Uzice

Da ne bih pastovala sa drugih sajtova,progooglajte i naci cete puno toga o Uzicu a ja cu se potruditi da vam pokazem neke zanimljive fotografije ili nesto neobicno.Mislim da je tako bolje

Lorino i moje Užice je centar naseg Zlatiborskog okruga i jugozapadnog dela Srbije. Ugnjezdeno je u kotlinama zelene gorske lepotice - reke Djetinje (ne pecajte joj pastrmke mlade), kotlini Turice, centra i Krcagova i zatim uzveralno po okolnim brdima: Zabucju, Vujica i Medinom Brdu, Belom Groblju, Pori, Terazijama...



U samom gradu, kako najbolje zna i ume, zivi vise od 55.000, a u opstini preko 83.000 dovitljivih, vrednih i, za dobronamerne, izrazito gostoprimivih zitelja. Kao dan svoje opstine uzicani slave 9-ti oktobar. Zato sto je ime naseg grada prvi put sigurno pomenuto u jednom spisu iz Dubrovackog arhiva, koji je napisan jos davnog, 9. oktobra 1329. godine.

Svako je minulo vreme u nasem gradu ostavilo svoj pecat i trag. Zato nas grad obiluje raznorodnim objekatima, prostornim kulturno-istorijskih celinama i kulturnim dobrima.
Za vreme rimljana zvalo se Kapedunum. Najizrazitije vekovno obelezje je Stari Grad – konzervirana srednjovekovna tvrdjava (XIV vek iz kog doba je i Bela crkva u obljiznjem Karanu - sa spomenicima rimske nekropole), sto ga je sagradio Nikola Altomanovic u doba cara Lazara na litici iznad Plaze. Vidite je sa svoje desne strane na Vasem putu ka Beloj Zemlji, Cajetini, Zlatiboru, Vodicama, Novoj Varosi, Priboju….Crnoj Gori, moru. Onako, zubom vremena otvorenim nedrima, stara dama svedoci o davno minulim, burnim vremenima, sa pogledom uprtim u nebo i niz Djetinju – sto "bije" na drevni bunker na Dovarju (brdo sa uredjenim sumskim stazama i spomenikom slomljenje fasisticke cizme, sto odvaja centr od Krcagova, najvece MZ u zemlji i sto i danas u dnu svoje utrobe cuva trezore u kojima je, do tragicne eksplozije, radila tajna fabrika oruzja i municije...)
Sa drevnih zidina Starog Grada pravi je dozivljaj posmatrati Uzice… probajte, sami ili sa nekim Vama dragim sto ume da cuti kad treba, i necete se pokajati…

A pod Starim gradom - Rajski otoci - mnogobrojni virovi sto ih je Djetinja darovala svim generacijama uzicana... Jedan deo (na vrhu plaze) uredili su penzioneri uzivajuci u letnjem druzenju… Ugradise "taman" razmaknute klupice okrenute vodi, za odmor setacima, sanjarima, skitacima, za poljupce i saputanja zaljubljenih sto neumorno ispisuju svoja imena uokvirena srcima…
Sa druge strane tvrdjave – stara hidrocentrala, inace druga po redu u svetu celom nakon cuvenog izuma velikana Tesle koji nam darova svetlost… Kraj nje i ispred tunela - stari zeleznicki most , sa koga se tradicionalno svakog leta organizuju najlepsi skokovi. Ako ne verujete, dodjite da se uverite!


Dole niz reku prema centru uredjena je plaza sa hotelom "Turist", kafeima, picerijama, sportskim terenima… I lepim setalistem pored same obale Djetinje, ispod Bioktosa sa repetitorom i Zabucja, pa pored lepih modernih stanicnih zgrada (autobuske i zeleznicke) i centralne poste, pa onda Zrnjove vodenice, Lozionickog mosta i javne garaze, PIOZa, petlje, stadiona uzicke ’’Slobode’’ ... sve do kraja naseg Velikog parka sa Halom sportova, uredjenim terenima, ali i delom sa netaknutom prirodom…




Retki su gradovi koji imaju centar kao Uzice – pocev od Muzeja, preko Rakijske pijace, Slanuse, Pasinovca, Klisure, Kamenog korita, Rosulja do Aleksica mosta. Nas prostrani centar ima dusu. U srcu mu je lepo arhitektonsko resenje opstinske zgrade (u kojoj je i Pegionalna privredna komora, upava Okruga i Istorijski arhiv), a za njenim ledjima uzicka palata pravde (sa opstinskim, okruznim i trgovinskim sudom, tuzilastvom, pravobranilastvom i vecem za prekrsaje), SUP i zabela…


Sa druge strane Malog parka, nasuprot hotela "Palas" i parcica ispred Doma armije, Gradske kuće i galerije ispod Pasinovca, a na Trgu Svetog Save – lepa, stara crkva Svetog Djordja i citav buket skolskih zdanja (počev od stare uzicke gimenazije, srednje ekonomske, tehnicke – gradjevinskog, saobracajnaog, masinskog, elektro, informatickog smera.., medicinske, kao i vise tehničke skole sa vise smerova, Uciteljski fakultet, jedna od 5 osnovnih skola…
Nigde nema takve leprsave, radosne, raskosne lepote u punoj snazi uzicke mladosti kao u tom kraju na velikim skolskim odmorima... carstvo za dusu i oci.


I na gradskom Trgu, na celu sa Pozoristem i Gradskom bibliotekom sa "Kec-barom", zatim "Kulom" i cuvenom Gradskom kafanom pored fontane, Artom, bioskopom, brojnim kaficima sa sarenim bastenskim "pecurkama", turistickim agencijama, hotelom "Zlatibor", nasim "Sivonjom", informativnim kucama svih vrsta u blizini, trgovinama…
Gradski trg je prepun cveca i centar je masovnog okupljanja uzicana, a narocito mladih. Na cesto organizovanim letnjim koncertima, izlozbama knjiga, novogodisnjoim i drugim proslavama sa vatrometima, prezentacijama, mitinzima….
U Uzicu skoro sve sto vam je potrebno mozete obaviti u samom centru i to peske.
I da ne zaboravim veliki broj murala, ni velika soliterska i druga zdanja uzickih graditelja, kojima uzicani razlicito kumovase: "Lepa Brena", "Crna dama", jedinstveni Blok Zlatibor, "Megdan" "Pariz", "Sarulja" sa "Tele"-tom, "Karingtonka", "Sevap-Siti" "Palestina" …..


Ne treba zaboraviti ni karakteristicne esnafske cesme iz XIX veka sto sto su ih vidjenije uzicke zanatlije i trgovci poklonili sugradjanima kad nije bilo gradskog vodovoda. Ni zasticene objekte iz XIX veka na Carini, gde je i Stara uzicka crkva, koja sa Crkvom brvnarom u obliznjem Sevojnu datira iz kasnijeg perioda turske vlasti. Ni etnografske objekte u Jazovima…. Ni obliznji aerodrom na Ponikvama, Mokru Goru sa "Sarganskom osmicom" i "Drvengradom", Belom vodom, Zlatiborom…

Mnogo, mnogo toga jos u Uzicu, oko Uzica, a pogotovo o uzicanima i ljudima iz naseg kraja je vredno pisanja ali od nekog, po znanju i stilu, neuporedivo vicnijeg "pera". O tome svedoce i nasi - u svim oblastima uspesni i svima znani uzicani…




Uzice je lako voleti. I ono najbolje u Uzicu su uzicani. Gordi, mudri, vispreni i svestrani ljudi, sa specificnim humorom, otvorena srca… Proverite…. [center][center][center][center][center][center][center][center]

Zlakuška grnčarija i zlakuški grnčari čuveni su već širom Evrope i sveta i često su tema raznih članaka u mnogim časopisima, revijama, dnevnim listovima i TV emisijama. Još veću popularnost zlakuška grnčarija je dobila kroz međunarodnu koloniju keramike koja se proteklih devet godina održavala u Zlakusi pod rukovodstvom akademskog slikara Sofije Bunardžić iz Užica. Danas u Zlakusi ima osamnaest porodica, sa trideset majstora grnčara, koji čuvaju tradiciju izrade keramike, dugu preko tri veka.

Karakteristika zlakuške grnčarije je ta što se ovde radi o tehnici staroj više od četiri veka, na sporom, ručnom kolu i pečenjem na otvorenoj vatri što je jedinstven slučaj na širim balkanskim prostorima. Sirovina za izradu lonaca i druge grnčarije je prerađena glina, koja se kopa u selu Vranjani, severozapadno od Požege, na dubini od 2 do 8 metara. Glina se meša sa beličastim kamenom - kalcitom (ili popularnom "vrstom" među grnčarima), koji se vadi u susednom selu, Rupeljevu (delu sela koje se inače zove Vrstine), iz majdana starog preko 200 godina. Glina se meša sa mlevenim kalcitom u odnosu 1:1, koji omogućava "zidanje" veoma velikih formi.
Grnčar Nikitović

Proizvodi zlakuških grnčara su razni upotrebni glineni sudovi kao što su lonci, đuvečare, pržulje, sačevi ... Hrana spremljena u zemljanim posudama je izuzetnog ukusa i mirisa, a ovi predmeti često mogu poslužiti i kao lep ukras u stanu, restoranu, kancelarijskom prostoru, butiku ... poput amfora, po kojima je u Zlakusi najpoznatiji grnčar Dragan Nikitović-Bibila, čije amfore se nalaze na svim kontinentima sveta. Zlakuški grnčari, kao jedan od organizatora i pokrovitelja poslednje manifestacije Jesen u Zlakusi, organizovali su se i okupili u okviru svog udruženja koje je u osnivanju. Tako je živopisno selo Zlakusa, nadomak Užica, pored jednog Etno udruženja "Zavičaj" , dobilo još jedno udruženje - Udruženje lončara Zlakusa.

Biljana Đorđević Bogdanović, arheolog
O ZLAKUSKOJ GRNČARIJI
I NJENOM ZNAČAJU ZA ETNOLOŠKA
I ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA

Nadaleko čuvena po svom kvalitetu, grnčarija užičkog kraja je već početkom ovog veka postala zanimljiva i za naučnike. 0 njoj je još 1909. godine Živko Joksimović pisao u Srpskom etnografskom zborniku. Već 1936, Bisenija Peruničić svoje interesovanje usredsređuje baš na zlakuske lonce, dok je najiscrpniji i najpotpuniji zapis o njima načinila Natalija Blagojević 1973. godine u Užičkom zborniku. Poslednji do sada objavljeni etnografski prikaz rada zlakuskih grnčara dala je 1983. godine Bosiljka Rosić, a Persida Tomić je iste godine u svojoj monografiji "Grnčarstvo u Srbiji" objedinila sva dotadašnja znanja o ovoj temi.

Početkom devedesetih godina i arheolozi su se zainteresovali za način izrade zlakuske grnčarije, koji predstavlja svakako najarhaičniju grnčarsku tehniku danas poznatu u Evropi. Poređenjem ove grnčarije i tehnologije koja je primenjena u njenom nastajanju sa znanjima koja imamo o praistorijskoj, naročito keramici gvozdenog doba mogu se dobiti interesantni i za nauku korisni rezultati.

Specifičnost grnčarije o kojoj je reč je, kako u materijalu koji se koristi za izradu lonaca, tako i u samom načinu izrade. Savršena kombinacija gline (gnjile) koja se dovozi iz sela Vranjani i kalcita (vrste) koji se kopa u selu Rupeljevu, u idealnom odnosu 1:1, omogućila je nastanak grnčarije koja opstaje vekovima. Čak i u uslovima savremenog načina života, kada ih je moda metalnog posuđa, moglo bi se reći nepravedno potisnula, zlakuski lonci uspeli su da opstanu i da svakim danom sve više opravdavaju svoje postojanje.

Specifičnost izrade ovih lonaca posebno je značajna za etnološka i arheološka istraživanja. Ručno grnčarsko vitlo, kakvo se danas koristi u Zlakusi, zadržalo se na Balkanu još samo u nekim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Podaci koji govore o njegovom postojanju u Španiji i Portugaliji stari su nekoliko decenija, pa je moguće da je brza modernizacija u poslednjih dvadeset godina dovela do izumiranja ovog zanata i na krajnjem zapadu Evrope. Bez obzira na to da li je ova pretpostavka tačna ili ne, Zlakusa svakako predstavlja, ako ne poslednji, ono bar jedan od poslednjih bastiona ručnog vitla u Evropi.

Ručno grnčarsko vitlo izrađuje se od drveta. Na Balkanu su poznata četiri različita tipa, od kojih je zlakuski najkomplikovaniji. Sastoji se od okruglog točka prečnika 33 cm i debljine 5 cm nasađenog na osovinu visine 22 cm, koja prolazi kroz krst čiji su kraci povezani sa točkom stubićima visine 14 cm. Cela konstrukcija ugrađena je na osnovu koja joj omogućava stabilnost.

Nakon pripreme, komadom gline u obliku pogače grnčar započinje izradu dna posude i gradnju zidova. Spiralnim dodavanjem novih komada gline u obliku kobasice zvanih „sudžuk" nastavlja da gradi posudu koju će posebnim alatom i okretanjem vitla jednom rukom doraditi. Alat kojim se tom prilikom koristi načinjen je od prirodnih materijala koji su i praistorijskom grnčaru mogli biti dostupni. „Bočilo" je konusno parče drveta kojim se sud sa unutrašnje strane „boči", odnosno daje mu se zaobljena forma i ujednačuje debljina zidova u isto vreme. „Kustura" ili „kostura" je drveni nož kojim se skida višak gline. „Rub" je komad krpe ili kože kojim se formira obod, a sud sa spoljne strane gladi. „Šaraljka" je zarezani drveni štapić (danas je to metalni zupčanik) kojim se posuda ukrašava.

Pečenje ovako napravljenih sudova još jedna je specifičnost rada zlakuskih grnčara. Posle nekoliko dana sušenja na vazduhu i dimljenja u sušionici pristupa se pečenju na otvorenoj vatri. Sudovi se polože na ravno tlo, na podlogu od drvenih oblica. Čitava konstrukcija opkoli se i prekrije drvenim oblicama i granjem i zapali. Proces pečenja traje dok sudovi ne pobele. Iznenađujuća je efikasnost ovog metoda s obzirom na to da je minimalna temperatura potrebna za pečenje keramike 600-700°C i s obzirom na to da su posude na ovaj način vatri izložene neravnomerno. Gotove posude dobrog su kvaliteta, otporne na vatru i čvrste, tako da su se zadržale u upotrebi bez obzira na sudove od drugih materijala koji su danas uobičajeni.

Interesantno je da se ovakav način izrade grnčarije baš ovde očuvao do danas. Po sećanju lokalnih grnčara, u užičkom kraju grnčarstvo je bilo razvijeno poslednjih 300 godina. U prvoj polovini XIX veka grnčari su bili najbrojniji baš u užičkom i zlatiborskom srezu. Od ukupno 189 grnčara u Srbiji, 71 je bio iz užičkog okruga kome su pripadala dva pomenuta sreza. Tokom poslednja dva veka, kako su se prilike menjale i kako se potreba za grnčarijom smanjivala, a nju u domacinstvu zamenjivalo emajlirano posude, tako se i broj grnčara smanjivao. Zanat se, međutim, do danas nije ugasio. Nije slučajno da je poslednje uporište grnčara u ovom kraju baš u Zlakusi. Zlakuski grnčari su jedini opstali zato što su koristili najbolje sirovine i bili najveštiji, što je rezultiralo najkvalitetnijim loncima za kojima nikada nije prestala tražnja.

U selu Zlakusi, na početku Kolonije, 1996. godine, 6 grnčara bavilo se ovim zanatom. Danas, zahvaljujući Koloniji, u selu ima više od 40 majstora ovog starog zanata.

POTPEĆKA PEĆINA

Potpećka pećina, nadomak Zlakuse ili na samoj granici sa susednim selom Potpeće, sa pećinskim otvorom visokim 72 metra, spada u pećine sa najvišim otvorom u Srbiji, pa i šire. Sam pećinski otvor sa svojim konturama, posmatran sa unutrašnje strane ( iz pećine ), ima konture koje podsećaju na slona. Pećina ima dva ulaza, gornji i donji - donji je jezerskog tipa i iz njega, kada je nivo u jezeru povišen, ističe periodični vodeni tok koji se spaja sa još jednim tokom čije je vrelo ispred same pećine i zajedno čine rečicu Petnicu (pećinsku reku) koja se posle toka u dužini oko 2 km, uliva u reku Đetinju u Zlakusi. Na samoj Petnici ima petnaestak ribnjaka sa kalifornijskim pastrmkama i nekoliko vodenica i vodopada.

Za turiste je istražen, osvetljen i uređen upravo gornji deo pećine u dužini oko 555 metara a do kuga se stiže kružnom stazom koja se sastoji od preko 700 stepenica. U prvom delu gornje pećine nema nekih značajnih nakita i pećinskih ukrasa, dok se u drugom delu ( koji je od prvog odvojen blindiranim vratima da se ne bi narušavala mikroklima, u dodiru sa spoljašnjom atmosferom, drugog dela pećine koji je još uvek aktivan tj. Još uvek se stvaraju pećinski ukrasi ) nalazi veliki broj hodnika, dvorana i sala sa prelepim pećinskim ukrasima i Potpećka pećina po bogastvu pećinskog nakita spada u red veoma retkih kraških pećina. Srednja godišnja temperatura u pećini je 9,5 stepeni što je idealna temperatura, kao i vlažnost u njoj po zdravlje čoveka. Blagotvornost klime ove pećine oseća se i u njenoj neposrednoj okolini.

Ispred pećine nalazi se lepo uređeno dvorište i prvi ribnjak u nizu a vlasnik dvorišta i ribnjaka, izgradio je i riblji restoran, koji i sam nosi naziv "Pećina", sa čije terase se pruža lep pogled na ribnjake i pećinu.

"Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će obnoviti ovaj put. Samo što njime do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmorišta i uživancije…" (prorok Mtar Tarabić - ’’ Kremansko proročanstvo’’)



Kroz Mokru Goru u blizini Užica, a na padinama Tare, Zlatibora i Šargana, prolazila je stara železnicka pruga uskog koloseka ( 0,76m) na relaciji Lajkovac – Čacak – Užice – Višegrad – Sarajevo. Kremanski prorok, Mitar Tarabić, je (30 godina pre izgradnje pruge) predvideo da ce "kroz Cigansko padalište proci gvozdeni put sa gvozdenim, ognjenim kolima, koja ce uvek sama zastajati na mestu gde su sad, evo, ciganske čerge..."

Izgadnja pruge Stalać - Užice počela je 1907. godine (po dobijanju saglasnosti od Austro-Ugarske vlade za povezivanje pruge kod Vardišta na već izgrađenu prugu Sarajevo-Vardište, da bi se, spajanjem zapadne srpske sa istočnom bosanskom prugom, osujetio plan o izgradnji jadranske transverzale preko turske teritorije). Izgradnja je završena je 1912. god. pred početak Prvog balkanskog rata. Dolazak prvog voza u Užice -16. juna 1912. godine - najavio je dug pisak lokomotive, rezak i neprekidan, pocev od Vrela do stanice u centru, gde ga je, okićenog zastavama i pozdravljenog topovima, dočekalo oko dve hiljade uzicana i gostiju. Svečani voz dovezao je u Užice masinovođa, Slobodan Savić, bivši mašinski bravar.

Izgradnja pruge na relaciji Užice – Višegrad, na deonici od stanice Šargan Vitasi do Mokre Gore, predstavlja jedistveno graditeljsko delo. Morao se resiti visoki prevoj Šargana (između Zlatibora i Tare) i to tako da se na razdaljini od samo 3,5 kilometara vazdušne linije - savlada visinska razlika od preko 300 metara, na izuzetno vrletnom terenu.

Rešenje je pronadjeno u projektovanju i izgradnji petlje u obliku osmice u kojoj se pruga, u duzini od 15.440m, probija kroz 20 tunela duzine od 5.445,22m, preko 5 mostova, sa maksimalnim padom od 18 promila i poluprecnikom krivina od 120 stepeni.

Jednostavno receno, “Šargansku osmicu” - treba videti. Ma koliko vispren bio narator, fotograf ili snimatelj iz aviona – za pravu, potpunu impresiju mora se imati licno, neposredno iskustvo. I tada će Vam dobro doci vodič, da vam pomogne da shvatite kojim putem prolazi i kud treba da stigne “Nostalgija” “Šarganskom osmicom”. Na jednom mestu iz voza se vide tri pruge. Ustvari – jedna te ista pruga koja je toliko isprepletana da se istovremeno vide tri njene deonice. Bila sam nekoliko puta i uvek ponovo ostala zadivljena tim nesvakidasnjim čudom neimara, kao i osmisljenom, do tancina prilagodjenom revitalizacijom objekta, kako u tehnickom, tako i ambijentalnom estetskom pogledu.

Interesantno je da su Austrijanci izgradnju pruge preko Šargana počeli 1916. године. Za iznalazenje tehničkog rešenja visinske razlike izmedju mokro-gorske kotline i šarganskog prevoja, Ausrijanci su angažovali poznatog inženjera osudjenog na doživotnu robiju, uz obećanje slobode ako reši problem. Medjutim, u toku kopanja najdužeg, sarganskog tunela, ekipe se nisu srele na sredini i Austirjanci su završili samo 9 km pruge. Gradnja je ponovo počela u oktobru 1921. godine, a završena 2. febriara 1925. godine, od kada se od Beograda do Ploča “kloparalo garavim ćirom” cela dva dana i dve noci. I tako neprekidno - sve do 28.02.1974. godine, kada je saobraćaj obustavljen zbog nerentabilnosti.

Bilo je iskrenih suza za “ćirom”, nekad “prozorom” u svet mokrogoraca, ali i istovremene nade kroz podsećanje na kremanskog proroka Mitra i njegovo prorocčanstvo, rečeno Mitrovom kumu – proti Zahariju Zahariću: "Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će obnoviti ovaj put. Samo što njime do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmorišta i uživancije…" I prorocanstvo se zaista ostvarilo.

Na inicijativu meštana, na čelu sa mokrogorcem, Radovanom Glibetić (finansijskim direktorom JP “Železnice Srbije”), sa Društvom za zaštitu parnih lokomotiva i turizam “Balkan Steam” za aktiviranje ćire i rekonstrukciju pruge - početkom novembra 1999. godine počeli su radovi na rekonstrukciji i revitalizaciji “Šarganske osmice”. Mokra Gora je intezivno “oživela” i svakodnevno velikom broju turista nesebično daruje jedinstven doživljaj istovremenog poimanja specificne ljudske neimarske kreativnoti okružene izdasnim prirodnim lepotama i bogastvom Mokre Gore, tipičnim za uzički i zlatiborski kraj.

Sada je “Šarganska osmica” ne samo najatraktivniji već i najduži ostatak pruga uskog koloseka tipičnih za Srbiju, kojom ponovo, uz povremene, samo “ćiri” svojstvene i zaboravljene piske parne locomotive, klaparaju vagoni prepunog voza “Nostalgija”, jedinstvenog u svetu. Zbog toga je Mokra Gora odrediste ljubitelja muzejskih pruga, pogotovo od strane Britanaca, zaljubljenika u uske koloseke, “parnjace” i tehničke starine, koji su bili najbrzi. Oni, kao i drugi strani i domaći turisti, imali su i imaju priliku da pored jedinstvene železnicke petlje, “Šarganske osmice” i voznje “Nostalgijom” da u neobičnom, inzvaredno uredjenom muzeju na otvorenom, na stanici u Požegi, vide sačuvane lokomotive, vagone sa pratećim objektima i predmetima.

Za vreme vaše vožnje “Nostalgijom” imaćete priliku da sa nekog od pet vidikovaca sagledate bogatstvo i lepote prirode ovoga kraja. Odmaracete na bivšoj stanici Jatare, sada dobro uredjenom restoranu, karakterističnoj po tome sto na njoj nijedan putnik nije sišao sa voza niti je tu ikada prodata vozna karta (nenaseljen deo).

A na onom mestu gde se, jedna ispod druge, ukrstaju tri pruzne trake nalazi se “verenicki kamen, (“ludi”) gdje zaljubljeni mogu da se vere, obecaju jedno drugom, da ljubavlju i verom ukrste svoje zivote…

Pri snimanju filma “Život je čudo”, Emir Kusturica i scenograf, Milo Jeremić, na Vidikovcu su izgradili železničku stanicu sa svim pratećima sadržajima, koju je Kusturica nazvao Golubići. Kako je stanica uradjena tako da izgleda da tu postoji jos od 1925. godine, tu će Vam prepricati jednu anegdotu o posjeti delegacije Ministarstva kulture Srbije pri snimanju filma. Tada je jedan član delegacije pitao Kusturicu: “Je l ' da, gospodine Kusturica, da ćete vi nama, kad završite snimanje filma, renovirati ovu staru željezničku stanicu?”

Sada voz uvek stane pored ove stanice kao turisticke atrakcije. Atrakcija je i kopija statue srpskog vojnika u uniformi iz Prvog svjetskog rata, koja je posle snimanja filma, ostavljenja na vrhu ulaza u jedan od tunela “Šarganske osmice. Inace (za potrebe filma), ova statua je napravljena po uzoru na original – veliku statuu srpskog vojnika zlatiborskog vajara, Branka Tijanić, sto stoji na ulazu u tunel na granici između Srbije i RS, prstom pokazujuci na granicu.

Simbolika broja 8
OSAM je broj koji u mnogim civilizacijama znači regeneraciju, uskrsnuće, blagodat, savršen ritam, osmi je dan dao novog čoveka od milosti. Posle sedam dana posta i pokore, osmi dan postaje izobilje i obnova. Kao 7+1 je broj oktave i ponovan početak. Osam je vetrova i međupravaca u prostoru. Osam takođe predstavlja parove suprotnosti. Osmougao je početak preobražaja kvadrata u krug, i obrnuto. U hrišćanskoj tradiciji znači regeneraciju. Otuda dve spojene burme (prstena) prave broj osam. Sud za krštavanje u crkvi obično je pravljen u obliku osmougla kao simbol mesta regeneracije. Osam je blaženstava...

DRVENGRAD


Opčinjen ambijentom i bogastvom Mokre Gorom i mokrogorcima, Emir Kusturica je, na brdu Mećavniku (sto nadvisuje selo i sto je po visini je u ravni sa stanicom Jatare “Šarganske osmice” sa suprotne strane) , izgradio jedinstveno etno selo, čuveni grad od drveta – Drvengrad. Kako sam kaze, izmislio je grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo.

Izgradjen je u obliku je pravougaonika, sa ulaznom kapiom na jednom i prekrasnom drvenom crkvom posvecenom Svetom Savi, na drugom kraju.U centralnom delu je trg popločan drvenom kockom i isečenim drvenim pružnim pragovima. Oko trga su autenticne brvnare, karakteristične za zlatiborske krajeve, prenete iz okoline i postavljenje na kamene podloge. A u brvnarama: galerija slika, biblioteka, bioskop “Andergraund”, poslastičarnica, sa domaćim kolačima i prirodnim sokovima, nacionalni restoran, prodavnica narodne radinosti toga kraja…

I sve je od drveta. Nema betona, crepa, gvozdja... U Drvengradu su i umetničke i druge radionice. Sam Kusturica je rekao "ovdje neće dolaziti gospoda koja se češu po i gledaju španske serije, nego ljudi koji imaju želju da rade i stvaraju i korisno troše svoje vrijeme". Svako može da radi po sopstvenim sklonostima – da piše, slika, gleda filmove, vaja, pravi zimnicu ili nesto drugo po svojoj želji, ali valja raditi

Stručni žiri briselske Fondacije za arhitekturu, Filip Rotije, je ovo Kusturičino delo proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u Evropi u odredjenom periodu.

Kusturica je, inace, prvi pocasni gradjanin kome su uručeni ključevi Užica. Njegov sin, Stribor se, za vrijeme snimanja filma “Život je cudo” - venčao u lepoj čajetinskoj crkvi.


I ovo nije sve.

Mokre Gora je proglasena eko zonom. Brda obrasla borovima, prepuna mineralnih izvora, umivena, sredjena… i što je najvaznije tu se kontinuirano radi. I sve sto se radi prilagodjeno je ambijentu.
Sredjene su i obale mokrogorske čistunice, rečice Kamišine u čijoj dolini se nalaze izvori “za oči” i “za pamet”, kao i izvor slane vode. Zbog visoke koncentracije sumpora Bela voda “za oči” nije za piće, ali zato leci oci. Zbog prisustva selena, drugi mineralni izvor, "pametna voda" potice pamćenje pa se tu dolazi da se "napije pameti" i još, sa vodom “za oči” ponesu kući golemi baloni… A tu je i nova crkva od domaćeg crvenog kamena posvećena Svetom Jovanu Krstitelju.

Izvori su povezani sa uskom, šumskom prugom (0,60m) mini šumske železnice. Šumska lokomotiva sa otvorenim vagonima saobraća izmedju izvora i predstavlja dodatnu atrakciju…


Mokra Gora je jedinstvena. Pravi dragulj. I opet kazem, za potpun doživljaj - valja biti “na licu mesta”…
A lepi ugodjaji su biseri zivota...

Legenda o zlatiborskom narcisu

Narcis (zelenkada) je, pored borova, simbol Zlatibora. Nekada su se livade širom Zlatibora polovinom maja skroz belele od ovog cvijeća, ali su turisti skoro sasvim istrijebili narcise na Zlatiboru. Legenda o narcisu kaže da se pastir po imenu Narcis ogledao nad vodom i sebe proglasio najljepšim, zbog čega su se bogovi naljutili i pretvorili ga u najljepši cvijet, da uvijek raste u blizini vode i drži pognutu glavu.



Legenda o Vijogoru

Vijogor je lijep i gord vis na Semegnjevskoj gori, jedan od najviših na Zlatiboru. Prema legendi o postanku njegovog imena, u Srednjem vijeku je u susjednom selu Kremnima živio ban od Kremana. Imao je sina Lazara i ćerku Janu. Turci su jedanput poharali Kremna i odveli sedmogodišnju Janu i jednogodišnjeg Lazara u roblje. Kad su djeca odrasla, odluče da pobjegnu iz ropstva. Išli su raznim stazama, dok najzad nisu došli u selo Semegnjevo. I baš tad pade velika magla, pa djeca nisu mogla da nađu put do kuće. Onda se oni pomole da dune "vijor" i rastjera maglu iz doline. Dunu vijor, diže se magla, i pred njima se ukaza vis obrastao jelama i smrčama, preko kog Lazar i Jana prijeđoše i stigoše u rodna Kremna. Tako je vrh preko kog su Lazar i Jana prešli dobio ime Vijogor.

Legenda o jagorčevini

Živjela je nekada na Zlatiboru jedna djevojčica, siroče bez majke, i zvala se Jaglika. Imala je zlu maćehu koja ju je svakog dana slala da bosa i gola čuva stoku i skuplja drva. Jednog proljećnog dana, Jagliki je bilo posebno teško, pa su za njom, kud je išla, lile suze. I svugdje gdje je njena suza kanula, nikao je nježni cvijet boje zlata. Tako je taj cvijet dobio ime jaglika po djevojčici Jagliki, ili jagorčevina, po Jaglikinom teškom životu. A možda je i Zlatibor dobio ime po zlatnoj boji ovog cvijeća.

Legenda o Oku

Davno nekad je jedna slijepa djevojka vidjela u snu da na Vidovdan, prije svanuća, ode do Bijelog izvora i tu se umije, pa će progledati. Djevojka je tako i uradila, i zaista je progledala. Od tada se ovaj izvor i obližnje selo zovu Oko. I danas se vjeruje da izvor na Oku pomaže kod očnih oboljenja, a 1931-ve godine je tu podignuta spomen česma borcima iz Prvog svjetskog rata iz sela Semegnjeva, Branežaca i Šljivovice.

Legenda o Đevojačkom grobu i Svatovskom groblju

U Čavlovcu kod Mokre Gore postoji jedno mjesto zvano Đevojački grob, a nedaleko od njega Svatovsko groblje. Legenda kaže da su hajduci poveli svom harambaši djevojku iz Mokre Gore, a kad su naišli preko Čavlovca, sukobili su se sa Turcima. Tu su svi hajduci poginuli, a djevojka je ostala sama, pa je počela da bježi. Kada je vidjela da ne može da pobjegne, ubila se jednim nožićem koji je nosila sa sobom. Mjesto gde su poginuli hajduci postalo je Svatovsko groblje, a gdje je umrla mlada Đevojački grob.

Legenda o Jokinoj ćupriji

Nakon desetak kilometara putovanja od Kraljevih Voda ka moru dolazi se do jednog kamenog mostića na rijeci Crni Rzav. Legenda kaže: bili jednom momak Jovan i djevojka Joka koji su se mnogo voljeli. Jednom su sjedili na obali Rzava, kad se odjednom nebo naoblači i poče oluja. Rzav nadođe i potopi Joku. Za uspomenu, ovdje je napravljen most koji je nazvan Jokina ćuprija.



Legenda o Carevom polju i Carevoj vodi

Između Čigote, Tornika i Murtenice nalazi se veliko polje u kom izvire Crni Rzav. Kaže se da je car Dušan, vraćajući se iz Dubrovnika, ostao ovdje da zakonači. Gostoljubivi Zlatiborci iz obližnjeg sela Dobroselice odmah donesoše svom caru lijepu bijelu pogaču. Car ih upita odakle je ta pogača, a oni vele da je iz sela Zloselice, jer se tako prema legendi tada zvala Dobroselica. Na to car reče: "Kad u tom selu prave tako bijelu pogaču, onda to nije Zloselica, nego Dobroselica!". Tako i ostade. A polje u kom je car boravio osta Carevo polje. Izvor kraj koga su sjedili osta Careva voda.

Legenda o Popovom kolcu

Po ovom mjestu u Murtenici nekada je prolazila granica Srbije i Turske. I jedni i drugi su gledali samo kako da sebi uzmu što više zemlje. Tako, prilikom jedne od nerijetkih razmirica, pozovu jednog popa da kaže čija je to zemlja. A on se dosjetio, pa stavio malo zemlje sa srbijanske strane granice sebi u čizme i, došavši na sporno mjesto, zakune se da stoji na srpskoj zemlji. Kad su Turci saznali za tu njegovu dosjetku, uhvate ga i nabiju na kolac. I tako to mjesto dobi ime Popov kolac. Kao uspomenu na popa rodoljuba, Zlatiborci su dugo čuvali onaj kolac na kom je on izdahnuo i stalno su mijenjali drvo kad bi istrunulo. Kad je Murtenica oslobođena od Turaka, od kolca napraviše krst, koji je stajao sve do poslije Prvog svjetskog rata.

Hajdukova zadužbina

Crkva brvnara u Dobroselici
U zlatiborskom selu Dobroselici, ispod tri velika bora, nalazi se mala crkva brvnara. Legenda kaže da je jedan hajduk opljačkao nekog bogatog bega u selu Radojini, pa je od tog novca sazidao crkvicu. 1809-te godine, Turci su krenuli na Dobroselicu, pa su zapalili i ovu crkvu. Ali, baš tad, pade kiša i spriječi da crkvica potpuno izgori. 1821-ve godine je obnovljena, zajedno sa grobljem koje je okružuje, a koga je takođe osnovao onaj hajduk.

Zlatiborci

...." Zlatiborci su ljudi dobro izrasli, krepki i snazni, odlikuju se neobicnom gipkoscu duha, sto se vec svuda proculo. Uzevsi uopste, medu uzickim gorstacima retkost je naci blesasta i tupa coveka. Skoro svaki je pun bistrine i prirodne dosetljivosti. U govoru je razborit i otresit, u misljenju i sudenju trezven i bistar, sa prakticnim pogledom na sve. Misli svoje iskazuje jasno, u lepom, zbijenom obliku. Roden je besednik i milina je slusati njegov tecan i pravilan govor, cistim juznim narecjem, koji odjekuje kao pesma. Prema nepoznatom je nepoverljiv. U salu rado pristaje i rado zbori poslovicki. Pored te razboritosti svoje, odlikuje se jos i dobrim srcem. Nacelo narodnosti i ljubav prema domovini neobicno su cvrsto usadeni u njegovom srcu i nista na svetu ne moze utuliti te varnice njegove ljubavi prema svome krsevitome zavicaju, koga on miluje nadasve...."

Bore Šišović - ''Zlatiborski grm''

Zlatiborke

...." Zlatiborka, kao i Uzicanka uopste, odlikuje se krepkom gradjom i dosta dobrim izgledom. I ona se odlikuje velikom razboritoscu i zdravim shvatanjem. Ona je stub kuce i dusa svakom poslu. Ne samo sto vrsi i sreduje sve mnogobrojne kucne poslove, u koje narocito dolazi: nadgledanje i muza stoke, kupljenje mrsa, kuvanje i nosenje rucka radnicima, vec, u slobodnome vremenu radi jos, uporedo s ljudima i sve tezacke poslove, osim oranja i kosidbe.
Od lana i konoplje ona tka lepo platno.Od vune plete carape i rukavice, izraduje ponjave, cilime, gubere, prezine, razno sukno i ostala tkiva. Boju, koju vesto ume da podesi, spravlja sama od raznog bilja...Vreteno i preslicu skoro nigda iz ruku ne ispusta. U pletenju i tkivu stvara divno smisljene kompozicije ....koje se mogu takmiciti sa slicnim radovima ne samo u zemlji, vec i sa onima, sto dolaze sa strane...."

Izvodi iz knjige "Na mirisnome Zlatiboru" Sreta A. Popovica Beograd,1908.


Izbor direktora

Sastanak zbora radnih ljudi jednog uzickog preduzeca, na kojem je biran direktor, bese prilicno odmakao.Vec su bili izdeljeni listici, na kojima se nalazilo ime samo jednog kandidata, dotadasnjeg rukovodioca, kad u salu ude prilicno nakresan radnik. Predsedavajuci ga iznenadeno pogleda:
- Ti si, Jovane, izgleda pijan!
- Jesam.
- Zasto si pijan dosao na glasanje?
- Da bi na listicu video dva kandidata i mogao da biram.


Etno selo Sirogojno

U cirkusu
Kad je jednom prilikom u Uzicu boravio cirkus, najatraktivniju tacku izvodili su zena i zmija. Lepa plavusa, obucena u bikini, pojavljivala se na podijumu, a nesto kasnije izlazila je ogromna zmija i obavijala se oko nje, sve dok joj nije poljubila usta. Jedne veceri, posle izvedene tacke, vlasnik cirkusa se obrati gledaocima:
- Dajemo milion dinara onome, ko ponovi ovu tacku.
- Evo, ja cu - doviknu jedan Uzicanin, samo izbacite tu guju napolje!

Mitrovac - Tara

Surak
Valjaonica bakra i aluminijuma u Sevojnu raspisala konkurs za popunu nekoliko radnih mesta u pogonu montaze. Kad je procitao konkurs, jedan sluzbenik ude u kancelariju rukovodioca pogona i upita:
- Druze Cedo, da li u montazi ima jedno mesto za mog suraka?
- E, nema bogami. Ovoga puta ne primamo surake, vec samo bravare i elektricare.

Ostani duso
Posle mesec dana provedenih na Zlatiboru, gde je dosla, da pomocu cuvenog tretmana "Cigota" skine koji kilogram, jedna Uzicanka se telefonom javi muzu:
- Dragi, toliko sam srecna. Za mesec dana izgubila sam trecinu svoje kilaze.
Reci mi, mili, koliko jos da ostanem?
- Ostani, duso, jos dva meseca.

U Uzicu sam bila vise puta.
Jela lepinju "sa sve", uzicki specijalitet. Lepinja umocena u mocu od pecenja i pridodato jaje.
Obrok za tri dana.

Zaboravila si kajmak Gea - Komplet lepinja (sa sve )) Da, jaka je, al' Ti baš pretera:) To ide za doručak. Kako bi ''opstala'' u Vojvodini

sa cvarcima,kulenom, kobasicama i slaninom,

Mislim da nisam dobila kajmak . Zalicu se kad sledeci put prodjem tuda.

Doruckujes fino lepinju "sa sve" i krenes peske do Zlatibora. Mozda pretekne neka kalorija i za povratak.

Kakav je grad u kojem se rodis?Najjjjjjlepsiiiiiiiiiiiiiii

Gea, verovatno jesi a da ne znaš. To možeš lako da napraviš sama, u kući:
Ispečeš ili kupiš lepinju, odsečeš poklopac tako da ostaviš udubljenje za punjenje, donji deo dobro premažeš kajmakom (bolje malo starijim), dodaš (preliješ) 1 umućeno jaje (ne soliš jer je pretop i kajmak slan), vrškom noža zaseckaš najdeblji deo lepinje ali da ne prosečeš koru (onaj što puniš da bi smesa ušla što dublje) i zapečeš u rerni (za svakog po jednu). Odozgo preliješ pretopom (koji kupiš ili sačuvaš kad u kući pečeš pečenje). Probaj )) prijatno! (Moji andjeli vole ako smesu napravim kao za pizu (bez pretopa), sa svačim možeš puniti, ono kad se olenjiš, za čas je;)

Sledece nedelje prolazim kroz Uzice na putu do Zlatibora pa cu da svatim na orginal sa sve.
Bilo bi dobro da mi kazete gde usput ima tog specijaliteta. Da ne potrosim dan u trazenju "lepinje".

Moja redovna hrana je laka. Supe, corbe, jela od povrca, salata razna sa dodacima, sir i sve ostalo ali mnogo redje. Cesto pravim svoje varijante jela. Zao mi je sto je neke tesko ponoviti jer zaboravim sta sam sve stavila unutra i kojim redom.

Evo, ova lepinja sa kajmakom kako bi je ja spremala. Namazala kajmak, gurnula u mikrotalasnu i posle nagurala salatu, paradajz ili zelenu, moze i strugani celer, pasovalo bi i seckani persun. Ma moze svasta, sta se nadje u frizideru.

Gea, pa ne znam koliko se snalaziš ovde, zbog gužve za parkiranje. Ja ih spremam sama, moj mali andjeo kupuje u Blue Moon-u (radi 24h), kod Cola (Slanuša), kod Šuljage (mislim da su najbolje - ul. Petra Ćelović), u pekarama...
Inače, svidjaju mi se tvoje kombinacije. Samo nedovoljne mojim muškim andjelima, pa kombinujem...

Hvala Oko. Zapisala sam pa cu potraziti.

Pre mnogo godina sam dolazila u Uzice za mermer, mesing, elektro materijal, svasta. Mislim da cu se snaci a i guzva za parking nemoze biti gora od beogradske.
Kad izadjem iz grada meni pocinje odmor, nigde nezurim, pa i to usputno stajanje i trazenje je deo zabave.

Pre dve godine smo u povratku iz Bajne Baste, ja i drugarica svratile u Valjevo u potrazi za butikom po preporuci neke zene. Opis je bio otprilike, glavna ulica kod poste. Zena u medjuvremenu zatvorila butik ali smo uspeli da saznamo adresu stanovanja od komsiluka. Pronasli smo zenu i njenu radionicu trikotaze. Inace smo tada obe bile prvi put u Valjevu. Ocistile smo sve kartice i izvrnuli dzepove i srecne nastavili put.

Nasmejah se citajuci Gea.Koliko smo mi svi razliciti a u isto vreme i slicni u nekim stvarima Ja obozavam Beograd zbog brzine.Kako me taj grad ponese

Gladno Srce

Hej
Dusice
Sanjam Užice
San ratnika povratnika
Ljubavnika

Sanjam
Stao rat
A vetar ili sapat
Leti meni preko Drine
Romanije

Al pruga
Je duga
Do Uzica

A ja
Nosim na dar
Sal od svile s ruzama

A ja
Nosim na dar
Gladno srce u grudima

Vetre kazi
Al ne lazi
Iz daleka
Dal me ceka

Hej ratnice
Vetar ti sapuce
Dodji meni preko Drine
Romanije

Al pruga je duga
Sto stanica

Pa da ti dam
Za rodjendan
Sal od svile s ruzama

Pa da mi das
Za rodjendan
Gladno srce u grudima
U snovima joj
Stade Drnina stoj
Stade Drina da ja prodjem
Dragoj dodjem joj

Reka Drina joj
Promenila tok
Čudo golemo
Tece uzbrdo

Znala Drina
Kako stati
Da se meni
dragi vrati
Drina znala
Pa je stala
Romanija
Vrat povija
Vetar kaze
Al ne laze
U snovima sve se moze
Ali u snu il na javi
Samo pruga uvek duga
Samo pruga jos vijuga

Hej ratnice
Dusa mi jauce
Preko Drine I planine
Romanije

Al pruga je duga
Do Uzica

A ja
Nosim na dar
Sal od svile s ruzama

A ja nosim na dar
Gladno srce ugrudima

Storm_z ::

Nasmejah se citajuci Gea.Koliko smo mi svi razliciti a u isto vreme i slicni u nekim stvarima Ja obozavam Beograd zbog brzine.Kako me taj grad ponese

Kad zelis i kad te ponese ta zelja za dinamikom dodji u Beograd da "opajamo" grad uzdruz i popreko". Pocecemo od trznih centara, butika pa kad se smraci onda ce mo preci na splavove. Mozes dodji kad bude "Noc muzeja", negde je to u maju vrlo je lepo, gomila ljudi trci od jednog do drugog muzeja da bi sto vise videli a ima svakakvih izlozbi i prosto je samo to vece lepo sam centar grada zivne i oseca se neko pozitivna energija na ulicama. Dodji! Uzivacemo!

Mila,previse sam vremena bila u BG. i to ne u razgledanju samo ipak,volim taj grad.Dosta ruznog mi se desilo,previse suza i bola ali ga volim.Hvala na pozivu.Oko 10.dolazi Luckasta bicu u BG.

Gea mogu i ja da pomognem u pajanje,da ponesem pajalicu

Ti ides za BG.taman te ja nosila na ledjima Moras biti sa forumasima

E, ovi moji Uzicani mudre glavice baš. Pa se dali na izlete, nigde nikog. Sad cu da udesim ovo moje prvence
''Ne mogu ti livadu, medju bube...'' Sad ću da je ''udesim'', zato što je klisnula a ja sama pomičem po kući. hm. Necu da im spremam nista. Mogla sam uzivati kao sav normalan svet. ha

A sto nisi? Uzice je divan grad i sa svom tom lepom okolinom prava je steta biti u kuci.

Hvala Crni, jeste, a što nisam, pa zbog ''buba u livadi'' koje ne voli moja kćerka

Oj, Užice, mali Carigrade
Danas sam presrećna. Volim ceo svet

E ono sta ti se lepo desilo danas,da proslavimo

Uzice,pa tu sve lepo

Moćno trubi zlatiborska truba

Na Saboru trubača zapadne Srbije, titulu najboljeg, prema oceni žirija, zaslužio je orkestar Dejana Petrovića

Orila se planina: pozornica 35. Sabora trubača zapadne Srbije na Tić-polju Foto S. Jovičić

Zlatibor – Zvuci trube opet su, minulog vikenda, odjekivale Zlatiborom. Prostrano Tić polje, usred zlatiborskih livada, na kome je održan 35. Sabor trubača zapadne Srbije, prosto se „uleglo” pod navalom zaljubljenika u zvuke limenog instrumenta. Sunce je pržilo, vetrić posustajao pred vrelinom nedeljnog popodneva, ali hiljadama turista i meštana to nije umanjilo uživanje u muziciranju „mladih lavova” iz ovog kraja: Dejana Petrovića, Dejana Lazarevića, Veljka Ostojića, Dragana Ignjića i drugih iz nove garde umetnika sa trubom, koja dostojno smenjuje nekadašnje velikane Boška Ostojića, Milovana Babića, Milovana – Mića Petrovića, Milivoja Stanimirovića. Ima truba užičkog kraja svetlu budućnost, na svakom trubačkom skupu u ovom kraju to se dokazuje.

U konkurenciji deset orkestara, žiri je za najbolji na saboru proglasio sastav Dejana Petrovića iz Užica, koji je besprekorno odsvirao „Jovano, Jovanke” i „Prlovo kolo”. Prema mišljenju publike, najbolji je bio orkestar Dejana Lazarevića iz Požege, inače lanjski pobednik zlatiborskog sabora.

Za najboljeg trubača proglašen je Veljko Ostojić iz Zlakuse. Ovaj prirodno nadareni svirač (vele da je „povukao” gene svog dede Boška) svoj talenat upravo brusi na Muzičkoj akademiji. Zvanje najboljeg tenoriste pripalo je Darku Lukiću, basiste Miloradu Ostojiću, a za najboljeg bubnjara proglašen je Mišo Milčanović. Najizvornije je svirao orkestar Radiše Vitezovića iz kosjerićkog sela Tubići. Budući da je ovo nadmetanje bilo kvalifikaciono za sabor u Guči (od 6. do 10. avgusta), čak osam od deset orkestara sa zlatiborskog sabora ide u prestonicu trube. Direktno u finale Dragačevskog sabora, plasirala su se četiri sastava: Dejana Petrovića, Veljka Ostojića, Dejana Lazarevića i Dragana Ignjića, dok će šansu u polufinalu u Guči (8. avgusta) tražiti orkestri Radiše Vitezovića iz Tubića, Branka Ostojića iz Karana, Borivoja Novakovića iz Čajetine i Miroljuba Kremića iz Gostinice.

Valja još reći da se prostor Tić- polja, gde se od prošlog leta zlatiborski sabor održava, pokazao pogodnim za ovakve smotre. Gužva iz centra planine izmeštena je u livade i među borove, pa otuda i moto manifestacije: „Uzmi vazduha”. Ipak, pored vazduha, u to polje su, nedaleko od bine za nadmetanja, nakrcane mnoge tezge sa svakojakom vašarskom robom i šatre, iz kojih se širio miris pečenja i svadbarskog kupusa, pod kojima se dobro jelo i pilo, a preglasno sviralo i pevalo.

B. Pejović (Politika)

Na Zlatiboru biraju mis-icu. Cure iPO. Nigde nema takve lepote mladosti kao kod nas. Ljubim ja sve andjele. Sapecu sve pogani sto ih sapinju, prokleto blato. Eto.

Juce sam prosetala kroz grad. Sviknuta da na svakom koraku sretnem poznanike, iznenadila sam se sto me troje nije videlo, iako samo sto se nismo sudarili. Mladih je bilo manje jer sam izasla u ranim prepodnevnom satima.
Zbog toga sto mi se dobar znanac nije javio, pocela sam da posmatram i kao rezultat toga nametnulo mi se pitanje - koje to muke mnoge cine odsutnim, sta mi to placamo?