prepreke samospoznaji

Prepreke u samospoznaji nisu racionalne već emocionalne prirode. Naše teškoće da upoznamo sebe potiču iz našeg straha, ne iz nedovoljnosti našeg razuma.

To je oštar, izuzetno snažan i sveprožimajuči strah od suočavanja sa onim kakvi zaista jesmo.

To je strah od rušenja iluzija, koje smo godinama gradili, o vlastitim izvanrednim, čak nadljudskim moćima, sposobnostima i vrlinama.

To je strah od gubitka vere um vlastitu neomeđenost i nepovredivost, strah od suočavanja sa vlastitom ograničenošću, konačnošću i ranjivošću.

Zaista ćemo upoznati sebe tek sledeći vlasite strahove. Krećući tragom upravo onih neugodnih misli koje najčešće pokušavamo da odagnamo što dalje. I otvorivši se ka plodotvornim sumnjama koje obično odbacujemo, odlučno i žestoko. Sebe rasvetljavamo lagano, prolazeći kroz ono što nas plaši i odbija.

Niko sebe u celini ne može spoznati odjednom, u jednom bljesku koji sve rasvetljava. Naša je duša kao splet brojnih podzemnih pećina, međusobno povezanih zamršenim prolazima.

Osvetljavamo kutak po kutak sebe samih i pećinu po pećinu naše unutrašnjosti. Često tumarajući i saplićući se.

Svoje stvarno biće uočavamo kroz niz delimičnih uvida koje zatim povezujemo u celinu, onako kako se sklapa mozaik.

Kako napredujemo, naši strahovi naizmenično slabe i jačaju.

Slabe jer se tope iluzije koje po svaku cenu valja čuvati. I jačaju kada naiđemo na neke od samoobmana koje još uvek nismo spremni da napustimo jer nam život bez njih izgleda nemoguć. Ti naleti pojačanog straha su, međutim, privremeni. Splasnuće nastavimo li da potkopavamo svoje iluzije.

Što smo manje skloni samozavaravanju, to imamo manje razloga da se bojimo susreta sa bićem kakvo zaista jesmo.




shta mislite o ovome?

Niko sebe u celini ne može spoznati odjednom, u jednom bljesku koji sve rasvetljava. Naša je duša kao splet brojnih podzemnih pećina, međusobno povezanih zamršenim prolazima.

Osvetljavamo kutak po kutak sebe samih i pećinu po pećinu naše unutrašnjosti. Često tumarajući i saplićući se.

Svoje stvarno biće uočavamo kroz niz delimičnih uvida koje zatim povezujemo u celinu, onako kako se sklapa mozaik.
Nekada covek do ispunjenja cilja za koji je siguran da nema strah da dodje do toga mora da ima srece na tom putu i da neiskrsnu neke neocekivane situacije i sprece ga u tome,znaci mora se sve poklopiti nezavisi sve od toga dali covek ima strah za nesto ili ne.

Pocela sam da chatujem jer mi je to bilo novo i, kao takvo, idealno za bjeg jer sam istovremeno imala ''grozan potop'' na dve-tri osnovne, licno meni najvaznije relacije (po onom modelu, nesreca nikad ne dolazi sama).
Vrlo brzo sam ''snimila'' chatere koji su mogli da mi mobilisu paznju. Pocela sam da ''pravim'' zakljucke o njihovim stvarnim osobinama, sta zele, cemu teze...
Zatim mi je ''bolo'' oci to ''muvanje'', bez obzira na porodicni status, iskustvo godina... Valjda zato sto sam bila nov nick, imala sam ''okupaciju'' pvt i to svake ''sorte''. I sama sam umela da nasumice, po privlacnosti nicka, nekoga ''kliknem'' na pvt.
Onda sam ''snimila'' razlicite reakcije muskaraca i zena. Po pravilu, zenama nije bilo interesantno da pricaju sa zenom. A sa muskarcima se moglo kucati vrlo dugo (necu o onom neprijatnom, sto smo svi doziveli). Iako nije reprezentativno, reci cu vam da sam u toj prici bila zaprepascena kad sam uhvatila sebe da dva dana emotivno reagujem na jedan nick, sa kojim sam duze kucala. Pocelo je radi ''svezine'' u komunikaciji, koja je za mene bila sadrzajna, jer je, inace, covek imao sirinu i bio pristojan. Iako kratko, to saznanje, osecaj i uopste sama mogucnost - isprovociralo me je da zavirim u se, svoj odnos sa matorim ''andjelom'' koji je, inace, prilicno iskren i otvoren. Cak sam mu ovo i ispricala, sto mi je pomoglo da se definitivno ocistim.
Sve ovo pricam iz razloga sto iza svakog chatera stoji razlog zbog koga je na chatu, iako to, ako nista drugo, zahteva vreme.
Cesto imam utisak da su ljudi (uopste) gladni paznje. Da su sustinski sami.
Sta nam je osnovni razlog za chaterski virus? Sta je ono sto lepse, lakse, interesantnije... na chatu nego u stvarnom zivotu?
Da li je to sto nam, iako imaginarno, ljudi postaju stvarno dragi, sto se opustamo, praznimo, saznajemo nesto novo ili je to (i tome slicno), samo opravdavajuci razlozg sebi pred sobom, a ima jos nesto sto necemo sebi da priznamo, i ako ima, sta? :silent:
Jesmo li blokirani, nezadovoljni, prazni...? Da li ponekad ovde ''klisnemo'' od zivota, sta ovde trazimo i zasto svaki dan ili vrlo cesto?
Ili zasto su pojedini toliko neprijatni, destruktivni ...? Jesu li izujedani do teske boli? Otkud im tolika ''rupa'' u plucima?
Jesmo li o svom virusu popricali sa sobom?

izvucimo se iz okova,vec smo dovoljno mrshavi
zashto?
valjda zato,sto sve energije dobra i zla moje su.udruzujem ih i umnozavam.....
U mojoj prirodi oko mene i u meni opstalo je ono sto se izborilo za zivot i moze da zivi jedno sa drugim

Sve je moje,zemlja,covecanstvo,narod ,telo,cula,osecanja,nada,vera.i moje ja.
Ono sto ejsam,ona sam ovo koja govori:)
Svuda oko mene ljudi koji su zaslepljeni nekom svojom strashcu,jednosmernom verom,ljubomorom,zaviscu,sitnim interesima i hoce da me sprece na mom putu.Josh vise je .......U meni kao u kraljevinigenija i ludaka,naucnika i umetnika.....stvaralaca i rusitelja,lepota i strahota

NAJVECA MOJA SAMOSPOZNAJA,jeste da u toj kraljevini svega navedenog.....postignem,ocenim i procenim samo ono kada svesno znam sa cime raspolazem....da u svojoj velicini umem da upravljam sobom i da iz dana u dan,budem sve mudrija,jaca i blaza prema sebi i drugima .....

Nekada sam verovala da sam bas jaka da me niko i nista nemoze povrediti.
Sada znam da sam samo ranjiva dusa koja to vesto krije...
-tako se mora pred ovim svetom koji u tudjim suzama uziva-

''NAJVECA MOJA SAMOSPOZNAJA,jeste da u toj kraljevini svega navedenog.....postignem,ocenim i procenim samo ono kada svesno znam sa cime raspolazem....da u svojoj velicini umem da upravljam sobom i da iz dana u dan,budem sve mudrija,jaca i blaza prema sebi i drugima .....''

Istina je. Primera radi, svako naše okruženje prepuno je ljudi, nama bitnih i nebitnih. Bez njih jednostavno ne možemo. Kako komuniciramo i što? ''Vidimo'' li uopšte sebe kad smo sa njima, kad ih biramo? Da li, kako i zašto mogu uticati na nas?
Šta mi to njima prikazujemo?
Igramo najčešće. Sve prema prilici, potrebi, okruženju automatski ''uskačemo'' u različite uloge prilagodjene potrebi prezentacije nas ''savršenih''. Čak to radimo nesvesno, uživimo se u tu predstavu iako ona stvarno nema veze sa nama. Čak ne primetimo koliko smo sami sebi protivurečni u različitim ulogama.

Da li je naša ličnost, kao naša prestava o nama samima (tako strpljivo i do perfekcije izgradjena tvrđava, snadbevena savršenim ''oružjem'' za odbranu), jedna od osnovnih prepreka samospoznaji?
Zašto je se držimo kao pijan plota i čega se, ustvari, bojimo?
Šta smo to u stanju najviše da obezbedjujemo? (Možda ono što smo sa najviše folija, svesno ili nesvesno, zamotali).

Pa onda, sa punim ''pravom'', besujemo i teško opraštamo kad se neko usudi, ne samo da ''ugrozi'', nego i razgleda to naše čudesno ''zdanje''. I kakva je to emocija - loša naravno, razara nas ali živi u nama negativno usmerena na tog nekog, iako taj nije ništa ugrozio, niti ima tu moć. Čak ne mora ni znati i najčešće ne zna.
Svi smo imali to iskustvo da celim sobom znamo, potpuno osetimo da nesto nećemo, ne možemo i ljudi to ''znaju'', nema potrebe da se za to borimo. :bom:
Što god više sebe ''otkrivamo'' sve to odmah ''znamo'', osetimo i kod drugih. Zaista je šteta i tuga što ljudi, bez potrebe, toliko pate.
Baš ga preterah. Laku noć.

''To je oštar, izuzetno snažan i sveprožimajuči strah od suočavanja sa onim kakvi zaista jesmo.
To je strah od rušenja iluzija, koje smo godinama gradili, o vlastitim izvanrednim, čak nadljudskim moćima, sposobnostima i vrlinama.
To je strah od gubitka vere u vlastitu neomeđenost i nepovredivost, strah od suočavanja sa vlastitom ograničenošću, konačnošću i ranjivošću.''

Ovih dana se nosim sa jednom teškom neprijatnošću lične prirode što me ''oborila s' nogu''. A imam osobinu da odmah čistim šta se rasčistiti može. Pišem samo zato da potvrdim uvodnu reč zutaruzasadunava u ovoj temi. Upravo sam shvatila koliko je ovo baš istina. Mnogo toga možemo razumeti intelektualno, čak i ''klisnuti'' u tu ogradu od naše ličnosti, ali osećamo da nije to to, nema mira, ustvari da se bez učešća emocinalnog, čak i ne može stvarno razumeti. I dalje mislim da nema opraštanja bez razumevanja. Volim što sam ovde pisala. Dobro je.

Sta moze bii prepreka samospoznaji?Imam drugaricu koja je bas podlozna tudjem uticaju.Ako neko kaze debela si ona prihvati,mrsava si poono-ona prihvati.Sta to znaci?Znaci da joj trebam ja,protresem je,onako domacinski i pitam je ima li ogledalo,eto.Pre par godina donela sam joj ogledalo na poklon iz BG.DA SAMO ZNATE STA JE TAJ POKLON URADIO :DIma ona punu kucu ali moje reci su ucinile svoje,zena se preporodila.