije. Upravitelj eparhije je episkop, koga postavlja Sveti Arhijerejski Sabor Crkve, a on rukopolaže i postavlja parohijske sveštenike. Poslednjih godina se može videti da se i manastiri pretvaraju u parohijske Crkve, tako da su i kaluđeri, bez parohije i bez blagoslova da krštavaju, venčavaju i opojavaju, počeli da rukovode hrišćane koji žive u braku. Ovakvom vizijom crkvenog života, manastir se odriče ustaljenog vekovnog poretka i polako gubi svoj identitet. Crkvena istorija pokazuje da su monasi svojom slobodnom voljom prihvatili bezbračni način života, siromaštvo i poslušnost i da su dobrovoljno otišli iz ovog sveta da žive u monaškoj liturgijskoj Zajednici. Danas se mogu videti novotarije gde neki manastiri i neki monasi traže svoj identitet u misionarenju i ''spašavanju duša'' onih koji su u braku!? Dosadašnje iskustvo mi svedoči da kaluđeri bez bračnog iskustva, rukovodeći ljude koji žive u braku, mogu da ih dovedu do šizofrenog stanja. Ali, ko nam je kriv?

Slobodni smo, možemo da biramo, ali ne koristi sve što izaberemo. Sloboda koju nosimo dar je Božiji, ali je u isto vreme i dar odgovornosti. Za svaki izbor, reč, postupak i delo - odgovorni smo. U zavisnostri od toga šta izaberemo da volimo, slobodno i najviše na svetu, zaviseće i kosmo mi, gde je naš identitet, naša istina, naš Bog, naše spasenje. Nije mi namera da plašim, ili ne daj Bože da pretim,već Vas kao sveštenik, hrišćanin i čovek, upozoravam i molim, nenametljivo i nenasilno, jer znam da Vam slobodu koju ste dobili od Boga niko ne može oduzeti.

Pred nama je još jedan vaskršnji post, vreme pokajanja, vreme razmišljanja, preumljenja i mogućeg preobražaja. Sve se to može dogoditi, ako ja hoću, ako priznam sebi i Bogu da nisu neki drugi krivi za sve moje životne nevolje, stradanja i lutanja. Od tog priznaja se počinje, odatle je počeo i bludni sin u jevandjeljskoj priči. Da smo i mi zabludeli kao narod i kao ličnosti, nema dileme. Da treba da se borimo i ratujemo, nema dileme. Moja vera, nada i ljubav svedoče mi da jedini pravi i pravednirat koji možemo voditi jeste rat protiv sebe samoga, grešnoga i zabludelog. Jedino pobeda u takvom ratu ima smisla, jer samo u tom ratu imamo Boga za svoga saveznika i prijatelja. I na kraju ako je Bog sa nama, ko će protiv nas?

U ovoj veri, nadi i ljubavi prema Bogu, svetu i svakom čoveku pozdravljam vas najradosnijim i najglasnijim pozdravom koji je svet čuo:

HRISTOS VASKRSE!!!
ZAISTA VASKRSE!!!

Vaš parohijski sveštenik,
Milić Dragović, protojerej
Crkve Svetog Marka

Ko je kriv sto sam ja ateista?

Šta mislite o tekstu? Pripremljen je povodom Vaskrsa.
Da li smo zabludeli, može li Crkva da nam pomogne da se vratimo ili potražimo spasenje u veri, budemo srećniji, bliži miru ljubavi, Bogu?

Žao mi je što ovog divnog, posve pravog i naprednog sveštenika niste upoznali neposredno. Propoveda i priča razumljivim jezikom, bliskom sadašnjem vremenu, svim strukturama, ali i omladini. Njegova Stara užička crkva Svetog apostola i jevanjdjeliste Marka na Rakijskoj pijaci u Užicu, je prepuna nedeljom. Sveta Liturgija počinje u 8h. Kad sa njim neposredno razgovarate osećate se kao čovek, zaboravite na vreme. Imate utisak kao da ga poznajete ceo život. Potpuno i iskreno posvećen svojoj ulozi, voli je.

ljiljana ::

Ko je kriv sto sam ja ateista?

:klap: Drago mi je da si pročitala Ljiljana, samo da znaš, sve sam prekucala. Dobila od mog divnog sveštenika juče, kad je svetio vodicu. Ne bi bila da ga upoznaš. Inače, niko - sloboda Tvog izbora :klap:

gorskooko ::

ljiljana ::

Ko je kriv sto sam ja ateista?

:klap: Drago mi je da si pročitala Ljiljana, samo da znaš, sve sam prekucala. Dobila od mog divnog sveštenika juče, kad je svetio vodicu. Ne bi bila da ga upoznaš. Inače, niko - sloboda Tvog izbora :klap:

Mene i moja majka grdi, kao u tom fazonu trebala bi otici u crkvu,ovo, ono, blabla, ali sta cu tamo,ja stvarno nisam u tom fazonu, meni je tamo bez veze, ne osecam tu energiju, smirenost kao sto ljudi pricaju da osecaju, a najveci smor je sto moram da stojim i zujim iako nista ne kapiram, da bar mogu da sednem pa nek pop peva do sutra ali i to bi me smorilo.
Moj prijatelj svake nedelje ide u crkvu i kaze da kad ode, zapali svece, odslusa sluzbu i krene kuci oseca kao da je sav teret spao sa njega,,,,meni to malo smesno.
Ako covek sam ne ume da savlada neke svoje slabosti, sam sebe ne razume, mislim da ni taj odlazak u crkvu mnogo ne pomaze, mada mnogi misle obrnuto.

Negde sam pisala o mom prijatelju koji se posvetio veri. Njegova žena je imala tvoj stav. Sada, svake nedelje ide u crkvu. Ali ne reda radi. Upravo kao tvoj prijatelj. Samo otkud znaš kako je na Liturgiji kad ne ideš. Ni ja ne idem redovno, čak vrlo retko. Samo nisam ateista.
Nego, imam ideju nadji negde Bibliju za decu, divna je, možda promeniš odluku

gorskooko ::

Negde sam pisala o mom prijatelju koji se posvetio veri. Njegova žena je imala tvoj stav. Sada, svake nedelje ide u crkvu. Ali ne reda radi. Upravo kao tvoj prijatelj. Samo otkud znaš kako je na Liturgiji kad ne ideš. Ni ja ne idem redovno, čak vrlo retko. Samo nisam ateista.
Nego, imam ideju nadji negde Bibliju za decu, divna je, možda promeniš odluku

Eno biblije medju knjigama...nikad je necu citati, to se mogu zakleti,,,,neces verovati ali deca veruju, idu u crkvu ponekad, retko ali idu

Bez šale, imam Bibliju. Prvo sam pokušala da je čitam. Za Stari zavet mi nedostajalo istorijsko znanje. Kasnije sam pročitala Biblijske legende i Bibliju za decu. Posle toga (i onih karti u Biblijskim legendama) a i uopšte, čitam je često. ne može kao knjiga. Metafore su ekstra. Žao mi je što je crkva izgubila značaj u smislu koji je Dragović opisao. Znam da su retki oni koji u crkvu ili manastir, prosipaju negativnu energiju, koji se, ako ništa drugo, ne zamisle posle odlaska u crkvu ili manastir. Vera je čudo ljiljana. Svi to znamo. Vera uopšte, a tek ovde, u religioznom smislu, stvarno čini čuda. Lično sam se uverila sa tim mojim prijateljem.

Pa dobro, postujem ja to i bez sale...imam bibliju...
Samo neke stvari nisu mi jasne...ako sta krene po zlu, tako je bog hteo da bude, da covek oseti patnju, da se procisti kroz patnju....e neka mi to neko objasni, ali da ja shvatim , da skontam, nisam plavusa ali sam bosanka
Ovo je samo jedna od stvari koje mi nisu jasne, ima toga jos...

ljiljana ::

Pa dobro, postujem ja to i bez sale...imam bibliju...
Samo neke stvari nisu mi jasne...ako sta krene po zlu, tako je bog hteo da bude, da covek oseti patnju, da se procisti kroz patnju....e neka mi to neko objasni, ali da ja shvatim , da skontam, nisam plavusa ali sam bosanka
Ovo je samo jedna od stvari koje mi nisu jasne, ima toga jos...

Djon Fauls, napisao je, " Ne smatram sebe ateistom, a ipak taj koncept "BOGA" i ne gospodarenja covekom, primorava me da se javno ponasam kao da jesam.

Pre mnogo godina (80 - tih) kupio sam bibliju, vise iz znatizelje... Cena je bila paprena, NovI Sad izdanje. Mnogo puta sam je poceo citati, ali ni do danas je nisam procitao. Mnogi delovi Biblije mi se ne svidjaju, neke sam podvukao zutom bojom. Ima dosta zlocina, ima incesta. Bozijom voljom satiranja celih naroda.
Opet su u ime Bozije nicali proroci, carevi, i ubice i ateisti, naravno nazivani drugacije, pa nove kazne, novi potopi, silni ratovi. I tako, se u bibliji ne vidi dobro, osim onog kad umres. Ajd, svi da umremo da vidimo to dobro.
To sveprisutno odsustvo"BOGA" u obicnom životu, to je osecanje ne postojanja, osecanje misterije, to je vecna sumnja koja lebdi izmedju stvari i nase percepcije te stvari. (Boga)

Ma zivim neopterecena... sta ako uradim ovo ili ono bog ce me kazniti, gluposti, imam neke svoje principe i drustvene norme kojih se drzim i to je to....necu da se ponasam tako kako neko od mene ocekuje, jer ne verujem u to, ne zelim da mi popovi odredjuju kako da zivim u nekom strahu od bozije kazne...bzvz

Plačeš kada nisi u stanju da se pomiriš sa bolom koji ti je nanet. Tačnije plač je posledica naše nemoći. Ukoliko smo idealisti ovakav oblik nesreće neće nas napuštati čitavog zivota, koji se rastače u mulj iz koga isplivavaju najsvesniji medju nama. Možemo ih nazivati svecima,čarobnjacima, guruima, sveštenicima, lamama, gešeima ili mozda nekim imenom nama jedino znanim. Skloni smo da stvaramo apsurde na razne načine, vrhovni od njih je naša osuda Boga, kada nam život nanese nepravdu. Kada osetimo nepodnošljivu patnju skloni smo da se njima obraćamo verujući da su nosioci Njegove reči, svemoćni. Mi smo majstori za ironiju i profane momente jer retko ko od nas je svestan vaznosti Boga, posvećenika i njihovih zalaganja za dobrobit svih nas. Tvorac u skladu sa svojim osobenostima omogućio je ovim ljudima uzivanje njegove moći koja je moć nad svim moćima, zakon nad svim nama znanim zakonima. Ne smemo zaključiti da ovi ``ljudi`` uživaju privilegije od samog detinjstva, mada ima i takvih. Apsurdno bi bilo da verujemo da su favorizovani od strane Boga jer bi time obezvredili njihov trud. Jednostavna definicija ovih magičara je da su oni ljudi, koji su spremni da na svojim plećima nose svo breme čovečijeg jada, koji se javlja kao rezultat neznanja. Nego, šta oni znaju? Ko su oni da mi pametuju!

http://anagarika.mojblog.co.yu/p-nikada-kada-volis-nemoj-da-places/37230.html

ljiljana ::

Ma zivim neopterecena... sta ako uradim ovo ili ono bog ce me kazniti, gluposti, imam neke svoje principe i drustvene norme kojih se drzim i to je to....necu da se ponasam tako kako neko od mene ocekuje, jer ne verujem u to, ne zelim da mi popovi odredjuju kako da zivim u nekom strahu od bozije kazne...bzvz

Naravno. Bog i nije tu da ga se plašimo. Ne verujem u Božiju kaznu, tako kako se plasira. Ako je strah razlog da ''verujemo'' ja je se ovog trena odričem. Zaista tako mislim.

Nemoj nikada poverovati da je zakon zemaljski jedini postojan. Isto tako nemoj umišljati da te nakon smrti čeka nekakva kazna. Pokušaj da prebrodiš strah od smrti jer u trenucima dok ti svest polako bledi nemir ti može samo odmoći. Nauči da je tvoje ophodjenje prema drugim ljudima jedino bitno u zivotu i da te ni jedna tudja nepravda, naneta tebi ne sme okrenuti protiv te iste neznalice. Jer srce je ljubav a ljubav je opraštanje čak i kada to ne moraš formalno da ispoljiš. Tokom zivota svojim delima dobrim ili lošim presuđuješ samome sebi, i to je materijal za tvoju ocenu. Bila ona dobra ili loša budi siguran da je Istinita i tvoja, a Čuvar Praga ne zna za laž. Nego, šta Čuvar Praga zna? Ko je on da mi pametuje!

http://anagarika.mojblog.co.yu/p-nikada-kada-volis-nemoj-da-places/37230.html