Zasto Ja postojim?

Na jednom forumu covek, kao vernik istinski zastupa tezu da je svrha zivota pronaci/vratiti se Bogu koji nas je stvorio za odredjenu nameru, sve sto postoji, citav univerzum pokazuje i u Njegovu slavu je...

Kad razmisljate o razlogu postojanja zivota, uopste toj medjuzavisnosti i svrsi njegovoj, da li polazite od Boga ili neceg drugog, materijalnih vrednosti, ili licnog poimanja/dozivljaja ispunjenosti ljubavlju, a ako je to, da li je na nasem ili Bozjem nivou?

Ja ne znam koliko je bog zaslužan za moj život ako jeste u bilo kom smislu.
Ono što znam da me je mama rodila i da se tata puno obradovao. Vole me paze i čuvaju ceo život. Imam porodicu, prijatelje. Svi su mi oni bitni sa njima delim svoj život. Nemam potrebu da svoje postupke opravdavam van ovog kruga tj. bogu. Preispitivala sam se da li sam vernik i zaključila sam da to nikako nemogu biti. Bog mi nije važniji od roditelja. Sigurna sam da ne postoji bezgrešno zaćeće i sva biblijska čuda su samo uveravanje u veliku moć neke sile koja će kazniti neposlušne.
Tradiciju treba poštovati. Lepi su ti običaji vezani za pravoslavne praznike ali su oni iz perioda pre hrišćanstva. Vezani za prirodu i zato su mi lepi.

Razumela te Gea lepo. Samo taj forumas (kako ga ja shvatam) vidi hriscanstvo kao nacin zivota, vernik je, dopada mi se po onom sto sam procitala, imam poriv da ga potaknem da prica filozofiom ili recju obicnog smrtnika (pise iskljucivo u temi Religija), no toliko je covek u redu, da gubim volju, bojim se taci cu gde ne treba jer ga ne poznajem.

Vidi, divno je to kad neko moze tako da veruje (ne mislim na tabu vernike u smislu - "tako treba" i sl.). Uopste mislim da je biti istinski vernik retka moc ali i uteha u ovom ludilu od tenzije. Da, pored ostalog, ljudima daje/odrzava paznju na vrednostima kojih su se mnogi (mislim generalno), da tako kazem odrekli, zbog trenda, teskoca, cega god.

Pa teško je komunicirati sa vernikom. Prosto priče teku u različitim nivoima.
Ja imam glup osećaj da ću ga povrediti mojim realnim stavovima o životu. On je čist zato što veruje u Boga a ja sam grešna što sam realista.
Da ne potežem prljave priče o deklarisanim vernicima koji su radili svašta kroz istoriju pa i sada. Mislim da je čistota duše i života ne potiče od verovanja u svevišnjeg, Boga ili bilo koje božanstvo. Merilo dolazi iznutra, gradi se na vaspitanu, odabiru načina života, izbora kako ćeš postupiti prema nekom.
Gresi načinjeni se ne spiraju ispovestom, molitvom i pokajanjima. Tu niko nije kriv samo da se pomoli.
Treba težiti nekoj čistoti da bi se osećali lepše i plemenitije ali radi sebe i svojih bližnjih bez uputa i kanona.

Citat :

Pa teško je komunicirati sa vernikom. Prosto priče teku u različitim nivoima.
Ja imam glup osećaj da ću ga povrediti mojim realnim stavovima o životu. On je čist zato što veruje u Boga a ja sam grešna što sam realista.

To je taj razlog i osecaj. Ovo da je cist sto veruje a da su gresni oni sto ne tako da veruju mislim da ne stoji. I sama si rekla da treba teziti cistoci i da merilo dolazi iznutra.

O snazi molitve sam citala a i sama znam da joj pribegnem, istina najcesce kad mi je neko ugrozen do bespomocnosti. To je nesto drugo. Vernici to rade srcem.

Istinsko pokajanje postujem i mislim da ga poznajem. Pomaze. Budes bolji. Sve jedno ima li veze sa verom.

Veri i molitvi se pribegava kad se izgubi vera u sebe ili nečiju drugu pomoć.
Moje mišljenje.
Poštujem tu potrebu i uvažavam ljude koje to rade.
Razlika je, što je ja nemam i pri tome mislim da sam isto tako čista i bezgrešna kao oni što to rade. Za svoj život sam zahvalna svojim roditeljima i odgovorna sebi.
Lako je tako gledati u boga i tražiti izgovore u sudbini ili nekom drugom odredjenju svog puta.
Ljudi koji su se posvetili veri, možda su samo pobegli od svog života. Prepustili se da ih drugi vodi.

Cesto se zapitam, da li se radjamo po kazni....?

Ili po zasluzi, zvrchak